Pedagogija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Školski čas

Pedagogija je nauka čije su oblasti izučavanja vaspitanje i obrazovanje. Sam termin se različito definisao u različitim periodima, što ukazuje na razvoj same nauke kroz ljudsku istoriju.

Pojam[uredi]

Školski čas u jednom selu u Indiji.

Reč pedagogija potiče iz grčkog jezika nastala u doba antičkih država i sastavljena je od dve reči — pais, paidos što znači dete, odnosno dečak, i ago, agein što znači voditi. U početku je ovaj termin imao doslovno značenje — označavala je roba koji je vodio dete od kuće do mesta gde se tadašnja omladina okupljala radi sticanja obrazovanja. Taj rob se zvao pedagog, tj. onaj koji vodi dete.[1] Međutim, prema nekim teoretičarima, rob se nije brinuo samo o sigurnosti deteta na putu od kuće i do nje, već se brinuo i o njegovom ponašanju.[2] Za razliku od dečaka, devojčice su ostajale sa svojim majkama u kući.

U starom Rimu se značenje pojma pedagog (lat. paedagogus) menja, te se sada odnosi na učenog roba, najčešće Grka, koji podučava decu. Već tada, kao i kasnije, sam termin „vođenje“ se menja iz doslovnog u preneseno značenje; pedagog je onaj koji usmerava, obrazuje i vaspitava[1].

Danas se termin pedagog može definisati u širem značenju i podrazumeva sve one koji se na neki način bave vaspitavanjem dece (tu se ubrajaju i roditelji i kada ne poseduju adekvatno pedagoško znanje) i u užim značenjima, gde se misli samo na lica koja se profesionalno bave vaspitanjem dece, odnosno nastavnike. Iz ovog termina, izvedeni su i uvreženi drugi, bliski termini poput pedagoških radnika, pedagoške ustanove, pedagoške mere itd. U različitim jezicima termin pedagogija ima različita značenja, što je donekle u vezi sa samim terminom, ali i različitim gledištima na samu nauku.[1]

Pedagogija kao nauka[uredi]

Pedagogija je nastala iz potrebe za sistematičnim prikupljanjem i uopštavanjem iskustava i znanja u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. Određivanje predmeta proučavanja pedagogije, kao i metodologije nije jednostavno jer se i druge društvene nauke bave društvom, društvenim fenomenima i praksom, često neraskidivo povezanim sa vaspitanjem. Zbog toga postoje neslaganja među različitim autorima, ne samo u vezi sa predmetom proučavanja i izborom metodologije, već postoji i nedoslednost u korišćenju stručne terminologije.[1]

Pedagoški pravci[uredi]

Veoma je mnogo linija razvitka pedagoške ideje i one se međusobno donekle poklapaju, ali ima i takvih koje se međusobno isključuju. Različiti teoretičari su dali klasifikacije tih pravaca.[1]

Poljski pedagog Bogdan Suhodolski sve pravce svodi pod „dve pedagogije“ koje su u međusobnoj „borbi“. Prva, „pedagogija esencije“ je okrenuta ka budućnosti i daje sliku vaspitanika kakav bi on trebalo da bude. Druga, „pedagogija egzistencije“ je okrenuta ka sadašnjosti i postavlja pitanja kakav vaspitanik zaista jeste. Međutim, između ova dva pravca mogući su i kompromisi, pogotovo u modernoj pedagogiji.[3] Čehoslovački pedagog František Singule navodi više mogućih klasifikacija, ali se opredeljuje za onu koja razlikuje jedanaest pravaca, među kojima su pragmatična, eksperimentalna, psihoanalitičko-individualna, pa i fašistička.[4] Francuz Žan Vijal ne daje konkretnu podelu pravaca, ali razgraničava faktore koji utiču na razvoj pedagogije. To su tehnopedagogija, pedocentrizam (zapravo spoj ove nauke sa biologijom i psihologijom) i sociocentrizam koji naglašava važnost socijalnih faktora u vaspitanju.[5] Amerikanac F. Majer daje podelu samo pedagogije na tlu SAD koju naziva teorijom vaspitanja. On navodi, između ostalih, idealističku, neorealističku, perenialističku, esencijalističku i druge, a kao najnoviju egzistencijalističku koncepciju vaspitanja, odnosno pedagogiju.[6] Njegov zemljak, Brameld, tvrdi da u SAD postoje četiri glavna pravca: esencijalistički, perenialistički, progresivistički i rekonstruktivistički, koji zapravo čine dva para zbog sličnosti među sobom. Takođe navodi i šest pravaca koji utiču na ova četiri, manje ili više ih menjajući.[7]

