Пређи на садржај

Представничка демократија

С Википедије, слободне енциклопедије
Народна скупштина Републике Србије, говор Дмитрија Медведева
Део серије о политици
Основни облици владавине
Структура моћи
Аутономија
Федерализам
Интеграција
Административна подела
Извор моћи
Демократија
моћ већине
Олигархија
моћ мањине
Аутократија
моћ појединца
Хибриди
Остали
Идеологија моћи
Монархија и република
друштвено-политичке идеологије
Ауторитарност и либералност
друштвено-економске идеологије
Анархизам и етатизам
грађанско-слободарске идеологије
Глобална и локална
гео-културне идеологије

Представничка демократија, или индиректна или посредна демократија, назив је за друштвено-политичко уређење демократског типа у којој власт настаје темељом избора на којима грађани бирају своје представнике — само представнике извршне и/ли судске, односно чланове представничких тијела (скупштина) као законодавне власти, а који потом доносе одлуке у њихово име.[1][2] Готово све модерне демократије западног стила функционишу као нека врста представничке демократије: на пример, Уједињено Краљевство (унитарна парламентарна уставна монархија), Немачка (савезна парламентарна република), Француска (унитарна полупредседничка република) и Сједињене Америчке Државе (савезна председничка република).[3] На свијету постоје различити облици представничке демократије који се разликују око тога да ли је шеф државе насљедни монарх или изабрани председник, односно да ли је извршна власт подређена скупштини (као у парламентарном систему), односно постоји јасна подела власти (као у предсједничким републикама попут САД). Представничка демократија се наводи као алтернатива, односно као супротност концепту непосредне демократије, иако у појединим државама оба система могу постојати кроз различите облике референдума.

Представничка демократија може да функционише као елемент парламентарног и председничког система власти. Обично се манифестује у доњем дому као што је Доњи дом Уједињеног Краљевства и Лок Саба Индије, али може бити смањен уставним ограничењима као што су горњи дом и судска ревизија закона. Неки политички теоретичари (укључујући Роберта Дала, Грегорија Хјустона и Ијана Либенберга) описали су представничку демократију као полиархију.[4][5] Представничка демократија даје власт у руке представника које бира народ. Политичке партије често постају централне за овај облик демократије ако изборни системи захтевају или подстичу бираче да гласају за политичке странке или за кандидате повезане са политичким партијама (за разлику од гласања за појединачне представнике).[6]

Овлашћења представника

[уреди | уреди извор]

Представнике бира јавно мњење, за носиоце високих функција гласањем, путем референдума за национално законодавство. Изабрани представници могу имати овлашћење да изаберу друге представнике, председнике и друге службенике владе као премијера. законодавна тела. Моћ представника је обично ограничена уставом (као у Либералној демократији или Уставној монархији) или другим мерама за балансирање представничке моћи:[7]

  • Независност судства: које може имати овлашћење да прогласи законодавне акте неуставним (нпр. уставни суд, врховни суд).
  • Устав: такође може предвидети делиберативну демократију (нпр. Краљевска комисија) или директне народне мере (нпр. иницијатива, референдум, опозив избора). Међутим, они нису увек обавезујући и обично захтевају неке законодавне мере—правна моћ обично остаје чврсто на представницима.
  • Дводомни систем: у неким случајевима може имати „горњи дом“ који није директно биран, као што је Сенат Канаде, који је направљен по узору на британски Дом лордова.

Историја

[уреди | уреди извор]
Види још: Демократизација

Римска република је била прва позната држава у западном свету која је имала репрезентативну владу, упркос томе што је имала облик директне владе у римским скупштинама. Римски модел управљања је инспирисао многе политичке мислиоце током векова,[8] и данашње модерне представничке демократије више опонашају римски него грчки модел, јер је то била држава у којој је врховну власт имао народ и његови изабрани представници, и која је имала изабраног или именованог вођу.[9] Представничка демократија је облик демократије у којој људи гласају за представнике који потом гласају о политичким иницијативама; за разлику од директне демократије, облика демократије у којој људи директно гласају о политичким иницијативама.[10] Европска средњовековна традиција одабирања представника из различитих сталежа (класа, али не какве данас познајемо) да саветују/контролишу монархе довела је до релативно широког познавања репрезентативних система инспирисаних римским системима.

