Југо
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Yugo | |
---|---|
Преглед | |
Произвођач | Застава аутомобили |
Познат као | Zastava Jugo
Zastava Yugo Yugo Koral Yugo GV/GVplus/GVL/GVS/GVX/GVC Yugo Cabrio Yugo Tempo Yugo Ciao Zastava Koral Zastava Koral In/In L |
Производња | 1980—2008 |
Монтажа | Крагујевац, Србија (Југославија) |
Каросерија и шасија | |
Класа | A - мали градски ауто |
Каросерија | хечбек |
Распоред | предњи попречно постављени мотор, погон напред |
Слични | Фијат 127 Аутобјанки А112 |
Погонски агрегат | |
Мотор | четворотактни линијски са 4 цилиндра 903, 1116, 1124 и 1299 cm3 |
Степен преноса | 4-степени (мануелни) 5-степени (мануелни) 3-степени (аутоматски) |
Величине | |
Међуосовинско растојање | 2150 mm |
Дужина | 3490 mm |
Ширина | 1542 mm |
Висина | 1390 mm |
Маса | 700 - 883 kg |
„Југо” (Yugo), „југо корал” (Yugo Koral), „југо темпо” (Yugo Tempo) или „застава корал” (Zastava Koral), је аутомобил који се производио у фабрици Застава у Крагујевцу, у Србији.
Историја
[уреди | уреди извор]Основе
[уреди | уреди извор]Историја аутомобила Југо почиње 60-их година 20. века. У то време, британски Мини био убедљиво најпопуларнији мали аутомобил у Европи[тражи се извор], пре свега због своје концепције са предњим погоном и предње попречно постављеним мотором. Та популарност није прошла незапажено код ривала, а посебно код Фијата, који је сматран за најуспешнијег европског произвођача малих аутомобила.[тражи се извор] Тада је Фијатова палета малих аутомобила била сачињена од модела 500 и 600, са мотором у задњем делу аута. Након завршетка производње модела 600 у Италији, представљен је наследник FIAT 850, у ком је дебитовао мотор од 903 кубика, најпознатији мотор уграђиван у Југа. Фијат ни крајем 60-их није био сигуран да ли је Минијева концепција исправна одлука, па је одлучено да се модел са овом концепцијом појави под именом Аутобјанки, Фијатове дивизије која је испитивала реакцију тржишта на одређене иновације. Фијат је то већ радио са моделом Аутобјанки Примула, који је био заморче за Фијат 128. Нови модел Аутобјанки А112, представљен 1969. је био први прави италијански одговор на Мини, и он се може сматрати претечом Југа. Овај ауто је био врло популаран, a произведено је више од милион примерака до 1986. Због успеха A112-ице, Фијат одлучује да овакав концепт примени и на свом малом аутомобилу, моделу 127, представљеном 1972. који је исте године добио титулу за Европски аутомобил године. Фијат 127 је био још успешнији, са више од 3 милиона произведених примерака.
Развој
[уреди | уреди извор]Историја Југа почиње 1971. када након представљања модела 101, руководство фабрике одлучује да избаци нови модерно дизајнирани ауто, позициониран између Заставе 750 и Заставе 101, а затим би и заменио модел 750. Такође је одлучено да ауто буде сопствене конструкције, јер је руководство сматрало да фабрика има довољно ресурса за то. Међутим, све то је стављено у други план због освајања производње тада новог модела 101. Тек је 1975. представљен пројекат новог модела који је понео ознаку „Застава 102.” То ће бити возило модерне концепције са предњим погоном и попречно постављеним мотором напред, конкурентно у својој класи (Фијат 127, Рено 5 и Фолксваген Поло). Потписан је и уговор о техничкој и логистичкој подршци Фијата при конструкцији новог модела, па је тиме Застава стекла увид у техничку документацију Фијата 127. На основу цртежа и гипсаних модела у размери 1:5 рађених у Институту за аутомобиле у Крагујевцу, одабран је дизајн екстеријера и ентеријера новог аута, а затим се приступило и изради документације за прототип и изради појединих механичких делова, на којима се видео утицај Фијата 127 и веће Заставе 101. 2. октобра 1978. је ручно израђена прва Застава 102, као резултат рада стилиста и конструктора из Крагујевца. Израђено је још 3 прототипа, који су подвргнути тестирању у Југославији и Италији, а један од њих, зелени, је поклоњен Јосипу Брозу Титу, приликом његове посете Крагујевцу, а слика тог аута је прва слика Југа икада објављена. Цена једног таквог, ручно склопљеног прототипа је процењена на око 12 милиона долара. 1979. је израђено још 10 прототипа за даља испитивања. Пошто је дизајнерски био потпуно конкурентан, остало је да се одлучи која ће бити моторизација. У неке од прототипа убачен је мотор са Заставе 101, од 1116 кубика и 55 КС, а у друге мотор од 848 кубика и 31 КС. Од слабијег мотора се одустало јер је био преслаб, а од јачег јер би значајно дигао цену аута, и приближио га скупљем „Стојадину.” На крају је одлучено да се купи лиценца за мотор од 903 кубика и 45 КС, добро познат са Фијата 127 и Аутобјанкија А112. Крајем исте године је одржан конкурс за комерцијално име новог модела, а међу 3000 предлога победио је назив Југо, који се добро уклапао у тренд именовања аутомобила по ветровима.