Pedagoške discipline[uredi]

Podela naučnih disciplina može da bude različita, jer može da se izvrši prema više kriterijuma. Ukoliko se kao kriterijum uzme vreme, tada se pedagogija može podeliti na savremenu, odnosno opštu i istoriju pedagogije. Kriterijum može da bude i uzrast, pa se tada deli na vaspitanje mladih (koje podrazumeva predškolski i školski uzrast) i vaspitanje odraslih, odnosno andragogija. Sama andragogija se dalje deli na vojnu, privrednu, školsku i penološku. Iz osnovno-, srednje- i visoko-školske pedagogije, koje pripadaju oblasti vaspitanja mladih, razvija se didaktika i metodika pojedinih predmeta. Ukoliko se kao kriterijum uzme mesto gde se pedagoška delatnost odvija, opšta pedagogija se deli, osim na predškolsku i školsku i na vanškolsku, internatsku i porodičnu. Nijedan kriterijum za podelu ne može u potpunosti da prikaže sistem pedagoških disciplina, zbog kompleksnosti same vaspitne delatnosti, pa se pribegava kombinaciji tih kriterijuma. Jedna važna disciplina koja se na taj način izdvaja je specijalna pedagogija koja se primenjuje u radu sa vaspitanicima koji su fizički i/ili psihički ometeni u razvoju. Ona se dalje može podeliti na surdo, tiflo, oligofrenu, orto i logopediju. Nisu sve naučne discipline jednako razvijene. Recimo, didaktika je veoma razvijena, ali je penološka pedagogija znatno manje.[1]

Istorijat[uredi]

Antičko doba[uredi]

Prva razmatranja pedagoške teorije su dali još antički filozofi, posebno sofisti, poput Sokrata, Platona i Aristotela. Platon je recimo, svoje viđenje sistema obrazovanja i vaspitanja dao u delu „Država i Zakoni“ i to viđenje je bilo idealizovano i u skladu sa tadašnjim ustrojstvom države. Slična viđenja su imali i drugi navedeni filozofi i ona su se ticala isključivo robovlasničke omladine i bila usmerena ka interesima vladajuće klase. Bez obzira na to ograničenje, ova razmatranja su doprinela razvitku pedagogije, jer su nametnula potrebu za celovitim sistemom obrazovanja, vaspitanjem dece od najranijeg uzrasta i ljudima koji će se profesionalno baviti obrazovanjem, a davala su i na značaju samom vaspitanju i ulogama igre i priča u procesu obrazovanja.[1] U starom Rimu izdvaja se teoretičar Kvintilijan koji posebnu važnost daje razvijanju govorništva i metodama vaspitanja.[8]

Srednji vek[uredi]

Doba feudalizma nije donelo veći pomak u pedagogiji. Dominiralo je učenje napamet crkvenih dogmi, a centralna figura je bio učitelj — „magister dixit“ bio je princip kojim se znanje svodi na ono što govori učitelj. Potrebe deteta, kao i njegove mogućnosti nisu bile važne, a cilj vaspitanja bila je „priprema“ za život nakon smrti i u skladu sa tim deca su vaspitavana da budu pokorna, a kao najčešće sredstvo postizanja pokornosti učenika korišćena je fizička kazna.[1]

Renesansa[uredi]

Renesansa je, između ostalog, donela i procvat pedagoškoj misli. Ističu se Vitorino da Feltre, Erazmo Roterdamski, Ludvig Vives, Fransoa Rable i drugi. Ono na čemu humanisti posebno insistiraju je obogaćivanje sadržaja o kojima će se učiti, posebno prirodnih nauka i istorije koje su u prethodnom periodu bile zapostavljene, nove metode vaspitavanja, drugačiji odnos prema detetu, čije potrebe i mogućnosti sada postaju važne, uvođenje obaveznog fizičkog vaspitanja itd. Tomas Mor daje svoje utopijsko viđenje vaspitanja koje je poslužilo kao osnova budućem socijalističkom poretku.[1]

Novi vek[uredi]

