Корисник:DrMako/песак

Kingdom of Amalur

Санитетска служба у Србији до Првог светског рата

Сажетак: Модерна медицина у Србији почела је да се развија тек након ослобођења од Турака у Другом српском устанку 1815. Први европски образовани лекари дошли су у Србију 1819, по налогу кнеза Милоша. Војна санитетска служба, задужена за систематско лечење и бригу о рањеним и болесним српским војницима, основана је 1835. године. Први војни лекари и начелници српског санитета били су странци, др Емерих Линденмајер (1806-1884) и др Карло Белони (1812 -1878), који су основали војне болнице у Београду, Ћуприји и Параћину. У време српско-турских ратова (1876-1878), Србија је имала свега 19 војних лекара на око 130.000 војника, дивизије су имале само превијалишта за прву медицинску помоћ, а постојао је и један санитетски брод за евакуацију рањеника. Стране лекаре наследили су српски лекари школовани у Бечу, др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михајло Мика Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915). Број војних лекара је до 1885 (српско-бугарски рат) повећан на по једног лекара на 1.000 војника, а свака дивизија (5.000 војника) добила је пољску болницу са 200 кревета и санитетску чету са 5 лекара и 100 болничара. До балканског рата (1912) отворено је 5 сталних војних болница са хируршким одељењима, а санитетске чете дивизија имале су по 4 лекара и 450 болничара, и по 4 пољске болнице за 400 рањеника. За евакуацију и лечење рањеника први пут су коришћени и санитетски возови. Хигијенско-епидемиолошка служба била је занемарена, те су биле честе појаве дизентерије, трбушног тифуса и маларије. Само од колере умрло је 1913. преко 5.000 српских војника.

Кључне речи: историја медицине, војна медицина, санитетска служба, српско-турски ратови, балкански ратови, ратна хирургија.

Настанак и развој санитетске службе у Србији: Војна санитетска служба, у смислу организоване медицинске помоћи рањеним и болесним војницима под покровитељством државе, развила се у Србији релативно касно. Док је организована санитетска служба, са војним лекарима, хирурзима и болничарима у свим већим јединицама и војним болницама (сталним и привременим - пољским, на самом ратишту) издржаваним о трошку државе, у Европи већ крајем 18. века постојала у свим развијеним државама (у Шпанији од 1551, у Француској од 1591, у Пруској од 1640, а у Русији од 1706), у Турској, чији је Србија у то време била пашалук, нега рањених и болесних војника била је у то време приватна ствар самих бораца, који су на бојишту збрињавани спонтано, без икакве организације, а затим пуштани кућама да се лече о свом трошку. Из списа Вука Караџића зна се да је после боја на Мишару (1806), где је тешко рањен (сабљом у теме и десну руку), устанички старешина Лука Лазаревић морао сам да се извуче из боја и сам себи превије ране; кад је после боја дошао Карађорђу, вожд је повикао: ’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’ Прота Матеја Ненадовић наводи да су Луки ране затим испрали љутом ракијом, и да је читав дан и ноћ држао крпе пуне ракије по ранама,те су се ујутро већ ухватиле красте, које је после мазао зејтином, али је завоје носио још неколико месеци. Вук Караџић такође помиње да је године 1807. при освајању Ужица тешко рањени Милош Обреновић (пушчано зрно ударило га је изнад леве брадавице и изашло кроз плећку) на платну разапетом између товарних коња пренет у Београд, неком Хећиму Томи, који га је после 10-12 недеља излечио. С обзиром да су и најугледније старешине као рањеници били препуштени сопственим средствима, можемо закључити како су пролазили обични борци, који нису имали ни слугу, ни новца за лекаре. Др Владан Ђорђевић у својој Историји српског војног санитета (1879) наводи да су српски устаници већ 1804. на бојишту имали завојишта или амбуланције (превијалишта), где је пружана прва помоћ рањеницима, који су затим отпуштани кућама, да се лече о свом трошку.

Србима су у то време били доступни само самоуки народни видари и травари, којих је било у сваком већем селу (прота Матеја Ненадовић у својим Мемоарима помиње као даровитог видара бившег хајдука Јована Врбицу, који је у Тополи све рањенике лечио и пушчана зрна из рана вадио), и малобројни турски и грчки градски лекари-хећими. Хећими су учили лекарски и апотекарски занат кроз праксу код старијих мајстора, без медицинских књига, као и друге занатлије оног времена: њихово знање и могућности биле су мале (хирургијом се уопште нису бавили, а ране су лечене конзервативно, завојима и мелемима), а углед у друштву на нивоу простих занатлија или слугу. Вук Караџић наводи да су сви Срби који су имали новца, прелазили у Аустрију да се лече: кнез Милош је добавио прве школоване лекаре из Европе тек 1819, али само за себе и своју породицу. Иако је Милош ученим лекарима из Аустрије обећавао велике плате (по 600 талира месечно, више од свих чиновника у Србији), ипак је одзив у почетку био слаб, пошто су и књаз и друге српске старешине тог времена третирали и најученије докторе медицине као најпростије слуге. Тако је кнез Милош очекивао од свог лекара да га облачи, обува му папуче и буде уз њега од зоре до мрака, већином на ногама, као и друга послуга, док се од докторове жене тражило да послужује за столом у знатнијим приликама. Због такве службе га је већ 1821. напустио др Александриди (пореклом Грк), а 1832. и Милошев први лекар, др Јован Стејић, родом из Војводине. Међутим, услуге ових лекара биле су ограничене само на Милошев двор; Вуков предлог да се у Крагујевцу оснује бесплатна народна болница за венеричне болести (у време велике епидемије 1829) о трошку државе, кнез је грубо одбио (са речима кад нас нико није лечио, нећемо ни ми никога). Прва народна болница основана је тек 1832. у Пожаревцу.

Развој модерне медицине у Србији, која је тек 1830. и званично, мада непотпуно, ослобођена од Турака (хатишерифом из 1830. добила је правни статус вазалне кнежевине у Османском царству, са правом да држи малу војску и организује званичне органе државне управе), текао је релативно споро, у складу са скромним материјалним и политичким могућностима тек обновљене српске државе. У Србији се војни санитет организује тек 1835, када је војном попечитељу (министру) стављено у задатак да се стара о здрављу војника. У Београду је 1837. формирана прва војна болница (Шпитаљ солдачки), а према Уставу из 1838. у састав службеног одељења Главног штаба српске војске уведен је и лекар. Први војни лекар у штабу српске војске био је др Емерих Линденмајер, пореклом Немац из Баната, који је 1854. именован за начелника санитетског одељења у Попечитељству внутрених дела. У саставу Административног одељења Војног министарства формиран је 1862. и војни санитет. Приликом турског бомбардовања Београда 1862 (након инцидента на Чукур-чесми), српска војска у граду организовала је 4 завојишта или хирургическа места. Законом о Устройству военог Министарства из 1864. регулисана су и многа питања Санитетске службе: болнице су подељене у сталне и привремене, предвиђена су слагалишта болничког прибора и лекова, а у саставу санитетске службе предвиђени су лекари, хирурзи и апотекари. Војни лекари и апотекари добили су 1875. официрске чинове. Први начелник српског војног санитета био је др Карло Белони (од 1858. до 1877), словачки лекар у служби српске војске од 1836, који је за потребе образовања домаћих кадрова написао први медицински уџбеник на српском језику - Поучење за болничарску или санитетску трупу (1866).

Српско-турски (1876-1878) и српско-бугарски рат (1885): Пред српско-турски рат (1876-1878) у саставу Економског одељења Министарства војног, формиран је Санитетски одсек, а у бригадама и дивизијама народне војске санитетска одељења; поред тога формирано је и више пољских болница. На чело српског војног санитета постављен је 1877. др Владан Ђорђевић, војни хирург образован у Бечу (докторирао 1869), који се одмах прихватио најнужнијих реформи, укључујући и писање првих медицинских уџбеника на српском језику - Начела војне хигијене (1874), Санитетска служба на бојишту (1875) и Ландсбергерова ратна хируршка техника (1887), од којих су прва два објављена пред сам рат.

У рату 1876. Србија је мобилисала укупно 124.000 војника, уз још 5.000 руских добровољаца. Српска санитетска служба имала 19 војних лекара, 5 лекарских помоћника, војног апотекара, 4 апотекарска помоћника и потребно санитетско особље из грађанства. Дивизије, јачине око 5.000 војника, имале су завојиште (превијалиште), где је пружана општемедицинска и прва хируршка помоћ рањеницима, а корпуси по 3 пољске болнице (на самом ратишту), где су збрињавани тежи рањеници пре транспорта у војне болнице у Београду, Крагујевцу и Ћуприји. У току 1877. у корпусима су образована санитетска одељења, 2-6 пољских болница (укупно 18) и корпусни санитетски депо. У већим местима у Србији формиране у 23 резервне и 3 сталне болнице. Колико је војно медицинско особље у Србији у то време било малобројно, најбоље се види по томе што је на само 19 војних лекара било око 130.000 бораца - другим речима, по један лекар на 7.000 војника. Упркос недовољном броју здравствених радника и оскудици у лековима и завојном материјалу, српски санитет је у току рата збринуо око 5.410 рањених војника и официра.

Српско турски рат 1876-1878. јасно је показао материјалне и организационе недостатке војног санитета и здравствене заштите војске и становништва у Србији тог времена, па се убрзано приступило реформама и улагању у развој санитетске службе. Према Закону о устројству војске из 1883. санитетска служба је добила аутономију: при Министарству војном формирано је посебно санитетско одељење, а у дивизијским штабовима уведени су референти санитета. Ради даљег развоја санитетске службе у војсци, формиран је 1884. и санитетски војни комитет.

У српско-бугарском рату 1885. дивизије су имале санитетско одељење и по једну санитетску чету, са укупно 5 лекара, апотекаром, комесаром (интендантом) и 80-100 болничара, на око 5.000 војника. Свака дивизија имала је и посебну болницу од 200 кревета, коју су опслуживали 3 лекара, 2 асистента, два апотекара, благајник, троје санитетских кола (са коњском запрегом) и већи број мобилисаних сељачких кола за евакуацију рањеника. Укупни српски губици у краткотрајном рату износили су око 750 погинулих и 4.600 рањених бораца. Напредак је био осетан: за само 7 година, од 1878. до 1885, број расположивих лекара у српској војсци повећан је са 1 на 7.000, на 1 на 1.000 војника, што се одразило на знатно већи проценат збринутих рањеника, који су се потпуно опоравили.

Санитетски бродови: За време српско-турских ратова 1876-1878. речни моторни брод Делиград адаптиран је за превоз лакших рањеника српске војске, а на шлепу број 4 монтирана су носила са држачима за превоз тешких рањеника. Сачувани документи из 15. века показују да је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456) имао на Дунаву лаке лађе (шајке) за превоз и негу рањеника до болнице у Смедереву.

