Хегемонија

Античка Грчка под хегемонијом Тебе, 371–362. п. н. е.

Хегемонија је политички, културни или економски утицај или доминација (надмоћ) једне нације, друштва или групе над другима.^[1]^[2]^[3]^[4] Хегемонија се у прошлим временима постизала најчешће употребом силе. Данас се она чешће односи на снажан економски и културни утицај механизмима глобализације.

У старој Грчкој (8. век п. н. е. – 6. век), хегемонија је означавала политичко-војну доминацију хегемонског града-државе над другим градовима-државама.^[5] У 19. веку, хегемонија је означавала „друштвену или културну превласт или надмоћ; превласт једне групе у друштву или средини“ и „групу или режим који врши непримерен утицај унутар друштва“.^[6]

У културном империјализму, водећа држава диктира унутрашњу политику и друштвени карактер подређених држава које чине хегемонистичку сферу утицаја, било од стране унутрашње, спонзорисане владе или од стране екстерне, инсталиране владе. Термин хегемонизам означавао је геополитичку и културну превагу једне земље над другим земљама, нпр. хегемонија великих сила успостављена европским колонијализмом у Африци, Азији и Латинској Америци.^[7]

У марксистичкој филозофији, Антонио Грамши је дефинисао културну хегемонију као манипулацију владајуће класе система вредности и обичаја друштва, тако да је перспектива владајуће класе поглед на свет друштва;^[7] стога, у односима међу друштвеним класама у друштву. Термин хегемонија описује културну доминацију владајуће класе, која приморава на потчињавање других друштвених класа.^[8]

Политичке науке

У историјском писању 19. века, ознака хегемоније се проширила да опише превласт једне земље над другим земљама; и, шире, хегемонизам је означавао политику великих сила (током 1880-их – 1914) за успостављање хегемоније (индиректне империјалне владавине), што онда води ка дефиницији империјализма (директна страна владавина). Почетком 20. века, у области међународних односа, италијански марксистички филозоф Антонио Грамши развио је теорију културне доминације (анализу економске класе) да би укључио друштвену класу; стога је филозофска и социолошка теорија културне хегемоније анализирала друштвене норме које су успоставиле друштвене структуре (друштвене и економске класе) са којима владајућа класа успоставља и врши културну доминацију како би наметнула свој Weltanschauung (поглед на свет) – оправдавајући друштвени, политички, и економски статус кво – као природан, неизбежан и користан за сваку друштвену класу, пре него као вештачка друштвена конструкција од користи искључиво владајућој класи.^[5]^[7]^[11]

Из Грамшијеве анализе изведена је политолошка ознака хегемоније као вођства; дакле, историјски пример Пруске као војно и културно преовлађујуће покрајине Немачког царства (1871–1918); и лична и интелектуална превласт Наполеона Бонапарте над Француским конзулатом (1799–1804).^[12] У данашње време, у Хегемонији и социјалистичкој стратегији (1985), Ернесто Лаклау и Шантал Муф дефинишу хегемонију као политички однос моћи у коме подређено друштво (колектив) обавља друштвене задатке који су културолошки неприродни и нису им од користи, али који су од искључиве користи за империјалне интересе хегемона, супериорне, ординатне власти; хегемонија је војни, политички и економски однос који се јавља као артикулација унутар политичког дискурса.^[13] Бејер је анализирао савремену хегемонију Сједињених Држава на примеру Глобалног рата против тероризма и представио механизме и процесе америчког вршења власти у „хегемонистичком управљању“.^[14]

Међународни односи

Научници се разликују у томе да ли ће биполарност или униполарност вероватно произвести најстабилније и најмирније исходе. Кенет Валц и Џон Миршајмер су међу онима који тврде да биполарност има тенденцију да генерише релативно већу стабилност,^[15]^[16] док су Џон Ајкенбери и Вилијам Волфорт међу онима који се залажу за стабилизацијски утицај униполарности. Неки научници, као што су Карл Дојч и Џ. Дејвид Сингер, тврдили су да је мултиполарност најстабилнија структура.^[17]

Научници се не слажу око извора и стабилности униполарности САД. Реалистички научник за међународне односе тврди да је униполарност укорењена у супериорности америчке материјалне моћи од краја Хладног рата.^[18]^[19] Научник либералних међународних односа Џон Ајкенбери приписује америчку хегемонију делом, како каже, обавезама и самоограниченошћу које су Сједињене Државе успоставиле кроз стварање међународних институција (као што су Уједињене нације, Међународни монетарни фонд, Светска банка и Светска трговинска организација).^[20] Конструктивистичка научница Марта Финемор тврди да су озакоњење и институционализација кључне компоненте униполарности.^[21]

