Đorđe (Aleksandrov) Karađorđević

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đorđe A. Karađorđević
Isečak iz porodične slike na Cetinju, uslikano nešto posle 8. septembra 1887.
Lični podaci
Datum rođenja(1857-01-10)10. januar 1857.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti24. decembar 1888.(1888-12-24) (31 god.)
Mesto smrtiGruž kod Dubrovnika, Austro-Ugarska
GrobCetinjski manastir (1888 — ?)
Oplenac (? — danas)
Porodica
RoditeljiAleksandar Karađorđević
Persida Karađorđević
DinastijaKarađorđevići

Đorđe A. Karađorđević (Beograd, 10. januar 1857 [29. decembar 1856] — Gruž kod Dubrovnika, 24. [12] decembar 1888) bio je deveto dete i peti sin kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, i husarski oficir carsko-ruske garde. Mlađi je brat Poleksije, Kleopatre, i kralja Petra I, a stariji kneza Arsena.

Rađanje i boravak u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Beogradu 29. decembra 1856. uoči Nove godine po starom kalendaru,[1] odnosno 10. januara 1857. po novom kalendaru. Bio je deveto dete i peti sin kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, međutim zbog bolesti su mu, pre njegovog rođenja, kao deca ili u ranoj mladosti preminuli dva brata, Aleksije i Svetozar, i dve sestre, Kleopatra i Jelisaveta. Od braće i sestara je neposredno po rođenju imao sestre Poleksiju i Jelenu, i braću Petra i Andreja. Petar je od njega bio stariji 12 godina. U zvaničnim Srpskim novinama je 15. (3) januara 1857. objavljena i pesma koju je njegov otac dobio povodom njegovog rođenja.[2]

Kršten je na Jovanjdan 19. (7) januara 1857. u 10 sati pre podne, u Sabornoj crkvi u Beogradu . Krštenje je obavio Mitropolit beogradski Petar, uz prisustvo članova porodice Karađorđević, članova aktuelne vlade Alekse Simića, kneževim ađutantima, i drugim licima. Dobio je ime Đorđe po dedi Karađorđu. Imao je i brata od strica iz starije grane dinastije koji se isto zvao, i koji je služio kao ađutant njegovom ocu. Knez je povodom tog čina primio dosta čestitka, i pomilovao je neke zatvorenike. Toma Vučić Perišić nije bio na krštenju zbog bolesti, ali je Đorđu poklonio jedan svoj pištolj koji mu je spasio život tokom Prvog srpskog ustanka, i u pismu je poželeo "da mladi knežević bude dostojan unuk svog dede Karađorđa, i da unuk velikog junaka bude veliki junak".[3] Kasnije će se ispostaviti da je, do rađanja Petra II, Đorđe bio poslednji Karađorđević koji se rodio na teritoriji Srbije.

Egzil i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Slika iz mladosti u nekoj enciklopediji. Kao godina smrti je pogrešno navedena 1882.

Kada je bio blizu da napuni 2 godine, 12. decembra (30. novembra) 1858. je održana Svetoandrejska skupština na kojoj je njegov otac bio prinuđen da podnese ostavku, posle čega je sa porodicom otišao na svoje imanje u Temišvaru. Po nekim kombinacijama je njegov brat od strica Đorđe A. Karađorđević imao šanse da bude odabran za novog kneza, za šta se zalagao njegov tast Kapetan Miša Anastasijević, međutim skupština je odlučila da ponovo vrati Miloša Obrenovića na mesto kneza. Nakon Miloševog povratka je u egzil najverovatnije otišao i stariji Đorđe sa ženom Sarkom.