Балкански ратови (1912-1913): Пред први балканки рат, у дивизијским болницама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву и Зајечару отворена су и хируршка одељења, у великој мери заслугом и залагањем др Михаила Марковића, који је био на дужности начелника војног санитета од 1886 до 1903. У балканским ратовима санитетска служба српске војске организована је по угледу на руски и аустроугарски ратни санитет, али кадровске и материјалне могућности Србије нису дозвољавале да се било који систем спроведе у потпуности. Од санитетског особља пукови су имали 1-2 лекара, 56 болничара (из дивизијске чете), а још 64 војника помагала су при извлачењу и ношењу рањеника. Дивизије су имале санитетску (болничарску) чету (са 4 лекара, једним апотекаром, једним медицинаром и 450 болничара, од којих је сваком пуку упућивано по 56) и 4 пољске болнице опремљене за 100 рањеника и једним шатором за 14-16 лежишта. За евакуацију рањеника употребљаване су батаљонске двоколице с коњском вучом, велика двоосовинска рањеничка кола из састава дивизијске санитетске колоне, а често и сељачка кола. Коришћени су по први пут у Србији и санитетски возови, са посебним вагонима за операције и превијање. Хигијенско-епидемиолошка служба била је, међутим, занемарена, а лична хигијена војника слаба, те су биле честе појаве дизентерије, трбушног тифуса и маларије. Само од колере умрло је 1913. преко 5.000 српских војника.

Санитетски возови: Санитетски возови, опремљени за евакуацију и лечење рањеника и болесника, са медицинским особљем и посебним вагонима за амбуланту са апотеком, кухињу и болесничке постеље, први пут су употребљени у Кримском рату (1853-1856) и Америчком грађанском рату (1861-1865). Њихово коришћење у Европи почело је 1866. у Немачкој (Аустријско-пруски рат 1866), 1870. у Француској (Француско-пруски рат 1870-1871), а 1876. у Русији (Руско-турски рат 1877-1878). Капацитет санитетског воза износио је 15-20 вагона, са 18 лежаја или 58-75 седишта по вагону. Српска војска је први пут употребила санитетске возове у Првом балканском рату (1912) - имала је два санитетска воза на прузи Београд-Ристовац и један на прузи Сталаћ-Ужице. Од особља санитетски воз је имао лекара-санитетског официра (уједно командира воза), лекарског помоћника, апотекара, подофицира и 24 болничара. Воз је могао да прими око 200-400 седећих и 180-200 лежећих рањеника и болесника. У октобру 1914. формирана су још два санитетска воза.

Истакнуте личности: До краја Првог светског рата Србија није имала Медицински факултет (Медицински факултет у Београду основан је тек 1920), па је сво више медицинско особље морало бити школовано у иностранству, већином у Аустроугарској (у Бечу и Прагу). Покушаји образовања средњег стручног медицинског кадра у Србији учињени су тек почетком 20. века. Прва Војносанитетска школа организована је 1901. за припремање средњег санитетског особља. Примани су младићи од 15-19 година са завршена 4 разреда гимназије или реалке. Школовање је трајало 3 године. Престала је са радом почетком Првог балканског рата 1912. Поред тога, по француском узору, у српској војсци су организовани курсеви за носиоце рањеника, и војнохигијенски курсеви за оспособљавање лекара за рад у регрутним комисијама и за сузбијање маларије.

Због недостатка домаћих кадрова, први војни лекари у Србији средином 19. века били су странци у српској служби - немачки лекар др Емерих Линденмајер, од 1838. први штапски лекар српске војске, и словачки лекар др Карло Белони, начелник српског војног санитета од 1858-1877. Њих су наследили српски лекари школовани у иностранству, који су имали одлучујући утицај на развој и модернизацију српске санитетске службе: др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михаило Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915).

Емерих Линденмајер (Банат, 1806 - Београд, 1884) био је један од првих војних лекара српске војске. За првог штабсдоктора гарнизонске војске постављен је 1838, а 1854. именован је за начелника санитетског одељења у Попечитељству внутрених дела. Основао је војне болнице у Београду, Крагујевцу и Ћуприји, и улагао велике напоре у сузбијању епидемијских болести, које су у то време харале у војсци. Организовао је карантинску службу на границама Србије, а при тровањима први је увео обавезне хемијске анализе. Уз обиман практичан рад, бавио се и писањем: аутор је прве историје српске санитетске службе (на немачком језику, Serbien, dessen Entwicklung und Fortschritt im Sanitätswesen mit Andeutungen uber die gesamten Sanitätsverhältnisse im Oriente, издата у Темишвару 1876) и мање студије Опис минералних вода у Србији (Београд, 1856).

Карло Белони (Словачка, око 1812 - Београд 1878) био је српски санитетски потпуковник и први начелник српског војног санитета. Од 1836. био је лекар Моравско-подринске војне команде у Чачку, од 1855. до 1858. директор Шпитала централне војске у Београду, а 1858. преузео је дужност начелника војног санитета и на том положају остао је до 1877. Израдио је више пројеката о организацији санитетске службе, а написао је, поред осталог, Поучења за болничарску или санитетску трупу (1866) и Мемоаре, који представљају значајан допринос историји српског војног санитета.

Владан Ђорђевић (Београд, 21. новембра 1844 - 31. августа 1930) био је истакнути српски хирург, политичар, јавни и научни радник. Докторирао је на Медицинском факултету у Бечу 1869, а по повратку у Београд постао је војни лекар. Основао је 1872. Српско лекарско друштво и покренуо часопис Српски архив за целокупно лекарство, а 1876. основао је српско друштво Црвеног крста. У српско-турским ратовима (1877-1878) био је начелник српског војног санитета, а од 1879-1884. био је на челу цивилног санитета. Био је председник српске владе и министар спољних послова од 1897-1900, и на том положају спроводио је аустрофилску политику последњих Обреновића, познату под именом владановштина. За владе Обреновића био је водећи медицински ауторитет у Србији. Од 1880. био је дописни, а од 1892. стални члан Српске академије наука. Био је веома плодан писац, како из области медицине, тако и из историографије. На развој војне медицине у Србији одлучујуће су утицали његови радови Начела војне хигијене (издато у Београду 1874), Санитетска служба на бојишту (Београд, 1875), Ландсбергерова ратна хируршка техника (1887) и Историја српског војног санитета (Београд, 1879, 1880, 1886. и 1893). Након пензионисања посветио се писању историје. Најпознатија историјска дела су му Српско-турски рат (у две књиге, издате у Београду 1907) и Историја српско-бугарског рата (у две књиге, Београд, 1908).

Алојз Хелих (Чешка, 1843 - Београд, 1902) био је чешки апотекар који је ступио у српску војску 1872. као апотекар прве класе. У српско-турским ратовима (1876-1878) вршио је дужност главног апотекара српске војске у чину мајора, као први апотекар - официр у Србији. Био је и члан Војносанитетског комитета. Својим радом знатно је допринео развоју апотекарске струке и материјалном обезбеђењу српске војске.

Михаило Мика Марковић (Крагујевац, 1847 - Београд, 1911) био је санитетски пуковник српске војске. У српско-турском ратовима (1876-1878) учествовао је као војни лекар, а 1878. постављен је за шефа трупних лекара Шумадијске дивизије. Од 1879. био је управник Војне болнице у Нишу, а од 1886. до 1903 (с краћим прекидима) вио је начелник санитетског одељења Министарства војске (од 1900. и члан Државног савета). Један је од најзначајнијих организатора санитета српске војске. Његовом заслугом отворена су хируршка одељења при војним болницама у Београду, Нишу, Зајечару, Крагујевцу и Ваљеву, и подигнут Пастеров завод у Нишу (1900). Објавио је расправу Неколико речи о узроцима великог процента побољевања и умирања у нашој војсци (у листу Ратник, 2/1893), прву српску Ратну санитетску службу (београд, 1890) и Моје успомене (Београд, 1906).

Лазар Генчић (Зајечар, 30. априла 1868 - Београд, 30. септембра 1942) био је санитетски пуковник српске војске. Пошто је завршио Медицински факултет у Бечу 1892. и специјализирао хирургију, вратио се у Србију и у Крагујевцу отворио Прво хируршко одељење Војне болнице. Од 1909. био је начелник санитетског одељења, а у Балканским ратовима и Првом светском рату (до краја 1915) био је начелник санитета Врховне команде. У Београду је 1912. основао први санаторијум у Србији - Врачар.

Закључак: Србија је у Први светски рат (1914) ушла са укупно 450 лекара и истом организацијом санитетске службе као у балканским ратовима. У пуковима су постојала пуковска превијалишта, у дивизијама болничарске чете, дивизијска завојишта и пољске болнице, а у позадини резервне и сталне војне болнице. Евакуација рањеника и болесника вршена је санитетским колонама и санитетским возовима. Био је то огроман напредак српске санитетске службе која је 1836. имала само два лекара. Медицинска помоћ доступна рањеним и болесним војницима за то време напредовала је од простих војних превијалишта (где је рањеницима пружана само основна прва помоћ) до пољских и сталних војних болница, у којима су до 1912. постојала и хируршка одељења. У Србији су 1878. постојале само три сталне и 23 резервне војне болнице, док их је 1915. било преко 90, са преко 100.000 болесничких кревета. Док су за евакуацију рањеника у српско-турским ратовима коришћене мобилисане сељачке таљиге са воловском вучом (уз један санитетски брод), до 1885. уведене су болничке двоколице и кола са коњском вучом, а до 1912. и санитетски возови. Упркос великом напретку у организацији збрињавања рањеника, велики недостатак војне медицине у Србији било је потпуно одсуство хигијенско-епидемиолошке службе и противепидемијских мера. Од колере је 1913. умрло чак 5.000 српских бораца, док је велика епидемија пегавог тифуса 1914-1915. однела 87 лекара и преко 30.000 бораца. Тек од 1915. су уз помоћ Савезника предузете организоване епидемиолошке мере.

Највећи допринос развоју санитетске службе, војне медицине и ратне хирургије у Србији до Првог светског рата дали су др Владан Ђорђевић (начелник санитета 1877-1884), др Михајло Мика Марковић (начелник санитета 1886-1903) и др Лазар Генчић (начелник санитета 1909-1915).