Еволуција
[уреди | уреди извор]Овај одељак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Потребна прерада у пасусе и пречишћавање стила. |
На Сајму аутомобила у Београду 1980. званично је представљен модел Застава Југо 45. Ознака 45 је означавало снагу мотора у КС. Био је то ауто дугачак 3.490 милиметара, широк 1.542 милиметра, висок 1.335 милиметара, међуосовинско растојање било му је 2.150 милиметара. Био је тежак 725 килограма, са мотором од 903 кубика и 45 КС при 6000 о/мин, развијао је 62 Nm при 3.400 о/мин. Максимална брзина била му је 135 km/h и имао је мењач са 4 брзине. Ове карактеристике јасно указују на сличност са Фијатом 127, али је Југо несумњиво био домаћи аутомобил. Већ на сајму је почела и авансна уплата, а затим и кроз продајну мрежу у читавој земљи. Обећано је да ће први примерци бити испоручени у децембру исте године. Серијска производња почела је 11. новембра, али су ти први примерци склапани све до 28. када је први серијски произведени Југо сишао са траке, непосредно пред државни празник. До краја године произведено је свега 36 аутомобила. 1981. је произведено 9.715 примерака, а 1982. 14.414. 1983. су на Сајму у Београду представљене прве варијанте Југа, Застава Југо 45Л, Застава Југо 55 и 55Л. Модели са додатим Л имали су нешто богатију опрему, са тапацирима врата од велура, наслонима за главу на предњим седиштима, задњи бочни прозор који је могуће отварати, рикверц светло, итд. Модел Југо 55 имао је јачи мотор из Заставе 101, са 1116 кубика и 55 КС, а могао је да достигне 145 km/h. Исте године долази до промене имена из Jugo у Yugo, назив примеренији страним тржиштима. Почиње и извоз у Велику Британију, Холандију, итд. Ове године је произведено 22.738 Југа. 1984. се планира извоз у Сједињене Америчке Државе, па су стога тамо послата 3 Југа који нису задовољили тамошње стандарде. Да би испунили те стандарде било је потребно извршити више од 400 измена. Након што су те измене извршене аутомобили су послати у САД на даља испитивања. Те године је произведено 33.392 примерка. 1985. почиње званичан извоз Југа у САД, који на том тржишту наступа као Југо ГВ (ГВ је скраћеница од „Grand Value” или велика вредност). Први брод са контингентом Југа ГВ је испловио из луке Бар 31. јула. а у Америци је продато 3.895 аутомобила. На домаћем тржишту су укинути модели Југо 45 и 55, јер фабрика није могла да производи превише варијација истог модела. Укупна производња је те године изнела 41.274 аутомобила. 1986. модели 45Л и 55Л мењају имена у 45А и 55А где „А” означава Америку. У суштини, то је само Југо ГВ за домаће тржиште, јер садржи све техничке измене са тог модела. Неколико месеци касније појављују се и модели 45Е и 55Е, где „Е” означава Економик, односно модел са нешто сиромашнијом опремом. Те године је произведено рекордних 86.492 примерка, чиме Југо постаје најтраженији Заставин аутомобил, а на америчко тржиште је пласирано 35.910 примерака, чиме је оно постало највеће за Заставу. 1987. појављују се нови модели како за америчко, тако и за домаће тржиште. У Америци представљени су следећи модели: GV Plus - основни модел са више опреме (интегрисана светла за вожњу уназад у задњу светлосну групу, GVX - X потиче од eXtreme, има мотор од 1300 кубика и 65 КС, светла за маглу напред и позади, алуминијумске фелне, итд, GVS - спортски модел са разним украсима, има мотор од 1100 кубика и 60 КС, GVL - са луксузнијом опремом и GVC - кабриолет верзија, коме је ојачан оквир ветробрана због безбедности, па стога није било потребе за рол-баром. Имао је кров којим се управљало електричним путем. Пошто су све измене значајно подигле цену, нудио се само са најјачим мотором. Ова палета је била за моделску годину 1988, а у Америци је продато рекордних 48.617 примерака. На домаћем тржишту додати су модел 45АX, 45EX, 55AX и 55EX, који су се од модела 45А, 45E, 55A и 55E, разликовали по неким додатним опцијама, као што су наслони за главу, интегрисана рикверц светла у задњу светлосну групу (на 55АX) и антена. Ове године је произведено 103.157 примерака. 