Пређи на садржај

Бошко Чолак-Антић

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Бошко Чолак-Антић (преводилац).
Бошко Чолак-Антић
Бошко Чолак-Антић
Лични подаци
Датум рођења(1871-00-00)1871.
Место рођењаКрагујевац, Кнежевина Србија
Датум смрти1949.(1949-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (77/78 год.)
Место смртиБеоград, ФНРЈ
Војна каријера
ВојскаКраљевина Србија
Краљевина Југославија
ЧинПоручник у резерви

Бошко Чолак-Антић (Крагујевац, 1871 — Београд, 1949) био је српски и југословенски дипломата. Он је био маршал двора Краљевине Србије од. 1904. до 1913. године, Краљевине Југославије од 1935. до 1941. године, те министар Двора Краљевине Југославије 1932. године.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици српског пуковника Илије Чолак-Антића (1836—1894) и Јелене, ћерке Димитрија Матића. Брат му је био југословенски генерал Војин Чолак-Антић.[1]

Докторирао је правне науке на Универзитету у Женеви 1895 године, са темом "Le rôle social de l'impôt: quelques considérations sur l'influence des systèmes financiers sur la distribution des richesses".[2]

Ступио је у дипломатску службу Краљевине Србије 1898, и брзо је хијерархијски напредовао под протекционизмом председника владе и министра иностраних дела Владана Ђорђевића, који се надао да ће му Бошко постати зет. Већ 1899. постављен је за секретара Посланства у Софији.[3] После Мајског преврата 1903, у којем је учествовао његов брат Војин, опозван је по наређењу министра иностраних дела Андре Николића.

Председник владе генерал Сава Грујић, и будући таст Војина Чолака-Антића, га је препоручио за постављење за в.д. маршала Двора краља Петра I, новембра исте године. Бошко је тада постао близак династији Карађорђевић, што ће уобличити његову будућу каријеру.[4] Током 1908. унапређен је у маршала Двора. Исте године је и формално реактивиран у дипломатској служби, али се поново вратио дипломатској каријери тек крајем 1913. постављењем за посланика у Софији. На овом положају је остао до уласка Бугарске у Први светски рат на страни Централних сила, у јесен 1915. године. Током службе оставио је позитиван утисак на тадашњег бугарског престолонаследника, а потоњег краља Бориса.[5]

Током повлачења преко Албаније, у зиму 1915/16, Бошко Чолак-Антић је поново био на Двору краља Петра и регента Александра.[6] Био је у опозицији према Народној радикалној странци, и током пролећа 1916. радио је на демисији Николе Пашића.[7][8] Као лични секретар регента Александра, покушавао је да га одговори од тужбе против официра-црнорукаца који су наводно организовали атентат. Улога Бошка Чолака-Антића у овом случају није потпуно јасна. Према извесним наводима, и сам је био умешан у припреме Црне руке за збацивање династије, и једино га је блискост са краљем и регентом спасила од извођења пред суд током Солунског процеса 1917. године.[9][10]

Враћен је у дипломатску службу 1918, када је међународна позиција Србије знатно отежана услед Октобарске револуције и Брест-Литовског мира. Постављен је за посланика у Стокхолму. На овом положају је остао до краја 1920, када је југословенска влада одлучила да затвори неколико дипломатских представништава због смањења расхода државног буџета.[11][12]

Бошко Чолак-Антић је постављен за првог југословенског посланика у Букурешту, децембра 1920, а дужност је преузео фебруара 1921. године. Заједно са Живојином Балугџићем и Мирославом Спалајковићем, представљао је тројку најзначајнијих југословенских дипломата регента, а потом краља Александра. Они су обављали неке од најважнијих дипломатских дужности до средине 1935, када је кнез Павле Карађорђевић заједно са председницима влада и министрима иностраних послова Богољубом Јевтићем и Миланом Стојадиновићем, извршио промене широких размера у југословенској краљевској дипломатији.[13][14][15]

Његови односи са династијом су појачани због улоге коју је одиграо у договарању брака Александра Карађорђевића са румунском принцезом Маријом, и организовању свадбених свечаности.[16] Бошко Чолак-Антић је наставио да критикује политику Николе Пашића, као председника владе и краткотрајног министра иностраних дела (1921-1922). Међу директно претпостављеним, најблискију сарадњу је имао са министром Војиславом Маринковићем (1924, 1927-1932), са којим је био пријатељ из дечачких дана. Са министром Момчилом Нинчићем је имао коректне односе (1922-1926). Доласком Богољуба Јевтића на чело Министарства иностраних послова, јула 1932, положај Бошка Чолака-Антића се знатно погоршао.[17]

