Франсиско Гоја

Франсиско Гоја
Портрет из 1826. године
Лични подаци
Датум рођења	30. март 1746.
Место рођења	Фундетодос, Шпанија
Датум смрти	16. април 1828.(1828-04-16) (81/82 год.)
Место смрти	Бордо, Француска
Уметнички рад
Правац	Романтизам
Епоха	Сликарство 18. и 19. вијека
Регија	Шпанско сликарство
Утицаји од	Дијега Веласкеза • Рембранта
Утицао на	Едуарда Манеа • Експресионисте
Најважнија дела	Каприци • Гола маја • Обучена маја • 2. мај 1808 • 3. мај 1808 • Ужаси рата • Кинта дел Сордо • Пословице • Бесмислице

Двориште са лудацима, око 1794.

Франсиско Хосе де Гоја и Лусијентес (шп. Francisco Jose de Goya y Lucientes; рођен 30. марта 1746. у Фундетодосу, Шпанија, умро 16. априла 1828. у Бордоу, Француска) био је велики шпански сликар, цртач и графичар. He is considered the most important Spanish artist of late 18th and early 19th centuries and throughout his long career was a commentator and chronicler of his era. Immensely successful in his lifetime, Goya is often referred to as both the last of the Old Masters and the first of the moderns. He was also one of the great contemporary portraitists. Његово дјело је огледало шпанске историје времена у којем је живио. Касније ће снажно утицати на умјетнике 19. и 20. вијека. У серији графика под именом Ужаси рата (шп. Los desastres de la guerra, 1810—14), Гоја приказује ратне трагедије узроковане Наполеоновом инвазијом на Шпанију. Међу најпознатијим Гојиним сликама су Гола маја (шп. Maja desnuda) и Обучена маја (шп. Maja vestida), обе из периода од 1800. до 1805. године (данас у Музеју Прадо у Мадриду). Заправо, оригинално име слика су Циганке (шп. Gitanas), јер су се под тим именом налазиле на списку Мануела Годоја, који је био њихов први власник. Име „маја“ дугују Инквизицији, која их је тако назвала због смјелости и дрскости које посједују. Шпанска реч maja (чита се: „маха“) колоквијални је појам који се у Гојино доба користио у Шпанији за жене нижег сталежа које су се понашале преслободно и провокативно.

He was born to a modest family in 1746 in the village of Fuendetodos in Aragon. He studied painting from age 14 under José Luzán y Martinez and moved to Madrid to study with Anton Raphael Mengs. He married Josefa Bayeu in 1773; their life was characterised by an almost constant series of pregnancies and miscarriages, and only one child, a son, survived into adulthood. He became a court painter to the Spanish Crown in 1786 and this early portion of his career is marked by portraits of the Spanish aristocracy and royalty, and Rococo style tapestry cartoons designed for the royal palace.

Goya was guarded, and although letters and writings survive, little is known about his thoughts. He suffered a severe and undiagnosed illness in 1793 which left him deaf. Sick and disillusioned, after 1793 his work became progressively darker and pessimistic. His later easel and mural paintings, prints and drawings appear to reflect a bleak outlook on personal, social and political levels, and contrast with his social climbing. He was appointed Director of the Royal Academy in 1795, the year Manuel Godoy made an unfavorable treaty with France. In 1799 Goya became Primer Pintor de Cámara, the then-highest rank for a Spanish court painter. In the late 1790s, commissioned by Godoy, he completed his La maja desnuda, a remarkably daring nude for the time and clearly indebted to Diego Velázquez. In 1801 he painted Charles IV of Spain and His Family.

In 1807 Napoleon led the French army into the Peninsular War against Spain. Goya remained in Madrid during which seems to have affected him deeply. Although he did not vocalise his thoughts in public, they can be inferred from his Disasters of War series of prints (although published 35 years after his death) and his 1814 paintings The Second of May 1808 and The Third of May 1808. Other works from his mid period include the Caprichos and Los Disparates etching series, and a wide variety of paintings concerned with insanity, mental asylums, witches, fantastical creatures and religious and political corruption, all of which suggest that he feared for both his country's fate and his own mental and physical health.

His late period culminates with the Black Paintings of 1819–1823, applied on oil on the plaster walls of his house the Quinta del Sordo (house of the deaf man) where, disillusioned by political and social developments in Spain he lived in near isolation. Goya eventually abandoned Spain in 1824 to retire to the French city of Bordeaux, accompanied by his much younger maid and companion, Leocadia Weiss, who may or may not have been his lover. There he completed his La Tauromaquia series and a number of other, major, canvases. Following a stroke which left him paralyzed on his right side, and suffering failing eyesight and poor access to painting materials, he died and was buried on 16 April 1828 aged 82. His body was later re-interred in Spain.