Na prelazu iz srednjeg u novi vek izdvaja se češki pedagog Jan Amos Komnenski (1592—1670), koji je ne samo teoretičar, već i čovek koji je radio na ostvarenju svojih koncepcija, te svoje ideje i praktično proverio i tako ih učinio životnim. U svojim idejama on propagira potrebe široke narodne mase tako što spaja naturalističku filozofiju renesanse i materijalistički pogled filozofa Fransisa Bejkona. Komnenski se može smatrati osnivačem didaktike i njegovo delo „Velika didaktika“ (lat. Didactica magna) jedna je od prvih celovitijih pedagogija. Posebno je zaslužan za uvođenje razredno-predmetno-časovnog sistema kao i određenih pedagoških principa koje je i potkrepio argumentima. Napisao je i mnoge udžbenike koji su se dugo vremena upotrebljavali u Evropi, a takože je pomagao i organizaciju obrazovanja u mnogim zemljama, kao što su Engleska i Švedska. Ipak, njegov koncept vaspitanja nije oslobođen verskog uticaja, posebno u domenu moralnog vaspitanja.[1]

Pedagogija u kapitalizmu[uredi]

Pedagogija je poput drugih društvenih nauka, a možda i više od njih, prolazila kroz sve etape društvenog razvitka buržoazije. U početku, pedagogijom su se bavili uglavnom filozofi, te se najviše razmatraju oni problemi u pedagogiji koji su istovremeno mogli da budu i predmet filozofskih koncepcija. Malobrojni su dali svoj doprinos razvoju pedagoških ideja i danas se smatraju pedagoškim klasicima.[1] Jedan od najranijih predstavnika je Džon Lok.[9] On pre svega zastupa interese buržuaskog društva i njega ne zanima obrazovanje širih narodnih masa kao Komnenskog. On stavlja akcenat na sadržaj vaspitanja i njegovu ulogu u razvoju ličnosti, ali pre svega u porodici, a ne u školi. Od Komnenskog se razlikuje i u pogledu moralnog vaspitanja, jer izvor moralnih vrlina vidi u potrebama poslovnog čoveka i džentlmena, a ne u Bogu. Najveći doprinos je dao u oblasti teorije saznanja, jer je smatrao da formiranje ličnosti zavisi od iskustva, a ne od „urođenih ideja“, što ga čini predstavnikom empirijske teorije o faktorima razvitka ličnosti. U 18. veku se izdvaja više filozofa koji su dali doprinos pedagogiji, kao što su Helvecije, Didro i Holbah. Poput Loka i oni su poricali urođene ideje i davali prvenstvo čulnom saznavanju individue. Zbog toga su čak i precenjivali uticaj vaspitanja. Zalagali su se za izučavanje prirodnih nauka, kao i za umno i moralno vaspitanje, ali oslobođeno religijskog uticaja. Takođe su školskom vaspitanju davali prednost u odnosu na ono koje se stiče u porodici. Ipak, ovi francuski materijalisti su u nekim pedagoškim shvatanjima bili ekstremni.[1] Žan Žak Ruso (1712 - 1778) se, pak, zalagao za interese sitne buržoazije, koja je tada predstavljala srednji sloj, demokratsko-liberalno nastrojen. Dao je, između ostalog, teorije o slobodnom razvitku i vaspitanju, o vaspitanju u prirodi, individualnom pristupu detetu, kaznama putem prirodnih posledica, jer je bio zagovornik protiv fizičkog kažnjavanja, a isticao je i značaj umnog vaspitanja.[10] Njegove ideje su bile nedosledne i protivurečne, a zamerke su mu i da je idealizovao prirodu deteta, njegovo izdvajanje iz društva, nesistematičnost u sticanju znanja, loš stav prema ženskoj deci itd. Ipak, imao je uticaja na kasnije pedagoge, kao što je Kant. On je na Univerzitetu u Keningsbergu predavao i pedagogiju, kao „praktičnu filozofiju“. On zagovara neophodnost vaspitanja u ljudskom životu i deli ga na pet komponenti: fizičko, disciplinovanje, civilizovanje, umno i moralno vaspitanje. Kant na vaspitanje ne gleda kao na prijatnu aktivnost za dete i centralno mesto zauzima disciplinovanje, odnosno navikavanje na poslušnost, pri čemu je dozvoljeno i fizičko kažnjavanje. Ipak svoj stav brani neophodnošću vaspitanja, jer se dete rađa sa životinjskim osobinama i potrebno je da vaspitanjem postane čovek. Kant je bio protiv da se pedagogija izgradi kao nauka, jer je smatrao da ona ne može jasno da razgraniči svoj predmet proučavanja u odnosu na druge nauke, pa samim tim može da ima status samo teorije. Naime, on je smatrao da su za ciljeve, metode i sredstva vaspitanja već zadužene filozofija (odnosno etika) i psihologija. Njegov naslednik na katedri, Johan Fridrih Herbart je naprotiv smatrao da pedagogija može biti samostalna