У Британији, Сајмон де Монфорт је упамћен као један од очева представничке власти по одржавању два позната парламента.[11][12] Први, 1258. године, лишио је краља неограничене власти, а други, 1265. године, укључио је обичне грађане из градова.[13] Касније, у 17. веку, Енглески парламент је применио неке од идеја и система либералне демократије, што је кулминирало Славном револуцијом и усвајањем Закона о правима из 1689. године.[14][15] Проширење бирачког права одвијало се кроз низ реформских аката у 19. и 20. веку.

Америчка револуција довела је до стварања новог Устава Сједињених Држава 1787. године, са националним законодавством заснованим делимично на директним изборима представника сваке две године, и тиме одговорним бирачком телу за наставак функције. Сенаторе није директно бирао народ све до усвајања Седамнаестог амандмана 1913. Жене, мушкарци који нису поседовали имовину, црнци, и други којима првобитно није дато право гласа, у већини држава су на крају добили гласове кроз промене у држави и савезном праву у току 19. и 20. века. Све док није укинут Четрнаестим амандманом након Грађанског рата, Компромис три петине је дао непропорционалну заступљеност ропских држава у Представничком дому у односу на гласаче у слободним државама.[16][17]

Револуционарна Француска је 1789. усвојила Декларацију о правима човека и грађанина и, иако је краткотрајно, 1792. су сви мушкарци бирали Националну конвенцију.[18] Опште мушко право гласа је поново успостављено у Француској након Француске револуције 1848. године.[19]

Представничка демократија је задобила општу наклоност, посебно у национални државама након Индустријске револуције, где је велики број грађана показао интересовање за политику, али где су технологија и број становништва остали неприкладни за директну демократију. Многи историчари приписују Реформском акту из 1832. покретање модерне представничке демократије у Уједињеном Краљевству.[20][21]

Представнички дом САД, један пример представничке демократије

Глобално гледано, већина влада у свету су представничке демократије, укључујући уставне монархије и републике са јаким представничким огранцима.[22]

Истраживање о репрезентацији

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Репрезентација (политика)