Medical service in Serbia until the First World War

Origin and development of the medical service in Serbia

The development of modern medicine in Serbia, which was only officially liberated from the Turks in 1830 (although it received the legal status of a vassal principality in the Ottoman Empire in 1830, with the right to keep a small army and organize official state administration bodies), is relatively slow, in line with the modest material and political capabilities of the newly restored Serbian state. In Serbia, military medical care was organized only in 1835, when the military guardian (minister) was given the task of taking care of the health of soldiers. The first military hospital (soldier's hospital) was formed in Belgrade in 1837, and according to the Constitution from 1838, a doctor was introduced into the official department of the General Staff of the Serbian Army. In 1862, a military ambulance was formed within the Administrative Department of the Ministry of War. The Law on the Organization of the Ministry of War from 1864 also regulated many issues of the Sanitary Service: hospitals were divided into permanent and temporary, stacks of hospital supplies and medicines were provided, and doctors, surgeons and pharmacists were provided within the medical service. Military doctors and pharmacists were promoted to the rank of officer in 1875. [1]

Serbian-Turkish (1876-1878) and Serbian-Bulgarian war (1885)

Before the Serbian-Turkish war in 1876, a Sanitary Department was formed within the Economic Department of the Ministry of War, and medical departments in the brigades and divisions of the People's Army; in addition, several Polish hospitals were established. [1]

In the war of 1876, Serbia had 19 military doctors, 5 medical assistants, a military pharmacist, 4 pharmacy assistants and the necessary medical personnel. The divisions had a bandage, and the corps had 3 Polish hospitals each. During 1877, medical departments, 2-6 field hospitals (18 in total) and a corps medical depot were formed in the corps. In larger places in Serbia, 23 reserve and 3 permanent hospitals have been formed. [1]

According to the Law on the Organization of the Army from 1883, the medical service gained autonomy: a special medical department was formed within the Ministry of War, and medical officers were introduced in the divisional headquarters. In order to further develop the medical service in the army, a medical military committee was formed in 1884. [1]

In the Serbian-Bulgarian war of 1885, the divisions had a medical department and one medical company each, with a total of 5 doctors, a pharmacist, a commissioner (intendant) and 80-100 paramedics. Each division also had a special hospital with 200 beds, which was served by 3 doctors, 2 assistants, two pharmacists, a treasurer, three ambulances (with a horse-drawn carriage) and a large number of mobilized peasant carts for the evacuation of the wounded. [1]

Medical ships

Preserved documents from the 15th century show that despot Đurađ Branković (1427-1456) had light boats (šajke) on the Danube for transporting and caring for the wounded to the hospital in Smederevo. During the Serbian-Turkish wars of 1876-1878. the river motor ship Deligrad was adapted for the transport of lightly wounded of the Serbian army, and stretchers with holders for the transport of severely wounded were mounted on barge number 4. [2]

Balkan Wars (1912-1913)

Before the Balkan war, surgical departments were opened in divisional hospitals in Belgrade, Nis, Kragujevac, Valjevo and Zajecar. In the Balkan wars, the medical service of the Serbian army was organized on the model of the Russian and Austro-Hungarian war ambulance, [1] but the personnel and material possibilities of Serbia did not allow any system to be fully implemented. Of the medical staff, the regiments had 1-2 doctors, 56 paramedics (from the divisional company), and another 64 soldiers assisted in retrieving and carrying the wounded. The divisions had a medical company (with 4 doctors, one pharmacist, one medic and 450 paramedics, of which 56 were sent to each regiment) and 4 field hospitals equipped for 100 wounded and one tent for 14-16 beds. Battalion horse-drawn two-wheelers, large two-axle wounded carts from the divisional medical column, and often peasant carts were used to evacuate the wounded. For the first time in Serbia, ambulance trains were also used, with special wagons for operations and changing. However, the hygienic-epidemiological service was neglected, and the personal hygiene of the soldiers was weak, and dysentery, typhoid fever and malaria were frequent. More than 5,000 Serbian soldiers died of cholera alone in 1913. [3]

Ambulance trains

Ambulance trains, equipped to evacuate and treat the wounded and sick, with medical staff and special railway cars containing ambulances with a pharmacy, kitchen and sickbeds, were first used in the Crimean War (1853-1856) and the American Civil War (1861-1865). Their use in Europe began in 1866. in Germany (the Austro-Prussian War of 1866), in 1870. in France (the Franco-Prussian War of 1870-1871), and in 1876. in Russia (the Russo-Turkish War of 1877-1878). The capacity of the ambulance train was 15-20 wagons, with 18 beds or 58-75 seats per wagon. The Serbian army first used ambulance trains in the First Balkan War (1912) - it had two ambulance trains on the Belgrade-Ristovac line and one on the Stalac-Uzice line. Of the staff, the ambulance train had a doctor-medical officer (also the train commander), a medical assistant, a pharmacist, a non-commissioned officer and 24 paramedics. The train could receive about 200-400 sitting and 180-200 lying wounded and sick. In October 1914, two more ambulance trains were formed.

Education of medical staff

In the second half of the 19th century, medical schools were established in Europe for the education and training of active and reserve officers and non-commissioned officers of the medical service. In Serbia, the first Military Medical School was organized in 1901 to prepare secondary medical personnel. Young men aged 15-19 from the 4th grade of high school or high school were accepted. The schooling lasted 3 years. It stopped working at the beginning of the First Balkan War in 1912. In addition, following the French model, the Serbian army organized courses for the bearers of the wounded, and military hygiene courses for training doctors to work in recruitment commissions and to combat malaria.

Мапа Србије 1830-1878

Вукања

Алексинац

Чучале

Кревет

Дервен

Нови Пазар

Сјеница

Нова Варош

Косовска Митровица

Параћин

Зајечар

Ужице

Ниш

Врање

Пирот

Књажевац

Суповац

Лесковац

Бела Паланка

Куршумлија

Прокупље

Рашка

Белоградчик

Приштина

Нова Варош

Сокобања

Бољевац

Самоково

Кула

Св.Никола

В.Шиљеговац

Шуматовац

Крушевац

Делиград

Српско-турски ратови (1876—1878) на мапи Кнежевине Србије. Места која су припадала Турској пре 1878. обележена су зелено.

Српско-турски ратови

Први рат

* Припреме за рат против Турске вршене су непрекидно од избијања херцеговачког устанка, нарочито у зиму 1876, али је наређење о мобилизацији издато тек 6. јуна. Мобилизација и концентрација војске завршена је у одређеном року (од 6. до 18. јуна). Мобилисано је укупно 158 пешадијских батаљона I и II класе, 18 батаљона III класе, 18 ескадрона коњице, 44 артиљеријске батерије, 6 пионирских батаљона и 6 болничких чета – укупно око 124.000 људи и 210 топова. Пошто се одлучио на рат, кнез Милан је желео да га почне управо 20. јуна – на дан његовог проглашења за кнеза, па је, када је мобилизација и концентрација војске била завршена, упутио писмо великом везиру, у коме га је обавестио „да ће ући у Босну ради повраћаја реда“ и молио га ни мање ни више него да изда наредбу тамошњим турским трупама да му не сметају у том послу који је, наводно, одговарао „добро схваћеним интересима саме Отоманске Царевине“. Сутрадан, 18. јуна, објављена је српска ратна прокламација. (В. Петар Пешић, Наш рат с Турцима 1876/77. године Београд 1925, стр. 10 и 11; Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига прва, Београд 1926, стр. 315–318.)

* Уочи рата с Турском оружане снаге Србије биле су подељене на стајаћу и народну војску. Стајаћа војска била је и сувише слаба (4 батаљона пешадије, 2 ескадрона коњице, 2 инжињеријска батаљона и 8 пољских и 4 брдске артиљеријске батерије), па је указом о мобилизацији и расформирана, односно укључена у састав народне војске. Систем попуне народне војске био је територијални. Народна војска имала је по 18 бригада I, II и III класе (сваки округ давао је по једну бригаду I, II и III класе, сем Пожаревачког, који је давао по две бригаде I, II и III класе). Бригаде I класе формирале су шест дивизија: Дунавску, Шумадијску, Јужноморавску, Западноморавску, Тимочку и Дринску. Дивизије су у свом саставу имале по 3 пешадијске бригаде I класе, један артиљеријски пук од три батерије (8 топова), један коњички пук, пионирски батаљон, болничку чету, 4 лаке артиљеријске батерије и профијантску колону. Ван дивизијског састава постојале су следеће јединице: један брдски артиљеријски пук од пет батерија и један градски арт. пук од три батерије. Од бригада II класе нису формиране дивизије. Наоружање народне војске било је већином частарело. Пешадија I класе била је наоружана острагушама Пибодијевог система, пешадија II класе острагушама гриновачама, а делом и спредњачама, док су батаљони III класе били наоружани руским и белгијским спредњачама. Острагуше којима је била наоружана I класа нису биле модерне Хернимартинијеве пушке, какве је имала турска војска, већ старе спредњаче, преправљене на острагуше. Коњица је била наоружана сабљама и карабинима Пибодијевог и Гриновог система. Артиљеријско наоружање српске војске такође је било застарело. Сви српски топови, изузев једне Крупове батерије, пунили су се спреда. Поред тога у артиљеријском наоружању било је више система и калибара. Ни са одећом није било ништа боље: јединице I класе имале су од војничког одела шињел, блузу, чакшире и капу: јединице II класе само шињеле и капе, а батаљони III класе ништа (в. П. Пешић, н. д. стр. 2–3: Сава Грујић, Операције Тимочко-моравске војске, књига прва, Београд 1901, стр. 78– 79).

* У то време рат је већ био почео. Основна идеја српског ратног и почетног операцијског плана била је следећа: главним снагама, концентрисаним код Алексинца, предузети офанзиву ка Нишу, а помоћне снаге, концентрисане код Зајечара, на Дрини и на Јавору, држати у дефанзиви, с тим да предузму нападе локалног значаја према Видину, Сјеници и Новом Пазару. Груписање и стратегијски развој српске војске извршени су овако: – врховни командант кнез Милан Обреновић, начелник штаба Врховне команде пуковник Љубомир Ивановић; – Моравска војска, под командом генерала Михајла Черњајева, састава: 59 бат. пешадије, 17 арт. батерија, 15 коњичких ескадрона и 2 инж. батаљона – укупно 68.000 бораца, концентрисана у долини Мораве са задатком да делом снага опседне Ниш, а осталим надире према Пироту, Прокупљу и Куршумлији; – Тимочка војска, под командом пуковника Милојка Лешјанина, састава: 23 пеш. батаљона, 6 арт. батерија, 2 коњичка ескадрона и 1 инж. батаљон – укупно 25.000 бораца, концентрисана код Зајечара и с. Кобишнице, имала је да брани источну границу и да ради појачавања својих одбрамбених положаја заузме Кулу; – Ибарска војска, којом је командовао генерал Фрањо Зах, састојала се од: 31 пеш. батаљона, 6 арт. батерија, 2 коњичка ескадрона и 1 инж. батаљона – укупно 11.500 бораца, концентрисана код с. Кушића на Јавору, имала је задатак да наступа према Сјеници и Новом Пазару; – Дринска војска, под командом генерала Ранка Алимпића, састава: 11 пеш. батаљона, 4 арт. батерије, 2 коњичка ескадрона, 1 инж. Батаљон и Добровољачки корпус, укупно 20.000 бораца, концентрисана код Лешнице са задатком да брани западну границу Србије и да се, са Добровољачким корпусом, активно ангажује према Босни; – Општа резерва, састав: 28 пеш. батаљона и градска артиљерија – у Алексинцу и на Делиграду (в. Пешић, н. д. стр. 10–11; Јован Ристић, Дипломатска историја Србије, књига прва, Београд 1896, стр. 119–123).

