Змај (словенска митологија)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Змај (вишезначна одредница).
Ivan Bilibin 065.jpg

Змај је митолошко биће присутно у предањима и вјеровањима свих Словена[1][2].

Етимологија назива[уреди | уреди извор]

Назив змај потиче од ријечи змија, као и од ријечи земља[1][2][3]. Осим наведеног, општесловенског назива за змаја, у локалним традицијама неки крајева се такође могу пронаћи и други називи, као што су:

У народним предањима се често могу наћи и лична имена за поједине змајеве (што је слично предањима везаним за виле), као на примјер: Младен (у приповјетци Стојша и Младен), Стојан (у околини Сврљига), итд. Често се змајевима придодају и разни атрибути: велики, вртоглави, глухи, горски, горући, злобни, крилати, кудрави, љути, морски, немили, огњени, отравити, паклени, пламени, плахи, попадливи, силни, срдити, страховити, страшни и црни[2].

Назив змај такође у неким крајевима може бити синоним за аждају, алу или ламју. Код хрватских приморских писаца називи змај огњени и змај паклени означавају синоним за ђавола[2]. Назив ватрени змај у народним предањима такође означава метеорите који се понекад могу видјети ноћу како прељећу преко неба[1].

Опис змаја у митологији и народним предањима[уреди | уреди извор]

Илустрација.
ручно нацртани руски лубок који приказује ђавола како јаше на Чудо-јуду
Илустрација.
Добриња Никитич спашава принцезу Забава од Змаја Горинича (аутор Иван Билибин)
Илустрација.
Вавелски змај на муралу Силва Рерум у Кракову
Илустрација.
змај Зилант на застави града Казана

Описи змајева[уреди | уреди извор]

У митологији и народним предањима постоје различити описа змаја који код Словена варирају, чак и у оквирима истог подручја. Према вјеровањима о изгледу и неким особинама, описе змаја можемо поделити у три групе:

  1. на змајеве који се идентификују са метеоритима и огњеним птицама[1][2],
  2. на змајеве налик на људе[1][2],
  3. и на змајеве изједначене с великим змијоликим чудовиштима[1][2],

И поред тога што се могу разликовати три групе змајева, тешко их је досљедно издвојити, јер се у скоро сваком вјеровању налазе поједини елементи из друге и треће групе[2].

Заједничко за све описе змајева у предањима је то да нису у принципу зла бића и да имају способност да бљују ватру из уста.

Змајеви - метеорити[уреди | уреди извор]

Змајеви који се идентификују са метеорити и огњеним птицама се углавном јављају ноћу, лете преко неба и свјетле, и при том се чује звиждање, хујање и понекад тресак[1]. Неки од описа овакви змајева присутни у предањима су:

  • У Херцеговини змај је описан као крилата змија која лети испод облака и исијава варнице[2];
  • У источној Србији и у вјеровању племена Паштровић змај је описан као велика птица са змијским репом која лети ноћу и из које избија свеглост[1][2].

Змајеви - змије[уреди | уреди извор]

Змајеви који се изједначавају с змијама се углавном описују као велики, снажни, зли, чудовишни гмизавци[1]. Неки од описа овакви змајева присутни у предањима су:

  • У околини Пољица змај је описан као биће у виду велике прождрљиве змије са птичјим крилима[2];
  • У околини Далбоког дола (буг. Дълбок дол) у Ловечкој области змај је описан као велика прождрљива змија[2];
  • У Гружи змај је описан као крилато биће са змијским репом, обложено крљуштима, с великим очима из којих сјевају варнице, а из уста му сукља модри пламен[2];
  • У околини Ђевђелије змај је описан као четвороножно биће с великим трбухом, малом главом и кожним крилима[2];
  • У појединим народним предањима Руса и Украјинаца змајеви се описују као вишеглави чудовишни гмизавци који бљују ватру. Они могу да имају од три до дванаест глава[4];
  • У Саратовској области змај је описан као велика змија са људском главом, зеленим зубима и влажном, крљуштавом кожом златне боје[2];
  • У околини Јелхова змај је описан као блиставо бјела змија са људским очима[2];
  • У околини Ноћаја змај је описан као биће у виду велике прождрљиве змије која је живјела у једној пећини на планини Церу[1].