Одвојена, али сродна и веома велика тела истраживања у политичкој филозофији и друштвеним наукама истражују како и колико добро изабрани представници, као што су законодавци, представљају интересе или преференције једног или другог бирачког тела. Емпиријско истраживање показује да репрезентативни системи имају тенденцију да буду пристрасни према заступљености имућнијих класа, на штету становништва у целини.[23][24][25][26][27][28][29][30]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Victorian Electronic Democracy, Final Report – Glossary”. 28. 7. 2005. Архивирано из оригинала 13. 12. 2007. г. Приступљено 14. 12. 2007. 
  2. ^ Представничка демократија
  3. ^ Loeper, Antoine (2016). „Cross-border externalities and cooperation among representative democracies”. European Economic Review. 91: 180—208. doi:10.1016/j.euroecorev.2016.10.003. hdl:10016/25180 Слободан приступ. 
  4. ^ Houston, G F (2001) Public Participation in Democratic Governance in South Africa, Pretoria: Human Sciences Research Council HSRC Press
  5. ^ Dahl, R A (2005) "Is international democracy possible? A critical view", in Sergio Fabbrini (editor): Democracy and Federalism in the European Union and the United States: Exploring post-national governance: 195 to 204 (Chapter 13), Abingdon on the Thames: Routledge.
  6. ^ De Vos et al (2014) South African Constitutional Law – In Context: Oxford University Press.
  7. ^ „CONSTITUTIONAL DEMOCRACY”. www.civiced.org. Приступљено 2019-11-18. 
  8. ^ Livy; De Sélincourt, A.; Ogilvie, R. M.; Oakley, S. P. (2002). The early history of Rome: books I-V of The history of Rome from its foundations. Penguin Classics. стр. 34. ISBN 0-14-044809-8. 
  9. ^ Watson 2005, стр. 271
  10. ^ Budge, Ian (2001). „Direct democracy”. Ур.: Clarke, Paul A.B.; Foweraker, Joe. Encyclopedia of Political Thought. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-19396-2. 
  11. ^ Jobson, Adrian (2012). The First English Revolution: Simon de Montfort, Henry III and the Barons' War. Bloomsbury. стр. 173—4. ISBN 978-1-84725-226-5. 
  12. ^ „Simon de Montfort: The turning point for democracy that gets overlooked”. BBC. 19. 1. 2015. Приступљено 19. 1. 2015 ; „The January Parliament and how it defined Britain”Неопходна новчана претплата. The Telegraph. 20. 1. 2015. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 28. 1. 2015. 
  13. ^  Norgate, Kate (1894). „Montfort, Simon of (1208?-1265)”. Ур.: Lee, Sidney. Речник националне биографије. 38. London: Smith, Elder & Co. 
  14. ^ Kopstein, Jeffrey; Lichbach, Mark; Hanson, Stephen E., ур. (2014). Comparative Politics: Interests, Identities, and Institutions in a Changing Global Order (4, revised изд.). Cambridge University Press. стр. 37—9. ISBN 978-1139991384. „Britain pioneered the system of liberal democracy that has now spread in one form or another to most of the world's countries” 
  15. ^ „Constitutionalism: America & Beyond”. Bureau of International Information Programs (IIP), U.S. Department of State. Архивирано из оригинала 24. 10. 2014. г. Приступљено 30. 10. 2014. „The earliest, and perhaps greatest, victory for liberalism was achieved in England. The rising commercial class that had supported the Tudor monarchy in the 16th century led the revolutionary battle in the 17th and succeeded in establishing the supremacy of Parliament and, eventually, of the House of Commons. What emerged as the distinctive feature of modern constitutionalism was not the insistence on the idea that the king is subject to the law (although this concept is an essential attribute of all constitutionalism). This notion was already well established in the Middle Ages. What was distinctive was the establishment of effective means of political control whereby the rule of law might be enforced. Modern constitutionalism was born with the political requirement that representative government depended upon the consent of citizen subjects… However, as can be seen through provisions in the 1689 Bill of Rights, the English Revolution was fought not just to protect the rights of property (in the narrow sense) but to establish those liberties which liberals believed essential to human dignity and moral worth. The "rights of man" enumerated in the English Bill of Rights gradually were proclaimed beyond the boundaries of England, notably in the American Declaration of Independence of 1776 and in the French Declaration of the Rights of Man in 1789.” 
  16. ^ "We Hold These Truths to be Self-evident;" An Interdisciplinary Analysis of the Roots of Racism & slavery in America Kenneth N. Addison; Introduction P. xxii