* Ваљевске бригаде I и II класе биле су у саставу Моравске војске, која је, према почетном операцијском плану, имала задатак да делом снага опседне Ниш, а осталим, у три колоне (десна: 10 батаљона пешадије, 2 ескадрона коњице и 2 батерије; средња: 15 батаљона пешадије, 7 ескадрона коњице и 8 батерија и лева: 20 батаљона пеш. 5 ескадрона коњице и 6 батерија), наступа према Куршумлији, Прокупљу и Пироту. Међутим, обавештен да се из Бугарске према Нишу креће једна турска колона (око 5000 војника), генерал Черњајев је на рачун леве колоне ојачао књажевачку војску с циљем да заузме утврђене турске положаје на Бабиној глави, а затим продужи наступање према Белој Паланци, пресече Турцима пут за Ниш и, по могућности, изазове народни устанак у Бугарској. Књажевачка војска, у чији састав су ушле обе ваљевске бригаде, заузела је Бабину главу и, после безуспешног напада на Белу Паланку, утврдила се на њој. Остатак леве колоне, будући јако ослабљен, није дејствовао по пројектованом плану, већ се задржао на Грамади. Десна и средња колона Моравске војске прешле су границу 19. јуна, али су од турских снага задржане на граничној линији. Због неповољног развоја ситуације код Тимочке војске, Врховна команда је наредила генералу Черњајеву да Тимочку војску, која је стављена под његову команду, ојача деловима Моравске војске и избаци Турке из долине Тимока. Ради успешног извршења овог задатка Черњајев је обуставио офанзивне операције Моравске војске, ојачао Тимочку војску с обе ваљевске бригаде и са три батаљона Крушевачке бригаде I класе и још неким јединицама. Па ипак, његов покушај да поврати Велики Извор завршио се, као што ћемо видети, неуспешно. (В. Архив Војноисторијског института – даље: Архив ВИИ П пописник I, кут. 2, бр. 2, Извештај о операцијама Моравске војске; П. Пешић, н. д. стр. 18–53.)

Мајор Никола Кирјејев потиче из руске племићке породице. Као ватрени присталица панславистичких идеја и члан Словенског комитета у Петрограду, дошао је маја 1876. у Србију да се као добровољац бори против Турака. Кад је рат почео, српска Врховна команда упутила га је на источну границу са задатком да се, са 400–500 бугарских добровољаца, који су били прикупљени и наоружани у Зајечару, пробије на планину Балкан и дигне народни устанак у Бугарској. Кирјејев је 22. јуна са поменутим добровољцима прешао границу на Кадибогазу и заузео село Салаш. Његов покушај да продре даље према Кули није имао успеха. Турци су још истог дана прикупили око три табора војника и принудили Кирјејева да се повуче на полазни положај. Кирјејев је учинио још два неуспела покушаја да продре према Белоградчику и Кули. Крајем јуна упућена су из Књажевца два батаљона Ваљевске бригаде II класе с једном батеријом на Кадибогаз. Од ових батаљона и снага које су се налазиле на Кадибогазу формиран је Раковички одред под командом Кирјејева. За време боја на Великом Извору овај одред је напао село Раковицу. Мајор Кирјејев, који се увек налазио у првим борбеним редовима, погинуо је 6. јула јуришајући на челу свог одреда на турске ровове између Влаховића и Раковице. (В. С. Грујић, н. д. књ. I, стр. 82–83, књ. IV, стр. 10–14.)

* Тимочка (Зајечарска) војска, која је, према почетном операцијском плану Врховне команде, имала да брани источну границу Србије, прешла је 19. јуна ту границу и покушала да заузме Кулу ради појачавања својих одбрамбених положаја. Међутим, због жилавог отпора турских снага којима је командовао Османпаша, један од најталентованијих турских војсковођа (нарочито се истакао годину дана доцније у одбрани Плевне од напада руске војске), била је принуђена на повлачење. Турска војска (око 20.000 људи) прешла је у противнапад, упала у Србију и заузела Велики Извор, стављајући под дејство своје артиљерије целу долину Тимока до самог Зајечара. Сви покушаји пуковника Лешјанина да поврати Велики Извор завршили су се неуспешно, јер се Осман-паша на заузетим положајима „зарио као граната“. Српска Врховна команда је због тога наредила генералу Черњајеву да с Тимочком војском, која је стављена под његову команду, и делом Моравске војске истера турске трупе из Србије и поврати Велики Извор. Пре но што је отпочео напад на турске снаге у долини Тимока Черњајев је ојачао зајечарске трупе: Ваљевском бригадом I и II класе, Београдском бригадом I и II класе, са 3 батаљона Крушевачке бригаде I класе, 7 арт. батерија и 1 пионирском четом. Поред тога, одлучио је да у исто време када отпочне напад на Велики Извор са два одреда изврши диверзију према Кули (једним одредом из села Брегова преко села Косова и Рабова, а другим са Кадибогаза преко села Салаша и Раковице) у циљу угрожавања непријатељске позадине и привлачења његових снага од Великог Извора. Одред мајора Кирјејева, о коме пише војвода Мишић, добио је задатак да 6. јула разбије турску посаду у селу Раковици и продужи наступање према Кули. (В. С. Грујић, н. д. стр. 81–83; П. Пешић, н. д. Стр. 67–68; С. Јовановић, н. д. 319–320.)

* Михаил Гаврилович Черњајев потиче из руске племићке породице. Непосредно после завршетка Николајевске генералштабне академије (1853) учествовао је у кримском рату. У служби је брзо напредовао и постао начелник штаба Оренбуршког корпуса, а затим (1862) командант Западносибирског одреда. Нарочито се истакао бравурозно изведеном операцијом заузимања Ташкента 1865. (Овај град од 100.000 становника Черњајев је после дводневног јуриша заузео са свега 2.000 људи.) Као ватрени славенофил уверен да ће Србија ускоро повести рат за ослобођење од Турака обратио се марта 1867. писмом кнезу Михаилу Обреновићу и понудио му своје услуге. Осам година доцније поднео је оставку на службу у војсци и, као уредник листа Руски мир, потпуно се посветио панславистичким идејама. У Србију је дошао 15. маја 1876. као изасланик словенских комитета и одмах добио српско држављанство и генералски чин. За њим је дошло око 2.700 руских добровољаца. Његов план је био да ратом између Србије и Црне Горе с Турском и бугарским устанком узбуди руско јавно мнење и увуче Русију у рат за ослобођење балканских Словена од Турака. За време српско-турског рата командовао је Моравском, а затим Моравско-тимочком војском и, после кнеза Милана, постао најмоћнији чинилац у Србији у војним и политичким питањима. Иако лично врло храбар (у критичним фазама борбе често се налазио у првим борбеним редовима), навикнут на редовну војску, није могао да се снађе у командовању слабо организованом и недисциплинованом народном војском, каква је била српска у то време. Није одобравао преговоре о примирју који су поведени крајем августа, па је ради настављања рата почетком септембра организовао код Делиграда проглашење Србије за краљевину. После пораза код Ђуниса Черњајев се с неколико стотина руских добровољаца вратио у Русију, где је наставио панславистичку активност (в. С. Јовановић, н. д. стр. 306–307, 322, 340).

* Бој код Великог Извора вођен је 6. јула 1876. За овај бој генерал Черњајев је до 30. јуна прикупио 41 батаљон пешадије, 13 арт. батерија, 3 ескадрона коњице и 1 инж. батаљон – укупно око 15.000 војника. Осман-паша је на правцу Видин–Кула–Зајечар имао укупно око 20.000 војника. Окосницу његових положаја код В. Извора чинили су: Османов шанац, Пландиште и Забел. Генерал Черњајев је одлучио да главним снагама обухвати оба непријатељска крила, а помоћним, у одлучном тренутку, дејствује фронтално од Зајечара ка В. Извору. Десна колона под командом пуковника Бучевића добила јс задатак да преко Вршке чуке обиђе непријатеља и одсече га од Куле, али јој је у току покрета наређено да, преко Бачишта и Рунтове могиле, скрене према В. Извору, обухвати лево турско крило и набаци га на Тимок. У исто време лева колона, којом је командовао пуковник Лешјанин, дејствовала је преко Великог Ступња и Градишта против турског левог бока. Помоћне снаге (четири крајинска батаљона) имале су да нападају од Зајечара према В. Извору. Напад је почео 6. јула рано изјутра. Око подне лева колона је избила на Градиште и Мали Ступањ, а десна на Рунтову могилу. У том тренутку прешле су у напад и помоћне снаге са зајечарских положаја преко гвозденог моста ка В. Извору. Нападнути с фронта и угрожени с бокова, Турци су жестоком ватром дочекали помоћне снаге и одбацили их на леву обалу Тимока, а затим извукли неколико табора са крајњег левог крила и извршили снажан противнапад са Пландишта према Градишту. Лево српско крило, које је било утрошило све резерве, није издржало, већ се почело да повлачи. Овај успех је охрабрио Турке, па су извршили силовит напад и на српско десно крило и, после жестоког окршаја, принудили га на повлачење. Тиме је бој код В. Извора био изгубљен за српске трупе, у првом реду због слабог распореда и несташице муниције. Срби су имали око 2.000 љули избачених из строја. Турски губици били су знатно већи – око 5.000 људи. (В. Архив ВИИ Пописник I, к. 2, бр. 5, Релација о бици код Великог Извора; П. Пешић, н. д. стр. 53–74.)

* Вероватно на основу извештаја капетана Цветковића, Сава Грујић и Петар Пешић дају друкчију верзију борбе на Раковици. Они, наиме, тврде да је после погибије мајора Кирјејева Раковички одред у новом силовитом јуришу заузео и утврђене турске положаје измећу села Раковице и Влаховића и село Раковицу, али да се увече повукао због опасности од концентричног напада турских снага од Куле и Белоградчика. Ова верзија, као што се из детаљног описа војводе Мишића види, није тачна. Одмах после погибије мајора Кирјејева Раковички одред се у нереду повукао на Кадибогаз.

