Савез књижевника Југославије

С Википедије, слободне енциклопедије

Савез књижевника Југославије (сх. Savez književnika Jugoslavije, словен. Zveza književnikov Jugoslavije, мкд. Сојузот на писателите на Југославија) је била кровна организација 6 конститутивних републичких удружења писаца у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Удружење је координирало сарадњу између својих чланица.[1] Од 1965. године, Удружење је трансформисано у координационо тело тадашњих чланова; Удружење књижевника Босне и Херцеговине, Удружење књижевника Црне Горе, Друштво књижевника Хрватске, Удружење књижевника Србије, Удружење књижевника Македоније и Друштво књижевника Словеније.[2] Иво Андрић је једногласно изабран за првог председника Удружења 1946. године.[2]

Са децентрализацијом и конфедерализацијом саме Југославије, што је илустровано у југословенском Уставу из 1974. године, значај савезне асоцијације је од 1970-их па надаље постао све мање истакнут, а републичко удружење је заузело централније место у књижевном животу земље.[3]

После последњег Конгреса 1985. године у Новом Саду, удружење је постало једна од првих савезних институција која је доживела парализујуће претресе који су довели до ефективног и никада формално проглашеног распуштања 1990.[3] Криза се продубила већ 1986. године када је републички огранак Србије предложио Миодрага Булатовића за новог председника ротирајућег Председништва удружења у које је тада требало да буде изабран српски кандидат.[4] Овог кандидата одбили су словеначки, косовски, црногорски и хрватски огранци чији су делегати тврдили да је кандидат непријатељски настројен према другим југословенским народима.[4]

Историја[уреди | уреди извор]

Након Тито-Стаљиновог раскола 1948. у југословенској књижевности развио се повећан плуралитет говором Мирослава Крлеже на Трећем конгресу Удружења у Љубљани 1952. године, који је оличење уметничког дистанцирања од раније промовисаног социјалистичког реализма.[5]

Удружење је 1956. године послало Петра Губерину као представника југословенског посматрача на Конгрес црних писаца и уметника у Паризу, који је присуствовао и другом конгресу у Риму 1959. године.[6]

Удружење је 1958. године предложило југословенског аутора Иву Андрића за свог првог кандидата за Нобелову награду за књижевност, коју ће добити 1961.[7]

Удружење је 1966. године прекинуло све формалне односе са Савезом књижевника Бугарске након што су бугарски партнери одбили да потпишу документ на македонском језику.[8] Односи нису поново успостављени до краја постојања Асоцијације јер је југословенска страна инсистирала да сви споразуми буду потписани на бугарском и македонском језику.[8]

Конгреси[уреди | уреди извор]

Догађај је одржан у згради Задужбине Илије М. Коларца уз присуство 40 делегата из Србије, 40 из Хрватске, 25 из Словеније, 9 из Босне и Херцеговине, 6 из АП Војводине, 6 из Македоније и 3 из Црне Горе, као и гости из амбасаде Француске, Пољске, Чехословачке, Албаније, Бугарске, Румуније и Мађарске са делегатима писаца из тих земаља, као и из Пољске и СССР.[11] Међу делегатима су били и представници мањинских заједница Мађара, Румуна и Словака.[11] За председника Удружења изабран је Иво Андрић, а за почасног председника Удружења Владимир Назор.[11]
Догађај је одржан у згради Хрватског глазбеног завода.[10] Догађај је коришћен као платформа за представљање југословенске књижевне продукције и промоције књижевности и међујугословенске размене од 1946. године[12]
Догађај су обележила четири конкурентна предлога за суштинску статутарну реформу удружења без заједничког договора да се било који од њих прихвати у потпуности.[14] Први предлог републичког огранка Србије изнет је 20. маја 1964. којим се препоручује увођење сталног извршног секретаријата и обавезна ротација у руководству међу републичким огранцима.[14] Хрватски предлог је предложио да се седиште удружења мења сваке три године уместо сталне локације у Београду и прихватио идеју о ротацији руководства заједно са ротацијом седишта.[14] Словеначки предлог је препоручио да, пошто је организација формално почела да функционише као координација, њена тела буду састављена од делегираних чланова републичких огранака уместо изабраних независних представника или секретаријата.[14] Последњи предлог изнео је Добрица Ћосић са независном групом писаца у којој су били Антоније Исаковић, Оскар Давичо, Александар Тишма и други који су препоручили увођење новог типа организације упоредо са територијалним принципом у коме би писци сарађивали на нивоу Југославије на основу својих специфичних интересовања и афинитета.[14] Конгрес је одлучио да све предлоге узме на даљу анализу.[14]
  • Ванредни конгрес, Београд, СР Србија (21-22. децембар 1965)[15]
  • 8. конгрес, Београд, СР Србија (2—4. октобар 1975)[16]
  • 9. конгрес, Нови Сад, САП Војводина, СР Србија (15—20. април 1985.)[17]
  • 10. конгрес, Врњачка Бања, СР Србија (9—11. јануар 1990, ОТКАЗАН пошто су словеначки, хрватски, косовски и македонски огранци одбили да присуствују)[18]