Змајеви - људи[уреди | уреди извор]

Такође змај у појединим предањима може изгледати и као снажан млад мушкарац, који се од других људи разликује по томе што има: крилца испод паздуха, велику главу и очи (према вјеровању из западне Бугарске и источне Србије), једну ноздрву (према вјеровању у Ловечкој области), или длакаво тјело и главу (према вјеровању код подравски Хрвати у Мађарској)[1][2].

Начин на који настаје змај[уреди | уреди извор]

Према томе како настаје змај, у митологији и народним предањима начине његовог настанка можемо подјелити у двије групе:

  1. на змајеве који настају од животиња[1][2][5],
  2. и на змајеве који се рађају као људска дјеца[1][2].

Неки од описа змајеве који настају од животиња су:

  • У околини Пољица се сматрало да кад змија наврши стотину година, добија птичја крила и постаје змај[2];
  • У Конавлима се сматрало да кад змија наврши девет година постаје змај[2];
  • У Ловечкој области се сматрало да кад смук наврши четрдесет година постаје змај[2][5][6][7];
  • У Македонији се сматрало да кад смук наврши четрдесет година, а за то га вријеме ни један човјек не види, добија крила и постаје змај[2];
  • У Украјини се сматрало да кад је змија проживјела седам до тридесет година свог живота, а за то вријеме није видјела свјетлост нити чула ики глас, постаје змај[2][8];
  • У Бјелорусији се сматрало да кад змија наврши стотину година, а за то вријеме није видјела свјетлост нити чула ики глас, постаје змај[8];
  • У селима дуж Велике Мораве и у околини Бољевца се сматрало да кад шаран наврши тридесет три, четрдесет, педесет или стотину година добија крила и ноге, излази из воде и постаје змај[2];
  • Код подравски Хрвати у Мађарској се сматрало да од старог сома настаје змај са крилима и кријестом пјетла[2];
  • У веома заступљеним веровањима источне Србије и Подунавља, веровало се да змај постаје од шарана, који по пуњењу одређених година излази из Дунава и лети у планину[9];
  • Такође, по неким вјеровањима код Хрвата, Словенаца и код Руса у Вологодској области, змај се може излећи из јајета које је снијео пјетао, и тада постаје послушни слуга који свом домаћину доноси богатство (слично цикавцу и домаћем услужном духу)[2].

Змаја у људском облику рађа жена која живи с мужем или са змајем.

Познати змајеви из легенди и народни предања[уреди | уреди извор]

У предањима Источних Словена[уреди | уреди извор]

Змај Горинич[уреди | уреди извор]

Детаљније: Змај Горинич

Змај Горинич (рус. Змей Горыныч, укр. Змій Горинич) је змај из руски и украјински народни предања. У предањима се описује као змај који може да има три до дванаест глава и бљује ватру[4]. У предањима се спомиње да је овог змаја убијо Добриња Никитич[4].

Зилант[уреди | уреди извор]

Детаљније: Зилант

Зилант (рус. Зилант) је змај из татарски народни предања, присутан и у предањима Руса. У предањима се описује као змај који има: главу, врат и реп змије, тјело и ноге кокошке, црвена птичија крила, псеће уши, оштре зубе и тамносиво перје и крљушти по тјелу. Овај змај је симбол града Казана од 1730. године.

Чудо-јудо[уреди | уреди извор]

Детаљније: Чудо-јудо

Чудо-јудо (рус. Чудо-юдо) је митолошко биће из руски народни предања, који живи у води[10]. У неким предањима ово митолошко биће се у описује као змај, који понекад може да има више глава[11]. Упредањима се такође спомиње да је Чудо-јудо брат Кошћеја Бесмртног, као и то да је потомак Бабе Јаге[12].

У предањима Западних Словена[уреди | уреди извор]

Вавелски змај[уреди | уреди извор]

Детаљније: Вавелски змај

Вавелски змај (пољ. Smok Wawelski) је змај из пољски народни предања. Овај змај је према предањима боравио у пећини у подножју Вавелског брда, које се налази на обали ријеке Висле у Кракову. По неким предањима змај је ту живио прије оснивања града, када су то подручје насељавали фармери. У предањима се спомиње да су овог змаја убили браћа Лех и Кракус II, синови краља Кракуса[13].