1988. због популарности овог аута, име Југо (Yugo) се проширује на све моделе из Крагујевца. Југо добија име Корал, а са њим и нове верзије: Корал 45, Корал 55 и Корал 65, са моторима од 903 кубика и 45 КС, 1116 кубика и 55 КС и 1300 кубика и 65 КС. Производња се зауставила на 112.453 примерка, а у Америци је продато 31.583 примерка. 1989. појавио се модел Корал 60 са 60 КС и мотором од 1116 кубика, као и кабриолет за европско тржиште под називом Југо Кабрио. Такође, појавили су се и модели Корал 60 ЕФИ и Корал 65 ЕФИ (са истим мотором као на Флориди 1.3 ЕФИ), са Бошовим електронским убризгавањем горива, типа Motronic MP 3.1. Те године произведено је 124.913 примерака, а на америчком тржишту продаја пада на 10.391 примерак. 1990. су понуђене верзије Корал 45 и Корал 55 Јуниор, као улазни модели. Исте године Иноћенти, италијанска марка за јефтине аутомобиле, под власништвом Фијата, склапа уговор са Заставом о продаји Југа на италијанском тржишту, под именом Иноћенти Корал, у верзијама Корал 45, Корал 55, Кабрио 65. Идеја је била да се палета производа овог произвођача прошири, јер су тада нудили само модел под именом Иноћенти Мини, базиран на британском Минију. Југо се у Италији нудио до 1993. Производња је достигла 91.872 примерка те године, а у Америци је продато 5.659 возила. 1991. је уведен Реноов 3-брзински аутоматски мењач, специјално за америчко тржиште. Мања количина Корала са аутоматским мењачем је испоручена и на домаћем тржишту. Тада је у Америци са лагера продато 2.509 примерака и још 1.311 наредне године. 1992. наступају санкције Југославији, па извоз стаје и обим производње се значајно смањује. Гама модела остаје непромењена до 1994. када се уводе два нова модела: Корал C и Корал CL. Корал C је био модел са нешто побољшаном опремом, док је CL служио као Корал са најјачом опремом. Од стандардног Корала разликовао се по новим дубоким браницима, задњим спојлером, ретровизорима подесивим из унутрашњости, новом маском хладњака, тзв. катапулт седиштима, тапацираним вратима, итд. 1995. целокупна гама Корал мења име у Темпо, а са њим долазе и нове измене. На све моделе из гаме примењене су неке измене са модела за страна тржишта (ретровизори), затим четвртасти бочни жмигавци, једноделна предња маска, нова инструмент табла, итд. Моторизација је остала иста. 1998. на моделима са електронским убризгавањем горива, долази до замене старог Бошовог система Motronic MP 3.1 са новијим, исто Бошовим, Motronic M4.6. Ти модели су означавани као Темпо 1.1i и 1.3i. Крајем исте године припремљен је наследник за модел CL, Ciao, али је због бомбардовања представљен тек 2000. У визуелном погледу није се много разликовао од CL-а, имао је само другачији задњи спојлер. Боје на овом моделу су биле двослојне, а самим тим и постојаније. Огибљење је спуштено што му је давало добру управљивост и добро понашање у кривинама, а од опреме имао је централно закључавање, радио, светла за маглу, треће стоп светло, задње наслоне за главу, обојене ретровизоре, кожни жути волан, другачија седишта са бочном потпором, итд. 2000. је, у сарадњи са француском дизајнерском кућом Heuliez, упоредо са флоридом, редизајниран и југо. Тада је дошло до повратка имену Корал, а нови модел се звао Корал Ин. На њему је извршено 123 измене. Сама конструкција није мењана, али је визуелно доста промењен. Додати су нови браници, маска хладњака, задњи спојлер, нови ентеријер. Током 2001. овај модел је почео да се продаје у пилот серији, а серијска производња је почела 2002. Исте године нерестилизовани модели су преименовани у Застава Корал. На новом моделу долази и до обнављања моторизације, па је уведен Пежоов бензински мотор од 1124 кубика и 60 КС, поред добро познатих агрегата, с тим што је најмањи мотор од 903 кубика избачен из понуде. Последње измене су извршене 2007. када су уведени ретровизори са фијата сеићента и нова дигитална инструмент табла. Од 1980. до 2008. произведено је 794.428 примерака. Последњи југо носио је ознаку Застава Корал Ин 1.1 са серијским бројем каросерије 1116076 и бројем мотора 1628756. На путевима се још увек вози доста „југића” и он данас спада у најчешће аутомобиле у Србији. Иако ни најстарији модели нису добили статус олдтајмера, нема сумње да ће се то десити у будућности, јер постоје клубови љубитеља овог аутомобила и марке Застава уопште, као што су Застава Фан Клуб или Југо Фан Клуб.