U Temišvaru mu se 16. (4) aprila 1859. godine rodio mlađi brat Arsen, koji je bio poslednje dete i sin Aleksandra i Perside Karađorđević. Dva meseca kasnije mu brat od strica dobija sina Aleksu, a tri godine kasnije, 6. januara 1863. drugog sina Božidara. Nije pouzdano poznato gde su Aleksa i Božidar rođeni, ali izgleda nisu bili blizu grane porodice kneza Aleksandra. U nekom periodu nakon toga se sa porodicom seli u Peštu, gde sa mlađim bratom Arsenom započinje i naposletku završava osnovno obrazovanje kod Stevana V. Popovića. Po okončanoj osnovnoj školi, on i Arsen započinju gimnazijsko obrazovanje u institutu Senjijevu u istom gradu.[4] Andreja, rođeni brat koji je od Đorđa bio stariji 8 godina, mu je preminuo 12. jula 1864. sa 16 godina, a 10 godina starija sestra Jelena je preminula 26. jula 1867. u 21. godini. Sa majkom Persidom i braćom i sestrama se oko 1868. preselio u Beč, gde je nastavio gimnazijsko obrazovanje, koje je na kraju završio u Parizu. Posle toga je započeo i diplomirao na francuskoj vojnoj akademiji Sen-Sir.[4] Otac mu je svo to vreme izgleda boravio u Temišvaru. Đorđev bratanac, knez Pavle, nije znao za to da je Đorđe završio Sen-Sir, a za to je saznao tek negde pre 5. oktobra 1970. godine u arhivi svog oca Arsena. To saznanje je u jednoj prepisci saopštio Kosti St. Pavloviću 5. oktobra 1970.[5] Biografski podaci njegovog strica Đorđa su bili objavljeni 1888/89. neposredno posle njegove smrti u novosadskom listu Branik, koje je Glas Crnogorca preneo 13. (1) januara 1889, međutim Pavle verovatno nije imao pristupa arhivama tih dveju novina.

Tokom odrastanja je bio prilično bolešljiv, a ostalo je zapisano da je bio nižeg rasta i manje snage i od starijeg brata Petra i od mlađeg Arsena.[4], što bi značilo da je niži od 1,73 m, pošto je Arsen bio malo viši od toga.[6] Zabeleženo je i da je bio "bistre i pronicljive pameti, neobične oštrine duha, i skroman i štedljiv na oca".[4] Kada je završio Sen-Sir, jedno vreme je ostao da živi u Parizu, odakle je putovao po Engleskoj, Italiji, po zemljama severne Afrike, a bio je i na Kanarskim ostrvima. Putovao je i radi sticanja znanja, ali i zbog lošeg zdravlja, pa je uglavnom boravio u toplijim krajevima. Sa tih putovanja je pisao pisma, koja su po pisanju lista Branik prikazivala njegov neobičan dar posmatranja, dobar humor, ali i pomisao da zbog zdravlja neće živeti dugo. Tokom putovanja je povremeno obilazio i brata Petra na Cetinju, koji je tamo živeo od 1882, i oca Aleksandra u Temišvaru.[4]

Negde tokom tog perioda mu je majka, Persida Karađorđević, u 60 godina preminula 29. (17) marta 1873. u Beču.

Crna Gora i ruska vojska[uredi | uredi izvor]

Porodična slika Karađorđevića nastala na Cetinju nešto nakon 8. septembra 1887. Đorđe sedi desno

Njegov stariji brat Petar se negde tokom 1882. nastanio u Kneževini Crnoj Gori na dvoru kneza Nikole. Kada je Đorđev mlađi brat Arsen okončao obrazovanje i stupio u francusku vojsku, i Đorđe se preselio u Crnu Goru zajedno sa Aleksom Nikolajevićem, sinom svoje najstarije sestre i prvog deteta kneza Aleksandra, Poleksije, i Konstantina Nikolajevića. Negde u primorju ispod Bara je napravio i dvorac u kome je živeo, i u kome je imao nameru da preseli oca,[4] koji je u 75 godina i dalje živeo u Temišvaru.