Референце

^ „Hegemony”. OREIS. Oxford University Press and International Studies Association, LLC. 2019. doi:10.1093/acrefore/9780190846626.001.0001/acrefore-9780190846626-e-509.
^ „Hegemony”. Oxford Advanced American Dictionary. Dictionary.com, LLC. 2014. Архивирано из оригинала 03. 02. 2014. г. Приступљено 08. 11. 2019.
^ „Hegemony”. Merriam-Webster Online. Merriam-Webster, Inc. 2014. Приступљено 2016-02-24.
^ „Hegemony”. American Heritage Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 2016-02-24.
^ ^а ^б Chernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ур. (1994). The Columbia Encyclopedia (Fifth изд.). New York: Columbia University Press. стр. 1215. ISBN 0-231-08098-0.
^ „hegemony”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.) (Definitions 2a and 2b)
^ ^а ^б ^в Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ур. (1999). The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). London: HarperCollins. стр. 387–388. ISBN 0-00-255871-8.
^ Flint, C.; Taylor, P. J. (2018). Political Geography: world-economy, nation-state, and locality (7 изд.). Routledge. ISBN 9781138058262.
^ „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Архивирано из оригинала 28. 3. 2010. г. Приступљено 2010-08-22.
^ „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Архивирано из оригинала 2010-03-28. г. Приступљено 2010-08-22.
^ Holsti, K. J. (1985). The Dividing Discipline: Hegemony and Diversity in International Theory. Boston: Allen & Unwin. ISBN 0-04-327077-8.
^ Cook, Chris (1983). Dictionary of Historical Terms. London: MacMillan. стр. 142. ISBN 0-333-44972-X.
^ Laclau, Ernest; Mouffe, Chantal (2001). Hegemony and Socialist Strategy (Second изд.). London: Verso. стр. 40–59, 125–44. ISBN 1-85984-330-1.
^ Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-892-1.
^ Waltz 1979.
^ Mearsheimer, John (2001). The Tragedy of Great Power Politics. W.W. Norton. стр. 44–45.
^ Deutsch, Karl W.; Singer, J. David (1964). „Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics. 16 (3): 390—406. ISSN 0043-8871. JSTOR 2009578. S2CID 53540403. doi:10.2307/2009578.
^ Wohlforth, William C. (1999). „The Stability of a Unipolar World”. International Security. 24 (1): 5—41. ISSN 0162-2889. JSTOR 2539346. S2CID 57568539. doi:10.1162/016228899560031.
^ Norrlof, Carla (2010). America's Global Advantage: US Hegemony and International Cooperation (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48680-4.
^ Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”. International Security. 23 (3): 43—78. JSTOR 2539338. S2CID 57566810. doi:10.1162/isec.23.3.43.
^ Finnemore, Martha (2009). „Legitimacy, Hypocrisy, and the Social Structure of Unipolarity: Why Being a Unipole Isn't All It's Cracked Up to Be”. World Politics. 61 (1): 58—85. ISSN 1086-3338. doi:10.1353/wp.0.0027.

Литература

Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations: The EU, ASEAN and Hegemonic Global Governance. London: IB Tauris.
DuBois, T. D. (2005). „Hegemony, Imperialism and the Construction of Religion in East and Southeast Asia”. History & Theory. 44 (4): 113—31. doi:10.1111/j.1468-2303.2005.00345.x.
Hopper, P. (2007). Understanding Cultural Globalization (1st изд.). Malden, MA: Polity Press. ISBN 978-0-7456-3557-6.
Howson, Richard, ур. (2008). Hegemony: Studies in Consensus and Coercion. Psychology Press. ISBN 978-0-415-95544-7. Приступљено 2016-02-24.
Joseph, Jonathan (2002). Hegemony: A Realist Analysis. Routledge. ISBN 0-415-26836-2.
Slack, Jennifer Daryl (1996). „The Theory and Method of Articulation in Cultural Studies”. Ур.: Morley, David; Chen, Kuan-Hsing. Stuart Hall: Critical Dialogues in Cultural Studies. Routledge. стр. 112–27.
Schenoni, Luis (2019). „Hegemony”. Oxford Research Encyclopedia of International Studies. Oxford University Press.
Abercrombie, Nicholas; Turner, Bryan S. (јун 1978). „The Dominant Ideology Thesis”. The British Journal of Sociology. 29 (2): 149—70. JSTOR 589886. doi:10.2307/589886.
Anderson, Perry (1977). „The Antinomies of Antonio Gramsci” (PDF). New Left Review. бр. 100. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-05-18. г.
Beech, Dave; Hewitt, Andy; Jordan, Mel (2007). The Free Art Collective Manifesto for a Counter-Hegemonic Art. England: Free Publishing. ISBN 978-0-9554748-0-4. OCLC 269432294.
Bessis, Sophie (2003) Western Supremacy: The Triumph of an Idea. Zed Books. ISBN 9781842772195.
Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ур. (1999), The New Fontana Dictionary of Modern Thought (3rd изд.) .
Flank, Lenny (2007). Hegemony and Counter-Hegemony: Marxism, Capitalism, and Their Relation to Sexism, Racism, Nationalism, and Authoritarianism. St. Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-7-5. OCLC 191763227.
Gramsci, Antonio (1992), Buttigieg, Joseph A, ур., Prison notebooks, New York City: Columbia University Press, ISBN 978-0-231-10592-7, OCLC 24009547
Gramsci (archive), Marxists .
International Gramsci society .
Gramsci, journal, AU: UOW, Архивирано из оригинала 2012-11-28. г., Приступљено 2009-09-22 .
Rethinking Marxism, Архивирано из оригинала 17. 01. 2023. г., Приступљено 17. 01. 2023 .
Rethinking Marxism: Association for economic & social analysis, EI Net, Архивирано из оригинала (review) 2013-02-21. г., Приступљено 2009-09-22
Gramsci, „Selections”, Prison notebooks, Marxists .
Gramsci, Prison notebooks, Marxists .

