Хабад

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Хабад (хебр. חב״ד) познато и као Хабад Љубавич[1] је најпознатија хасидска секта Ортодоксног јудаизма. Хабад Љубавич је данас најбројнији хасидски покрет[2][3][4] и једна од највећих јеврејских организација у свету.

Хабад је основао рабин Шнеур Залман из Љозне, Руска Империја[5]. Реч хабад је акроним, и долази из хебрејских речи Хохма, Бина, Даат (Мудрост, Разумевање и Знање) (хебр. חכמה, בינה, דעת), појмови који подупиру покрет[6][7]. Име Љубавич долази из јидиша, означава село одакле је покрет кренуо у свет. Данас је део Русије, где су живели лидери Хабада више од 100 година. 1951. рабин Менахем Мендељ Шнерсон, седми рабин Хабад-Љубавича, трансформирао је малу секту у највећи покрет унутар Јудаизма. Покрет има више од 3600 институција (религијске, социјалне и хуманитарне), у више од 1000 градова, у преко 80 земља света, најприсутнији је у САД, где је у 50 савезних држава[8][9][10][11][12][13][14]. Институције обезбеђују приступ неповезаним Јеврејима у хуманитарној помоћи, вјерским, културним и образовним активностима у Хабадовим центрима; у синагогама, школама, камповима, и народним кухињама.

Студије показују да је између 1993 до 1996 број чланова са 40.000[15] повећан на 200.000[16][17][18][19]. Јерусалимски центар за односе са јавношћу (JCPA) је у свом извештају из 2015. навео је да годишње, на Хабадовим скуповима, присуствује најмање милион људи.[20][21] За време Хануке присутно је око 8 милиона Јевреја у 80 земаља света[22].

Историја[уреди | уреди извор]

Хабад је био основан у Љозни 1775. године, Руска Империја. Оснивач покрета је рабин Шнеур Залман[23], студент Магида из Межарича (рабин Довбер бен Абрахам), наследник покрета хасидског јудаизма, рабина Израел Бал Шем Това. Седиште је у почетку било у селу Љубавичи, око 100 година, једно кратко време у Ростову на Дону, Риги и Варшави. Од 1940. центар је премештен у Бруклин, Њујорк.[24][25] Иако је било више покрета хасидског јудаизма, Хабад Љубавич је једини који је још активан, и једини је покрет у хасидизму.[26] Према професору Ђонатану Сарни (Историја Јевреја у Америци), покрет Хабад је доживео велик успон за време 1946-2015.[27] Почетком 20. века (око 1900) основали су кровну организацију Агудас Хасидеј Хабад.

Лидери покрета Хабад[уреди | уреди извор]

Покрет Хабад је од оснивања предводило седам главних рабина:

