Ајн Ренд

Ајн Ренд
Портрет Ајн Ренд у Конгресној библиотеци
Лични подаци
Датум рођења	(1905-02-02)2. фебруар 1905.
Место рођења	Санкт Петербург, Руска Империја
Датум смрти	6. март 1982.(1982-03-06) (77 год.)
Место смрти	Њујорк, САД
Образовање	Државни Универзитет у Санкт Петербургу
Породица
Супружник	Френк О'Конор
Филозофски рад
Епоха	Савремена филозофија
Школа филозофије	објективизам
Званични веб-сајт
aynrand.org

Ајн Ренд (енгл. Ayn Rand, IPA: /ˈaɪn ˈrænd/; рус. Айн Рэнд, пуно име рус. Алиса Зиновьевна Розенбаум; Санкт Петербург, 2. фебруар 1905 — Њујорк, 6. март 1982) била је руско-амерички филозоф, романсијер, драматург и сценариста. Позната је по веома утицајним романима кроз које је развила и обрадила филозофију објективизма. Након завршених студија историје на Државном универзитету у Санкт Петербургу, због неповољних друштвено-економских догађаја у новонасталом Совјетском Савезу и грађанском рату који му је претходио, преселила се у Сједињене Државе 1926. године, где је 1935. и 1936. радила као филмски сценариста и позоришни продуцент. Значајни књижевни успех стекла је романом Величанствени извор (енгл. The Fountainhead) из 1943, који је после многих одбијања од стране издавача услед замерки на превеликој дози индивидуалности и интелектуалности, годину дана од штампања постао најпродаванија књига у Америци и то захваљујући само усменом предању. Овај успех донео јој је међународну славу.

Своје најпознатије дело, роман Побуњени Атлас (енгл. Atlas Shrugged) објавила је 1957. После тога потпуно се посветила писању документарне и филозофске литературе са намером ка дубљем разрађивању и објашњавању филозофије објективизма. До своје смрти 1982. објављивала је своје магазине и неколико књига колекција есеја. Ренд је заговарала разум као једино средство стицања сазнања, одбацујући веру и религију. Подржавала је рационални и етички егоизам, а одбацивала алтруизам. У политици, употребу силе је осуђвала као неморалном, и супротставила се колективизму и етатизму, као и анархизму. Била је заговорник лесе фер капитализма, као система заснованог на признавању индивидуалних права човека. У уметности, Ренд је промовисала романтични реализам.

Књижевна критика је романе Ајн Ренд примила са помешаним рецензијама, док је њена филозофија углавном игнорисана или одбацивана од стране академије. Међутим, последњих деценија долази до значајног повећаног интересовања за филозофију објективизма. Објективистички покрет, ради на ширењу идеја како у академским круговима, тако и у широј јавности. Ренд је остварила велики утицај у либертаријанском покрету и међу Америчким конзервативцима, али и на бројне појединце међу којима је и предузетник Џими Вејлс, саоснивач и председник Викимедије, непрофитне корпорације која руководи пројектом Википедија.

Живот

Детињство и младост

Рендова је рођена као Алиса Зиновјевна Розенбаум у предузетничкој породици, која је живела у Санкт Петербургу. Биља је најстарија од три ћерке Зиновја Захаровича Розенбаума и његове жене Ане Борисовне. Зиновј Розенбаум је био успешан фармацеут и предузетник, власник зграде у којој се налазила његова апотека. Са страшћу према слободној уметности, Рендова је касније изјавила да јој је школовање било неизазовно и кренула је са писањем сценарија са осам година, а романа са десет. У гимназији најбоља другарица јој је била Олга, сестра књижевника Владимира Набокова. Њих две су се веома интересовале за политику и биле су активне у дебатама које су се одвијале у чувеној кући Набокова. Док је Олга Набокова бранила конситутивну монархију, Рендова је заговарала републиканске идеје. Имала је дванаест година за време Фебруарске револуције из 1917, током које је подржавала Александра Керенског.

Октобарска револуција и владавина Бољшевика и Владимира Лењина пореметили су живот породице Ренд. Посао њеног оца је конфискован од стране државе, а њена породица расељена. Они су избегли на Кримско полуострво, које је на почетку било под контролом Беле гарде током Руског грађанског рата. Касније је писала да се током средње школе изјаснила као атеисткиња и да је ценила разум више него друге људске врлине. После завршетка средње школе на Криму са 16 година, Ајн се вратила са породицом у Петроград (како је Сант Петерсбург био преименован у то доба), где су се нашли у очајном стању, повремено скоро гладујући.