Као посланик у Румунији, Бошко Чолак-Антић није имао нарочито високо мишљење о румунским државницима, дипломатама, политичарима и политичким партијама. Његов однос према румунској династији Хоенцолерн-Зигмаринген, те институцији круне и монархије је био знатно повољнији. Посебно је истицао заслуге краља Фердинанда I и трудио се да се не изјашњава о проблематичном интимном животу принца, и потом краља Карола II. Међу државницима, најпозитивније мишљење је имао о Јону С. Братијану, Јону Г. Дуки и Николае Титулескуу због њихових улога у политици Мале антанте. Највеће неповерење је исказивао према генералу Александру Аверескуу због његове проиталијанске спољне политике.[18] Иницијативом Бошка Чолака-Антића из 1928, наредне године је отпочео рад на решавању великог броја отворених питања између Југославије и Румуније, који је кончан 1933. потписивањем и ратификацијом 16 конвенција и протокола.[19][20] Поред тога, активно је радио на питању изградње моста на реци Дунав који би спајао саобраћајнице између Кладова и Турн Северина, од 1925. до 1934. године. У овим пословима је блиско сарађивао са краљем Александром и Војиславом Маринковићем, али нису успели да приведу преговоре успешном крају због опозиције у различитим румунским круговима. Конвенција о изградњи моста је потписана 1936, али до Априлског рата се није приступило реализацији посла.[21][22][23] Бошко Чолак-Антић је посебну пажњу посвећивао активностима унутар Мале антанте, а његовом иницијативом су унете и неке измене у погледу присуствовања дипломата састанцима министрима иностраних послова три државе чланице.[24]

Постављен је за министра Двора, средином 1932, те је наредних шест месеци обављао дипломатске послове у Букурешту и државне послове у Београду. Међутим, његова здравствена ситуација му није омогућавала толико напрезање, и после шест месеци је поднео оставку на место министра Двора. После пензионисања у дипломатској служби, Бошко Чолак-Антић је последњи пут постављен за маршала Двора 1935, и на том положају је остао до 5. априла 1941. године. Априлски рат провео је у интернацији, заједно са бившим министром иностраних послова Александром Цинцаром-Марковићем и начелником Главног генералштаба генералом Петром Косићем.[25]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bjelajac, Mile S. (2004). Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. Studija o vojnoj eliti i biografski leksikon. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. стр. 135, 136. ISBN 86-7005-039-0. 
  2. ^ „Le rôle social de l'impôt : quelques considérations sur l'influence des systèmes financiers sur la distribution des richesses”. Приступљено 2021.12.22.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  3. ^ Јовановић, Јован М. (2015). Дневник 1896-1920. приредили: Миладин Милошевић, Радош Љушић. Нови Сад - Београд: Прометеј - Радио-телевизија Србије. стр. 34, 40, 55, 69. ISBN 978-86-515-0996-7. 
  4. ^ Живојиновић, Драгољуб Р. (2003). Краљ Петар I Карађорђевић: у отаџбини 1903-1914. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 53. ISBN 86-17-10149-0. 
  5. ^ Mićić, Srđan (2023). "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian Relations", in: New Cultural and Political Perspectives on Serbian-Romanian Relations. editors: Aleksandra Đurić Milovanović, Jovana Kolundžija, Mircea Maran, Otilia Hedesan, Christene D'Anca. Lausanne: Peter Lang. стр. 82, 83. ISBN 9781636670355. 
  6. ^ Живојиновић, Драгољуб Р. (2003). Краљ Петар I Карађорђевић: рат и последње године 1914-1921. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 176, 230, 231. ISBN 86-17-10154-7. 
  7. ^ Глигоријевић, Бранислав (1996). Краљ Александар Карађорђевић, књига 1: Уједињење српских земаља. Београд: БИГЗ. стр. 266. ISBN 86-13-00857-7. 
  8. ^ Казимировић, Васа (2013). Црна рука: личности и догађаји у Србији од преврата 1903. до Солунског процеса 1917. године. Нови Сад: ИК "Прометеј". стр. 689, 700. ISBN 978-86-515-0864-9. 
  9. ^ Јовановић Пижон, Ј. Дневник 1896-1920. стр. 228, 468. 
  10. ^ Глигоријевић, Б. Краљ Александар Карађорђевић, књига 1. стр. 270, 286. 
  11. ^ Крејић, Предраг (2002). „"Посланство Краљевине Србије и Краљевине СХС у Шведској - Стокхолм 1918-1920"”. Архив. Часопис Архива Југославије. III (3): 81. 
  12. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian Relations". стр. 84. 
  13. ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 176. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  14. ^ Бајин, Зоран (2021). Спалајковић: дипломата и контрареволуционар. ИК "Прометеј". стр. passim. ISBN 978-86-515-1837-2. 
  15. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian relations". стр. 85. 
  16. ^ Маринковић, Александар Ђ. (2004). Женидба краља Александра Карађорђевића. Београд: Вајат. ISBN 86-7039-084-1. 
  17. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian relations". стр. 87—89. 
  18. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antića and Yugoslav-Romanian relations". стр. 92—101, 113. 
  19. ^ Popi, Gligor (1984). Jugoslovensko-rumunski odnosi 1918-1941. Novi Sad: Institut za istoriju Filozofskog fakulteta. стр. 77, 78, 80—82, 98, 302, 303. 
  20. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian relations". стр. 102—104. 
  21. ^ Popi G. Jugoslovensko-rumunski odnosi 1918-1941. стр. 260—265. 
  22. ^ Гулић, Милан (2014). Краљевина Југославија и Дунав: дунавска политика југословенске краљевине 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. стр. 192—198. ISBN 978-86-7403-192-6. 
  23. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian relations". стр. 106—109. 
  24. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian relations". стр. 112—116. 
  25. ^ Mićić, S. "Boško Čolak-Antić and Yugoslav-Romanian Relations". стр. 86, 87, 116. 
Икона за клице

Овај биографски чланак је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бошко_Чолак-Антић&oldid=28554144”