Патријарх српски Јефрем — разлика између измена
Нема описа измене |
м ciscenje |
||
| Ред 50: | Ред 50: | ||
{{refend}} |
{{refend}} |
||
* Пламен Павлов, Венелин Грудков. Призвани да просияят... (Жития на св. патриарх Йоаким I Търновски, св. Исая Серски и св. патриарх Ефрем Печки). |
* Пламен Павлов, Венелин Грудков. Призвани да просияят... (Жития на св. патриарх Йоаким I Търновски, св. Исая Серски и св. патриарх Ефрем Печки). |
||
Велико Търново, изд. "Фабер", 1999, |
Велико Търново, изд. "Фабер", 1999, {{page|year=|id=ISBN 954-9541-34-7|pages=55 - 103}} |
||
== Спољашње везе == |
== Спољашње везе == |
||
Верзија на датум 28. мај 2016. у 11:08
| Јефрем | |
|---|---|
| Датотека:Jefrem1.jpg | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1311. |
| Место рођења | код Трнова, |
| Датум смрти | 15. јун 1399. (87/88 год.) |
| Место смрти | у близини Пећи, |
| Патријарх српски | |
| Године | 1375—1379. |
| Претходник | Сава IV |
| Наследник | Спиридон |
| Српски патријарх | |
| Године | 1389—1392. |
| Претходник | Спиридон |
| Наследник | Данило III |
Свети Јефрем (око 1311. код Трнова — 15. јун 1399. у близини Пећи[1]) хришћански је светитељ. Био је трећи патријарх српски.
Биографија
Као син једнога свештеника одмалена је тежио за духовним и подвижничким животом. Одбегао је у Свету гору са 23 године, када су родитељи хтели да га жене.[2] Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на самој планини Атосу. Због најезде Турака прешао је у неки манастир у околини Пловдива, коме је био игуман.[2]
Од патријарха Јоаникија је добио благослов да се настани у „Дечанској пустињи,“ дакле у некој његовој испосници. После Душанове смрти, патријарх Сава му је стоворио ћелију у Ждрелу, недалеко од Пећке патријаршије.[2] Када је настала борба о првенство у држави и у цркви, Сабор је изабрао Јефрема за патријарха на место упокојеног Саве 1375. године. Када му је саопштен избор, он је заплакао јер није желео да буде патријарх. 1379. је оставио престо и предао га Спиридону, а он се опет повукао у пустињу. Ипак после смрти Спиридонове, 1389. године, умолио га је кнез Лазар да се поново прими дужности. Управљао је Српском црквом у тешко време после пораза у Косовској бици. Преминуо је 1399. године. Мошти му се налазе у манастиру у Пећи.
Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару.
Књижевни рад
У историји књижевности познат и као монах Јефрем, написао је Канон молбени Исусу Христу, Канон молбени пречистој Богородици, Стихире молбене пречистој Богородици, Стихире молбене господу нашем Исусу Христу, Стихире Крстобогородичине и Стихире без акростиха (све између 1355. и 1371). У тешким временима претеће турске најезде, монах Јефрем је исписао драматичне стихове пуне исихастичких мотива, покајничког молебног тона и чврсте вере у помоћ Христа и Богородице у просветљење од мрака који се надвио над Србију и у преображај сумрачног стања своје грехом испуњене душе. Јефремово дело је 1970. у Хиландару у целини открио и приредио Д. Богдановић, а независно од њега и П. Матејић 1975, који сматра да није реч о српском патријарху, већ о трновском монаху–писцу који припада бугарској књижевности.
Превод на савремени српски језик
- Канон молбени господу Исусу Христу; Канон молбени пречистој Богородици; Канон молбени за цара; Стихире молбене пречистој Богородици; Истога Јефрема друге стихире без акростиха; Истога Јефрема друге стихире молбене господу нашем Исусу Христу; Истога Јефрема друге стихире, Крстобогородичне, у: „Шест писаца ХIV века“, избор, данашња језичка верзија и редакција Димитрије Богдановић. Београд, Просвета, СКЗ, 1986, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 10.
Референце
- ^ Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
- ^ а б в Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.
Литература
- Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
- Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
- Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 85.
- Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.
- Спремић, Момчило (1994). Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба. Српска књижевна задруга. стр. 28.
- Пламен Павлов, Венелин Грудков. Призвани да просияят... (Жития на св. патриарх Йоаким I Търновски, св. Исая Серски и св. патриарх Ефрем Печки).
Велико Търново, изд. "Фабер", 1999, ISBN 954-9541-34-7. стр. 55 - 103.
Спољашње везе
- Охридски пролог за 15. јун (28. јун) (језик: српски)