Председници[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Branimir Donat (2022). „DRUŠTVO KNJIŽEVNIKA - KNJIŽEVNIČKA DRUŠTVA”. Sarajevske Sveske (1). Приступљено 7. 8. 2022. 
  2. ^ а б в г д ђ Siniša Paunović (1971). Živan Milisavac, ур. Jugoslovenski književni leksikon [Yugoslav Literary Lexicon]. Novi Sad (SAP Vojvodina, SR Serbia: Matica srpska. стр. 468—469. 
  3. ^ а б Igor Štiks (2015). Nations and Citizens in Yugoslavia and the Post-Yugoslav States: One Hundred Years of Citizenship. Bloomsbury Publishing. стр. 96. 
  4. ^ а б Dejan Jović (2003). Jugoslavija: država koja je odumrla. Zagreb: Prometej. стр. 246—249. ISBN 953-6460-32-7. 
  5. ^ а б Peruško, Ivana (2015). „ČUDOVIŠNI SSSR I MITSKA ZEMLJA JUGOSLAVIJA”. Filološke studije. 13 (1): 13—33. 
  6. ^ Selinić, Slobodan (2018). „Savez književnika Jugoslavije i nesvrstane zemlje od kraja pedesetih do početka osamdesetih godina 20. veka”. Istorija 20. Veka. 37 (1): 175—192. doi:10.29362/ist20veka.2019.1.sel.175-192. 
  7. ^ „Put do nagrade koju je Andrić trebao dijeliti s Krležom”. Bljesak info. 25. 10. 2021. Приступљено 7. 8. 2022. 
  8. ^ а б Slobodan Selinić (2019). „Сукоб Савеза књижевника Југославије и Савеза књижевника Бугарске око македонског језика 1966–1987.”. Tokovi Istorije. Приступљено 7. 8. 2022. 
  9. ^ а б „Društvo hrvatskih književnika, Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje.”. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. 2021. Приступљено 7. 8. 2022. 
  10. ^ а б n.a. (n.d). „Društvo hrvatskih književnika”. Krležijana. Приступљено 7. 8. 2022. 
  11. ^ а б в n.a. (1975). „Prvi kongres saveza književnika”. Kultura: Review for the Theory and Sociology of Culture and for Cultural Policy. Belgrade: Culture Development Institute (30–31): 192—202. 
  12. ^ n.a. (1975). „Drugi kongres saveza književnika”. Kultura: Review for the Theory and Sociology of Culture and for Cultural Policy. Belgrade: Culture Development Institute (30–31): 203—206. 
  13. ^ а б в г Đorđević, Bojan (2016). „VLADAN DESNICA U DOKUMENTIMA SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE”. HRVATSKO-SRPSKI/SRPSKO-HRVATSKI INTERKULTURALIZAM DANAS. Zbornik radova s Desničinih susreta 2016. стр. 297—306. 
  14. ^ а б в г д ђ n.a. (1975). „Sedmi kongres saveza književnika”. Kultura: Review for the Theory and Sociology of Culture and for Cultural Policy. Belgrade: Culture Development Institute (30–31): 226—229. 
  15. ^ n.a. (1975). „Vanredni kongres saveza književnika”. Kultura: Review for the Theory and Sociology of Culture and for Cultural Policy. Belgrade: Culture Development Institute (30–31): 228—241. 
  16. ^ n.a. (1975). „Osmi kongres saveza književnika”. Kultura: Review for the Theory and Sociology of Culture and for Cultural Policy. Belgrade: Culture Development Institute (30–31): 242—247. 
  17. ^ IX kongres Saveza književnika Jugoslavije : 18.-20. april 1985 : dokumenta. Association of Writers of Yugoslavia. 1985. OCLC 13330384. 
  18. ^ Milan Četnik (2022). „Generalna proba raspada SFRJ”. Politika. Приступљено 7. 8. 2022. 
  19. ^ n.a. (n.d). „Ivo Andrić”. Krležijana. Приступљено 8. 8. 2022. 
  20. ^ Milivoj Srebro (2018). „Entre esthétique et politique: un aspect de la réception de la littérature serbe en france à la fin du xxe siècle”. Revue des études slaves. LXXXIX (1–2). doi:10.4000/res.1533. Приступљено 8. 8. 2022. 
  21. ^ n.a. (n.d). „O našem društvu”. Cultural Association Grgar. Приступљено 8. 8. 2022. 
  22. ^ n.a. (n.d). „Kalendar godišnjica: FRANGEŠ Ivo”. City of Zagreb Libraries. Приступљено 27. 9. 2022. 
  23. ^ n.a. (n.d). „Gustav Krklec”. Biografija.com. Приступљено 27. 9. 2022. 
  24. ^ n.a. (n.d). „O autoru”. Durieux. Приступљено 8. 8. 2022. 
  25. ^ n.a. (n.d). „Disku(r)sija : Oksana Zabužko i Otto Tolnai”. Moderna vremena. Приступљено 8. 8. 2022. 
  26. ^ n.a. (4. 3. 2021). „OTTÓ TOLNAI”. Studentsko kulturno – umjetničko društvo “Ivan Goran Kovačić”. Приступљено 28. 9. 2022. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савез_књижевника_Југославије&oldid=26997105”