Спољашње везе

„Hegemony”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 13 (11 изд.). 1911. стр. 208.
Хегемонија на сајту Curlie (језик: енглески)
Mike Dorsher, Ph.D., Hegemony Online: The Quiet Convergence of Power, Culture and Computers
Hegemony and the Hidden Persuaders – the Power of Un-common sense
Parag Khanna, Waving Goodbye to Hegemony

[1] „Hegemony”. OREIS. Oxford University Press and International Studies Association, LLC. 2019. doi:10.1093/acrefore/9780190846626.001.0001/acrefore-9780190846626-e-509.

[2] „Hegemony”. Oxford Advanced American Dictionary. Dictionary.com, LLC. 2014. Архивирано из оригинала 03. 02. 2014. г. Приступљено 08. 11. 2019.

[3] „Hegemony”. Merriam-Webster Online. Merriam-Webster, Inc. 2014. Приступљено 2016-02-24.

[4] „Hegemony”. American Heritage Dictionary. Houghton Mifflin Harcourt. 2014. Приступљено 2016-02-24.

[TheColumbia-5] а ^б Chernow, Barbara A.; Vallasi, George A., ур. (1994). The Columbia Encyclopedia (Fifth изд.). New York: Columbia University Press. стр. 1215. ISBN 0-231-08098-0.

[6] „hegemony”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.) (Definitions 2a and 2b)

[Fontana-7] а ^б ^в Bullock, Alan; Trombley, Stephen, ур. (1999). The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). London: HarperCollins. стр. 387–388. ISBN 0-00-255871-8.

[8] Flint, C.; Taylor, P. J. (2018). Political Geography: world-economy, nation-state, and locality (7 изд.). Routledge. ISBN 9781138058262.

[sipri1-9] „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Архивирано из оригинала 28. 3. 2010. г. Приступљено 2010-08-22.

[10] „The 15 countries with the highest military expenditure in 2009”. Архивирано из оригинала 2010-03-28. г. Приступљено 2010-08-22.

[11] Holsti, K. J. (1985). The Dividing Discipline: Hegemony and Diversity in International Theory. Boston: Allen & Unwin. ISBN 0-04-327077-8.

[12] Cook, Chris (1983). Dictionary of Historical Terms. London: MacMillan. стр. 142. ISBN 0-333-44972-X.

[13] Laclau, Ernest; Mouffe, Chantal (2001). Hegemony and Socialist Strategy (Second изд.). London: Verso. стр. 40–59, 125–44. ISBN 1-85984-330-1.

[Beyer-14] Beyer, Anna Cornelia (2010). Counterterrorism and International Power Relations. London: I. B. Tauris. ISBN 978-1-84511-892-1.

[Waltz_1979_132_133-15] Waltz 1979.

[16] Mearsheimer, John (2001). The Tragedy of Great Power Politics. W.W. Norton. стр. 44–45.

[17] Deutsch, Karl W.; Singer, J. David (1964). „Multipolar Power Systems and International Stability”. World Politics. 16 (3): 390—406. ISSN 0043-8871. JSTOR 2009578. S2CID 53540403. doi:10.2307/2009578.

[18] Wohlforth, William C. (1999). „The Stability of a Unipolar World”. International Security. 24 (1): 5—41. ISSN 0162-2889. JSTOR 2539346. S2CID 57568539. doi:10.1162/016228899560031.

[19] Norrlof, Carla (2010). America's Global Advantage: US Hegemony and International Cooperation (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-48680-4.

[Ikenberry-20] Ikenberry, G. John (1998—1999). „Institutions, Strategic Restraint, and the Persistence of American Postwar Order”. International Security. 23 (3): 43—78. JSTOR 2539338. S2CID 57566810. doi:10.1162/isec.23.3.43.

[21] Finnemore, Martha (2009). „Legitimacy, Hypocrisy, and the Social Structure of Unipolarity: Why Being a Unipole Isn't All It's Cracked Up to Be”. World Politics. 61 (1): 58—85. ISSN 1086-3338. doi:10.1353/wp.0.0027.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

Нормативна контрола
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе Шведска
Остале	Енциклопедија Британика