Представничка демократија

Народна скупштина Републике Србије Дмитриј Медведев

Представничка демократија, или индиректна или посредна демократија, назив је за друштвено-политичко уређење демократског типа у којој власт настаје темељом избора на којима грађани бирају своје представнике — само представнике извршне и/ли судске, односно чланове представничких тијела (скупштина) као законодавне власти, а који потом доносе одлуке у њихово име.^[1] На свијету постоје различити облици представничке демократије који се разликују око тога да ли је шеф државе насљедни монарх или изабрани председник, односно да ли је извршна власт подређена скупштини (као у парламентарном систему), односно постоји јасна подјела власти (као у предсједничким републикама попут САД).

Представничка демократија се наводи као алтернатива, односно као супротност концепту непосредне демократије, иако у појединим државама оба система могу постојати кроз различите облике референдума.

Овлашћења представника[уреди | уреди извор]

Представнике бира јавно мњење, за носиоце високих функција гласањем, путем референдума за национално законодавство. Изабрани представници могу имати овлашћење да изаберу друге представнике, председнике и друге службенике владе као премијера. законодавна тела. Моћ представника је обично ограничена уставом (као у Либералној демократији или Уставној монархији) или другим мерама за балансирање представничке моћи:

Независност судства: које може имати овлашћење да прогласи законодавне акте неуставним (нпр. уставни суд, врховни суд).

Устав: такође може предвидети делиберативну демократију (нпр. Краљевска комисија) или директне народне мере (нпр. иницијатива, референдум, опозив избора). Међутим, они нису увек обавезујући и обично захтевају неке законодавне мере—правна моћ обично остаје чврсто на представницима.

Дводомни систем: у неким случајевима може имати „горњи дом“ који није директно биран, као што је Сенат Канаде, који је направљен по узору на британски Дом лордова.