У предањима Јужних Словена[уреди | уреди извор]

Змијски цар[уреди | уреди извор]

Детаљније: Змијски цар

Змијски цар је биће из српски народни предања. У предањима се описује као змија која је, након што је навршила стотину година, постала змај. Он је отац и господар свих змија, и има моћ да подари људима моћ немуштог језика[1][2].

Кулшедра[уреди | уреди извор]

Детаљније: Кулшедра

Кулшедра (алб. Kulçedra) је змај из албански народни предања, присутан и у предањима Срба са Косова и Метохије[14][15].

Позој[уреди | уреди извор]

Позој је тип змајева из народни предања присутан код Хрвата (у Загорју, Пригорју и Међимурју)[16][17] и код Словенаца[18]. Ови змајеви бораве у јамама и мочварама гдје вребају људе и стоку. Такође, за неке позоје се спомиње да живе у јазбинама, у земљи испод брда или градова, и да они изазивају природне непогоде[19]. Неки од познати позоја из предања су:

  • Видовски позој - Према предањима овај позој борави у Чичанској јами и у мочварама у близини Доњег Видовеца. Једина особа која може ослобосити овог позоја из његове подземне јазбине је лик из предања Дијак Грабанцијаш[20];
  • Загребачки позој - Према предањима овај позој борави у јазбини испод града Загреба. Овај позој је према народном вјеровању главни кривац за потресе који се дешавају у Загребу и ближој околици[17][19];
  • Зелени позој из Чаковца - Према предањима овај позој борави у јазбини испод земље, и глава овог позоја се налази испод Старог града Чаковца а реп испод цркве св. Николе, и обрнуто. Узнемиравање овог позоја је опасно јер он може да изазове потресе и временске непогоде. Једина особа која може ослободити овог позоја из његове подземне јазбине је лик из предања Дијак Грабанцијаш[20][21];
  • Позој из Доње Дубраве - Према предањима овај позој борави у Вражјој јами, у близини ријеке Муре[20];
  • Црни позој из Светог Јураја на Брегу - Овог позоја је према народној легенди убио св. Јурај[20];
  • Штриговски позој - Према предањима овај позој борави у јазбини испод земље, и глава овог позоја се налази испод цркве св. Јеронима а реп у низини, испод цркве св. Марије Магдалене. Узнемиравање овог позоја је опасно, и према предањима он сваког прољећа изазива поплаве[20].

Легенде о змејевима (змајевима)[уреди | уреди извор]

Легенде о Змејевима (или змајевима) су део усмене традиције у источној Србији. Посебно су присутне у народу у  општини Књажевац и околини. Представљају вид обичајне и друштвене праксе као и комуникације.


Змеј од Јаловик Извора[уреди | уреди извор]

Некада је Стара планина била змајевска планина, јер је на њој постојала пећина у којој су се гнездили змајеви (или „змејеви“, како их је у овом крају називају). Змејеви су умели на планини да залуде чобанице и у облику зрака постану њихови љубавници, а из таквих односа рађала су се и деца. Старе жене су проклињале змејеве и њихове потомке, али су за девојке имале неку врсту разумевања, пошто је змеја било немогуће зауставити, јер је могао да спали све препреке. А што се девојака тиче, оне су радо прихватале змеја за љубавнике и нису се кајале, јер су на планини тешко налазиле мужеве, а нису желеле да предуго чекају на удају. Сељаци су желели да поубијају змејеве и њихове потомке те су се једном приликом окупили и наоружани секирама кренули ка пећини змејева. Тиме су разљутили змејеве који су изазвали велики пожар на планини и при чему је изгорела сва имовина сељака.[22]

Змеј од Буџака[уреди | уреди извор]

Змејеви љубавници су увек налазили начин да дођу до изабране девојке. Ни закључавање кућа у томе није могло спречити јер су налазили начин, спуштали се кроз оџак и кроз угашено огњиште улазили ноћу у куће. Девојке су увече имале спремну чисту белу кошуљу за своје љубавнике змејеве који су се у то пресвлачили после провлачења кроз чађави оџак. Такође су девојке на кревет навлачиле белу пресвлаку и облачиле су белу одећу, како би се што више допале змеју и како би му што боље угодиле. У једној кући су, по понашању девојке и звуцима из димњака, забринути укућани приметили шта се дешава и одлучили да доскоче змеју тако што су ноћу на огњишту оставили котао пун кипуће воде. Силазећи кроз димњак змеј је упао у котао, доживео ужасан бол, нестао и више се у тој кући није појављивао. Страшан душеван бол због овог догађаја претрпела је и девојка. Срећа укућана била је кратког века јер су почеле да их сналазе бројне и много озбиљније невоље од невоље са змејем. Последице је претпрео и читав крај у којем је породица живела (тј. предео Буџака), јер су их задесиле велике несреће. Наиме после нестанка змеја појавиле су се Але доносећи олујне непогоде са градом који је све уништавао и наступила је свеопшта беда.[23]