Извозна тржишта
[уреди | уреди извор]Као и већина Заставиних модела, Југо се извозио на већину европских тржишта (Уједињено Краљевство, где је постојала радионица која је вршила преправке и уграђивала неке делове специјално за то тржиште, Немачка, Холандија, Грчка, Француска, Пољска, где је Југо чак склапан у CKD китовима у компанији DAMIS у периоду између 1997. и 2000. уз коришћење појединих пољских делова, (као што су акумулатори, гуме и сл.)[1], као и на ваневропска тржишта: Чиле, Еквадор, Нови Зеланд, Египат, Канада, где је основни модел продаван под ознаком Југо ГЛ. Ипак, најбитније извозно тржиште биле су Сједињене Америчке Државе.
Извоз у САД
[уреди | уреди извор]За извоз у САД најзаслужнији је амерички бизнисмен Миро Кефурт, који се бавио увозом аутомобила из Источне Европе у САД. Још 1982. он је контактирао Заставу с идејом о увозу Југа у САД. Основна замисао је била у томе што мотори са мање од 50 КС нису подлегали тадашњим еколошким нормама и другим прописима. Затим је основао фирму која би се бавила увозом Југа, под именом Yugo Cars Inc. у Калифорнији. Након одобрења Фијата, он почиње да прави планове о увозу. Прва 3 (црвени, плави, бели) модела су представљена на Салону Аутомобила у Лос Анђелесу 1984. Идеја се базирала на ниској почетној цени од 4500 долара (11000 долара данас) и невероватној гаранцији од 10 година или 160.000 километара. Иако су први утисци били позитивни, Југо није успео да прође строге тестове за издувне гасове. Кефурт није имао новца да изврши потребне измене, а Застава није била вољна то да уради. Тада на сцену ступа Малколм Бриклин, који још у току трајања Салона аутомобила у Лос Анђелесу лети за Југославију да се укључи у преговоре за Југа. Највише га је привукла ниска почетна цена. Након што је сазнао да Кефурт поседује право на првих 5.000 возила, Бриклин га контактира и откупљује његову фирму за 50.000 долара, а самим тим и те аутомобиле. Бриклин је са Југом имао много веће планове од Кефурта. Желео је од Југа да направи општепознати бренд са више модела. Успео да натера Заставу да уради 400 измена да би ауто био хомологован за америчко тржиште. Док је био у Крагујевцу, Бриклин је тестирао Југо 45, и за њега је имао само речи критике. Да би Југо дошао у Америку, прво је мотор морао да буде замењен. Јединицу од 903 кубика заменила је већа од 1116 кубика са 55 КС, што је повећало максималну брзину на 138 km/h. Такође, промењени су материјали у ентеријеру и повећана безбедност. Укупно је спроведено око 500 измена. За разлику од Кефурта, који планирао да продаје Југа само у Калифорнији, Бриклин је седиште фирме преместио у Њу Џерси. Да би основао салоне у САД Бриклин је запослио Била Прајора, а за маркетинг је био задужен Тони Симинера. У сарадњи са Заставом донета је одлука да се модели за америчко тржиште склапају на посебној траци, где би радили боље обучени радници. Ова одлука је проистекла из стања које су Бриклин и Киминера затекли у фабрици, где су видели раднике како пуше на радном месту, а неке и како спавају у готовим аутомобилима. У почетку је понуђен један модел, ГВ. Био је то најјефтинији ауто на америчком тржишту са ценом од 3.990 долара (данас 9.490 долара). Други најјефтинији нови ауто био је Хјундаи ексел, са ценом од 5.200 долара (12.300 долара). Магазини су одмах тестирали нови модел. Motor Week је био један од првих који је тестирао Југа. Забележили су да квалитет ентеријера није био најсјајнији, што је било у складу са ценом, али су похвале стигле на рачун искористивости простора. Новинари су критиковали и потрошњу од 9.4 литра на 100 километара у гради, односно 7.6 на аутопуту, што је било много за тако мали ауто. Такође су похвалили понашање у кривинама и кочнице с обзиром на цену, а и убрзање од 16 секунди му је било боље од неких моћнијих модела. Test Drive Junkie је био потпуно критичан. Критиковали су квалитет израде, буку, неке безбедносне детаље, као и то што су се седишта померала по шинама у току вожње. 