После Руске Револуције, универзитети су постали доступни и за жене, те је тако Ренд била у првој групи жена које су се уписале на Петроградски Државни Универзитет, где је са 16 година отпочела студије на одељењу социјалне педагогије, дипломирајући историју. На универзитету се упознала са делима Аристотела, чија ће филозофија постати њен највећи узор и Платона, у чијој је филозофији видела свој највећи контра-узор. Трећа фигура чију је филозофију исцрпно студирала био је Фридрих Ниче. Пошто је читала на француском, немачком и руском, Ајн Ренд је уживала читајући Достојевског, Виктора Хуга, Едмона Ростана и Фридрика Шилера, који су заувек остали њени омиљени писци.

Насловна страна првог објављеног дела Ајн Ренд - Монографија глумице Пола Негри од 2,500 речи, објављене 1925.

Мало пре него што је дипломирала Ренд је међу многим другим „буржоаским“ студентима протерана са Унивезитета. После жалби групе гостујућих страних научника који су предавали на Петрговградском универзитету, многим протераним студентима је било дозвољено да се врате и заврше своје студије како би дипломирали, што је Ренд и урадила у октобру 1924. Она је накнадно студирала годину дана на Државном факултету за уметност у филмској индустрији у Лењинграду. За један од својих задатака је написала есеј о пољској глумици Пола Негри, што је постало њен први објављени рад.

Долазак у Сједињене Америчке Државе

У јесен 1925, Ренд је добила визу да посети своје рођаке у Америци. Напустила је Совјетски савез 17. јануара, 1926, а у Њујорк је стигла 19. фебруара, 1926. Када је угледала панораму Менхетна, коју је до тада толико пута гледала само на филмском платну, у њеним очима су се помешале сузе и снежне пахуље и тада је исплакала „Сузе сјаја“, како их је касније назвала. Намеравала је да остане у САД и постане сценариста, па је неколико месеци живела код својих рођака у Чикагу. Један од њених рођака је био власник биоскопа у којем је она могла да гледа гомилу филмова без наплате. Након тога се преселила у престоницу филмске индустрије, Холивуд у Калифорнији.

У почетку је морала да преживљава и радила је ситне послове како би исплатила основне животне трошкове. Међутим, шансу да ради као статиста у филму „Краљ краљева“ са чувеним редитељем Сесилом Б. Демилом искористила је да се запосли и као помоћни сценариста. Такође, на сету филма „Краљ краљева“ упознала је и младог перспективног глумца Френк Оуконора (енгл. Франк О'Цоннор), са којим се венчала 15. априла, 1929. Званично је добила пребивалиште у САД у јулу 1929, а амерички грађанин је постала 3. марта, 1931. Како је током тридесетих година радила различите послове како би могла да финансира своје писање, једно време је радила и као шеф костимографског одељења у чувеној продукцијској кући „РКО Пицтурес“, једном од 5 великих студија из Златног доба Холивуда. Неколико пута је безуспешно покушавала да у САД доведе и своје родитеље и сестре, али Совјетске власти нису желеле да им издају потребна документа за емиграцију.

Рана фикција Ајн Ренд

Први успех као писац доживела је 1932. када је Универсал Студио откупио њен сценарио за филм „Црвени пијун“ (енгл. Ред Паwн), али тај флим никада није продуциран. После овога написала је сценарио за драму „Ноћ 16. јануара“ (енгл. Нигхт оф Јануарy 16тх) која се играла 1934. у Холивуду, а затим 1935. на Бродвеју, где је постала један од хитова. Инспирација за драму јој је било убиство шведског инжињера и предузетника Ивара Креугера, који је због држања монопола над производњом шибица између два светска рата, био познат као Краљ шибица. На сваком извођењу ове драме, чија се радња одигравала у судници, за „пороту“ су бирани чланови публике. Порота би саслушала изајве „сведока“ и на основу поротине „пресуде“ глумци би одиграли један од два могућа завршетка. Циљ јој је био да драматизује конфликт између индивидуализма и конформизма, где поротина одлука јасно открива коју страну поротници преферирају. 1941. студио Парамоунт Пицтурес снимио је флм који је био заснован на овој драми. Ренд није учествовала у његовој продукцији и била је веома критична према снимљеном филму. 1934. је написала роман и сценарио „Идеал“ за који није могла да нађе продуцента. Сценарио за представу „Идеал“ први пут је објављен постхумно 1984. као део публикације „Рана Ајн Ренд“, а у форми романа је први пут објављен 2015. У роману „Идеал“ прича прати популарну глумицу Гонду, за коју је Ренд добила инспирацију од Грете Гарбо и једног разговра у којем је једна обожаватељка изјавила да би дала свој живот само да се упозна са својом омиљеном глумицом. У роману се Гонда појављује на вратима својих обожаватеља и очајно их моли за помоћ. На тај начин радња романа тестира интегритет оних људи који изјављују да живе по идеалима и да су спремни да ураде све за другу особу, односно шта се дешава када је потребно да се пређе са речи на дела.