  17. ^ „Expansion of Rights and Liberties”. National Archives. 30. 10. 2015. Приступљено 27. 12. 2015. 
  18. ^ „The French Revolution II”. Mars.wnec.edu. Архивирано из оригинала 27. 8. 2008. г. Приступљено 2010-08-22. 
  19. ^ French National Assembly. „1848 " Désormais le bulletin de vote doit remplacer le fusil "” (на језику: француски). Приступљено 2009-09-26. 
  20. ^ A. Ricardo López; Barbara Weinstein (2012). The Making of the Middle Class: Toward a Transnational History. Duke UP. стр. 58. ISBN 978-0822351290. 
  21. ^ Eric J. Evans, The Forging of the Modern State: Early Industrial Britain, 1783–1870 (2nd ed. 1996) p. 229
  22. ^ Roser, Max (2013-03-15). „Democracy”. Our World in Data. 
  23. ^ Jacobs, Lawrence R.; Page, Benjamin I. (фебруар 2005). „Who Influences U.S. Foreign Policy?”. American Political Science Review. 99 (1): 107—123. S2CID 154481971. doi:10.1017/S000305540505152X. 
  24. ^ Bernauer, Julian; Giger, Nathalie; Rosset, Jan (јануар 2015). „Mind the gap: Do proportional electoral systems foster a more equal representation of women and men, poor and rich?”. International Political Science Review. 36 (1): 78—98. S2CID 145633250. doi:10.1177/0192512113498830. 
  25. ^ Gilens, Martin; Page, Benjamin I. (септембар 2014). „Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens”. Perspectives on Politics. 12 (3): 564—581. doi:10.1017/S1537592714001595 Слободан приступ. 
  26. ^ Carnes, Nicholas (2013). White-Collar Government: The Hidden Role of Class in Economic Policy Making. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-08728-3. 
  27. ^ Carnes, Nicholas; Lupu, Noam (јануар 2015). „Rethinking the Comparative Perspective on Class and Representation: Evidence from Latin America”. American Journal of Political Science. 59 (1): 1—18. doi:10.1111/ajps.12112. 
  28. ^ Giger, Nathalie; Rosset, Jan; Bernauer, Julian (април 2012). „The Poor Political Representation of the Poor in a Comparative Perspective”. Representation. 48 (1): 47—61. S2CID 154081733. doi:10.1080/00344893.2012.653238. 
  29. ^ Peters, Yvette; Ensink, Sander J. (4. 5. 2015). „Differential Responsiveness in Europe: The Effects of Preference Difference and Electoral Participation”. West European Politics. 38 (3): 577—600. S2CID 153452076. doi:10.1080/01402382.2014.973260 Слободан приступ. 
  30. ^ Schakel, Wouter; Burgoon, Brian; Hakhverdian, Armen (март 2020). „Real but Unequal Representation in Welfare State Reform”. Politics & Society. 48 (1): 131—163. S2CID 214235967. doi:10.1177/0032329219897984 Слободан приступ. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Livy; De Sélincourt, A.; Ogilvie, R. M.; Oakley, S. P. (2002). The early history of Rome: books I-V of The history of Rome from its foundations. Penguin Classics. стр. 34. ISBN 0-14-044809-8. 
  • Acemoglu, Daron, and James A. Robinson. 2006. Economic Origins of Dictatorship and Democracy. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Albertus, Michael and Victor Menaldo. 2018. Authoritarianism and the Elite Origins of Democracy. New York: Cambridge University Press.
  • Berman, Sheri. 2019. Democracy and Dictatorship in Europe: From the Ancien Régime to the Present Day. New York: Oxford University Press.
  • Boix, Carles. 2003. Democracy and Redistribution. New York: Cambridge University Press
  • Brancati, Dawn. 2016. Democracy Protests: Origins, Features and Significance. New York: Cambridge University Press
  • Carothers, Thomas. 1999. Aiding Democracy Abroad: The Learning Curve. Washington, DC: Carnegie Endowment for International Peace.
  • Collier, Ruth Berins. 1999. Paths Toward Democracy: Working Class and Elites in Western Europe and South America. New York: Cambridge University Press
  • Coppedge, Michael, Amanda Edgell, Carl Henrik Knutsen, and Staffan I. Lindberg (eds.). 2022. Why Democracies Develop and Decline. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Fukuyama, Francis. 2014. Political Order and Political Decay. From the Industrial Revolution to the Globalization of Democracy. New York: Farrar, Straus and Giroux.
  • Haggard, Stephen and Robert Kaufman. 2016. Dictators and Democrats: Elites, Masses, and Regime Change. Princeton, NJ: Princeton University Press.
  • Inglehart, Ronald and Christian Welzel. 2005. Modernization, Cultural Change and Democracy: The Human Development Sequence. New York: Cambridge University Press.
  • Hadenius, Axel. 2001. Institutions and Democratic Citizenship. Oxford: Oxford University Press.