1987. је била најуспешнија, па су за наредну годину уведени модели GV Plus, GVX, GVS, GVL и GVC. Главни купци су били студенти, пензионери, породични људи којима је Југо био други или трећи ауто. Иако је палета производа проширена, долази до константног пада продаје. Ни увођење аутоматског мењача и мотора са електронским убризгавањем горива није помогло и са увођењем санкција 1992. Застава се повлачи са америчког тржишта. Занимљиво је да су многи премијум произвођачи откупили преостале залихе „југића” и поклањали их приликом куповине неког од њихових модела. Ту се посебно издвојио Кадилак који дуго нудио Југо без надокнаде уз скупоцени модел Аланте од 55.000 долара. Бриклин је 1998. склопио нови уговор са Заставом о продаји Југа у САД, где је нови дистрибутер требало да буде фирма под именом ZMW (Zastava Motor Works), али је од тога одустао када је БМВ запретио тужбом због имена. Југо је у САД стекао популарност[2], а тамо је укупно продато око 140 хиљада примерака.[3]
Популарност
[уреди | уреди извор]Тема или стил (или обоје) овог чланка или једног његовог дела нису енциклопедијски. Молимо вас да погледате шта Википедија није и покушате да овај чланак приближите енциклопедијским критеријумима. Такође вас молимо да оставите објашњење својих измена на страници за разговор овог чланка. |
Иако је у Србији Југо још увек врло популаран због ниске цене и ниске цене делова, као и због прераде на течни нафтни гас, која доста смањује потрошњу, на интернету и у Америци Југа сматрају за једног од најгорих аутомобила икада. У тренутку кад се појавио, Југо је био једини источноевропски ауто на америчком тржишту, па Американци нису знали колико је он бољи од већине њих. Упркос труду фабрике и увозника, Југов ниво квалитета није био адекватан за прохтеве америчких купаца. Због веома ниске цене, многи власници су се понашали немарно. Занемаривали су и основно одржавање, као што је замена уља, што Југо није могао издржати. Али ипак, они власници који су се придржавали упутстава и вршили редовно одржавање углавном су имали речи хвале. Познат је и случај Лесли Плухар, где је наводно ветар од 80 km/h одувао Југо који је она возила преко моста Макинак у савезној држави Мичиген 1989. У тужби коју је поднела њена породица ни у једном тренутку није тврђено да је ветар преврнуо ауто, већ да је она изгубила контролу и погинула. Југо се такође појављује у великом броју филмова и серија, као и музичких спотова.
Филмови
- Инспектор Геџет
- Драгнет
- Ко је убио Мону
- Moonlighting
- Птичји кавез
- Откачени продуцент
- Умри мушки 3
- Врана
- Спаситељ
- Откачени професор
- Домино
- 101 далматинац
- Ајрон мен 2 (филм)
- Аутомобили 2
Песме - видео спотови
- Металика - „The Day That Never Comes“ (на 5:35)
- Пол Шанклин: „In a Yugo“ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2008) (пародија песме Елвиса Прислија „In a ghetto“)
- Забрањено пушење: „Југо 45“
- Зана: „Миш“
Модели
[уреди | уреди извор]Такође, нудили су се и специјални модели за милицију (са ротационим светлима и у плаво-белој комбинацији) под именом СУП, за хитне лекарске интервенције (са једним плавим ротационим светлом и у белој боји), од чега им и потиче име ХЛИ, као и модел за Ауто-мото савез Југославије, који је носио ознаку СПИ, а био је офарбан у жуто, и имао је једно наранџасто ротационо светло, знак АМСЈ и додатно светло на крову.