* После неуспешног напада Књажевачке војске на Белу Паланку Турци су до почетка јула концентрисали целу Сулејман-пашину дивизију у Белој Паланци и трећег јула прешли у офанзиву, присиљавајући ослабљену Књажевачку војску да се повуче на Пандирало. Међутим, сви њихови покушаји да заузму Пандирало остали су без успеха до 18. јула, када су се књажевачке трупе, због неповољног развоја борбе на Грамади, саме повукле на Тресибабу, а сутрадан са деловима леве колоне Моравске војске на положаје за непосредну одбрану Књажевца. За напад на Књажевац Турци су ангажовали Ејуб-пашин корпус ојачан Сулејман-пашином дивизијом и тек после жестоких тродневних борби заузели га ноћу 23/24. јула. Изнурене српске снаге повукле су се на положаје код Сокобање и Лукова. Непосредно после тога од трупа Моравске и Тимочке војске формирана су четири корпуса: 1. корпус (27 батаљона) од трупа на Делиграду; 2. корпус (30 батаљона) од трупа на положају Јанкова клисура–Грамада; 3. корпус (22 батаљона) од трупа код Лукова и 4. корпус (20 батаљона) од трупа код Сокобање. После пада Књажевца обраћена је нарочита пажња одбрани линије Сокобања–Луково, јер се сматрало да ће Турци наставити офанзиву у том правцу. На положају Луково–Калафат било је концектрисано око 20.000 српских војника. (В. С. Грујић, н. д. књ. II, стр. 114–119; П. Пешић, н. д., стр. 32–53.)

* У периоду од одступања Тимочке војске од Зајечара и Књажевца код Сокобање и Лукова (24. јула) до њеног покушаја да поврати Зајечар (26. августа), који овде описује војвода Мишић, у долини Мораве водиле су се жестоке борбе. Наиме, Абдул Керим-паша извршио је у току јула концентрадију своје војске у ширем рејону Ниша и почетком августа предузео офанзиву десном обалом Ј. Мораве ка Алексинцу. После тешких борби код села Мрсоља и Житковца турска војска је 10. августа избила пред главни алексиначки положај, где је заустављена ватром српских јединица. Сутрадан, 11. августа, развиле су се оштре борбе на целом фронту. Одбрана Алексинца, уз снажну подршку артиљерије, успела је да одбије све непријатељске јурише. Пошто се уверио да сви дотадашњи напади нису дали жељене резултате, Керим-паша је главне снаге усмерио према Шуматовцу (вис на средњем одсеку утврђеног алексиначког положаја, на коме је био изграђен редут петоугаоног облика, који су браниле 3 пешадијске чете са 8 топова). Турци су непрестано јуришали од подне до мрака, али су унакрсном ватром српске артиљерије са суседних положаја просто кошени. Пошто су изгубили неколико хиљада људи, Турци су били принуђени да се повуку на Пруговац. Ово је била највећа победа српске војске у првом рату с Турском 1876. године. После неуспеха на Шуматовцу Керим-паша је 17. августа пребацио главне снаге преко моста код села Бујмира на леву обалу Мораве и предузео надирање према Адровцу (село 8 км југозападно од Алексинца) с намером да обиђе Алексинац и настави офанзиву према северу. Алексиначке положаје на левој обали Мораве бранило је 19 батаљона и 5 арт. батерија. После снажне артиљеријске припреме Турци су 20. августа прешли у напад на целом фронту. Развила се огорчена борба у којој су надмоћније турске снаге присилиле Србе да се повуку на линију Ђунис–Шиљеговац. После борбе код Адровца, уместо да делом Тимочке војске ојача Моравску војску, генерал Черњајев је наредио да Тимочка војска Предузме напад према Зајечару. Овај напад, као што се из описа војводе Мишића види, завршио се неуспешно. (В. П. Пешић, н. д. стр. 109–132; С. Јовановић, н. д. стр. 333–334.)

* За затварање правца Куршумлија–Јанкова клисура–Крушевац и обезбеђење десног бока и позадине главних снага у долини Јужне Мораве Врховна команда је формирала Крушевачки одред (четири батаљона пешадије, једна арт. батерија и један вод коњаника). Командант овога одреда био је капетан Стеван Бинички, врло храбар и способан официр. Сматрајући да је напад најбоља одбрана, Бинички је 20. јуна прешао границу, очистио Јанкову клисуру и заузео села Чучале, Џепницу и Сибницу. Пошто није био узнемираван од непријатеља, Бинички је цео јули посветио дизању устанка на Копаонику. Формирао је два устаничка батаљона, који су се у току целога рата успешно борили на Копаонику. Тек другог августа одред се под притиском надмоћнијег непријатеља повукао у Јанкову клисуру, где је унакрсном ватром дочекао једну турску колону и нанео јој тешке губитке, а затим прешао у противнапад и повратио изгубљене положаје. Када су главне турске снаге надирале од Ниша према Алексинцу, одред је својим главним снагама напао турске положаје на Блацу, где је водио оштре тродневне борбе, а затим се поново вратио на Јанкову клисуру. Почетком септембра нападнут је од надмоћнијих турских снага, али је ипак успео да се одржи на својим положајима. Да би се боље обезбедила на том осетљивом правцу, Врховна команда је 9. септембра упутила са Делиграда на Јанкову клисуру целу Ваљевску бригаду II класе, којом је командовао капетан Лазар Мишић. Пошто је добио појачање, Крушевачки одред поново је предузео напад на целој граничној линији, али је од јачих турских снага био приморан да се повуче на полазне положаје. (В. С. Грујић, н. д. књ. IV, стр. 33–47.)

* Десетак дана пре доласка Ваљевске бригаде на Велики Шиљеговац дошло је до тродневне битке на Кревету (гребен између Ђуниске и Пешчаничке реке). После бојева код Адровца и Бобовишта обе стране су искористиле десетодневно примирје да се припреме за нове окршаје. Срби су у долини Мораве имали 78 пеш. батаљона, 22 арт. батерије, 10 коњичких ескадрона и 2 инж. батаљона – укупно 44.488 бораца и око 120 топова. Турска војска је имала укупно 65.000 бораца, без армијске резерве (24.000 бораца), која се налазила код Ниша. Операцијска основица коју су држале српске трупе била је погодна за обухватни напад, јер су се турске снаге, наступајући левом обалом Мораве, увукле као клин између њих. Сматрајући да му та околност пружа могућност да окружи и уништи главнину турске војске на левој обали Мораве, генерал Черњајев је 16. септембра прешао у напад са три стране. Српска војска, уведена у борбу по руском обичају, са песмом и музиком, смело је јуришала на непријатељске положаје – понегде је долазио и до борбе на нож. Положаји су често прелазили из руку у руке. То је била најкрвавија битка у овом рату. О њој генерал Сава Грујић, један од најбољих познавалаца ових догађаја, између осталог пише: „То је било гигантско рвање два противника које је ноћ раздвајала да изнурени од умора отпочину на својим положајима, да би се после са одморном снагом опет у коштац ухватили“. Будући да српска војска није имала бројну надмоћност, Турци су успели да одрже своје положаје. Српски губици у овој бици цене се на око 1.700 бораца избачених из строја, а турски на око 1.200 бораца. После битке на Кревету и једна и друга страна биле су толико исцрпене да је и без преговора о примирју наступило затишје. То се види и из даљег излагања војводе Мишића. (В. С. Грујић, н. д. књ. II, стр. 78–96; П. Пешић, н. д. стр. 146–156.)

* Дисциплина народне војске била је слаба, нарочито у првим данима рата: мало јача непријатељска артиљеријска ватра изазивала је панику; војници нису хтели ићи напред док пред собом не виде своје официре; лако су напуштали заузети положај, а њихово одступање претварало се у бекство; недовољно обучене старешине народне војске у борби су више збуњено викале него командовале, док су њихови војници неплански и немилице трошили муницију. Са таквом војском само су строге старешине могле постизати добре резултате. Пуковник Хорватовић је био строг до суровости. Он је често командовао са пиштољем у руци. За време борби на Великом Шиљеговцу – које описује војвода Мишић – Хорватовић је издао наредбу чија четврта тачка гласи: „Сваки старији има право потчињеног да убије за време борбе ако овај одступи без изричитог налога или се да у бекство.“ Трупе народне војске које су се налазиле под командом Хорватовића постизале су добре резултате, а нарочито су се истакле у одбрани Књажевца. (В. П. Пешић, н. д. стр. 166; С. Јовановић, н. д. стр. 321–322.)

* Затишје које је настало после битке код Кревета обе стране су искористиле да се што боље припреме за предстојеће борбе. Срби су приступили бољем утврђивању положаја на обема обалама Јужне Мораве, нарочито Ђуниса, формирању нових јединица (формиран је један коњички пук и један пеш. батаљон од руских добровољаца) и померању Јагодинске бригаде I класе (два батаљона) са Тресибабе у долину Мораве. За битку на Великом Шиљеговцу (село око 13 километара западно од Алексинца) Срби су концентрисали око 45.000 бораца, а Турци 65.000 (69 табора). Битка је почела 7. октобра нападом три турске бригаде на лево крило Хорватовићевог корпуса на Градетину. После снажне артиљеријске припреме турска пешадија се сручила као лавина у долину радетинске реке. Српска пешадија се жилаво бранила, али је, нападнута од знатно надмоћнијих снага, била принуђена на повлачење, у првом реду због тога што су трупе на Ђуниском вису и Делиграду остале пасивне. Турци су заузели села Пешчаницу и Локвину, а затим прешли у енергичан напад на центар Хорватовићевог корпуса и овладали линијом: Голо брдо–Старо лојзе–Остраше–Пачаревско језеро–Рујник. Сутрадан, 8. октобра, генерал Черњајев наредио је Хорватовићу да противнападом поврати изгубљене положаје. Противнапад је у почетку имао успеха, али су Турци, пошто су им у току борбе стигла нова појачања, успели да га задрже, а затим да одбаце Србе на леву обалу Рибарске реке. Деветог октобра Турци су одбили обновљене нападе српских трупа, а два дана доцније прешли у општи напад против српских трупа на левој обали Ј. Мораве, који су Срби одбили. Међутим, у току петодневне битке код Великог Шиљеговца Турци су се учврстили на одсеку између Рибарске и Градетинске реке и створили повољне услове за нове офанзивне операције на левој обали Јужне Мораве. (В. Грујић, н. д. књ. 3, стр. 159–165; П. Пешић, н. д. стр. 164–169.)

* Приликом наступања на српску територију пред турским трупама ишле су гомиле Черкеза и башибозука, које су око себе шириле праву пустош. Ни турска регуларна војска није у томе погледу била ништа боља. Целу тимочку долину она је претворила у пламен. Нису поштеђене ни веће вароши. Када је пуковник Хорватовић истерао Турке из Књажевца, варош је затекао скоро потпуно разорену. Он је о томе у свом извештају, између осталог, писао: „Цео Књажевац слика је најјаднијег згаришта, које вандалска рука могаше учинити. Оџаци и зидови стрче огарављени, а све зграде од слабог материјала претворене су у прах и пепео...“ Извештај се завршава овим речима: „Уосталом, могу само то да речем, да мени оскудевају речи и могућност да верно ову слику јада и чемера претставим“. (С. Грујић, н. д. књ. II, стр. 157–158.)

