Фаркаждин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Фаркаждин
Farkaždin, Orthodox Church.jpg
Православна црква у селу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Средњобанатски
Град Зрењанин
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1179
 — густина 36/км2
Географске карактеристике
Координате 45°11′18″ СГШ; 20°28′11″ ИГД / 45.188333° СГШ; 20.469833° ИГД / 45.188333; 20.469833Координате: 45°11′18″ СГШ; 20°28′11″ ИГД / 45.188333° СГШ; 20.469833° ИГД / 45.188333; 20.469833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 63 м
Површина 38,9 км2
Фаркаждин на мапи Србије
Фаркаждин
Фаркаждин
Остали подаци
Поштански број 23264
Позивни број 023
Регистарска ознака ZR

Фаркаждин је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1179 становника.

Историја[уреди]

Фаркаждин је старо српско место, на десној обали реке Тамиша, у народу звано Курјаково, чији је првобитни назив давно помађарен, од мађарске речи farkas што значи вук или курјак. Мађарска власт је преко нарученог друштва за мађаризацију под паролом "за културни препород" априла 1888. године променила званичне називе неких банатских општина. У првом налету то је успело са Фаркаждином, али измена је безначајна, нови назив је био Farkasd.[1] Некад је најбогатија породица била Курјачки, чији су се чланови бавили и трговином. Тако је 1790.године закупац фаркаждинског рита био Фаркаждинац Теодор Курјаков, са ортацима Бекићем и Стојановим. Исти Теодор Курјак (та верзија) је још 1801. године остао забележен као једини Фаркаждинац у списку претплатника, једне вредне српске књиге.[2] У 18. веку је у атару села било неколико заселака, који су кратко постојали. Тако је на мапи Баната 1737. године уцртан Вариак као најближи садашњем положају места, а удаљенији у правцу Ченте је Миколак. Фаркаждин је наводно населио граничарима из Поморишја, овлашћени официр Андреја Грунић око 1750. године. Село је 1773. године укључено у Илирску пешачку, а три године касније у Немачко-банатску регименту са седиштем у Панчеву. Фаркаждин је био вод или штација у оквиру Перлеске компаније (чете).[3] Фаркаждински трговац Јовица Комлушки је 25. априла 1768. године откупио свих 12 минеја, купљених у Сегедину на вашару од стране орловатског тутора Максима Николића, и поклонио их орловатском храму.[4]

Године 1905. Фаркаждин је "Farcasd" (помађарен иначе мађаризован назив!) велика општина у Анталфалвском (Ковачичком) срезу. Ту живи 1954 становника у 377 домова. Срби су у великој већини; има их 1876 или 96%, са 362 куће. Од јавних здања вредни су пажње српска православна црква и комунална школа. Пошта има свој уред у Фаркаждину, а у суседном Идвору инсталиран је телеграф.[5]

Црква и школа[уреди]

Зна се за неколико православних храмова у Фаркаждину. Данашња православна црква је грађена 1847-1850. године, и као све претходне посвећена је празнику Покрову Пресвете Богородице. Не зна се поуздано ко је осликао иконостас у фаркаждинској цркви, мада је то било почетком 20. века. Помињу се двојица иконописаца Миливој Бранчић или Ђура Пецић. Освећена је црква 1904. године, а не зна се и зашто је мењала храмовну славу, и од тада се слави празник Рођење Пресвете Богородице.[6] Целивајуће иконе у храму радио је живописац Живко Петровић 1841. и 1844. године. У селу је почетком 20. века српска православна црквена општина, скупштина редовна, под председништвом Живе Велемировог. Црквено-општински посед је 166 кј. земље. Православно парохијско звање је основано и од тада се црквене матрикуле воде 1779. године. Православна парохија је друге платежне класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 34 кј. земље. Парох је 1905. године поп Андрија Јовановић протонамесник, родом из Тараша, у месту служи већ 28 година. Умро је ускоро, па је 1906. године постављен нови парох поп Никола Дабић родом из Карловаца. У месту је српско православно гробље са најстаријим спомеником Михајла Адамовића из 1707. године.[7]

Српска народна школа са наставом на српском језику постоји од 1772. године. У првој половини 19. века Фаркаждин је захваљујући ангажовању свештеника из породице Јовановић и трговаца из породице Ивковић, био истакнут пренумерантски (претплатнички) пункт за набавку новина и књига.[8] Михајло Пупин знаменити Србин из Идвора је као ученик панчевачке гимназије насликао портрет Косте Ивковића, трговца из Фаркаждина. По државном шематизму православног клира из 1846. године у Фаркаждину живи 1681 становник. Све црквене матице се наводно воде од 1768. године. Свештеник је поп Милутин Јовановић, а народну школу похађа 194 ученика. Мушкој деци предаје Трифун Радованчев, а женску учи учитељ Сава Шупица. Школа фаркаждинска је од 1872. године комунална, са једном зградом грађеном 1898. године. У згради има четири дворнице (учионице)- у три су пет разреда; а четврта је празна! Учитељско тело 1905. године чине: Бранко Јовановић, родом из Ченте, који је ту девет година, Милан Диаманди родом из Уздина, али не говори румунски. Његова супруга је учитељица Анка Диаманди рођ. Гилезан родом из Новог Села, и она наводно не говори румунски. У школу на редовну настав је ишло тада 247 ученика, а у пофторну школу 56 ђака старијег узраста.[9]