Прототипови
[уреди | уреди извор]Овом одељку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Југо турбо
[уреди | уреди извор]1988. је на Сајму аутомобила у Београду представљен Југо са мотором од 1.116 ccm³ и 90 КС, са турбо-пуњачем. Идеја о Југу са турбо-пуњачем потиче још из 1986. и истраживачког рада Машинског факултета у Београду и ДМБ-а, под називом „Истраживање проблематике турбопуњења ОТО мотора.” На овај мотор уграђен је јапански турбо-пуњач, марке IHI, модел RHB 52. У његову вредност није се сумњало, пошто се налазио на многим аутомобилима познатих марки, као што је Ферари. Да би се избегло детонантно сагоревање смеше, као последице повећаног притиска, степен компресије је смањен са 9,2:1 на 7,5:1. Променом степена компресије није потпуно елиминисан ризик од неконтролисаних детонација, па је уграђен међухладњак, који би ваздух из турбине хладио на радну температуру. Такође, због повећане температуре издувни вентили су добили хлађење натријумом, а због повећаног оптерећења они су ојачани, као и њихове вођице. Измене је претрпела и издувна грана. На крају додат је и хладњак за уље, а додат је и Веберов карбуратор. Са овим изменама мотор је развијао 66 kW (89 КС) при 6000 о/мин, обртни момент од 130 Nm при 3000 о/мин. До 100 km/h убрзавао је за 9.9 секунди, са 2 одрасле особе. Максималну брзину од 170 km/h достизао је при 5300 о/мин. Од мана, дешавало се да му на узбрдицама понестане даха, што захтевало мењање степена преноса. Слична ствар се дешавала и при наглом убрзању на нижим обртајима. Ови недостаци могли су бити решени уградњом EFI система електронског убризгавања горива, као и већег међухладњака. Од других измена, укрућено му је вешање и скраћене су му опруге.
Yugo Sparco Edition
[уреди | уреди извор]Представљен је 2000. на Салону аутомобила у Београду. То је био југо којег је прерадила италијанска кућа за опремање спортских аутомобила, Спарко. Од измена, додата су му спортска седишта, волан, педале, специјални појасеви. Вешање је спуштено и укрућено, а измењене су и карактеристике 5. степена преноса. На овај модел уграђен је прилагођени мотор од 1.299 cm³.
Југо Еуро
[уреди | уреди извор]Југо Еуро је модел конструисан 1998. који је требало да буде нови Заставин модел за америчко тржиште. Малколм Бриклин, који је током 80-их већ продавао Заставине аутомобиле у Америци, решио је да се још једном опроба у томе крајем 90-их. Стога је контактирао Заставу, која је представила овај ауто. Југо Еуро је имао потпуно нови предњи део од фибергласа, са фаровима, маском и браником пореклом са флориде, што му повећавало дужину за 750 милиметара. Покретао га је мотор од 1299 cm³ и 65 КС. Имао је 5-степени мануелни мењач. До 100 km/h убрзавао је за 12 секунди, и имао је максималну брзину од 155 km/h. Био је боље опремљен него било који други Југо, а списак опреме чинио је клима уређај, сатови за струју, притисак уља, итд. Оно што је требало да буде кључно у продаји овог модела били су веома ниски трошкови одржавања; уље је требало да се мења на 40.000 километара, а остала уља и филтери пре 200.000. Произведено је 4 примерка, од чега је само један завршио у САД, у Невади, у граду Хендерсону, где је био највећи салон Заставиних аутомобила у САД. Због бомбардовања и имена компаније која би увозила нови модел (ZMW (Zastava Motor Works)) цео посао је пропао.
Југо електра
[уреди | уреди извор]У августу 2002. је Застава у сарадњи београдским Електротехничким факултетом, Севером из Суботице и Крушиком из Ваљева представила први домаћи електрични аутомобил. Имао је асинхрони мотор, изум Николе Тесле. Ауто је имао само 2 места за путнике, јер је позади инсталиран акумулатор од 140 V и 60 Ah. Ауто је првенствено дизајниран за градску вожњу, а са једним пуњењем могао је прећи од 60 до 80 километара. Пуњење је трајало око 5 сати до максималног капацитета, а највећа брзина је била 90 km/h, док је идеална била око 60. Овај модел није угледао светлост дана, а данас се у Крагујевцу вози један југо са ознаком електра, мада са бензинским мотором.
Југо концепт из 2002.