* Ђунис је пао 17. октобра. Краткотрајно затишје које је наступило после битке код Великог Шиљеговца, о којој смо говорили, прекинуто је 17. октобра нападом турских снага (80 пеш. батаљона и 15 арт. батерија – укупно око 70.000 људи) на Ђунис. Да би одвратио пажњу браниоца од правца Кревет– Ђунис, куда су имале да дејствују главне турске снаге, Ејуб-паша је прешао у енергичан напад са помоћним снагама на оба крила српског одбрамбеног положаја. Нарочито јак притисак Турци су извршили на Хорватовићев корпус, који је био изнурен у дотадашњим борбама и развучен на широком фронту од Рилице до Чокотиног гроба, и после оштрих борби успели да га одбаце према Крушевцу. Тек после овог првог успеха Ејуб-паша је увео у борбу главне снаге (две дивизије и једну бригаду) на правцу Кревет–Ђунис. Нападнуте од знатно надмоћнијих снага српске трупе су брзо почеле напуштати прву одбрамбену линију и повлачити се према мостовима на Морави, уместо на другу линију: Ђуниски вис–Св. Нестор – која је пружала врло повољне услове за одбрану. То је створило пометњу. Одједном, „остављајући на положајима већи део топова, цела војска стала се котрљати низ падине Ђуниса“. Турски напад развијао се неочекивано брзо, јер Ђунис није озбиљно ни брањен. Освојивши цео масив између Ј. Мораве и Ђуниске реке, Турци су пресекли српску војску на два дела, одбацујући један део према Крушевцу, а други према Делиграду, и наставили продирање према Делиграду. Међутим, операције су прекинуте, јер је Турска прихватила ултимативни захтев Русије да одмах закључи двомесечно примирје. Битком на Ђунису први рат је завршен неуспешно по Србију- (П. Пешић, н. д. стр. 169–176; С. Јовановић, н. д. стр. 347–350.)

* По паду Ђуниса положај Србије постао је критичан. Генерал Черњајев телеграфисао је кнезу Милану „да је стање војске критично и да је једина нада спасења у брзом примирју“, саветујући му да о томе обавести руског цара и хитно затражи обуставу непријатељства. На молбу српске владе Русија је, без споразума са осталим великим силама, предала Турској ултимативан захтев да одмах закључи двомесечно примирје, запретивши да ће у противном опозвати грофа Игњатијева и прекинути дипломатске односе с Турском. Рок одговора био је фиксиран на 48 часова. Уплашена Порта је 19. октобра прихватила овај захтев, изјављујући при томе да је тобоже прихватила предлог о двомесечном примирју који су раније учиниле велике силе. Примирје је ступило на снагу 20. октобра. Велике силе су именовале једну војну комисију која је у новембру одредила демаркациону линију и неутралну зону између Србије и Турске. У Цариграду је 11. децембра почела са радом међународна конференција ради решавања питања Босне, Херцеговине и Бугарске. Ова конференција је захтевала аутономију за поменуте покрајине. Пошто је Порта одбила тај предлог, силе су одговориле опозивањем својих амбасадора из Цариграда и препустиле Русији иницијативу за решење овог питања. Руско-турски рат био је неизбежан. (В. В. М. Xвостов, История дипломатии, том II, Москва, 1963, стр. 104–108; Ј. Ристић, н. д. књ. I, стр. 150–156.)

* После потписивања примирја, будући да су се руско-турски односи нагло заоштравали, Порта је, по наговору Енглеске, понудила Србији непосредне преговоре о миру, без посредништва великих сила. Србија је, по савету руске владе, прихватила такве преговоре, који су текли глатко, пошто су и једна и друга страна биле свесне да се мир може постићи једино враћањем на предратно стање. Протокол о миру потписан је 16. фебруара 1877. по начелу status quo ante bellum. У овом рату Србија је поднела велике људске и материјалне жртве. Изгубила је око 15.000 људи (5.000 погинулих, 9.500 рањених и 1.000 несталих и умрлих), док је 200.000 људи остало без крова над главом. (Уочи рата Србија је имала 1,353.000 становника). Војничке неуспехе пратили су и политички. Да би добила слободне руке за своју акцију против Турске, с једне, и обезбедила Србију од пораза, с друге стране, руска дипломатија је морала да чини крупне уступке Аустро-Угарској. На састанку руског и аустријског императора Александра II и Фрања Јосифа I и њихових министара иностраних послова Горчакова и Андрашија у Рајхтату јула 1876. одлучено је да се у случају пораза Србије у рату с Турском успостави status quo, а да у случају српске победе „силе неће помоћи образовање велике словенске државе“, али ће Србија и Црна Гора бити територијално увећане. (Према забелешци Горчакова Србија би добила „извесне делове западне Србије и Босну, а Црна Гора Херцеговину и луку на Јадрану“; према Андрашијевој забелешци, Црна Гора је имала да добије један део Херцеговине, док би остали део „Босне и Херцеговине анектирала Аустро-Угарска“). Мећутим, уочи руско-турског рата Аустро-Угарска је, уз помоћ Немачке, присилила Русију да 15. јануара 1877. потпише у Будимпешти тајну конвенцију којом је Аустро-Угарској признала право да окупира Босну и Херцеговину. (В. В. М. Хвостов, н. д. стр. 59–112; В. Чубриловић, н. д. Стр. 344– 348; С. Јовановић, н. д. стр. 350–351.)

Губици

• 29-31. јул 50 мртвих и 180 рањених Турака (стр. 21)
• 18. август 2 мртва и 13 рањених Черкеза, 5 Срба.
• 650 (170 мртвих) на Шуматовцу. (стр. 38)
• сутрадан: 186 мртвих Срба, 150 мртвих и рањених Турака, 80 рањених Черкеза.
• 1. септембра 120 мртвих и 500 рањених Турака, 1.600 Срба. (стр. 42)
• 28. септембра 150 мртвих и 600 рањених Турака, 500 мртвих Срба. (стр. 60)
• 30. септембра 400 рањених Турака (стр. 65), 6 цивила убијено, 19 турских села спаљено (66)
• 19-23. октобар (Ђунис): 1.800 рањених Турака (стр. 75)
• 29. октобар (Ђунис): 192 мртва Срба, 6 топова, 2 мртва Турчина (стр. 83)
• Укупно: 6.500 рањених, од тога 600 мртвих Турака. (стр. 104)
• Српска пешадија се свакако мора назвати лошом. Ни обучена ни дисциплинована, чак и са највештијим руководством и највећим ентузијазмом за ствар за коју се борила, она никако не може да испуни захтеве савременог ратовања, које као главни захтев поставља управо оно што је недостајало српској војсци. Та чињеница је била видљива у свакој бици, било офанзивној или дефанзивној, а изражавала се пре свега у отварању ватре на недостижним удаљеностима, у релативно малом броју погодака и неодржавању под ватром. Релативно мали губици Турака у већини окршаја и чињеница да није било ни борбе прса у прса током рата показују с једне стране крајње недовољну обученост српских војника за ватрене окршаје, али с друге стране. недостатак оне моралне подршке која је потребна за извођење бајонета . Колико су се принципи дисциплине слабо укоренили у редовима српских трупа, довољно говори чињеница да се после сваког назадовања Срба борбена игра пушкама, капутима итд. који су бачени био је преливен. Ма колико се недостатак обучености и дисциплине морао окарактерисати као суштинско зло српске пешадије, мало ко не може не препознати одговарајуће вођство мањих одреда трупа. 102 То је било примећено током отварања сваке битке, све до тренутка када је, кроз интензивнију борбу, директан утицај официра на појединца почео да јењава; тада је, међутим, замрла већ лабава ватрена дисциплина, уследио је неред и коначно неуредно повлачење. Не можемо да судимо о српској коњици, јер она није била затворена током рата нити је коришћена у вршењу извиђачке службе; Међутим, ова околност не говори о акционој снази овог оружја. Српска артиљерија, углавном руских официра којима су командовали, показала се веома добром и била је једино оружје које је изазивало поштовање турских официра.

Други рат

* Припреме Србије за продужење рата форсирано су почеле од самог закључења примирја. Почетком новембра 1876. кнежевим указом за новог војног министра постављен је пуковник Сава Грујић, који је одмах приступио реорганизацији војске. Пре свега, број батаљона стајаће војске повећан је од четири на осам, јер се предвиђало да на случај мобилизације 32 чете стајаће војске ућу у састав 32 батаљона народне војске ради подизања њихове борбене способности. Војска је била подељена у две категорије: активну – јединице I класе – и резервну – јединице II класе. Према формацији од августа 1877. у састав активне војске укључено је и 8 бригада II класе. Почетком августа од активне војске формирано је пет корпуса од по 4 до 5 бригада: Шумадијски, Моравски, Тимочки, Дрински и Јаворски. На сваки корпус формирана је по једна артиљеријска бригада од по 6 батерија; инжињеријска, санитетска и друге службе добиле су ново устројство. Од бригада II класе из састава активне војске формиран је Резервни корпус и једна артиљеријска бригада од 4 лаке батерије. Предузете су мере за фортификацијско утврђивање Крушевца и Ражња, као и мере за снабдевање јединица муницијом (муницијски магацини били су у току првог рата испражњени), људском и сточном храном, (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 85–86; С. Грујић, н. д. књ. IV, стр. 174–195.)

* Ратни план српске Врховне команде (врховни командант кнез Милан, начелник штаба генерал Протић) био је у основи исти као у првом рату, с том разликом што је овога пута било предвиђено садејство са руском војском. Наиме, главне снаге (Шумадијски, Моравски и Тимочки корпус – укупно 46.210 бораца и 128 топова) имале су задатак да опседну и по могућности заузму Ниш, а потом, преко Пирота надиру ка Софији у садејству са руском војском. Помоћне снаге (Дрински и Јаворски корпус и Тимочко-зајечарска војска – 43.957 бораца и 70 топова) имале су задатак да у почетку рата бране границу према Босни, Новопазарском Санџаку и Видинској области, а, у случају успеха главних снага, пређу у напад према Новом Пазару, Кули и Видину. У духу оваквог ратног плана извршена је концентрација и стратегијски развој војске: Шумадијски корпус – под командом генерала Белимарковића, састава: 17. пеш. батаљона, 12 арт. батерија, 8 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 16.000 бораца и 42 топа – имао је да се концентрише према Пандиралу и заједно с Тимочким корпусом дејствује према Пироту; Моравски корпус – којим је командовао пуковник Лешјанин, састава: 28 пеш. батаљона, 9 арт. батерија, 5 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 17.000 бораца и 46 топова – имао је задатак да окружи Ниш и пресече везу са Лесковцем; Тимочки корпус – под командом пуковника Хорватовића, састава: 36 пеш. батаљона, 7 арт. батерија, 5 коњичких ескадрона и 1 инж. батаљон, укупно 13.000 бораца и 40 топова – требало је да преко Бабине главе дејствује према Пироту у садејству са Шумадијским корпусом; Дрински корпус – командант генерал Алимпић, састава: 21 пеш. батаљон, 5 арт. батерија, 2 коњичка ескадрона и полубатаљон пионира, укупно 19.000 бораца и 26 топова – имао је да брани границу према Босни од Бачевца на Дрини до Раче на Сави; Јаворски корпус – под командом генерала Николића, састава: 21 пеш. батаљон, 5 арт. батерије, 2 коњичка ескадрона и полубатаљон пионира, укупно 15.000 бораца и 28 топова – имао је задатак да брани границу према Санџаку од Бајине Баште, преко Јавора до Рашке; Тимочко-зајечарска војска (око 9.000 бораца и 16 топова) требало је да брани утврђене положаје око Неготина и Зајечара, а у погодном тренутку да пређе у напад и заузме Видин. Србија је, према томе, ушла у други рат са укупно 124 батаљона, 24 ескадрона и 198 топова – свега око 90.000 бораца, док је укупна јачина турске војске концентрисана према Србији износила око 46.000 бораца (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 86–90); Рат Србије са Турском за ослобоћење и независност 1877– 78. год. изд. Врховне команде српске војске, Београд 1879.)