Први објављени роман Ајн Ренд је полу аутобиографски роман „Ми живи“ (енгл. Wе тхе ливинг) из 1936. Радња се дешава у Совјетском Савезу и прати борбу између појединца и државе. У предговору издања „Ми живи“  из 1959. Ренд ће написати да је тај роман нешто најближе њеној аутобиографији што ће икада написати. Рекла је да роман није аутобиографија у буквалном, већ само у интелектуалном смислу. Радња романа је измишљена, али позадина није. Почетна продаја није добро кренула и њен амерички издавач је зауставио даље штампање, мада су европска издања наставила са продајом. После великог успеха њених каснијих романа, Ренд је 1959. била у могућности да изда ново прерађено издање, које се од тада продало у преко три милиона примерака. Без њеног знања и одобрења, у Италији су 1942. по њеном роману снимили два филма, „Нои виви“ и „Аддио, Кира“. У Риму су филмови пролазили одлично на биоскопским благајнама, али портрет Интелигентне, сексуално независне хероине филма која се бори против стега државе, био је неприхватљив за фашистичку владу Италије. Убрзо су их прогласили антифашистичким, забранили и повукли из италијаснких биоскопа. Стајали су заборављени годинама, а онда поново откривени 1968. Филмови су прерађени и пречишћени, спојени у нову верзију, коју је Ренд одобрила и која је 1986. поново пуштена под називом „Ми живи“.  

Роман „Химна“ (енгл. Антхем) написала је током паузе у писању њнеог следећег великог романа „Величанствени извор“.  Објављен је у Енглеској 1938, јер Ренд није успела да нађе издавача у Америци, уз коментаре да она не разуме социјализам. Радња романа „Химна“ се одиграва у неодређеној будућности, када човечанство живи ново мрачно доба, доба где су технолошки напреци пажљиво креирани и када је концепт индивидуалности избрисан. У овој дистопији тоталитарни колективизам је толико напредовао да је чак и реч „Ја“ заборављена и замењена са речју „Ми“. Као и са романом „Ми живи“, каснији успех јој је омогућио да 1946. роман „Химна“ поново изда, овог пута у САД, и да га прода у преко три и по милиона копија.   

Величанствени извор и политички активизам

Током 1940. Ренд је постала политички активна. Заједно са својим мужем радила је пуно време на волонтерској позицији током председничке кампање републиканског кандидата Вендела Вилкиа на изборима 1940. На овом послу доживела је и своја прва искуства јавног наступа, суочавајући се са понекад непријатељским питањима њујоршких гласача којима је презентовала Вилкијев политички програм, искуству у којем је како је касније говорила уживала. Ове активности су је довеле у контакт са осталим интелектуалцима који су подржавали капитализам слободног тржишта. Постала је пријатељ са новинарем Хенријем Хазлитом и његовом женом, а Хазлит ју је упознао са економистом Аустријске школе Лудвигом фон Мизесом. Упркос филозофским неслагањима које је имала са њима, Ренд је током целе каријере снанжно подржавала њихов рад и наилазила на истоветну дозу дивљења са њихове стране. Једном приликом је Мизес Ајн Ренд назвао „најхрабријим човеком у Америци“, комплиент који је она посебно ценила јер је рекао „човек“ уместо „жена“. Ренд је такође уживала пријатељство са либертаријанском књижевницом и новинарком Изабел Патерсон. Током њихових дружења која су трајала до дубоко у ноћ, Патерсонова је Ајн Ренд учила о америчкој историји и влади, док је Ренд њој давала идеје за њену једину филозофску књигу која није писана као фикција, „Бог машине“. Изабел Петерсон је препознала етику Ајн Ренд као јединствен допринос и током четрдесетих година јој је писала: „Чини се као и да даље не знаш да су твоје идеје нове... Твој концепт Ега је ентитет, особа, живо биће које функционише у конкретној стварности“.