[уреди | уреди извор]На Сајму аутомобила у Београду 2002. Застава је представила пројекат модернизације југа. Нови модел имао потпуно нови предњи део, са дуплим округлим фаровима и новим браником. Додати су и нови ретровизори. Задњи крај је потпуно промењен, са модернијим задњим вратима, задњим светлима и браником. Такође, уграђен је и нови ентеријер. Није ушао у серијску производњу, иако је ова модернизована каросерија искоришћена за електрични ауто фирме Глобус из Дебељаче, неколико година касније.
Застава Корал Ин Л ГТИ
[уреди | уреди извор]2003. године на Сајму аутомобила у Београд представљен је Југо са Пежоовим 1.6 бензинским мотором са 98 КС, који се већ уграђивао на флориду. Са толиком снагом могао је да убрза до 100 km/h за мање од 10 секунди и достигне максималних 180 km/h. У питању је најснажнији мотор икад уграђен на Југа. Споља је изгледао идентично као Корал Ин, с тим што је офарбан у наранџасту и има два мала додатна усисника на предњем бранику. Каросерија је учвршћена на више места, на предњем трапу, врху амортизера и Б стубу. Ауто је спуштен да би се постигла већа стабилност. Поседовао је сва 4 самовентилирајућа диска. Од овог модела се одустало због превелике цене на тржишту.[4]
Застава Корал Ин Куп Концепт
[уреди | уреди извор]2005. је на Сајму аутомобила представљен олакшани Југо припремљен за трке, који је могао да достигне 100 km/h за мање од 8 секунди. У њега је такође био уграђен Пежоов 1.6 мотор.
Југо са Тојотиним мотором
[уреди | уреди извор]2003. године у пет примерака Југа су за потребе испитивања уграђени Тојотини мотори 1SZ-FE од 1.000 кубика и 70 КС, са VVT-i системом варијабилног развода вентила и 4 цилиндра. Сви примерци су продати у периоду од 2007. до 2010. године. У 2024. се поуздано зна да су 3 примерка још увек у животу (лоцарани су у Крагујевцу, Новом Саду и Београду), док је један примерак слупан и уништен у околини Ужица 2021. године.
Техничке карактеристике
[уреди | уреди извор]Мотори
[уреди | уреди извор]45/ 1.0Е | 55/1.1 | 60/1.1 | 60 EFI/1.1 EFI/1.1i | 1.1i (Пежо) | 65/1.3 | 65 EFI/1.3 EFI/1.3i | |
---|---|---|---|---|---|---|---|
Запремина мотора | 903 cm³ | 1116 cm³ | 1116 cm³ | 1116 cm³ | 1124 cm³ | 1299 cm³ | 1299 cm³ |
Степен компресије | 9,0 | 9,2 | 9,2 | 9,2 | 9,7 | 9,2 | 9,2 |
Пречник x ход клипа | 65 x 68 | 80 x 55,5 | 80 x 55,5 | 80 x 55,5 | 72 x 69 | 86,4 x 55,5 | 86,4 x 55,5 |
Снага мотора (kW / КС) при 6000 о/мин | 33 kW / 45 КС при 6000 о/мин | 40.5 kW / 55 КС при 6000 о/мин | 45 kW / 60 КС при 5800 о/мин | 47 kW / 63 КС при 5600 о/мин | 44 kW / 60 КС при 5500 о/мин | 48 kW / 65 КС при 6000 о/мин | 48 kW / 65 КС при 6500 о/мин и 50 kW/68 КС при 5500 о/мин |
Максимални обртни момент при о/мин | 62,8 Nm / 3.300 | 77,5 Nm / 3.000 | 89 Nm / 3.600 | 85 Nm / 3.800 | 94 Nm / 3.500 | 98 Nm / 3.000 | 95 Nm . 3.800 |
Маса | 750 kg | 790 kg | 790 kg | 790 kg | 830 kg | 810 kg | 830 kg |
Максимална брзина | 135 km/h | 145 km/h | 150 km/h | 150 km/h | 162 km/h | 155 km/h | 158 km/h |
Убрзање (0—100 km/h) | 20.09 сек. | 16,75 сек. | 15,5 сек. | 15 сек. | 14,4 сек. | 14,5 сек. | 13.8 сек. |
Карактеристике аутомобила
[уреди | уреди извор]Југо | |
---|---|
Тип каросерије | Путнички аутомобил са 5 седишта и 3 врата
Кабриолет са 5 седишта и 2 врата |
Мотор | Водено хлађени редни 4-цилиндрични |
Гориво | Безоловни бензин |
Точкови | 135 R13/ 145 SR13/ 155/70 R13 |
Дужина | 3.490 mm (3.550 mm Кабрио, 3.552 mm Корал Ин) |
Ширина | 1.542 mm |
Висина | 1.390 mm (1.400 mm Кабриолет) |
Међуосовинско растојање | 2.150 mm |