Рано умјетничко образовање и почеци каријере

Сунцобран, 1777. године

Гоја је почео своје умјетничко образвање са Хосеом Лусаном и Мартинесом, локалним умјетником који је студирао у Напуљу. Врло брзо одлази у Мадрид да ради као помоћник дворског сликара Франсиска Бајеуа. У Рим одлази 1771. године како би наставио своје умјетничке студије, али се исте године враћа у Сарагосу, гдје добија прву значајнију наруџбу за израду фрески у локалној катедрали. На тим фрескама ради са прекидима сљедећих десетак година. Ове и друге религиозне слике из тог периода у Сарагоси карактерише барокни и рококо стил, тада предоминантан у Шпанији — резултат утицаја венецијанског сликара Ђованија Батисте Тијепола, који је живио и стварао у Мадриду посљедњих осам година свога живота. Године 1773. Гоја се оженио са сестром Франсиска Бајеуа.

Распети Христ

Гојина каријера на двору почиње 1775. године, када слика серију од 60 прелиминарних студија, за Краљевску фабрику таписерије — Света Барбара (Real fabrica de tapices, Santa Barbara). Композиције, које Гоја ствара под надзором њемачког неокласицисте Антона Рафаела Менгса, рађене су на подлогама платана малих димензија, али и на картонима, а њихови мотиви су призори тадашњег живота, аристократских и народних догађаја и обичаја. Менгс је послије Тијеполове смрти постао умјетнички директор шпанског двора. У првим Гојиним дјелима за Краљевску фабрику таписерије утицај Тијеполовог декоративног стила се допуњава учењима Менгса, нарочито инсистирање на једноставности композиције. У онима које ради у наредном периоду примјећује се прогресивно удаљавање од умјетничких традиција које долазе изван Шпаније и развој властитог стила, као посљедица студија дјела сликара Дијега Веласкеза, која су се тада налазила у краљевској ризници. Гоја студира Веласкеза преко слободних копија његових дјела користећи се различитим техникама графике. Много касније, у својим списима биљежи: „Признајем само три мајстора: Веласкеза, Рембранта и поврх свега природу“. Рембрантове графике су за Гоју биле извор инспирације у његовим каснијим цртежима и графикама, док су му слике Веласкеза показале пут према студији природе и откриле тајне ликовног језика реализма.

Године 1780. Гоја је изабран за члана Краљевске академије Сан Фернандо у Мадриду. Као услов за приступ Академији, Гоја прилаже слику религиозне тематике, Христ на крсту (Cristo en la Crúz), конвенционалне и једноставне композиције под Менгсовим утицајем, али са натуралистичким третманом фигуре, који подсјећа на онај у Веласкезовој слици са истим именом и тематиком. Године 1785. постаје помоћник директора Академије (одсјек за сликарство), а већ наредне главни сликар краља Карлоса III. У деценији која слиједи слика многобројне портрете дворских чиновника и чланова шпанске аристократије, представљајући их у конвенционалним позама, карактеристичним за сликарство 18. вијека.

Период под Карлосом IV

Маје Гола маја, око 1800. године Обучена маја, око 1803. године

Смрћу Карлоса III 1788. године, неколико мјесеци прије Француске револуције, ближи се крају период просперитета и просвјетитељства у Шпанији, у којем је Гоја сазријевао као умјетник. Том периоду слиједи хришћански реакционизам, политичка и друштвена корупција, под управом краља Карлоса IV и његове краљице Марије Лујсе, а који ће се завршити Наполеоновом инвазијом на Шпанију. У таквим друштвено-политичким приликама, под Карлосом IV, Гоја ће постати сликар двора и стећи углед најцјењенијег и најуспјешнијег умјетника у Шпанији. Послије нагле болести 1792. године, остаје потпуно глув, без могућности опоравка слуха. У наредном периоду, његова умјетност задобија нови карактер, слободније експресије, подупријета његовим критичким умом и инстинктивним нагоном за ослобађање маште од конвенционализама. Године 1795. постаје директор Академије Сан Фернандо, али се, двије године касније, повлачи са тог положаја због проблема са здрављем. Први сликар краљевског двора постаје 1799. године. Иако је радо примао званична признања и свој успјех цијенио са великим ентузијазмом, оставља за собом врло упечатљив критички осврт на епоху и друштво у којем је живио.