nauka oslanjajući se na dostignuća pomenute dve. Takođe pod uticajem Rusoa, ali sa drugačijim konceptom od Kanta je bio Pestaloci (1746—1827). On unosi novinu u moralnom vaspitanju, koje je nesebično i zagovara princip prirodnosti u vaspitanju. Naime, on zagovara očiglednost u učenju i važnost posmatranja i zapažanja sveta koji okružuje dete. Po Pestalociju, to uslovljava razvoj razuma, rasuđivanja i uopšte intelektualnih sposobnosti. Osim principa očiglednosti, on zastupa i princip samodelovanja, individualnosti i sistematičnosti. Takođe, pokušao je da spoji nastavu sa proizvodnim radom. Krajem 18. i početkom 19. veka javlja se još značajnih pedagoga, naročito u Nemačkoj. Adolf Disterveg (1790—1866) je bio protivnik klerikalizma, reakcionarnih pruskih zakona o školstvu i formalizma u školi. Značajno je da se bavio problemima obrazovanja nastavnika, za kojima se javljala sve veća potreba zbog širenja mreže škola u tadašnje vreme. Za njih je napisao i više udžbenika, a naglašavao je važnost ličnosti nastavnika u obrazovanju. Fridrih Frebel (1782—1852) se bavio predškolskim uzrastom i započeo je rad u oblasti koja danas predstavlja disciplinu pedagogije; predškolskoj pedagogiji. Iako postoje zamerke na njegova shvatanja, on je uradio i mnogo pozitivnih stvari, kao što je insistiranje na samoaktivnosti i stvaralaštvu i važnosti igre u vaspitanju i ostvario je jak uticaj na kasnije pedagoge u mnogim zemljama. Čak se kasnije koncepcije zasnovane na njegovim radovima i nazivaju „neofrebelizmom“. Već pomenuti Herbart je imao veliki uticaj pedesetih godina 19. veka, iako su se njegova dela pojavila mnogo ranije. Njegove ideje su bile prihvaćene u mnogim zemljama, a njihov uticaj se osećao do tridesetih godina 20. veka. Čitav pedagoški pokret je poznat kao „herbartijanstvo“. Zbog svega toga, mnogi ga smatraju najvećim pedagogom u istoriji, pa čak i osnivačem pedagogije kao nauke. On je zapravo i nastojao da pedagogiju izgradi kao samostalnu nauku i to dedukcijom, pa mnogi njegove koncepcije nazivaju „deduktivnom pedagogijom“. Naime, osnovni put za izgrađivanje i konstituisanje pedagoške nauke po Herbartu je bila dedukcija, odnosno da jedno pedagoško načelo proizilazi iz drugog, poput posledice. On je prvi koji je nastojao da jasno razgraniči naučni deo pedagogije od praktičnog, uz obrazloženje potrebe za postojanjem i jednog i drugog. Po stavovima, bio je individualista, a njegova teorija intelektualistička, na šta ukazuje njegovo shvatanje saznavanja; da je ono subjektivno, jer je rezultat uticaja spolja. Istovremeno, ono je i samospoznaja duše, pa ima za cilj da razvije formu mišljenja, koja je zato bitnija nego sam sadržaj saznanja. Ovakva koncepcija pedagogije je mehanicistička i u njoj dominira formalni pravac. Zbog svoje privrženosti idejama Platona, a istovremenim odbacivanjem ideja Rusoa, Herbart je bio omiljen među fašistima u Nemačkoj, koji su se pozivali na ideje o vaspitanju sa ciljem poslušnosti, neprikosnovenosti autoriteta vođe, disciplinovanosti volje. Herbart je insistirao na određivanju cilja vaspitanja, koji je bio idealistički postavljen. Da bi se cilj postigao, potrebno je primeniti tri sredstva: upravljanje decom, nastavu i disciplinovanje. Posebno se bavio problemima nastave, kojoj je pridavao veliki značaj, posebno srednjoškolskoj nastavi. Po njegovom mišljenju, nastava mora da prođe četiri stupnja: jasnost, asocijacija, sistem i metod. Iako je odlazio u šablonizam i formalizam, Herbart je uradio mnogo na unapređenju pedagogije, a i izdejstvovao je da katedra pedagogije na kojoj je predavao stekne ravnopravan status sa ostalima. Herbartovi sledbenici su bili brojni i među njima se izdvajaju Ciler, Rajn, Stoj i Vilman, ali nisu uvek slepo sledili njegove ideje, već su pokušali i da ih aktuelizuju. Međutim, javljali su se i pravci suprotstavljeni Herbartovim idejama. Jedan od značajnijih protivnika bio je Ušinski (1826—1870). On je težio da predmet proučavanja pedagogije poveže sa tekovinama više nauka, između ostalih i antropologije i fiziologije. Samu pedagogiju je posmatrao kao veštinu, veoma blisku umetnosti, koja da bi se postigla, potreban je širok spektar znanja o onome ko se vaspitava (otuda upliv i bioloških disciplina).[1]