Капацитет пртљажника | 170 l |
Капацитет пртљажника | 450 l (спуштена задња седишта) |
Капацитет резервоара | 32 l |
Пренос | Предњи погон, 4 брзински мењач + рикверц
Предњи погон, 5 брзински мењач + рикверц Предњи погон, 3 брзински аутоматски мењач |
Пречник заокрета | 9,5m |
Предње вешање | Независно са амортизерима двоструког дејства |
Задње вешање | Независно са амортизерима двоструког дејства, попречни лиснати гибањ има функцију стабилизатора |
Предње кочнице | Дискови, 227mm |
Задње кочнице | Добоши, 186mm |
Паљење | Контактно (45/1,0Е), електронско Bosch (остали модели) |
Напајање горивом | Једногрли карбуратор IPM 32 MGV 33 (45), једногрли карбуратор IPM 32 MGV 12 (55), двогрли карбуратор Weber 7Y 2M-RA (60, 65), електронско убризгавање Bosch Motronic MP 3.1 (60 EFI, 65 EFI, од 1998. Bosch Motronic M4.6) |
Разводни систем | Брегаста осовина у блоку (45), брегаста у глави (остали модели) |
Занимљивости
[уреди | уреди извор]- Пред крај производње 2008. Застава је произвела одређен број нерестилизованих Корала 1.3 са аутоматским мењачем, који су заостали од извоза у Америку. Овакав Југо је био тада најјефтинији аутомобил са аутоматским мењачем на српском тржишту.
- 2005. године Југо је подвргнут тестовима на институту UVMV у Чешкој, овлашћеном од стране TÜV-а, чији је циљ био испитивање безбедности аутомобила, као и емисионих стандарда за моторе. Југо је тзв. креш-тест успео да положи, што је постигнуто ојачавањем виталних делова каросерије специјалним пенама и применом других лепкова за спајање делова каросерије. Мотор пореклом од Пежоа успео је да испуни Еуро 3 норму. Испуњавањем ових стандарда Југо је могао да се продаје на европском тржишту, и поред одсуства ваздушног јастука (у то време није био обавезан за аутомобиле Југове класе). Нажалост, до тога није дошло. Такође, поред Југа испитивана је и флорида која је такође ојачана.
Галерија
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Yugo”. Motofakty.pl (на језику: пољски). Приступљено 2020-08-12.
- ^ Како је Југо постао део америчке културе (Б92, 27. јун 2021)
- ^ „Yugo America - Mališan iz Kragujevca koji je ispisao deo automobilske istorije (I deo)”. Auto Republika (на језику: српски). 2019-02-15. Приступљено 2022-05-31.
- ^ http://zastavanacionale.com/Default.aspx?lng=en-us&mode=heritage&id=2003
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- https://web.archive.org/web/20191204160600/https://forum.cdm.me/showthread.php?182653-Drumska-vozila-iz-Jugoslavije%2Fpage5
- https://www.autoslavia.com/yugo-35-godina/
- http://users.atw.hu/zastava/koralvan.htm
- https://autorepublika.com/2019/02/15/yugo-america-malisan-iz-kragujevca-koji-je-ispisao-deo-automobilske-istorije-i-deo/
- https://autorepublika.com/2019/02/19/yugo-america-malisan-iz-kragujevca-koji-je-ispisao-deo-automobilske-istorije-ii-deo/
- https://web.archive.org/web/20190620013218/http://serbiancarfans.x10.mx/yugo-turbo-1116cc-90ks-prototip/
- https://autorepublika.com/2018/03/20/zanimljivost-veceri-yugo-euro-koncept/
- https://autorepublika.com/2018/03/12/zanimljivost-dana-yugo-elektra/
- https://www.auto-data.net/en/zastava-yugo-koral-1.1i-62hp-11669
- https://autoblog.rs/blog/auto/predstavljamo/2007/03/18/zastava-koral-in-l
- https://www.cars-data.com/srb/yugo-65a-efi-specs/59941
- https://www.auto-data.net/en/zastava-yugo-koral-1.3-i-67hp-11671
- 40. година "југа" (РТС Сат - Званични канал)
- Југо Еуро
- Југо ГТИ
- Концепт из 2002.
- Југо Турбо
- Корал Ин Куп Архивирано на сајту Wayback Machine (28. април 2015)