  • рабин Шнеур Залман, оснивач Хабада у селу Љозна. Био је најмлађи ученик Магида из Мазерича (Бал Шем Тов, оснивач хасидизма) и његов наследник. Написао је књигу Таннија, главна књига следбеника Хабадизма. Његови наследници су преузели називе Шнеури или Шнерсон, означавајући њихово порекло од оснивача покрета Хабад. Шнеур Залман је био познат као Стари рабин (јидиш: אַלטער רבי, хебрејски: אדמו״ר הזקן).[28] [29]
  • рабин Дов Бер Шнеури (1773–1827), син Шнеура Залмана, који је водио покрет Хабад у селу Љубавичи. Његово лидерство је оспоравано од стране рабина Аарона Халевија, упркос томе признато му је очево наследство. Књижевно је проширио дела за хасидски покрет, такође на објавио нека нове записе свога оца. Већи део радова рабина Дов Вера је накнадно објављавила заједница Хабад. Познат је као Средњи рабин (јидиш: מיטעלער רבי, хебрејски: אדמו״ר האמצעי).[30][31]
  • рабин Менахем Мендељ Шнерсон (1789–1866), унук Шнеура Залмана и нећак од Дов Бера. Активан је био у селу Љубавичи, као претходники био је активан код писања радова, такође је објавио неке списе Старијег рабина, деда Шнеура Залмана. Менахема Мендељ Шнерсона су звали Цемах Цедек.[32]
  • рабин Шмуељ Шнерсон (1834–1882), био је седми, најмлађи, син рабина Менахем Мендеља (Цемах Цедека). Титулу наследника, рабина, је примио у селу Љубавичи, док је остала браћа била у осталим, локалним, насељима, који су основали самосталне групе. После смрти његов рад је објављен од стране Хабада. Звали су га рабин Махараш, акроним за Мареину ХаРав Шмуељ (Наш учитељ рабин Шмуељ).[33][34]
  • рабин Шалом Дов Бер Шнерсон (1860–1920), био је други син Шмуељ Шнерсона, који је наследио свог оца на месту рабина. Пре преузимања титуле рабин, сачекао је неко време, како не би увредио свог старијег брата Залмана Аарона. Установио је јешиву (Талмудска школа за младе) Томхеј тмимим. За време Првог светског рата преселио се у Ростов на Дону. Његова дела се данас изучавају на хабадским јешивама. У народу познат је као Рашаб (РАбин Шалом Бер).[35]
  • рабин Јосиф Јицачак Шнерсон (1880–1950), једини син Шломо Дов Бера Шнерсона, који је наследио свог оца као рабин Хабада. Из Русије је био протеран за време Бољшевика, који су му претили смртном казном.[36] Преселио се у Пољску, где је водио Хабад у Варшави, све до Другог светског рата, када бежи од нациста у САД. Населио се у Бруклину, Њујорк, где води Хабад са својим институцијама. Организација се од тада није много мењала. Као остали рабини и он је оставио свој печат у књижевним радовима. У народу је познат као Претходни рабин (превод са јидиша Frierdiker Rebbe)
  • рабин Менахем Мендељ Шнерсон (1902–1994)[37], син Јосифа Јицачака Шнерсона и праунук трећег рабина из Љубавича, који је постао рабин годину након смрти оца. За његово време доста је проширио Хабадизам по свету и додао стотине нових установа. Његове дела су део учења хабадиста. Звали су га Рабин из Љубавича или Рабин. Чак и након смрти неки га сматрају најважнијим од свих седам рабина.[30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Additional spellings include Lubawitz, and Jabad (in Spanish speaking countries)
  2. ^ Hasidism
  3. ^ Encyclopedia of the Arab-Israeli Conflict
  4. ^ An Architectural Guidebook to Brooklyn
  5. ^ Љозна је пре прве поделе била део Пољско-латвијске уније, до 1772
  6. ^ Dara Horn, June 13, 2014 "Rebbe of Rebbe's" Archived October 26, 2014, at the Wayback Machine. The Wall Street Journal
  7. ^ "About Chabad-Lubavitch on". Chabad.org. Приступљено 2010-05-12.
  8. ^ South Dakota is getting its only full-time rabbi — and becoming the 50th state for Chabad - The Washington Post
  9. ^ Jewish Literacy, Telushkin, William Morrow (2001). стр. 470
