Данило Калафатовић — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
| Ред 31: | Ред 31: | ||
== Активна служба == |
== Активна служба == |
||
| ⚫ | [[Датотека:Army (then divisional) general Danilo Kalafatović and Brigadier (later Army) general Živko Stanisavljević with Polish military delegation 1928.jpg|мини|десно|275п|Дивизијски генерал Данило Калафатовић и бригадни генерал Живко Станисављевић са пољском војном делегацијом на челу са пуковником Јозефом Кодианом Заморским (х) 1928. године.]] |
||
| ⚫ | |||
По завршетку школовања, [[1900]]. године, одређен је за командира [[чета|чете]] и ордонанса краља. Од [[1902]]. именован командиром 5. батерије 2. дивизијона хаубичког артиљеријског пука па потом од [[28. октобар|28. октобра]] [[1903]]. године, командир 3. батерије 1. дивизијона Дунавског артиљеријског пука. Након тога поново је постављен [[6. април]]а [[1907]]. године, за ордонанса краља. Помоћником начелника генералштаба Дунавске дивизијске области именован је [[3. децембар|3. децембра]] 1907. године, поред редовне дужности. Почетком [[1909]]. године, постављнен за начелника генералштаба Тимочке дивизијске области. На тој дужности се задржао кратко јер је већ [[8. април]]а послат за војног изасланика у [[Краљевина Бугарска|Бугарску]] а од [[27. април]]а [[1911]]. године и у [[Краљевина Румунија|Румунију]], и на тим дужностима је остао до [[1913]]. године. Почетком [[Балкански ратови|Балканских ратова]] био је у штабу 2. армије. Дана [[2. септембар|2. септембра]] 1913. постављен за команданта 3. батаљона 7. пешадијског пука а потом од [[1. април]]а до [[13. април]]а [[1914]]. и за команданта Брегалничког пешадијског пука. Током Арнаутске побуне 1913. године, био је командант 7. пешадијског пука.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
По завршетку школовања, [[1900]]. године, одређен је за командира [[чета|чете]] и ордонанса краља. Од [[1902]]. именован командиром 5. батерије 2. дивизијона хаубичког артиљеријског пука па потом од [[28. октобар|28. октобра]] [[1903]]. године, командир 3. батерије 1. дивизијона Дунавског артиљеријског пука. Након тога поново је постављен [[6. април]]а [[1907]]. године, за ордонанса краља. Помоћником начелника генералштаба Дунавске дивизијске области именован је [[3. децембар|3. децембра]] 1907. године, поред редовне дужности. Почетком [[1909]]. године, постављнен за начелника генералштаба Тимочке дивизијске области. На тој дужности се задржао кратко јер је већ [[8. април]]а послат за војног изасланика у [[Краљевина Бугарска|Бугарску]] а од [[27. април]]а [[1911]]. године и у [[Краљевина Румунија|Румунију]], и на тим дужностима је остао до [[1913]]. године. Почетком [[Балкански ратови|Балканских ратова]] био је у штабу 2. армије. Дана [[2. септембар|2. септембра]] 1913. постављен за команданта 3. батаљона 7. пешадијског пука а потом од [[1. април]]а до [[13. април]]а [[1914]]. и за команданта Брегалничког пешадијског пука. Током Арнаутске побуне 1913. године, био је командант 7. пешадијског пука.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
||
Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] од [[28. август]]а 1914. до [[16. април]]а [[1916]]. године, био је начелник штаба Моравске дивизије -{II}- позива, да би током укрцавања трупа у [[Валона|Валони]] (1916) био је именован председником Комитета. Након тога послат у Врховну команду на место начелника Обавештајног одсека. Дана [[25. август]]а [[1917]]. године па све до [[4. мај]]а [[1920]]. године, постављен за начелника Оперативног одељења Врховне команде. У новоформираној [[Југословенска војска|Војсци Краљевине СХС]] 1920. године, као француски ђак послат у Париз и [[Рапало]] на место војног експерта. Од [[12. април]]а 1920. до [[1922]]. године, био је војни изасланик у [[Париз]]у. Другим помоћником начелника Главног генералштаба именован је [[15. јануар]]а 1922. године, након повратка из Француске. За шефа секретаријата Савета земаљске одбране и помоћника министра војске и морнарице постављен је од [[29. јануар]]а [[1923]]. до [[26. фебруар]]а [[1924]]. године. Командант Дравске дивизијске области постао је [[30. април]]а [[1925]]. да би од [[1. јануар]]а [[1928]]. године, био именован првим помоћником начелника Главног генералштаба. Од [[11. април]]а [[1929]]. године вршилац дужности па потом командант II армијске области. Инспектор земаљске одбране постао је [[2. август]]а [[1930]]. и са те позиције по својој молби стављен у пензију 25. октобра 1930. године. Директор [[Радио Београд|Радио Београда]] био је од 1930. до [[1936]]. године.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
Почетком [[Први светски рат|Првог светског рата]] од [[28. август]]а 1914. до [[16. април]]а [[1916]]. године, био је начелник штаба Моравске дивизије -{II}- позива, да би током укрцавања трупа у [[Валона|Валони]] (1916) био је именован председником Комитета. Након тога послат у Врховну команду на место начелника Обавештајног одсека. Дана [[25. август]]а [[1917]]. године па све до [[4. мај]]а [[1920]]. године, постављен за начелника Оперативног одељења Врховне команде. У новоформираној [[Југословенска војска|Војсци Краљевине СХС]] 1920. године, као француски ђак послат у Париз и [[Рапало]] на место војног експерта. Од [[12. април]]а 1920. до [[1922]]. године, био је војни изасланик у [[Париз]]у. Другим помоћником начелника Главног генералштаба именован је [[15. јануар]]а 1922. године, након повратка из Француске. За шефа секретаријата Савета земаљске одбране и помоћника министра војске и морнарице постављен је од [[29. јануар]]а [[1923]]. до [[26. фебруар]]а [[1924]]. године. Командант Дравске дивизијске области постао је [[30. април]]а [[1925]]. да би од [[1. јануар]]а [[1928]]. године, био именован првим помоћником начелника Главног генералштаба. Од [[11. април]]а [[1929]]. године вршилац дужности па потом командант II армијске области. Инспектор земаљске одбране постао је [[2. август]]а [[1930]]. и са те позиције по својој молби стављен у пензију 25. октобра 1930. године. Директор [[Радио Београд|Радио Београда]] био је од 1930. до [[1936]]. године.{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
||
| ⚫ | [[Датотека:Army (then divisional) general Danilo Kalafatović and Brigadier (later Army) general Živko Stanisavljević with Polish military delegation 1928.jpg|мини|десно|275п|Дивизијски генерал Данило Калафатовић и бригадни генерал Живко Станисављевић са пољском војном делегацијом на челу са пуковником Јозефом Кодианом Заморским (х) 1928. године.]] |
||
Пред сам почетак [[Априлски рат|Априлског рата]] реактивиран је и постављен је за Команданта позадине Врховне команде. Председник владе [[армијски генерал]] [[Душан Симовић]] поставио га је [[14. април]]а, за начелника штаба Врховне команде [[Југословенска војска|Војске Краљевине Југославије]] са овлашћењем да поведе разговоре о примирју.{{sfn|Терзић|1983|pp=}} Калафатовић је за ту дужност одредио бившег [[Списак министара иностраних послова Југославије|министра иностраних послова]] [[Александар Цинцар-Марковић|Александра Цинцар-Марковића]] и [[дивизијски генерал|дивизијског генерала]] [[Радивоје Јанковић|Радивоја Јанковића]] да преговарају са [[Силе Осовине|силама Осовине]]. Силе Осовине су то одбиле и захтевале су да Краљевина Југославија потпише безусловну капитулацију. Капитулација је потписана у Београду [[17. априла]]. Са строго правне тачке гледишта, капитулација југословенске војске је била нелегитимна, пошто је Калафатовић од Симовића добио овлашћење да само преговара о примирју и он као ратни заробљеник није имао право да иступа у име југословенске државе или војске.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=73}} Након тога је интерниран у [[Трећи рајх|Немачку]] где је и преминуо [[1946]].{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