Pedagogija u socijalizmu[uredi]

Razvoj socijalističkih pedagoških ideja ima više faza; prva se vidi u delima nekih utopista poput Tomasa Mora i Tomaza Kampanele koji su živeli i stvarali u 16. i 17. veku. Njihova dela su zapravo opisivanje idealnog društva koje se bazira na pravičnosti i jednakosti. U njima je opisano i idealno vaspitanje koje je jednako za sve, bez obzira na pol i druge razlike. U njihovom zamišljenom društvu nema privatne svojine, pa troškove obrazovanja i vaspitanja mladih snosi celo društvo. Zahtevaju obrazovanje na maternjem jeziku, a ono treba da obuhvati prirodne nauke, odnosno da bude bazirano na realnim predmetima. Vaspitanje treba da bude umno, fizičko, moralno, estetsko i kroz rad, jer je rad obaveza svakog građanina.[11][12] Ono što oni eksplicitno ne pominju, ali što uočava Komnenski je da kroz favorizovanje učenja o realnim predmetima zagovaraju princip očiglednosti. Mnogi utopisti koji su dali doprinos i razvoju pedagogije su se pojavljivali i tokom 17, 18. i 19. veka, kao što su Hartlib, Džon Djuri, Vilijem Peti i drugi. Englez Robert Oven (1771—1858) i Francuz Šarl Furije (1772—1837) su osim teorijskih razmatranja, pokušali i da praktično realizuju svoje ideje. Oni visoko cene obrazovanje, jer je upravo ono sredstvo kojim se društvo može preobraziti, bez da se bilo ko ošteti i da svi mogu da osete blagostanje. Naime, oni ne propagiraju revoluciju kao način ostvarenja svojih ciljeva. Oni su verovali da je čovekov karakter uslovljen sredinom u kojoj živi i radi. Ukoliko bi ti uslovi bili idealni, ljudi bi bili dobri, puni ljubavi i poštovanja za druge. Dakle, moć vaspitanja je neograničena ukoliko se sprovodi u adekvatnim uslovima. Da bi dokazali svoju teoriju, osnivali su i naselja po Evropi, a kasnije i u SAD, ali je uspeh bio tek delimičan. Oven je takođe i društvenih predškolskih ustanova. Propagiraju vaspitanje za kolektiv, kroz rad i za rad od najranijeg mogućeg uzrasta, usavršavanje odraslih, povremenu promenu zanimanja kako bi se izbegla monotonija i povezivanja nastave sa industrijskom proizvodnjom. Takođe insistiraju na izučavanju prirodnih nauka i to u prirodi i na realnim predmetima. Zapravo, oni zahtevaju široko obrazovanje za radničku klasu, kojoj je isto bilo do tada uskraćeno i ističu dva principa; očiglednosti i svesnog usvajanja znanja, na kojima temelje svoju koncepciju obrazovanja.[1] Etjen Kabe je pokušao dalje da razvije ideje svojih prethodnika komunista, takođe bez menjanja samog društvenog poretka. On je osmislio komunističku koloniju nazvanu „Ikarija“.[13] Kolonija je osnovana u Americi, ali je doživela neuspeh. Naučno obrazloženje socijalističkog obrazovanja su kasnije dali Marks i Engels, koji su cenili radove pomenutih utopista. Doduše, problemima vaspitanja su se bavili kroz razmatranja i kritike buržoaskog društva, dakle ne direktno.[1] Na vaspitanje i obrazovanje su gledali kao na oruđe klasne borbe, pa time ukazali na povezanost vaspitanja i društva. Takođe su ukazali i na povezanost vaspitanja i politike. Smatrali su da vaspitanje mora da ima svestrani karakter, što u dotadašnjem društvu nije bio slučaj. Propagirali su ideje o obaveznom, besplatnom i tako svima dostupnom obrazovanju, koje bi trebalo da bude u vezi sa radom. Posebno su isticali značaj permanentnog obrazovanja i tačno određene uloge škole.