  10. ^ Gelbwasser, Michael, Mansfield rabbi reaches out, Sun Chronicle, March 31, 2007
  11. ^ Religion today[dead link], by Emily Fredrix, December 6, 2007 Associated Press
  12. ^ About Chabad-Lubavitch". Chabad. Приступљено January 13, 2015.
  13. ^ Drake, Carolyn (February 2006). "A Faith Grows in Brooklyn". National Geographic.
  14. ^ "Chabad-Lubavitch Directory". Chabad. Приступљено January 13, 2015.
  15. ^ Heilman, Samuel (December 15, 2005). "The Chabad Lubavitch Movement: Filling the Jewish Vacuum Worldwide". Jerusalem Center for Public Affairs. Приступљено January 13, 2015.
  16. ^ The perfect matzo a matter of timing". TODAY. Associated Press. April 12, 2006. Приступљено January 13, 2015.
  17. ^ Wertheimer, Jack. A People Divided: Judaism in Contemporary America. New York: Basic Books (A Division of Harper Collins) 1993. pg. xiv–xv". Adherents.com. Приступљено 2010-05-12.
  18. ^ Occhiogrosso, Peter. „Judaism”. The Joy of Sects: A Spirited Guide to the World's Religious Traditions. New York: Doubleday. стр. 250. 
  19. ^ Andryszewski 1996, стр. 95.
  20. ^ Slater, Robert (1996). Great Jewish Men. Jonathan David Publishers. стр. 279. ISBN 978-0-8246-0381-6.  Непознати параметар |authot1= игнорисан (помоћ); Недостаје |last1= у Authors list (помоћ)
  21. ^ Sharon Chisvin (5 August 2007). "Chabad Lubavitch centre set for River Heights area". Winnipeg Free Press. Archived from the original on 27 September 2007.
  22. ^ Chabad-Lubavitch's Global Chanukah Campaign". Chabad. Приступљено January 13, 2015.
  23. ^ Agudas Chasidei Chabad of United States v. Gourary NO. CV-85-2909 Archived June 9, 2015, at the Wayback Machine.
  24. ^ Sholom DovBer Schneersohn (1860–1920)". Chabad. Приступљено January 13, 2015.
  25. ^ Altein, R, Zaklikofsky, E, Jacobson, I: Out of the Inferno: The Efforts That Led to the Rescue of Rabbi Yosef Yitzchak Schneersohn of Lubavitch from War Torn Europe in 1939–40. Merkos L'Inyonei Chinuch. 2002. ISBN 978-0-8266-0683-9. стр. 270.
  26. ^ Beck, Atara (16 August 2012). "Is Chabad Lubavitch". The Jerusalem Post.
  27. ^ Jonathan D. Sarna (October 14, 2015). "The Jewish Future: What will be the condition of the Jewish community 50 years from now?". Commentary Magazine. Commentary, Inc.
  28. ^ The Encyclopedia of Hasidism, "Habad", Jonathan Sacks. стр. 161–164
  29. ^ Rabinowicz 1988, стр. 83–92.
  30. 30,0 30,1 Leadership in the Chabad movement, Avrum Erlich, Jason Aronson. 2000. ISBN 978-0-7657-6055-5.
  31. ^ Hayom Yom, p. A10
  32. ^ Chanoch Glitzenshtein, Sefer Hatoldos Tzemach Tzedek
  33. ^ Hayom Yom, p. A14
  34. ^ "Sefer HaToldos Admur Maharash". Приступљено March 8, 2008.
  35. ^ Hayom Yom. стр. 15–16
  36. ^ Encyclopedia of Hasidism, "Schneersohn, Joseph Isaac". Naftali Lowenthal. Aronson. London: 1996. ISBN 978-1-56821-123-7.
  37. ^ његово оригинално име је мало другачије од трећег рабина (презиме није исто, фали друго слово х)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Slater, Robert (1996). Great Jewish Men. Jonathan David Publishers. стр. 279. ISBN 978-0-8246-0381-6.  Непознати параметар |authot1= игнорисан (помоћ); Недостаје |last1= у Authors list (помоћ)
  • Occhiogrosso, Peter. „Judaism”. The Joy of Sects: A Spirited Guide to the World's Religious Traditions. New York: Doubleday. стр. 250. 
  • Rabinowicz, Harry M. (1988). Hasidism: The movement and its masters. London: Jason Aronson. стр. 83—92. ISBN 978-0-87668-998-1. 
  • Andryszewski, Tricia (1996). Communities of the Faithful: American Religious Movements Outside the Mainstream. Bookfield, Connecticut: Millbrook Press. стр. 95. ISBN 978-0761300670.