Tri godine kasnije, sa 16 godina je 10. maja (27. aprila) 1885. preminula ćerka kneza Nikole, Marija Petrović Njegoš, a nedelju dana ranije, 3. maja (20. aprila) je sa 79 godina u Temišvaru preminuo i knez Aleksandar. Izgleda da Đorđe nije uspeo da ga preseli u Bar. Knez Pavle je u svojoj prepisci sa Kostom St. Pavlovićem, u pismu od 5. oktobra 1970. godine, naveo da je, u arhivama svog oca Arsena, skoro pronašao podatak da je iz nekog razloga knez Aleksandar bio nezadovoljan i Petrom i Arsenom, i da ih je u testamentu ostavio bez nasledstva, te da je skoro celokupno imanje i zaostavštinu ostavio upravo Đorđu, svom srednjem preživelom sinu. Postojale su dve verzije testamenta, od kojih je prva ostavljala Petra, a druga Arsena bez nasledstva. Pavle nije mogao da nađe prvu verziju testamenta, dok je drugu poslao Kosti St. Pavloviću. Na osnovu dokumenata iz arhive svog oca, Pavle je zaključio da je Đorđe "izgleda bio najsposobniji od njih trojice".[5] List Branik 1888. godine i jeste naveo da je Đorđe primio upravu porodičnih dobara iz Rumunije, i da je uredio očevu imovinu,[4] ali nije naveo ni da su Petar i Arsen ostali bez nasleđa, ni razloge nezadovoljstva kneza Aleksandra njima dvojicom.

Nakon uređenja očevine, sa bratom Arsenom je otišao u Petrograd, gde su obojica stupila u vojnu službu u Rusiji. Za kratko vreme su obojica stekli veliko uvažavanje vojnih krugova i carske porodice, pa su premešteni u carevu i caričinu svitu.[5] U Crnu Goru su se vratili oko aprila 1886. godine na godišnji pomen svome ocu. Na pomenu održanom u ponedeljak 21. aprila (stari kalendar) u Cetinju su prisustvovala sva tri Aleksandrova sina, njihov sestrić Aleksandar Nikolajević, bratanac iz starije grane Karađorđevića Božidar, i članovi dinastije Petrović Njegoš. Prisustvovali su i proslavi rođendana kneginje Milene, žene kneza Nikole.[7] Nakon toga se Đorđe i Arsen vraćaju u Rusiju na dalju vojnu službu.

Bolest i smrt[uredi | uredi izvor]

Đorđe je oduvek bio bolešljiv i slabog zdravlja, a vojna služba u Petrogradu koji ima oštriju i hladniju klimu mu je verovatno škodila zdravlju. Krajem oktobra 1888. se tokom vojnog odsustva vratio u Crnu Goru zbog pogoršanog zdravlja. Jednom prilikom se toliko preopteretio u jahanju, da je počeo da iskašljava krv.[4] Imao je i bolove u grudima, pa je na lekarski savet zimu trebao da provede u Arku u Italiji. Iz Cetinja za Kotor je 2. novembra (20. oktobra) 1888. pošao sa mlađim bratom Arsenom, sestrićem Acom Nikolajevićem, i sestričinom Idom Nikolajević. Do vozila koje je išlo za Kotor su ih ispratili knez Nikola, kneginja Milena, i knežević Danilo, a do Kotora su ih ispratili i Petar sa ženom Zorkom. Zorka je tada bila trudna sa Aleksandrom. Putnici su trebali brodom da odu do Venecije ili Trsta, odakle bi železnicom stigli do Arka.[8]

Tokom puta mu se stanje pogoršalo, i ponovo je počeo da iskašljava krv. Brod kojim je putovao je stao u Trst. Kada je njegov brat Petar čuo za to, ukrcao se 9. novembra (29. oktobra) na brod kneza Nikole koji se zvao Sibil, i krenuo je da poseti brata. Dva dana kasnije je javio dvoru u Cetinju da je Đorđu malo bolje, i da je prestao da iskašljava krv.[9] Sibil je knez Nikola kupio od Žila Verna.[10] U međuvremenu mu se na Cetinju rodio bratanac Aleksandar, mlađi Petrov sin. Đorđe je oko 15. (3) decembra izrazio želju da zimu umesto u Arku provede u Baru ili Ocinju, pa se sa Petrom u Opatiji ukrcao na Sibil, i zaplovili su za Bar.[11] Međutim tokom puta se Đorđu ponovo pogoršalo stanje, pa su morali da stanu u Gruž kod Dubrovnika. Kada je episkop Bokokotorski i Dubrovački Gerasim čuo da je Đorđe smrtno bolestan pristao u Gruž, otišao je da ga poseti i da mu da poslednje pričešće. Tokom cele noći je jedan sveštenik iz Dubrovnika ostao tamo, da bi ujutru Đorđe i preminuo, na dan Svetog Spiridona.[12]