У серији од 80 графика под именом Каприци (Los caprichos), објављеној први пут 1799. године, Гоја директно напада политичке, друштвене и религијске прилике и догме, користећи се тада популарном техником карикатуре, али обогаћујући је својим умјетничким квалитетима и несвакидашњом довитљивошћу. Његово мајсторско коришћење управо у то вријеме развијене технике акватинте, нарочито њених тоналних могућности, дају Каприцима драматичну виталност, због чега многи угледни историчари и критичари умјетности, сматрају Каприце највећим достигнућем у историји графике. Неколико мјесеци касније, Гоја постаје први сликар краљевског двора. Такође у то вријеме, бива под притиском и нападан од стране шпанске Инквизиције. Године 1803. шаље графике Каприца краљу, молећи у замјену пензију за свога сина.

Дјела која Гоја ствара без поруџби мецена зраче необичном и несвакидашњом перспективом, фантазијом и инвентивношћу, док у онима која ствара за мецене остаје вјеран традиционалним канонима. У декорационим фрескама цркве Сан Антонио де ла Флорида у Мадриду, Гоја одржава везу са традицијом Тијепола, али намеће своју ликовну одважност, слободу егзекуције и експресивни реализам, приликом обраде тада популарних религиозних и секуларних фигура. У многобројним портретима пријатеља и дворских чиновника, комбинује технику одважног и слободног приступа композицији, са посебним наглашавањем карактера портретираног лика.

Наполеонова инвазија на Шпанију

Главни чланак: Ужаси рата

Године 1808, када је Гоја био на врхунцу своје каријере, Карлос IV и његов син Фернандо бивају приморани на абдикацију у процесу присилне сукцесије. Наполеонова војска улази у Шпанију, а Наполеонов брат Жозеф бива постављен на шпански престо. Гоја задржава своју позицију сликара краљевског двора и током рата слика портрете шпанских, али и француских генерала. Преко серије графика под именом Ужаси рата (први пут се објављују више од пола вијека касније, 1863), Гоја преноси своје реакције на ужасе и трагичне ратне посљедице. Користећи се графичким техникама бакрописа, суве игле и акватинте, представља насилничке сцене и догађаје у драматичним композицијима, намјерно истичући упечатљиве и бруталне детаље, али одбацујући документарни реализам.

Goya's physical and mental breakdown seems to have happened a few weeks after the French declaration of war on Spain. A contemporary reported, "The noises in his head and deafness aren’t improving, yet his vision is much better and he is back in control of his balance." These symptoms may indicate a prolonged viral encephalitis, or possibly a series of miniature strokes resulting from high blood pressure and which affected the hearing and balance centers of the brain. The triad of tinnitus, episodes of imbalance, and progressive deafness are also typical of Ménière's disease. It is possible that Goya suffered from cumulative lead poisoning, as he used massive amounts of lead white—which he ground himself—in his paintings, both as a canvas primer and as a primary color.

Other postmortem diagnostic assessments point toward paranoid dementia, possibly due to an unknown brain trauma, as evidenced by marked changes in his work after his recovery. Increasingly paranoid features are observed in his post-illness paintings, culminating in the "black" paintings, of which Saturn Devouring His Sons is best known. Art historians have noted Goya's singular ability to express his personal demons as horrific and fantastic imagery that speaks universally, and allows his audience to find its own catharsis in the images.

3. мај 1808

Рестаурација и повратак Фернанда VII на шпански престо

Послије рестаурације Фернанда VII, 1814. године, и послије протјеривања француске војске, помилован је због службе француском краљу и враћен на мјесто краљевског дворског сликара. У овом периоду слика: 2. мај 1808, Погубљење бранилаца Мадрида и 3. мај 1808. Погубљење бранилаца Мадрида је комеморација народном устанку у Мадриду.

Као и серија графика Ужаси рата, ово су такође композиције драматичног реализма а монументална платна на којима су сликане, чине их још упечатљивијим.

Њихов готово импресионистички стил касније ће утицати на француске сликаре 19. вијека, нарочито на Манеа, који ће се инспирисати композицијом 3. мај за једну од својих композиција. У серији портрета Фернанда VII, сликаних послије рестаурације, Гоја евоцира упечатљив карактер његове окрутне и тиранске личности. У то вријеме слика још неколико серија портрета званичника и аристократа, али се нарочито истичу портрети његових пријатеља (због свог романтичног и субјективног карактера), као и серија аутопортрета које ће насликати 1815. године. Религиозне композиције из тог доба, као што су „Агонија у врту“ и „Посљедња екскомунација Светог Јозефа од Каласанза“ (1819), сугестивније су и искреније у односу на његове ране црквене слике. Енигматична серија под именом „Црне слике“, такође позната под именом Кинта дел Сордо (1820—1823, данас у Музеју Прадо), којом декорише зидове своје куће, као и серије графика под именом Пословице (шп. Los proverbios) и Бесмислице (шп. Los disparates), с друге стране, представљају визије из ноћних мора у експресионистичком стилу, са добром дозом цинизма, песимизма и очаја.