* Кад је почео руско-турски рат, априла 1877, кнез Милан је обавестио руског цара да је Србија вољна да се заједно с Русијом бори против Турске, али да јој је због исцрпености у првом рату потребна једнократна помоћ од три милиона рубаља, за довршење ратних припрема, а после уласка у рат стална месечна помоћ од милион рубаља. Цар је начелно одобрио улазак Србије у рат, али је саветовао мудрост и уздржавање од сукоба док руска војска не пређе преко Дунава, како би могла помоћи Србији. Чим је са својом војском прешао на десну обалу Дунава, главнокомандујући руске војске велики кнез Николај Николајевић упутио је поруку Србији да одмах ступи у рат против Турске. Српска влада је одговорила да јој је за непосредне припреме рата потребно пет до шест недеља и најмање милион рубаља. Иако је руски цар 15. јула „издао наредбу министру финансија да пошаље књазу Милану један милион рубаља“, српска влада је тек 13. августа добила само пола милиона. У међувремену руска војска је по преласку Дунава брзо напредовала и већ 19. јула одред генерала Гурка заузео је превој Шипку на планини Балкану. Изгледало је да ће и сама турска престоница убрзо бити угрожена. Међутим, управо истога дана када је Гурко заузео превој Шипку, Осман-паша је са својом армијом ушао у Плевну, одакле је, одолевајући пуна четири месеца нападима знатно надмоћнијих руских и румунских снага, угрожавао руско десно крило, због чега је наступање руске војске било заустављено. Русија је због критичног положаја у коме се нашла упорно инсистирала да Србија одмах уђе у рат. Из истог разлога (критичан положај руске војске) српска влада је избегавала да тачно фиксира датум ступања у рат. Најзад, 13. новембра кнез Милан је добио последњи позив „да за десет дана ступи са српском војском у борбу против Турске“. И овога пута на седници владе појавили су се песимисти, али је Јован Ристић скочио на ноге, ударио песницом по столу и узвикнуо: „Морамо у рат, иначе је све изгубљено.“ „Иако се дефинитивно одлучила да уђе у рат средином новембра, српска влада је објавила рат Турској тек 1. децембра – три дана после пада Плевне, што је учинило рђав утисак у Русији. Несрећно изабран тренутак уласка у рат умањио је значај српских победа и српског удела у овом рату. (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 57–78; С. Јовановић, н. д. стр. 380–390.)

У релацији Јаворског корпуса о тим борбама се, између осталог, каже: „7. децембра извршено је рекогносцирање у правцу с. Кладнице са две пешадијске чете. Десно крило ишло је преко турског положаја на Калипољу, центар низ Огорјевац, а лево крило преко високог брега Лесковца. Средње одељење наишло је на непријатеља у с. Кладници и после борбе од једног сата протерала га из села, али се још неко време задржао на вису изнад села, све док није обухваћен с бока и натеран у бекство. Оставио је на бојишту 6 мртвих, а рањенике је одвукао са собом... Најкрвавија борба вођена је, међутим, 1. јануара 1878, када је 2.500 Турака, са 150 коњаника и 3 брдска топа, напало на наше положаје на брду Соколовици код Новог Пазара. Наша пешадија (један и по батаљон) се добро држала, али је, обухваћена с оба крила надмоћнијим снагама, била принуђена да се повуче на положаје на Голици. Ми смо имали око 100 погинулих, а Турци двапут више. И овом приликом Турци су, као и обично, касапили наше мртве и рањене и попалили тамошња српска села“. (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 95.)

* Сматрајући Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак својом утицајном сфером, Аустро-Угарска је, чим је рат почео, изјавила жељу да српска војска, концентрисана према Босни и Санџаку, остане у дефанзиви. На питање српског представника „до које тачке на босанској граници полаже Аустрија важност за одржавање дефанзиве и од српске и од турске стране, и (да ли) може учинити да се и турска војска држи дефанзиве“, Андраши је рекао „да ће одговорити само онда ако му то питање буде писмено постављено.“ Пошто је српска влада избегавала да то учини, аустроугарски конзул у Београду кнез Бреде изјавио је председнику српске владе; – Ако Србија почне офанзиву према Босни или, пак, подстакне устанак у њој, Аустро-Угарска ће то сматрати као повреду својих интереса и одмах предузети одговарајуће мере, додајући да његова влада сматра и „новопазарски пашалук као део Босне“. Аустроугарски владајући кругови су желели да Новопазарски Санџак буде сталан коридор који ће раздвајати Србију и Црну Гору и, због тога, ни једној ни другој нису дозвољавали да се знатније прошири у овом крају. (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II стр. 159–161; С. Јовановић, н. д. стр. 403–404.)

* Операције Шумадијског, Моравског и Тимочког корпуса почеле су 2. децембра. Тимочки корпус је већ 4. децембра делом снага овладао положајем североисточно и источно од Ниша у циљу везивања турских снага у Нишу, док су остале снаге Тимочког корпуса и Шумадијски корпус дејствовале према Белој Паланци и Пироту. Књажевачка бригада I кл. заузела је 4. децембра Бабину главу, а два дана доцније један батаљон Књажевачке бригаде II кл. заузео је на јуриш Светониколски прелаз, одбацујући турске снаге према Белоградчику. Књажевачка бригада I и II класе и Комбинована бригада наступале су, потом, од Бабине главе према Белој Паланци, прешле на леву обалу Нишаве, напале турске снаге на десном боку утврђених положаја испред Беле Паланке и, пошто су их одбациле према Лесковцу, 12. децембра ослободиле варош. После ослобођења Беле Паланке Шумадијски и Тимочки корпус ослободили су 16. децембра Пирот и продужили наступање према Софији. Ослобођењем Пирота и Беле Паланке веза између Ниша и Софије била је прекинута. Тиме је српска војска успешно извршила захтев који је пред њу поставила руска Врховна команда и олакшала руским трупама да се пробију кроз снегом завејани Балкан и 22. децембра заузму Софију. Врховни командант руске војске у Бугарској велики кнез Николај Николајевич захвалио се кнезу Милану следећим телеграмом: „Честитам Вам од свег срца добар и леп почетак. Изјавите од моје стране моју искрену захвалност вашој јуначкој војсци. Желим јој и даље лепе успехе. Нека нас Бог узме у своју заштиту.“ У овим првим борбама српска војска се заиста добро показала. У извештају Врховне команде о томе се, поред осталог, каже: „Наши војници, борећи се, наступали су по најгорем времену; ноћивали су на снегу по високим чукама; ниједну стопу, ниједан тренутак нису непријатељу у борби уступали; у боју били су храбри и одважни, а са заробљеним и рањеним непријатељима поступали су благородно. Ово сведочи велики број заробљеника, ово тврде турски рањеници који се у Пироту лече...“ Моравски корпус наступао је ка југу ради окружења Ниша са севера и запада. Чачанска бригада I кл. ушла је 5. децембра у Прокупље без борбе. Две бригаде Ибарске дивизије овладале су мостовима на Ј. Морави код с. Чечине и прекинуле везу између Ниша и Лесковца. Моравска дивизија примицала се Нишу са севера. Куршумлијски одред (Чачанска бриг. I кл. и Крушевачка бриг. II кл.), наступајући у три колоне према Куршумлији, коју је бранило око 2.500 турских војника, избио је 10. децембра, пред турска утврђења на Микуланском вису, где је задржана јаком и добро организованом непријатељском ватром и принуђена на повлачење. Осетивши то, Турци су прешли у противнапад и гоњење централне и десне српске колоне, али су у критичном тренутку нападнути у бок и позадину од српске левокрилне колоне и натерани у бекство. О томе се у извештају Врховне команде каже: „...али баш у том тренутку Студенички батаљони јављају се Турцима са стране и подухватише их с бока и леђа и после гушања које трајаше читав сахат, Турци беже, беже, у највећем нереду и стрмоглавце јуре на другу страну преко Топлице и Бањске реке, остављајући своја утврђења на Микуланском вису и на путу прокупљанском...“ Гонећи Турке, српске трупе ушле су у Куршумлију 13. децембра. После ослобођења Беле Паланке, Пирота, Прокупља и Куршумлије били су створени повољни услови за напад на Ниш. (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 7–44.)

Ниш је ослобођен 29. децембра. „На бедемима Ниша вије се српска застава. Јуначка војска наша однела је нову сјајну победу. Ниш је у рукама наших храбрих војника...“, писало је у депеши Врховне команде 30. децембра 1877. године. После ослобођења Беле Паланке, Пирота и Куршумлије Шумадијски и Моравски корпус напали су Ниш, који је бранило око 5.000 Турака са 267 топова. Нишка тврђава имала је 7 бастиона са 77 оруђа. Поред тога, Ниш су бранила и два истакнута фортификацијска објекта: Виник и Горица. Шумадијски корпус напао је с јужне и југоисточне стране где је одбрана Ниша била најслабија и после дводневних борби заузео Вучји дол, Ћурлан, Камару и Марково кале, одакле је са 26 топова тукао Горицу. У исто време Моравски корпус бомбардовао је Виник, тврђаву и варош. Изложена енергичним нападима српске пешадије и концентричној ватри артиљерије, турска посада је 27. децембра понудила предају града. Командант Ниша Халил Зија-паша послао је парламентаре пуковнику Лешјанину са следећом поруком: „Пошто нас је ратна срећа оставила, ми пристајемо да положимо оружје и да се учини крај ратовању, под условом да се част муслимана и немуслимана поштеди; да се онима који би се хтели иселити то не ускраћује већ да им се у томе чине олакшице, а тако исто да се дозволи царској војсци и царским чиновницима да могу слободно изаћи (из града) и отићи. Командант нишке војске Халил Нишки мутесериф Рашид“ Турска понуда је примљена под условом да се конвенција о предаји потпише одмах и да сутрадан ујутру у знак предаје Турци истакну беле заставе на свим утврђењима. Турци су, међутим, тражили да им се дозволи да са оружјем (без муниције) изађу из града и оду. Због тога су борбе настављене несмањеном жестином и 28. децембра. Тек када је Шумадијски корпус на јуриш заузео Горицу, Турци су пристали на предају града. У Нишу је заплењено 267 топова, 13.047 пушака и велика количина другог ратног материјала. Српски губици били су: 120 погинулих и 911 рањених (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 46–77).