U novinama iz tog vremena nije navedeno od čega je preminuo, ali je tokom 1970. knez Pavle u arhivama svog oca našao da je Đorđe preminuo od galopirajuće tuberkuloze. Imovinu koju je nasledio od oca je ostavio mlađem bratu Arsenu.[5] Pre smrti je bio u pregovorima sa Maticom Srpskom oko zadužbine svog oca Aleksandra zarad prosvete, pošto je želeo da to bude od koristi srpskom narodu. Uspeo je da na vreme to uredi, pre nego što je preminuo.[4] Među poslednjim željama mu je bila da ga sahrane u Cetinjski manastir.[13]

Sahrana i godišnji pomen[uredi | uredi izvor]

Isečak gornjeg dela naslovne strane Glasa Crnogorca od 30. (18) decembra 1888.
Umrlica objavljena u istom broju novina
Pesma posvećena Đorđu A. Karađorđeviću u Glasu Crnogorca od 25. decembra 1888. Pesme u ovom listu su pisane i povodom drugih prilika i drugim ličnostima.

Kada je knez Nikola čuo da je Đorđe preminuo, krenuo je iz Bara na Cetinje, a njegov stric vojvoda Božo Petrović Njegoš je krenuo u Kotor da dočeka povorku koja je donosila pokojnika. Oko 29. (17) decembra uveče je povorka stigla u Kotor, da bi ujutru produžili za Cetinje. U Kotor ih je sačekala jedna vojna četa sa zastavom i pod oružjem, koja ih je dopratila do Cetinja. Na Njegušima su po crkvama zvonila sva zvona. Kod Dubovika je prestolonaslednik Danilo sa pratnjom dočekao povorku, a na Bajicama im se pridružio učeniji svet. Kod cetinjske barutane je došlo i sveštenstvo sa krstom, učenici iz škola, i obični građani Cetinja, i predstavnici cetinjske čitaonice. Polagali su vence u mrtvačka kola, pa je pogreb dalje produžio ka Cetinjskom manastiru. Iza kola su peške u prvom redu išli Petar Karađorđević, knez naslednik Danilo, vojvoda Božo Petrović Njegoš, i ambasador Rusije u Crnoj Gori - Kimon Emanuilovič Argiropulo. Kako su se približavali samom gradu Cetinju, tako se povorka uvećavala. Na ulazu u grad ih je čekala još jedna četa vojnika pod zastavom i oružjem, i jedna četa perjanika. Tu su ih sačekali knez Nikola, kneginja Milena i odrasli članovi dinastije Petrović Njegoš, mitropolit crnogorsko-primorski Mitrofan, arhimandrit dečanski Rafailo, i mitropolitski proto-đakon. Po susretu su nastavili ka Manastiru. Uveče su i stigli na odredište, a Petar i Arsen su izdali i umrlicu, koja je objavljena 30. (18) decembra u Glasu Crnogorca, službenim novinama kneževine Crne Gore. Na vrhu prve strane je i bila objavljena počast Đorđu Karađorđeviću.[13]

Tokom cele noći su sveštenici obavljali bdenje, da bi u 9 ujutru započela arhijerejska služba. I Karađorđevići i Petrović Njegoši, kao i ostali prisutni, su postavili vence. Kovčeg sa Đorđem je bio do pola prekriven srpskom trobojkom. U 10 sati su u crkvu došli njegov brat Petar, prestolonaslednik Danilo, kneginja Milica, velika vojvotkinja Stana, kao i predstavnici stranih dvorova i njihovi sekretari. Po njihovom dolasku je započelo opelo, koje je oko 11 sati završeno. Tada je mitropolit Mitrofan sa sveštenicima izašao iz crkve na leva vrata, a knez Nikola i njegov sin Danilo su sa svojim velikodostojnicima prihvatili sanduk, i spustili ga u sveže iskopan grob, koji je bio odmah pored crkve. Tokom spuštanja su ispaljeni počasni plotuni vojničkih četa, i pucalo se iz topova.[13] Imendan prestolonaslednika Danila je proslavljen samo u crkvi, a zbog žalosti nisu primale čestitke.[13]