Литература

• Gombrich, E. H. Historia del Arte (The Story of Art - изворни наслов на енглеском) Phaidon Press Limited, 1950, 1958, 1960, 1966, 1972, 1978, 1984, 1989. 1995. ISBN 84-8306-044-2.
• F.J. Sánchez Cantón, Vida y obras de Goya (1951)
• Pintura Española de El Greco a Picasso: el tiempo, la verdad y la historia, T. F. Editores, Madrid - 2006; ISBN 84-96209-75-X [1]
• Baticle, Jeannine. Goya, painter of terrible splendour. New York: Harry N. Abrams, 1994
• Buchholz, Elke Linda. Francisco de Goya. Cologne: Könemann, 1999. ISBN 3-8290-2930-6
• Ciofalo, John J. The Self-Portraits of Francisco Goya. Cambridge University Press, 2002
• Connell, Evan S. Francisco Goya: A Life. New York: Counterpoint, 2004. ISBN 978-1-58243-307-3
• Eitner, Lorenz. An Outline of 19th Century European Painting. New York: Harper & Row, 1997. ISBN 978-0-0643-2977-4
• Gassier, Pierre. Goya: A Biographical and Critical Study. New York: Skira, 1955
• Gassier, Piere and Juliet Wilson. The Life and Complete Work of Francisco Goya. New York 1971.
• Glendinning, Nigel. Goya and Hhis Critics. New Haven 1977.
• Glendinning, Nigel. "The Strange Translation of Goya's Black Paintings". The Burlington Magazine, Volume 117, No. 868, 1975
• Hagen, Rose-Marie & Hagen, Rainer. Francisco Goya, 1746–1828. London: Taschen, 1999. ISBN 978-3-8228-1823-7
• Havard, Robert. "Goya's House Revisited: Why a Deaf Man Painted his Walls Black". Bulletin of Spanish Studies, Volume 82, Issue 5 July 2005
• Hughes, Robert. Goya. New York: Alfred A. Knopf, 2004. ISBN 978-0-394-58028-9
• Junquera, Juan José. The Black Paintings of Goya. London: Scala Publishers, 2008. ISBN 1-85759-273-5
• Licht, Fred S. Goya in Perspective. New York 1973.
• Licht, Fred. Goya: The Origins of the Modern Temper in Art. Universe Books, 1979. ISBN 0-87663-294-0
• Litroy, Jo. Jusqu'à la mort. Paris: Editions du Masque, 2013. ISBN 978-2702440193
• Symmons, Sarah. Goya: A Life in Letters. Pimlico, 2004. ISBN 978-0-7126-0679-0
• Tomlinson, Janis. Francisco Goya y Lucientes 1746–1828. London: Phaidon, 1994. ISBN 978-0-7148-3844-1
• Tomlinson, Janis. "Burn It, Hide It, Flaunt It: Goya's Majas and the Censorial Mind". The Art Journal, Volume 50, No. 4, 1991

Спољашње везе

• Гојин италијански блок скица на сајту Музеја Прадо у Мадриду
• Goya hidden micro-signatures a revolutionary discovery
• Франсиско Гоја на сајту Енциклопедија Британика
• Francisco Goya's Cats
• Goya in Aragon Foundation: Online catalogue
• Goya, the Secret of the Shadows, a documentary film by David Mauas, Spain, 2011, 77'
• Goya: The Most Spanish of Artists, Museum of Fine Arts, Boston
• „Caprichos” (PDF).  (10.0 MB) (PDF in the Arno Schmidt Reference Library)
• „Desastres de la guerra” (PDF).  (10.6 MB) (PDF in the Arno Schmidt Reference Library)
• Etching series by Goya
• "His Majesty’s Giant Anteater – A New Goya is Discovered!"
• Bibliothèque numérique de l'INHA – Estampes de Francisco de Goya
• Goya in the Metropolitan Museum of Art
• Prints & People: A Social History of Printed Pictures
• Fracisco Goya Prints in the Claremont Colleges Digital Library