  • Levitsky, Steven, and Lucan A. Way. 2010. Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes After the Cold War. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Linz, Juan J., and Alfred Stepan. 1996. Problems of Democratic Transition and Consolidation: Southern Europe, South America and Post-Communist Europe. Baltimore, MD: The Johns Hopkins University Press.
  • Lipset, Seymour Martin. 1959. "Some Social Requisites of Democracy: Economic Development and Political Legitimacy." American Political Science Review 53(1): 69-105.
  • Mainwaring, Scott, and Aníbal Pérez-Liñán. 2014. Democracies and Dictatorships in Latin America. Emergence, Survival, and Fall. New York: Cambridge University Press.
  • Møller, Jørgen and Svend-Erik Skaaning (eds.). 2016. The State-Democracy Nexus. Conceptual Distinctions, Theoretical Perspectives, and Comparative Approaches. London: Routledge.
  • O'Donnell, Guillermo, and Philippe C. Schmitter. 1986. Transitions from Authoritarian Rule. Tentative Conclusions about Uncertain Democracies. Baltimore, MD: The Johns Hopkins University Press.
  • Przeworski, Adam. 1991. Democracy and the Market. Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Przeworski, Adam, Michael E. Alvarez, José Antonio Cheibub, and Fernando Limongi. 2000. Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950-1990. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Rosenfeld, Bryn. 2020. The Autocratic Middle Class: How State Dependency Reduces the Demand for Democracy. Princeton, NJ, Princeton University Press.
  • Schaffer, Frederic C. Democracy in Translation: Understanding Politics in an Unfamiliar Culture. 1998. Ithaca, NY: Cornell University Press.
  • Teele, Dawn Langan. 2018. Forging the Franchise: The Political Origins of the Women's Vote. Princeton, NJ: Princeton University Press.
  • Teorell, Jan. 2010. Determinants of Democratization: Explaining Regime Change in the World, 1972 -2006. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Tilly, Charles. 2004. Contention and Democracy in Europe, 1650-2000. New York: Cambridge University Press.
  • Tilly, Charles. 2007. Democracy. New York: Cambridge University Press.
  • Vanhanen, Tatu. 2003. Democratization: A Comparative Analysis of 170 Countries. Routledge.
  • Welzel, Christian. 2013. Freedom Rising: Human Empowerment and the Quest for Emancipation. New York: Cambridge University Press.
  • Weyland, Kurt. 2014. Making Waves: Democratic Contention in Europe and Latin America since the Revolutions of 1848. New York: Cambridge University Press
  • Zakaria, Fareed. The Future of Freedom: Illiberal Democracy at Home and Abroad. 2003. New York: W.W. Norton.
  • Ziblatt, Daniel. 2017. Conservative Parties and the Birth of Democracy. New York: Cambridge University Press.
  • Bunce, Valerie. 2000. "Comparative Democratization: Big and Bounded Generalizations." Comparative Political Studies 33(6-7): 703-34.
  • Cheibub, José Antonio, and James Raymond Vreeland. 2018. "Modernization Theory: Does Economic Development Cause Democratization?" pp. 3-21, in Carol Lancaster and Nicolas van de Walle (eds.), Oxford Handbook of the Politics of Development. New York, NY: Oxford University Press.
  • Coppedge, Michael. 2012. Democratization and Research Methods. New York, NY: Cambridge University Press.
  • Geddes, Barbara. 1999. "What Do We Know About Democratization After Twenty Years?" Annual Review of Political Science 2:1, 115-144.[1] Архивирано 2022-05-22 на сајту Wayback Machine
  • Mazzuca, Sebastián. 2010. "Macrofoundations of Regime Change: Democracy, State Formation, and Capitalist Development." Comparative Politics 43(1): 1-19.
  • Møller, Jørgen, and Svend-Erik Skaaning. 2013. Democracy and Democratization in Comparative Perspective: Conceptions, Conjunctures, Causes and Consequences. London, UK: Routledge.
  • Munck, Gerardo L. 2015. "Democratic Transitions," pp. 97-100, in James D. Wright (ed.), International Encyclopedia of the Social and Behavioral Sciences 2nd edn., Vol. 6. Oxford, UK: Elsevier Science.[2]
  • Potter, David. 1997. "Explaining Democratization," pp. 1-40, in David Potter, David Goldblatt, Margaret Kiloh, and Paul Lewis (eds.), Democratization. Cambridge, UK: Polity Press and The Open University.
  • Welzel, Christian. 2009. "Theories of Democratization," pp. 74-91, in Christian W. Haerpfer, Patrick Bernhagen, Ronald F. Inglehart, and Christian Welzel (eds.), Democratization. Oxford, UK: Oxford University Press.
  • Wucherpfennig, Julian, and Franziska Deutsch. 2009. "Modernization and Democracy: Theories and Evidence Revisited." Living Reviews in Democracy Vol. 1, p. 1-9. 9p.[3]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Представничка_демократија&oldid=28506732”