U Glasu Crnogorca od 13. (1) januara 1889. su objavljena saučešća upućena Petru i Arsenu Karađorđeviću povodom smrti njihovog brata. Pored svih rođaka i prijatelja, članova dinastije Petrović Njegoš, i stranih dvorova, izdvojene su i sledeće izjave:[4]

  • Član pukova Carevih husara, Knez Aleksej Nikolajevič Dolgorukov, bio je poslat od puka da položi venac na Đorđev grob, i pitao je Arsena da li će moći da se nađe sa njim na Cetinju.
  • Abdul Hamid II, tadašnji turski sultan, izjavio je iz Carigrada saučešće knezu Nikoli povodom Đorđeve smrti.
  • Veliki Knjaz Nikola mlađi, prestolonaslednik Rusije, iz Carskog Sela u ime husarskog puka, kome je i Đorđe pripadao, je izjavio saučešće Petru Karađorđeviću.
  • Izabela II, bivša kraljica Španije, iz Pariza je izjavila saučešće Petru Karađorđeviću.
  • Darinka Petrović Njegoš, bivša kneginja Crne Gore i strina kneza Nikole, iz Venecije je poručila saučešće Petru Karađorđeviću.
  • Arnulf Bavarski, član dinastije Vitelsbah, iz Minhena (Monakova) je uputio saučešće Petru Karađorđeviću.

Knez Arsen nije lično prisustvovao pomenu i sahrani, a u Cetinje se vratio uoči Badnje večeri.[4] Sa Aleksejem Dolgorukovim i kneginjom Ščerbotovom se sreo 15. (2) januara 1889. kod Bukovice, i zajedno su otišli do dvorca kneza Danila, gde je Dolgorukovom bilo pripremljeno prenoćište. Arsen i Aleksej su zajedno otišli do Đorđevog groba, gde je Aleksej u ime njihovih drugova iz puka položio veliki venac na kome je na ruskom pisalo "Knezu Đorđu Karađorđeviću, dragome drugu, lajb-husari". Posle toga je otišao kod Petra, i njemu je takođe izjavio saučešće. Te večeri je bio odlikovan krstom Danila I. Sa ženom, kneginjom Ščerbotovom, je sutra ujutru prisustvovao doručku koji su mu priredili knez Nikola i kneginja Milena, da bi posle od 10 ujutru otišao na službu u pomen Đorđu. Na pomenu u crkvi cetinjskog manastira su pored njega bili i Petar i Arsen, knez Danilo, ruski ambasador Argiropulo, crnogorski oficiri, i ostali narod. Uveče je na dvoru kneza Nikole održan svečana večera u čast Dolgorukova, da bi posle toga on sa ženom i knezom Arsenom preko Kotora otišao za Petrograd.[14] I Petar je otišao iz dvora u inostranstvo, preko Kotora u Beč, pošto je imao stomačnih tegoba sa probavom. Spekulisalo se da će možda produžiti i u Pariz zbog tih tegoba.[14]

Na godišnjem pomenu, održanom 24. (12) decembra 1889, u Cetinju je službu vršio mitropolit Mitrofan sa cetinjskim protojerejem Krstom Matanovićem, i bajičkim parohom Markom Martinovičem. Prisutni su bili Đorđev bratanac Aca Nikolajević, vojvoda Petar Vukotić, svi ministri, članovi suda i građanstvo.[15] U isto vreme je u Dubrovniku Petar sa ženom Zorkom prisustvovao u lokalnoj crkvi, gde je uredio zaupokojenu liturgiju povodom godinu dana smrti mlađeg brata. Službu je obavljao paroh dubrovački Jovan Bućin, a prisustvovalo je dosta pravoslavnog i katoličkog stanovništva.[16]