Свој први велики усех као писац Ајн Ренд је остварила са делом „Величанствени извор“ (енгл. Тхе Фоунтаинхеад) из 1943, романтичарским и филозофским романом који је писала седам година. Прича прати бескомпромисног младог архитекту Хауарда Роарка (енгл. Хоwард Роарк) који не жели да своју иновативност уклапа ни у какве конформистичке шаблоне и његову борбу са друштвеним паразитима – са оним људима који покушавају да живе кроз друге, стављајући туђ живот испред свог. Она је сматрала да је кроз лик Роарка први пут успела да оживи своју визију идеалног човека, хероја који живи егоистичне моралне идеале, нарочито интегритет и независност. Ренд је професију архитекте поставила за позадину романа јер је сматрала да је то поље које спаја уметност, технологију и бизнис, а за Роаркову архитектуру инспирацију је пронашла у раду чувеног архитекте Френк Лојд Врајта (енгл. Франк Ллоyд Wригхт). Њене рукописе је одбило да објави дванаест издавача, све до издавачке куће Бобс-Мерил и то на инсистирање њиховог уредника Арчибалда Огдена, који је запретио да ће напустити компанију уколико се не одобри њено издавање. Док је завршавала роман, доктори су јој преписали Бензедрин, врсту амфетамина, који се тада користио за борбу против исцрпљености и умора. То јој је помогло да ради прековремено и да не прекорачи рокове за завршетак романа, али када је завршила са писањем била је толико исцрпљена да јој је доктор наредио двонедељни одмор. Дугорочно конзумирање овог амфетамина највероватије је допринело њеним, како су њени каснији сарадници описивали, наглим променама расположења.

„Величанствени извор“ је постигао светски успех и донео је његовој ауторки широку препознатљивост, славу и финансијску сигурност. Ренд је 1943. продала ауторска права за филмску верзију студију Варнер Брос и вратила се у Холивуд како би написала сценарио. По завршетку писања овог сценарија добила је понуду за посао од стране легендарног продуцента Хала Волиса (енгл. Хал Wаллис) који ју је запослио као сценаристу. Њен рад за Волиса изродио је и сценарија за филмове „Љубавна писма“ (енгл. Лове леттерс) и „Дошли сте заједно“ (енгл.Yоу цаме алонг) који су номиновани за Оскара. Овај посао дао јој је времена да ради на другим пројектима, укључујући и план да обради своју филозофију изван фикцијских романа кроз књигу „Моралне осове индивидуализма“. Иако ову планирану књигу никада није завршила, сажета верзија је објављена 1944. као есеј „Једини пут ка сутрашњици“ (енгл. Тхе Онлy Патх то Томорроw) у магазину Реадер'с Дигест.   

Док је радила у Холивуду, Ренд је наставила са својим активизмом усмереном ка слободном тржишту и против комунизма. Прикључила се Филмском савезу за заштиту америчких идеала, холивудској антикомунистичкој групи у чије је име писала чланке. Током Друге црвене панике у Америци, израз који се односи на период који је оквирно трајао од краја четрдесетих до краја педесетих година двадесетог века, и био познат по страху од комунистичког утицаја на америчке институције и шпијунаже од стране својетских агената, сведочила је као „пријатељски сведок“ испред Комитета за истраживање антиамеричке делатности. Њено сведочење се односило на разлику између њеног нимало пријатног личног искуства са Совјетским Савезом и обојеног приказа Совјетског Савеза у холивудском филму „Песма Русије“ из 1944. Ренд је тврдила да тај филм грубо погрешно представља услове у Совјетском Савезу и да приказује тамошњи живот много лепшим и бољим него што заиста јесте. Такође је хтела да критикује и славни филм из 1946. „Најбоље године наших живота“ због негативне представе пословног света, али јој то није дозвољено. Када су је после њеног саслушања питали шта мисли о ефективности ове истраге, описала је процес као „бескорисан“. 

После неколико одлагања, флмска верзија "Величанственог извора" изашла је 1949. Иако је коришћен сценарио Ајн Ренд уз минималне измене, њој се филм нимало није свидео и имала је приговоре на режију, глуму и остале елементе.