За време ратова између Аустрије и Француске (1792-1801) похваљивани и одликовани су за храброст Фаркаждинци каплар Сима Адамов и катана (граничар) Самоило Сима Белић (двапут). За време мађарске буне 1848. године било је много Банаћана у Главном одбору српског покрета. Из Фаркаждина је то био мештанин Јован Станков. Фаркаждинац Васа Пекић који је 1843. године био исписани (демобилисани) царско-краљевски короносац (заставник) активирао се за време буне 1848. године и постао "народни капетан" у томашевачком логору. Погинуо је славно у бици са Мађарима код Неузине 14. децембра 1848. године, са још стотину српских граничара. Испред фаркаждинске цркве му је подигнут велики мермерни спомен-крст за памћење, који и сада стоји уз парк у центру села. По митрополијском попису из 1865. године у Фаркаждину живи 1795 православних душа, а парохија је солидне друге класе.[10] На трећој скупштини Уједињене омладине српске у Великом Бечкереку 1869. године прилог дао и Јован Живковић учитељ из Фаркаждина.

Општина фаркаждинска је 20. јуна 1794. године тражила право одржавања годишњег вашара, али оно је дато Перлезу. Свој просперитет Фаркаждин има да захвали својом везаношћу за суседни, напредни Перлез.

1893. године задесио Фаркаждин земљотрес, са последицама.

Црквено певачко друштво је основано 1880. године,[11] а Добровољно ватрогасно друштво званично регистровано 1889. године. Пошта са телефоном је постојала пре 1898. године а поштански уред отворен у селу 1907. године. Вересијска задруга у Фаркаждину је основана 19. јуна 1905. године. За време Првог светског рата 9. јуна 1916. у месту основана филијала АУ Црвеног крста са 300 чланова. Жељезничка станица на новој прузи Тител - Орловат, грађена 1925. године одавно је затворена. Пољопривредно удружење у Фаркаждину је основано 1939. године, и прикључило се организацији коју је створио лист "Тежак", Београд.

Око 1890. године у месту је постојао јак назаренски покрет, одакле се преко скупова - сабора, та секта ширила по околини и Банату. По званичном извештају панчевачког проте из 1893. године, у Фаркаждину их је било највише у том протопрезвирату - чак 101 назарен, док је суседни, други по значају Идвор имао 76 секташа.[12]

Занимљивости[уреди]

Перлежан, лекар др Душан Мишков, познат по свом стручно-историографском раду: "Епидемија колере у Фаркаждину 1893. године" објављеном 1974. године.

Иконописањем се у 19. веку бавио самоуки мештанин паор Константин Лекић.

Фаркаждин је родно место новинара Љубомира Живкова, олимпијског стрелца Душка Епифанића и глумца [Јован Торачки|Јована Торачког]], првака зрењанинског позоришта. Одатле потичу и песници Перица Марков и Благоје Јованов.

Демографија[уреди]

У насељу Фаркаждин живи 1114 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,7 година (39,9 код мушкараца и 43,5 код жена). У насељу има 439 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,16.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[13]
Година Становника
1948. 1.775
1953. 1.821
1961. 1.778
1971. 1.743
1981. 1.662
1991. 1.586 1.568
2002. 1.386 1.390
Етнички састав према попису из 2002.[14]
Срби
  
1.316 94,94 %
Роми
  
49 3,53 %
Мађари
  
5 0,36 %
Црногорци
  
2 0,14 %
Југословени
  
2 0,14 %
Чеси
  
1 0,07 %
Хрвати
  
1 0,07 %
Словаци
  
1 0,07 %
Немци
  
1 0,07 %
Македонци
  
1 0,07 %
Бугари
  
1 0,07 %
непознато
  
2 0,14 %


Референце[уреди]

  1. "Застава", Нови Сад 1888. године
  2. Атанасије Стојковић: "Физика", први део, Будим 1801. године
  3. Срета Пецињачки: "Граничарска насеља Баната (1773-1810)", други том, Нови Сад 1985.
  4. "Орао" - прве орловатске новине, Орловат 1998. године
  5. Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  6. Златомир Бокинац: "Потамишје у Банату", Уздин 2016. године
  7. Мата Косовац, наведено дело
  8. види: Дигитална Библиотеке Матице српске, Нови Сад
  9. Мата Косовац, наведено дело
  10. "Српски летопис", Нови Сад 1866. године
  11. Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001.
  12. "Српски сион", Карловци 1894.
  13. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  14. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  15. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]