Пред сам почетак [[Априлски рат|Априлског рата]] реактивиран је и постављен је за Команданта позадине Врховне команде. Председник владе [[армијски генерал]] [[Душан Симовић]] поставио га је [[14. април]]а, за начелника штаба Врховне команде [[Југословенска војска|Војске Краљевине Југославије]] са овлашћењем да поведе разговоре о примирју.{{sfn|Терзић|1983|pp=}} Калафатовић је за ту дужност одредио бившег [[Списак министара иностраних послова Југославије|министра иностраних послова]] [[Александар Цинцар-Марковић|Александра Цинцар-Марковића]] и [[дивизијски генерал|дивизијског генерала]] [[Радивоје Јанковић|Радивоја Јанковића]] да преговарају са [[Силе Осовине|силама Осовине]]. Силе Осовине су то одбиле и захтевале су да Краљевина Југославија потпише безусловну капитулацију. Капитулација је потписана у Београду [[17. априла]]. Са строго правне тачке гледишта, капитулација југословенске војске је била нелегитимна, пошто је Калафатовић од Симовића добио овлашћење да само преговара о примирју и он као ратни заробљеник није имао право да иступа у име југословенске државе или војске.{{sfn|Tomasevich|1975|pp=73}} Након тога је интерниран у [[Трећи рајх|Немачку]] где је и преминуо [[1946]].{{sfn|Бјелајац|2004|p=179}} |
||
| Ред 45: | Ред 43: | ||
Одликован је [[Краљевски орден Карађорђеве звезде|Орденом Карађорђеве звезде са мачевима]] III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, [[Краљевски орден Белог орла|Орденом белог орла са мачевима]] III и IV степена, Орденом белог орла са мачевима V степена, [[Краљевски орден Светог Саве|Орденом Светог Саве]] I и II степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама.{{sfn|Милетић|2009|p=259}} |
Одликован је [[Краљевски орден Карађорђеве звезде|Орденом Карађорђеве звезде са мачевима]] III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, [[Краљевски орден Белог орла|Орденом белог орла са мачевима]] III и IV степена, Орденом белог орла са мачевима V степена, [[Краљевски орден Светог Саве|Орденом Светог Саве]] I и II степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама.{{sfn|Милетић|2009|p=259}} |
||
== Галерија == |
|||
<center><gallery> |
|||
Danilo Kalafatović u Italiji, 1920. godine.jpg|Калафатовић током преговора у Рапалу, 1920. године |
|||
Danilo Kalafatović.jpg|Калафатовић у свом кабинету |
|||
| ⚫ | |||
</gallery></center> |
|||
== Референце == |
== Референце == |
||
Верзија на датум 27. октобар 2021. у 14:42
| Данило Калафатовић | |
|---|---|
 Армијски генерал Данило Калафатовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 27. октобар 1875. |
| Место рођења | Конарево, код Краљева,  Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1946. (70/71 год.) |
| Место смрти | Мозбург на Изару,  Немачка под окупацијом |
| Војна каријера | |
| Служба | 1893 — 1930. 1941. |
| Војска |  Српска војска Југословенска војска |
| Чин | Армијски генерал |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Други светски рат
|
| Одликовања | Орден Карађорђеве звезде са мачевима Орден белог орла са мачевима Орден Светог Саве |
Данило Калафатовић (Конарево, код Краљева, 27. октобар 1875 — Мозбург на Изару, 1946) је био армијски генерал Војске Краљевине Југославије. Током Априлског рата налазио се на позици команданта Команде позадине да би 15. априла 1941. године, био именован начелником Главног генералштаба Врховне команде са овлашћењем да поведе преговоре о примирју.