Побуњени Атлас и објективизам

У годинама након објављивања „Величанственог извора“ Ренд је добијала много писама читалаца, а нека су била и од људи на које је ова књига извршила дубок утицај. Ренд се 1951. године преселила из Лос Анђелеса у Њујорк, где је окупила групу таквих обожаватеља. Ова група (из шале названа „Колектив“) укључивала је будућег председника Федералних резерви Алана Гринспана, младог студента психологије Нејтана Блументала (који је касније променио име у Натањел БРенден), његову жену Барбару и Барбариног рођака Леонарда Пајкофа. У почетку је група била неформални скуп пријатеља који се викендима састају са Ренд у њеном стану, како би дискутовали о филозофији. Касније им је дозвољавала да читају њене нацрте за нови роман „Побуњени Атлас“. Блиска веза између Ајн Ренд и млађег Натајнела БРендена се, уз пристанак њихових супружника,1954. претворила у романтичну аферу.

„Побуњени Атлас“ је изашао 1957. као ремекдело Ајн Ренд. Она је тему овог романа описала као „улогу ума у човековом постојању и као последицу тога нову моралну филозофију: моралност рационалног личног интереса“. Роман промовише кључне принципе филозофије Објективизма и изражава њен концепт људских достигнућа. Радња се одиграва у дистопијској Америци у којој најкреативнији индустријалци, научници и уметници на потезе државе благостања одговарају штрајком и повлачењем у планине где граде друштво независне и слободне економије. Херој романа и лидер штрајка Џон Галт, описује штрајк, који повлачи умове појединаца који највише доприносе националном богатству и достигнућима, као „стопирање мотора света“. Са оваквим измишљеним штрајком, Ренд је желела да илуструје како би без залагања рационалних и продуктивних људи, економија колабирала, а друштво би се распало. Роман садржи елементе романсе, мистерије и научне фантастике, али и обимно излагање филозофије Објективизма у форми монолога који изговара Џон Галт.

Упркос многим негативним критикама,“Побуњени Атлас“ је постао међународни бестселер. У интервјуу Мајку Валасу, Ренд проглашава себе „најкреативнијим живим мислиоцем“. Када је завршила роман, Ренд је упала у тешку депресију. „Побуњени Атлас“ је њено последње завршено дело у домену фикције; прекретница у њеном животу, означило је крај Рендине каријере као писца и почетак њене улоге популарног филозофа.

Како би промовисао филозофију Ајн Ренд, Натањел БРенден је 1958. основао Натханиел БРенден Лецтурес, који је касније постао Натханиел БРенден Институте (НБИ). Чланови „Колектива“ су држали предавања испред института и писали чланке за објективистичке журнале које је Ренд уређивала. Касније су се неки од ових чланака нашли и у форми књига. Критика, укључујући и неке бивше НБИ студенте и самог БРендена, описивали су културу НБИ као интелектулни конформизам и прекомерно поштовање према Ренд. Ренд је износила своја мишљења на различите теме, од књижевности и музике до сексуланости и стилова брада и бркова, тако да су неки њени следбеници опонашали њене изборе, носили одећу какву су носили њени јунаци романа или куповали намшетај као њен. Ипак, неки од бивших НБИ студената верују да је прича о оваквим понашањима преувеличана и да су такве појаве биле ограничене међу њеним најближим следбеницима у Њујорку. Сама Ренд није била задовољна многим НБИ студентима и говорила им је да морају да се држе стандарда, понекад реагујући хладно или љутито на оне који се не би сложили са њеним ставовима..

Касније године

Ренд је 60-их и 70-их развијала и промовисала своју филозофију Објективизма пишући публицистику и држећи предавања студентима на институцијама као што су Јејл, Принстон, Колумбија, Харвард, МИТ. Од стране Луис и Кларк Колеџа 1963. године је добила почасни докторат. Такође, кренула је са годишњим предавањима на чувеном Форд Хал Форуму, после којих је одговарала на питања публике. Током ових предавања и сесија питања и одговора, она је често заузимала контроверзне ставове о политичким и друштвеним актуелностима. Ово укључује подржавање права на абортус, противљење рату у Вијетнаму, подршку Израелу у Јом Кипур рату против коалиције Арапских нација који је описала као “борбу цивилизованих људи против дивљака”, или став да су европски колонисти имали право да изграде земљу одузету од индијанаца. Такође је јавно подржавала неколико кандидата Републиканаца који су били у трци за председника САД, а најснажније кандидата Бери Голдвотера 1964. године, чију је кандидатуру промовисала у неколико чланака у “Објективистичким билтенима”.