Змеј од Трговишког Тимока[уреди | уреди извор]

Змејеви са Старе планине су у потрази за девојкама силазили са планине све даље и даље, те су тако доспевали и до Књажевца. Били су вешти љубавнице и могли су да се претворе у зрак или у лепог момка, тако да су обични људи, поготово старији, могли само да им на томе завиде. У граду је змеј имао обичај да се појављује пред кућом одабране девојке на дан њене просидбе или свадбе и по дану, пре подне, куца на врата. Ако би врата отворио било ко други осим девојке, пред вратима би угледао мноштво гостију и ништа друго што би било необично. Међутим ако би девојка отворила врата она би пред њима видела змеја који би уплашио и отерао и госте и укућане, а девојка би му се радо предавала, а понекад и одлазила од куће са њим. Људи су покушавали да се од оваквих дешавања одбране постављањем стражара испред девојчине куће на дан просидбе или свадбе и забранама девојци да лично отвара врата, али све је било безуспешно. Девојка није могла да буде сачувана и све се обично завршавало растурањем просидбе или свадбе. Тако је змеј људима загорчавао живот и кварио весеља.

Древне приче и легенде вековима се у источној Србији преносе са колена на колено, и својеврстан су „заштитни су знак“ овог дела Србије.  Веома стара усмена предања сачувана у овим крајевима Србије представљају вредан део нематеријалног културног наслеђа.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Змај”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 152. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Змај”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 206. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  3. ^ Петар Скок (1973). Етимологијски рјечник Хрватског или Српскога језика. Загреб: ЈАЗУ. стр. 657 — 658. 
  4. ^ а б в Joseph A. McCullough (2013). Dragonslayers: From Beowulf to St. George. Osprey Publishing. стр. 67. 
  5. ^ а б Assia Popova (1987). La naissance des dragons. Civilisations, Institut de Sociologie de l'Université de Bruxelles. стр. 37. 
  6. ^ Marcie MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. стр. 65. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
  7. ^ Ivanička Georgieva (1985). Bulgarian Mythology, Translated by Vessela Zhelyazkova. Svyat Publishers. стр. 59. 
  8. ^ а б Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. стр. 207. 
  9. ^ Више аутора (2015). Лексикони националних паркова Србије - Ђердап. Београд: ЈП Службени гласник - Географски институт "Јован Цвијић" САНУ. стр. 128. ISBN 978-86-519-1799-1. 
  10. ^ Elizabeth Warner (2002). Russian Myths. University of Texas Press. ISBN 978-0-2927-9158-9. 
  11. ^ Faith Wigzell (2002). "Folklore and Russian Literature", The Routledge Companion to Russian Literature. Routledge. стр. 37 — 38. ISBN 9-781-1345-6907-6. 
  12. ^ Mike Dixon-Kennedy (1998). Encyclopedia of Russian and Slavic Myth and Legend. ABC-CLIO. ISBN 9781576070635. 
  13. ^ Mistrz Wincenty (2008). Kronika Polska. Ossolineum. ISBN 978-83-04-04613-9. 
  14. ^ Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas (PDF). стр. 306. 
  15. ^ Éva Pócs (1989). Fairies and Witches at the Boundary of South-Eastern and Central Europe. FF Communications. стр. 18. 
  16. ^ Marijan Krajcer-Vitez. „Pozoj”. 
  17. ^ а б Ljiljana Marks (1990). Legends about the Grabancijaš Dijak in the 19th Century and in Contemporary Writings. Acta Ethnographica Hungarica. стр. 319—336. 
  18. ^ Matija Valjavec (1866). Národne stvarí priče, navade, stare vere. Slovenski glasnik. стр. 309—310. 
  19. ^ а б Josip Novak. „Legende našeg kraja: Zagreb je 1880. razorio varaždinski zmaj!”. 