U nekom trenutku je njegovo telo premešteno na Oplenac. Koliko je poznato nije se ženio, ni imao dece.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Bio je poslednji Karađorđević koji je rođen na teritoriji Srbije do rađanja Petra II. Između njih je prošlo oko 66 godina. Veći razmak je bio samo između Tomislava i Stefana, i iznosi 90 godina.
  • Toma Vučić-Perišić zbog bolesti nije bio na njegovom krštenju, ali mu je poklonio jedan svoj pištolj koji mu je spasio život u Prvom srpskom ustanku.[3]
  • Iz nekog razloga njegov otac knez Aleksandar nije bio zadovoljan ni Petrom ni Arsenom, pa je njih dvojicu isključio iz nasleđa, i skoro sve ostavio Đorđu. Knez Pavle je taj podatak otkrio tek tokom 1970. u arhivama svog oca. Na osnovu dokumenata u toj arhivi je zaključio da je Đorđe "izgleda bio najsposobniji od njih trojice". Pre smrti je tu nasleđenu imovinu ostavio mlađem bratu Arsenu.[5]
  • Bio je niži i od Arsena i od Petra[4], što znači da je bio niži od 1,74 m.[6]
  • Brod Sibil, kojim je Petar Karađorđević došao do Đorđa u Trstu, i kojim su isplovili nazad za Dubrovnik, gde je Đorđe i preminuo, je prethodno bio u vlasništvu Žila Verna.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Srbija - u Beogradu 31. decembra”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. 31. decembar 1856. Pristupljeno 29. novembar 2022. 
  2. ^ M.B. (3. januar 1857). „Njegovoj svetlosti gospodaru i knjazu srpskom Aleksandru I”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. str. 2. Pristupljeno 29. novembar 2022. „Skroz dole levo” 
  3. ^ a b „Srbija, u Beogradu 7. januara”. digarhiv.nbs.rs. Novine srpske. 7. januar 1857. str. 1. Pristupljeno 29. novembar 2022. „Srednja kolona” 
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k Branik (1. januar 1889). „Iz novina” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. Pristupljeno 29. novembar 2022. „Gornji deo treće i četvrte kolone na prvoj strani, i gornji deo prve kolone na drugoj strani. Na trećoj strani je podatak o Arsenovom dolasku u Cetinje.” 
  5. ^ a b v g d Kosta St. Pavlović (jun 1980). „Dvadesetpetogodišnja prepiska sa knezom Pavlom (1950-1976)” (PDF). 27mart.com. str. 10. Pristupljeno 29. novembar 2022. 
  6. ^ a b Na ovoj razglednici su Arsen, Pavle i kralj Aleksandar iste visine, a Pavle i Aleksandar su bili malo viši od 1,74 m
  7. ^ „Domaće vijesti” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 27. april 1886. str. 3. Pristupljeno 29. novembar 2022. „Donji deo prve polovine gornje kolone na trećoj strani” 
  8. ^ „Domaće vijesti - krenuli” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 23. oktobar 1888. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Treća strana, vrh zadnje kolone” 
  9. ^ „Domaće vijesti - Knjaz Petar A. Karađorđević” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 6. novembar 1888. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Početak treće kolone na trećoj strani” 
  10. ^ a b Stojan Stamenić (24. jul 2022). „Knjaz Nikola na brodu Žila Verna”. pobjeda.me. Pristupljeno 30. novembar 2022. 
  11. ^ „Domaće vijesti - "Najmlađi Karađorđević" i "U Bar"” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 11. decembar 1888. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Druga strana, dno druge, i početak treće kolone” 
  12. ^ „Domaće vijesti - Knjaz Đorđe” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 24. decembar 1888. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Druga strana, sredina četvrte kolone” 
  13. ^ a b v g „Domaće vijesti - sprovod i pogreb Njeg. Svjetlosti Đorđa A. Karađorđevića” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 18. decembar 1888. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Druga kolona na trećoj strani” 
  14. ^ a b „Domaće vijesti” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 8. januar 1889. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Prva kolona na trećoj strani” 
  15. ^ „Domaće vijesti - tužni spomen” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 17. decembar 1889. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Treća kolona na drugoj strani” 
  16. ^ „Dopisi - Dubrovnik” (PDF). dlib.me. Glas Crnogorca. 24. decembar 1889. Pristupljeno 30. novembar 2022. „Na drugoj strani treća i četvrta kolona” 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_(Александров)_Карађорђевић&oldid=26794096”