Пиротски Град

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пиротски Град
Pirotska tvrđava, Pirot, 16.JPG
Тврђава у Пироту
Опште информације
Место Пирот
Општина Општина Пирот
Држава  Србија
Врста споменика тврђава
Време настанка XIV век
Тип културног добра Споменик културе од великог значаја
Власник Република Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе Ниш
Седиште Пирот
Адреса Српских владара 82 18300
Званични веб-сајт

Пиротски или Момчилов Град је градско утврђење крај Нишаве у данашњем Пироту. Подигнуто је за владавине кнеза Лазара (1371—1389) тим просторима. Османлије су успеле да га заузму, али га је 1386. године повратио војвода Димитрије, што је био један од повода за Косовску битку 1389. године[1]. Током прве половине XV века налазио се на простору српско-османлијских сукоба, тако да се повремено налазио у поседу српских деспота Стефана (кнез 1389—1402, деспот 1402—1456) и Ђурђа (1427—1456), након чега је трајно прикључен Отоманској империји. Утврђење је било у војној употреби све до прве половине XX века. Данас је већим делом очувано, а од 1970. до 1986. године су на њему вршена археолошка истраживања, праћена рестаураторско-конзерваторским радовима, које су изводили регионални завод за заштиту споменика културе из Ниша и музеј Понишавља из Пирота.[2]

Српско средњовековно утврђење је релативно малих димензија[3] и састојало се од цитаделе брањене предутврђењем. Касније му је, највероватније у XVIII веку[3], дограђен слабији бедем са пушкарницама на простору према реци.

Историја пиротског града[уреди]

Пирот у саставу Моравске Србије кнеза Лазара, 14. век

Оснивање пиротског града[уреди]

Према предању народа током векова али и на основу средњовековне историје Балкана, пиростки град је подигнут од стране чувеног војводе са јужних Родопа Момчила. Због овога се јавља и назив Момчилов град. О Војводи Мочилу се зна веома мало и то да је живео у првој половини XIV века и да је учествовао у византијским грађанским ратовима у којима је успео да добије високу титулу деспота на основу свог труда и залагања. Његово деспотовање није дуго трајало јер је погинуо 1345.-е године у опсади града Перитеориона. Историјски није разјашњено да ли је сам Пирот подигао војвода Момчило или је то урадио кнез Лазар услед страха да ће доћи до најезде Турака. Пошто се Пирот налазио на самом правцу турских продора, Лазар је у утврђење сместио војну посаду под командом Стефана Мусића. Пиротски крај се у то доба налазио на главном трговачком и војном путном правцу, кроз који је пролазио Цариградски пут.[4]

Пад пиротског града[уреди]

Како је пала суседна Бугарска, пиротски крај и део границе око њега постали су веома лепа мета пљачкашима, који су били нека врста претходнице Турске најезде. Турски историчар Мехмед Нешри погрешно приписује Пирот бугарском цару Шишману и говорећи о догађајима везаним за њега а детаљнији опис самог утврђења је следећи:

„Причало се да је Шишман имао на Лазаревој граници један високи тврди град кад му је Али-паша узео земљу, а који се звао Сехир-Који. Позади му је била провалија, а спреда је била шеварика и њега беше исто тако паша, високи белег коме је бог помоћник, узео. Лазар даде војску Димитрију Кобилићу па му заповеди да оде Сахир-који узме га од Турчина. Овај Димитрије био је један храбар, бесан проклетник. Кажу да је сам могао да се бори против десет хиљада мушкараца. Димитрије појаха свога ајгира и са нешто мало неверника дође у Пирот, па се споразуме са неверницима који су били у граду. Пирот предадоше Димитрију.“

Нешри даљу у својим списима описује како је Мурат, чувши за ово, послао десет хиљада људи на Пирот, које је предводио Јахши-бег и Серуџе-паша. Лазар затим шаље у помоћ пиротској посади двадесет хиљада људи (што је свакако претерана цифра) које је предводио Лазарев сестрић. Овде се очигледно мислило на Мусића, док је загонетни Димитрије Кобилић у ствари Димитрије Војиновић, војвода кнеза Лазара и рођени брат монахиње Јефимије. Према Нешрију, неко од ове двојице, Димитрије или Мусић је после кратке опсаде евакуисао тврђаву и затим је запалио што је разбеснело турску војску. Према неким историчарима и њиховим мишљењима ово је био директан повод за Косовску битку.[4]

Техничке карактеристике[уреди]

Пиротски град је био утврђење које се много тешко могло освојити, а то су Турци схватили када су дошли пред њене зидове 1386.-е године. У то време, пиротски град су чиниле 2 целине:

  • Горњи град који је био подигнут на високој стени поред реке Бистрице, незнатно удаљен од њеног ушћа у Нишаву. Основа града има неправилан, полигонални облик, у працву пружања запад-исток, димензија 50х35 метара, са четири куле распоређене на све четири стране света, које су појачане изломљеним правцем пружања веома снажног бедема. Улазна капија се налазила на југо-западном прелому бедема и ту је била истурена пета кула. У северном и источном делу трасе бедема су изведена два испадна угла, веома погодна за стрелце. На самом врху стене, у оквиру северног бедема била је подигнута висока донжон-кула са које се простирао велики поглед на широко пиротско поље.
  • Друга целина, доњи град, степенасто је спуштен на подножје издвојене стене, јужно, источно и северно уз горњи град и он је био опасан јаким бедемима на којима су биле куле и надсводна капија. Високо стење и река иза града били су природни одбрамбени механизам града тако да се Пироту могло прићи само са једне стране. Чак је и тај прилаз био ограничен због мочварног земљишта.

Ове карактеристике терена и самог града је турску војску и те како стављало у много лошу стратешку позицију. Постојао је и трећи део града, слабији бедем са пушкарницама на простору према реци али он је изграђен тек у XVIII веку. Након косовске битке, Пирот је мењао своје господаре, повремено је био у поседу деспота Стефана и деспота Ђурђа. Након пада Смедерева и краха српске деспотовине у XV веку, трајно пада у Османско власништво све до ослобођења од Турака. [4]

Занимљивости[уреди]

Делови филма Бој на Косову су снимани на тврђави у Пироту, као и неке сцене из серијала о "Вуку Караџићу."

Референце[уреди]

  1. Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета. 
  2. Споменици културе у Србији: Пиротски град (сајт САНУ) (српски) (енглески)
  3. 3,0 3,1 Ђидић, Предраг (2008). Тврђаве и остаци утврђених градова. Београд. ISBN 978-86-908427-2-8. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Дејан Стојиљковић - Дуге ноћи и црне заставе

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]