[14] Prvi praktični pokušaji da se socijalističke pedagoške ideje realizuju su učinjeni tokom Pariske komune 1871. godine. Među odlukama ove Komune važne za pedagogiju su odvajanje religije i škole (što je značilo promenu sadržaja obrazovanja), dostupnost obrazovanja za sve, isticanje potrebe obrazovanja za odrasle, poboljšanje položaja nastavnika itd.[15] Lenjin je takođe dao svoj doprinos razvoju socijalističke pedagogije, naročito nakon oktobarske revolucije.[1] Ideje koje je izložio bile su spajanje nastave sa proizvodnim radom kroz tzv. politehničko vaspitanje, a i u vezi sa ulogom i odgovornošću nastavnika, sadržajima obrazovanja, omladinskim organizacijama itd.[16][17] Lenjinova supruga N. K. Krupska u svom delu „Narodno obrazovanje i demokratija“ takođe iznosi ideje o radnom vaspitanju i spajanju nastave i proizvodnog rada.[18] U Sovjetskom Savezu ona je bila cenjeni pedagoški radnik i učestvovala je u organizaciji tada novog sistema obrazovanja i vaspitanja.[1]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Orlović-Pokonjak, M. & Potkonjak, N. 1973. Pedagogija I deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva: Beograd.
  2. ^ E. B. Castle. Ancient Education and Today. Penguin books. LTD, pp. 63-64. 1961
  3. ^ B. Suchodolski, La pédagogie et les grands courents philosophique — pédagogie de l'essence et pédagogie de l'existence, Paris, pp. 3, 68, 81, 111 i dr. 1960.}-
  4. ^ F. Singule, Pedagogické smery 20 stoleté v kapitalistickych zemiech, Praha, pp. 305-308 i dr, 1966.}-
  5. ^ Traité des sciences pédagogiques, tom 2. Histoire de la pédagodie, u red. A. Debesse et G. Mialaret (autor delova o savrmenoj pedagoškoj misli je Jean Vial), Paris, pp. 379 i dalje, 1971.
  6. ^ -{Fr. Mayer. American Ideas and Education, Columbus, Ohio, 1964.
  7. ^ -{Theodore Brameld, Education as Power, New York, 1965.
  8. ^ Marko Fabije Kvintilijan. 1985. Obrazovanje govornika: odabrane strane. Veselin Masleša. Sarajevo.
  9. ^ Petrović, R. Aktuelnosti Lokove misli o vaspitanju. Pedagoško-književni časopis Uzdanica. - ISSN 1451-673X. - god. 5, br. 1 (2008), str. 84-94.
  10. ^ Žan Žak Ruso. 1989. Emil ili O vaspitanju. Estetika: Valjevo, Beograd.
  11. ^ Tomas Mor. „Utopija“. Utopija: Beograd. 2002.
  12. ^ Tomazo Kampanela. Grad sunca ili O ideji Republike : sa studijom Pola Lafarža o T. Kampaneli : pesnički dijalog. Beograd: Balkanska Gnoza: Pešić i sinovi, 2001
  13. ^ Etjen Kabe: Put u Ikariju (preveo s francuskog Petar Bešević). Beograd : Kultura, 1952, 2 sv. (XXXVIII, 340; 360 str.)
  14. ^ Marks, Karl & Engels, Fridrih. O vaspitanju i obrazovanju. Monografija. Radnička štampa. Beograd. 1982. str. 100-102.
  15. ^ Pariska komuna - 1871 - Dokumenti. Prevod: Smajlagić, N. Monografija. „Filip Višnjić“: Beograd. 1977.
  16. ^ V. I. Lenjin. O kulturi i vaspitanju. Preveli s ruskog: R. T. Milovanović i R. Teodosić. Rad. Beograd. 1952.
  17. ^ Lenjin o komunističkom vaspitanju i školi: članci i govori (preveo Radovan Teodosić). „Veselin Maleša“: Sarajevo, 1960.
  18. ^ Krupska, N. K. Narodno obrazovanje i demokratija. Savremena škola: Beograd. 1958.

Spoljašnje veze[uredi]


Dobar članak Članak Pedagogija je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.