Гроб Ајн Ренд и њеног супруга Френка Оконора, на гробљу Кензико у Валхали, Њујорк

Натанијел Бренден је 1964. Године отпочео аферу са младом глумицом Патрицијом Скот, са којом се касније и оженио. Натанијел и Барбара Бренден су ову аферу крили од Ренд. Када је сазнала за њу 1968. године, иако је њена романса са Бренденом већ била окончана, прекинула је све везе са паром Бренден, што је довело до престанка рада НБИ. Ренд је у чланку у магазину "Објективист" одбацила Натанијела Брендена због његове нечасности и “ирационалног понашања у његовом приватном животу”. Бренден се касније у интервјуу извинио “сваком студенту Објективизма” за “одржавање мита о Ајн Ренд” и због “доприноса ужасној атмосфери интелектуалне репресије која преовлађује у Објективистичком покрету”. У наредним годинама Ренд се растала са још неколико својих најближих сарадника.

После неколико деценија током којих је била страствени пушач, 1974. је морала да се подвргне операцији рака плућа. Престала је да пише своје билтене 1976. и упркос противљењу на крају пристала да јој доделе број социјалног осигурања и да тако уђе у систем државне здравствене заштите. Током касних 70-их су се њене активности у Објкетивистичком покрету смањивале, а нарочито после смрти њеног мужа 9. новембра 1979. Један од њених последњих пројеката је незавршена телевизијска адаптација “Побуњеног Атласа”.

Ајн Ренд је умрла 6. марта 1982, када јој је отказало срце у њеном дому у Њујорку. Сахрањена је поред свог супруга на гробљу Кензико у Валхали у држави Њујорк. На сахрани је присуствовао велики број њених поштовалаца, а поред њеног сандука је била постављена двометрашка цветна декорација у облику симбола долара. По њеном тестаменту, изабрала је Леондарда Пајкофа за свог наследника.

Филозофија

Филозофију је износила кроз своја књижевна дела, при чему је наглашавала права појединца, а сматрала да друштво као засебан ентитет не постоји. Фокус њеног рада је на појединцу. Била је противник сваког облика колективизма у које спадају и фашизам, стаљинизам, комунизам те социјализам и социјална држава. Промовисала је рационални етички егоизам супротан од етике алтруизма. Како сама каже: „Нисам заговорница капитализма, већ егоизма; ипак, не заговарам ни егоизам, већ здрав разум. Ако неко препозна моћ здравог разума и прихвати га и слиједи, све остало долази само по себи“.

Своју филозофију описивала је као "филозофију живота на Земљи", и назвала је "објективизам" пошто је назив егзистенцијализам већ био искоришћен. Сматрала је да је највећа вредност човека да оствари своју личну срећу, и назвала је себичност врлином. Заступала је слободну вољу и лесе фер економски систем. Њена филозофија оставила је велики утицај на либертаријанизам и америчке конзервативце.

Бројне организације промовишу филозофију објективизма. Неке од познатијих су Ајн Ренд Институт (енг. Аyн Ранд Институте) и Друштво "Атлас" (енг. Атлас Социетy). Главна објективистичка организација у Европи је Ајн Ренд центар Европа (енг. Аyн Ранд Центер Еуропе) са седиштем у Београду.

Literatura

• Badhwar, Neera; Long, Roderick T. (8. 6. 2010). Zalta, Edward N., ur. „Ayn Rand”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 16. 6. 2010. 
• Branden, Barbara (1986). The Passion of Ayn Rand. Garden City, New York: Doubleday & Company. ISBN 978-0-385-19171-5. OCLC 12614728. 
• Britting, Jeff (2004). Ayn Rand. Overlook Illustrated Lives series. New York: Overlook Duckworth. ISBN 978-1-58567-406-0. OCLC 56413971. 
• Burns, Jennifer (2004). „Godless Capitalism: Ayn Rand and the Conservative Movement”. Modern Intellectual History. 1 (3): 359—385. doi:10.1017/S1479244304000216. 

Спољашње везе

Медији везани за чланак Ајн Ранд на Викимедијиној остави