  20. ^ а б в г д Nikola Budiša. „LEGENDE O POZOJU”. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2018. Приступљено 13. 9. 2018. 
  21. ^ Suzana Marjanić (2010). Dragon and Hero, or How to Kill a Dragon – on the Example of the Legends of Međimurje about the Grabancijaš and the Dragon (PDF). FF Communications. стр. 270. 
  22. ^ Станковић, Слободанка (2012). „Пролаз кроз легенде“ – обрада српских локалних легенди. Књажевац. 
  23. ^ Зечевић, Слободан (2007). Митска бића српских предања. Београд. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Matija Valjavec (1866). Národne stvarí priče, navade, stare vere. Slovenski glasnik. 
  • Auguste Dozon (1873). Deuxième rapport sur une mission littéraire en Macédonie. 
  • William Ralston Shedden (1880). Russian Folk-tales. 
  • Hrvatske narodne pjesme I. Zagreb. 1896. 
  • Woislav M. Petrovitch (1921). Hero tales and legends of the Serbians. 
  • Yordanka Boyadzhieva (1931). Кюстендилските полчани и техният говор. 
  • Радовановић В. С. (1932). Маријовци у песми, причи и шали. Скопље. 
  • Petrović Α. (1940). Narodno shvatanje bolesti. Beograd. 
  • Boris Kremenliev (1956). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
  • Шпиро Кулишић; Петар Ж. Петровић; Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • Петар Скок (1973). Етимологијски рјечник Хрватског или Српскога језика. Загреб: ЈАЗУ. 
  • Mihajlović V.; Vuković G. (1977). Srpskohrvatska leksika ribarstva. Novi Sad. 
  • Dimitar Marinov; Maria G. Veleva (1981). Народна вяра и религиозни народни обичаи. Софија: Nauka i izkustvo. 
  • Frank A. Kmietowicz (1982). Slavic Mythical Beliefs. Windsor, Ontario. 
  • Ivanička Georgieva (1983). Българска народна митология. Svyat Publishers. 
  • Ivanička Georgieva (1985). Bulgarian Mythology, Translated by Vessela Zhelyazkova. Svyat Publishers. 
  • Assia Popova (1987). La naissance des dragons. Civilisations, Institut de Sociologie de l'Université de Bruxelles. 
  • Éva Pócs (1989). Fairies and Witches at the Boundary of South-Eastern and Central Europe. FF Communications. 
  • Franković Đ. (1990). Mitska bića u podravskih Hrvata, Etnografija Južnih Slavena u Mađarskoj 9. Budimpešta. 
  • Ljiljana Marks (1990). Legends about the Grabancijaš Dijak in the 19th Century and in Contemporary Writings. Acta Ethnographica Hungarica. 
  • Љубинковић Н. (1996). Змај у усменој традицией. Даница. 
  • Mercia MacDermott (1998). Bulgarian Folk Customs. Jessica Kingsley Publishers. ISBN 978-1-8530-2485-6. 
  • Mike Dixon-Kennedy (1998). Encyclopedia of Russian and Slavic Myth and Legend. ABC-CLIO. ISBN 9781576070635. 
  • Anna Plotnikova (2001). Ethnolinguistic phenomena in Boundary Balkan Slavic areas. 
  • Светлана М. Толстој; Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  • Elizabeth Warner (2002). Russian Myths. University of Texas Press. ISBN 978-0-2927-9158-9. 
  • Andrzej Szyjewski (2004). Religia Słowian. Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 978-83-7318-205-9. 
  • Racho Slaveykov (2005). Български народни обичаи и вярвания. Sirius. 
  • Jerzy Strzelczyk (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7. 
  • Suzana Marjanić (2010). Dragon and Hero, or How to Kill a Dragon – on the Example of the Legends of Međimurje about the Grabancijaš and the Dragon. Studia mythologica Slavica. 
  • Adrian Rokosz (2012). Smoki, żmije i inne bestyje w: Gniazdo. Rodzima wiara i kultura. Warszawa. ISBN 2081-9072. 
  • Monika Kropej (2012). Some Social Aspects of Bulgarian Folksongs. 
  • Racho Slaveykov (2014). Bulgarian Folk Traditions and Beliefs. BookBaby. ISBN 9789548898508. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]