Биографија
Данило С. Калафатовић рођен је 27. октобра 1875. године у селу Конарево надомак Краљева. У војску је ступио 1893, као питомац 26. класе ниже школе Војне Академије. Даље школовање је наставио као питомац 8. класе више школе Војне академије. Од 1900–1902. године, био је слушалац Артиљеријске школе у Фонтенблоу (Француска) а од 1904–1907. био је на генералштабној припреми.[1]
Оженио се 1909. године Милицом, кћерком Драгомира Лазаревића окружног начелника у пензији из Шапца. Његов син Ратко био је питомац 57. класе Војне академије Краљевине Југославије (завршио као први у рангу).[1]
Активна служба
_general_Danilo_Kalafatovi%C4%87_and_Brigadier_(later_Army)_general_%C5%BDivko_Stanisavljevi%C4%87_with_Polish_military_delegation_1928.jpg)
По завршетку школовања, 1900. године, одређен је за командира чете и ордонанса краља. Од 1902. именован командиром 5. батерије 2. дивизијона хаубичког артиљеријског пука па потом од 28. октобра 1903. године, командир 3. батерије 1. дивизијона Дунавског артиљеријског пука. Након тога поново је постављен 6. априла 1907. године, за ордонанса краља. Помоћником начелника генералштаба Дунавске дивизијске области именован је 3. децембра 1907. године, поред редовне дужности. Почетком 1909. године, постављнен за начелника генералштаба Тимочке дивизијске области. На тој дужности се задржао кратко јер је већ 8. априла послат за војног изасланика у Бугарску а од 27. априла 1911. године и у Румунију, и на тим дужностима је остао до 1913. године. Почетком Балканских ратова био је у штабу 2. армије. Дана 2. септембра 1913. постављен за команданта 3. батаљона 7. пешадијског пука а потом од 1. априла до 13. априла 1914. и за команданта Брегалничког пешадијског пука. Током Арнаутске побуне 1913. године, био је командант 7. пешадијског пука.[1]
Почетком Првог светског рата од 28. августа 1914. до 16. априла 1916. године, био је начелник штаба Моравске дивизије II позива, да би током укрцавања трупа у Валони (1916) био је именован председником Комитета. Након тога послат у Врховну команду на место начелника Обавештајног одсека. Дана 25. августа 1917. године па све до 4. маја 1920. године, постављен за начелника Оперативног одељења Врховне команде. У новоформираној Војсци Краљевине СХС 1920. године, као француски ђак послат у Париз и Рапало на место војног експерта. Од 12. априла 1920. до 1922. године, био је војни изасланик у Паризу. Другим помоћником начелника Главног генералштаба именован је 15. јануара 1922. године, након повратка из Француске. За шефа секретаријата Савета земаљске одбране и помоћника министра војске и морнарице постављен је од 29. јануара 1923. до 26. фебруара 1924. године. Командант Дравске дивизијске области постао је 30. априла 1925. да би од 1. јануара 1928. године, био именован првим помоћником начелника Главног генералштаба. Од 11. априла 1929. године вршилац дужности па потом командант II армијске области. Инспектор земаљске одбране постао је 2. августа 1930. и са те позиције по својој молби стављен у пензију 25. октобра 1930. године. Директор Радио Београда био је од 1930. до 1936. године.[1]
Пред сам почетак Априлског рата реактивиран је и постављен је за Команданта позадине Врховне команде. Председник владе армијски генерал Душан Симовић поставио га је 14. априла, за начелника штаба Врховне команде Војске Краљевине Југославије са овлашћењем да поведе разговоре о примирју.[2] Калафатовић је за ту дужност одредио бившег министра иностраних послова Александра Цинцар-Марковића и дивизијског генерала Радивоја Јанковића да преговарају са силама Осовине. Силе Осовине су то одбиле и захтевале су да Краљевина Југославија потпише безусловну капитулацију. Капитулација је потписана у Београду 17. априла. Са строго правне тачке гледишта, капитулација југословенске војске је била нелегитимна, пошто је Калафатовић од Симовића добио овлашћење да само преговара о примирју и он као ратни заробљеник није имао право да иступа у име југословенске државе или војске.[3] Након тога је интерниран у Немачку где је и преминуо 1946.[1]
Официрско напредовање и одликовања
Унапређен је у чин: артиљеријског потпоручника 1896; капетана 1903; пуковника 1. октобра 1915; дивизијског генерала 5. јануара 1923. и армијског генерала 11. априла 1930.
Одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III и IV степена, Орденом Карађорђеве звезде IV степена, Орденом белог орла са мачевима III и IV степена, Орденом белог орла са мачевима V степена, Орденом Светог Саве I и II степена, Златном медаљом за храброст и бројним другим медаљама и споменицама.[4]
Галерија
-
Калафатовић током преговора у Рапалу, 1920. године -
Калафатовић у свом кабинету -
Војна књижица и ратна архива Калафатовића која се данас налази у Торонту
.jpg)
Референце
- ^ а б в г д Бјелајац 2004, стр. 179.
- ^ Терзић 1983.
- ^ Tomasevich 1975, стр. 73.
- ^ Милетић 2009, стр. 259.
Литература
- Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6.
- Милетић, Антун (2009). Српски ђенерали у жицама: 1941—1945. Београд: Албатрос плус (Нови Београд: Алфа тим принт). ISBN 978-86-6081-081-4 Проверите вредност параметра
|isbn=: checksum (помоћ). - Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
- Терзић, Велимир (1983). Слом Краљевине Југославије; узроци и последице пораза - књига 2. Београд - Љубљана - Подгорица: Народна Књига - Партизанска књига - Побједа.
Спољашње везе