Кнез Милан је ушао у Ниш 3. јануара. За све време трајања другог рата он се налазио с војском и показивао је велико интересовање за ратоводство. Лично је утицао на ток појединих операција, похваљујући успехе јединица и указујући на пропусте. Брзо је улазио у тајне војне вештине и у току рата стекао драгоцена ратна искуства. У шајкачи и чизмама, са пуштеном брадом, он је добијао с војничком спољашношћу и војничке погледе на ствари. (В. С. Јовановић, н. д. стр. 411.)

После ослобођења Ниша Моравски и Тимочки корпус упућени су општим правцем Куршумлија – Приштина, а Шумадијски корпус долином Јужне Мораве ка Врању, одакле је имао да скрене преко Гњилана ка Приштини. Моравски корпус је 6. јануара без борбе заузео Куршумлију (Турци су за време борби око Ниша повратили Куршумлију, коју су српске трупе биле ослободиле 13. децембра 1877), али је у даљем наступању заустављен са утврђеног Самокова (узан и шумом обрастао гребен на десној обали Топлице код Куршумлије). Беспутне, стрме и снегом покривене падине Самокова пружале су Турцима веома повољне услове за одбрану и омогућиле им да одбију четири узастопна напада Моравског корпуса. Самоково, друга Плевна, како су га називали Турци, успело је да се одржи све до закључења примирја 19. јануара 1878. Тимочки корпус наступао је у три колоне долином Пусте реке и преко највиших висова Радона, Петрове горе и Шуменске планине у правцу Прекорађа и Преполца. Савлађујући велике теренске тешкоће (јединице су се кретале козјим стазама покривеним снегом и ледом) и жилав отпор непријатеља, успеле су да се пробију, лева колона (Крајинска војска) до села Турале, средња колона (Књажевачка војска) до испред Преполца, а десна колона (Дунавска дивизија) прешла је преко Петрове горе и Радона и заузела село Механу одбацујући турске снаге ка Преполцу. На овим положајима Тимочки корпус затекло је примирје. Његове операције Врховна команда оценила је овако: И после овог свршеног чина рад наше младе народне војске по овом врлетном, пустом, снежном и непријатељима посутом земљишту, са пуним правом, можемо назвати сјајан и достојан задатка српске војске и имена српског народа. После упорне дводневне борбе Шумадијски корпус је успео да се пробије кроз Грделички теснац и потисне турске снаге према Врању. До новог великог окршаја дошло је 18. јануара на положајима Чеврљуга, Гоч и Девотин. Иако бројно и технички слабије од турских, јединице Шумадијског корпуса енергично су напале на турске утврђене положаје и заузеле их. Турци су у нереду одступали преко Врања ка Куманову. Сутрадан, 19. јануара, српске трупе су ослободиле Врање и на Пљачковици одсекле и заробиле 4 табора Турака – око 50 официра и 1.700 војника. Бој код Врања, по оцени Врховне команде, спада у највеће успехе које је српска војска постигла у току другог рата. После ослобођења Врања Шумадијски корпус скренуо је ка Приштини и 23. јануара заузео Гњилане, где га је затекло примирје. (В. Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 111–133 и 146–168.)

* Руско-турско примирје, закључено 19. јануара 1878, довело је до прекида операција српске војске. Наиме, 22. јануара, када су три српска корпуса концентрично наступала према Косову, кнез Милан је примио писмо од великог кнеза Николе из Једрена које гласи: „Честитам Вашој Светлости сретан свршетак рата. Основи мира које смо предложили и где смо имали у виду интересе Србије, примљени су. Примирје закључено за све време док трају преговори о миру. Молим, дакле, Вашу Светлост за наредбу да одмах престану војне операције на свим тачкама и да се са турским командантима споразумете за опредељење демаркационе линије, по детаљима које вам сутра шаљем по нарочитом официру“. Месец дана по потписивању примирја закључен је у Сан-Стефану мир између Русије и Турске. Санстефански уговор предвиђао је пуну сувереност Србије, Црне Горе и Румуније. За Босну и Херцеговину била је предвиђена аутономија под надзором Русије и Аустро-Угарске. Србија је имала да добије само незнатна територијална проширења према Новом Пазару и Митровици, али без ових градова; затим Мали Зворник, Сакар на Дрини и Ниш (за време преговора кнез Милан је поручио Русији „да српска војска неће напустити Ниш, па све да је и руска војска нападне“). Црној Гори је требало да припадне: Никшић, Гацко, Спуж, Подгорица, Жабљак и Бар; Румунији северна Добруџа, а Русији југозападна Бесарабија, Карас, Ардахан, Бајазит и Батум. Предвиђено је стварање велике Бугарске, која би поред северне Бугарске и источне Румелије, обухватила готово целу Македонију и делове српске националне територије са Пиротом и Врањем. Санстефански уговор, чији је творац био гроф Игњатијев, изазвао је у Србији буру негодовања. Он је бацио кнеза Милана, као што с разлогом истиче војвода Мишић, у наручје Аустро-Угарске. (В. Ј. Ристић, н. д. књ. II, стр. 132–158; Рат Србије са Турском 1877–78, стр. 192–198; В. М. Хвостов, н. д. стр. 125– 126.)

* Три дана после закључења Санстефанског мира Андраши је затражио да се састане конгрес великих сила ради ревизије руско-турског мировног уговора. Овај захтев је одмах подржала Немачка и Енглеска, која је послала своју флоту пред Дарданеле. Конгрес је почео са радом 13. јуна 1878. у Берлину. На челу делегација шест великих сила били су: Бизмарк, Горчаков, Биконсфилд, Андраши, Вадингтон и Корти. Представницима балканских земаља дозвољено је да учествују на конгресу само као посматрачи. На Берлинском конгресу владао је дух презира према малим балканским државама. Бизмарк је, на пример, говорио да нема смисла трошити толику енергију на претресање судбине таквих „смрдљивих јазбина“, као што су Лариса, Трикала или други балкански градови. Да би придобио наклоност Аустро-Угарске за српске захтеве, кнез Милан је упутио лично писмо грофу Андрашију, у коме је наглашавао нов аустрофилски правац у својој спољној политици. Андраши је обећао подршку, али под условом да се Србија одрекне проширења према Косову и Новопазарском Санџаку; да изгради железничку пругу од Београда до Ниша са огранцима до Врања и до Пирота; уступи АустроУгарској регулацију Ђердапа и да склопи с Аустро-Угарском трговински уговор с клаузулом највећег повлашћења без узајамности. (Овај уговор требало је да буде потписан пре него Конгрес реши питање нових граница Србије). Прихватајући углавном све ове услове, Србија је скупо платила сумњиву наклоност Аустро-Угарске на Берлинском конгресу. На Берлинском конгресу скројена је нова политичка карта Балкана, која се битно разликовала од санстефанске. „Велика Бугарска“ је распарчана: њен северни део проглашен је као вазална Кнежевина Бугарска, а јужни као аутономна покрајина Источна Румелија. Македонија је враћена Турској. АустроУгарској је дато право да окупира Босну и Херцеговину и формира своје гарнизоне у Новопазарском Санџаку. Русији је враћена Бесерабија, а Енглеска је запосела Кипар. Грчка је добила Тесалију, а Румунија северну Добруџу. Србија је добила независност и нишки, врањски, пиротски и топлички округ. Црна Гора је такође добила независност и територијално проширење с градовима Подгорицом, Никшићем и Баром. Одлукама Берлинског конгреса Аустро-Угарска је закорачила на Балкан. Она ће од тада све до своје пропасти настојати да потчини Србију, Црну Гору, као и друге балканске земље. (В. Илија Пржић, Спољашња политика Србије (1804–1914), Београд 1939, стр. 103–105; Историја дипломатије – у ред. В. П. Потемкина, Београд 1949, стр. 49–52.)

Дневник Бенјамина Калаја

• Srpska je vojska održala probno gađanje s puškama ostragušama, koje je, međutim, loše uspelo, jer patrone nisu htele da opale. Čuo sam i to da će biti obrazovano 9 bataljona redovne vojske od po 800 vojnika. (19. октобар), стр. 116

Тимочка буна

Београд

Криви Вир

Бањска клисура

Ниш

Алексинац

Зајечар

Књажевац

Грамада

Параћин

Честобродица

Ужице

Бољевац

Гамзиград

Пореч

Грљан

Салаш

Сокобања

Вражогрнац

Вратарница

Дервен

Луково

Крагујевац

Извор

Читлук

Тимочка буна на мапи Кнежевине Србије. Места захваћена устанком обележена су зелено.

• Битка у Сокобањској клисури (26 октобра/7. новембра): 1 рањен војник (умро од рана), 40 мртвих и рањених устаника.^95-98

• Битка за Зајечар (8. новембра): 130 заробљених устаника.^98-100
• Честобродица (8. новембра): 10 мртвих и рањених ¹⁰²
• Лозица и Калафат (8. новембра): неколико мртвих и рањених ¹⁰³
• Вратарница (11. новембра): 1 рањени жандарм, неколико десетина мртвих и рањених устаника ¹²²
• Грамада (11. новембра): неколико мртвих, двоструко више рањених ¹²⁴
• 27. октобра (8. новембра) у Зајечару (?) погинуло 6, рањено 10 устаника, 1 војник лако рањен у лево раме. 28. октобра Срећковић прешао Честобродицу у Луково, Хаџић Бањску клисуру и спојио се.
• 27. октобра у Бањској клисури погинуло 6 устаника, Честобродица пробијена, Блаж Јурковић одбранио Зајечар.
• 26. октобра 1 војник рањен, 1 сељак мртав и 4 рањена.

Линднеров систем

with paper ammunition and separate trigger, this weapon does not differ from similar Bavarian and Baden transformations. The cartridge is obviously loaded from the cradle which is then closed by a sliding and rotating cylindrical bolt. The transformed rifle is a Lorenz 1862 and therefore there is no doubt of nationality. Naturally the success of the transformation, which took place for obvious reasons between 1862 and 1867, must not have been striking. The relative small caliber (13.8 mm) made it possible to use metal-cased ammunition and therefore the Lindner system was quickly and wisely shelved.