Pismenost

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stopa pismenosti u svetu
Svetska nepismenost je prepolovljena između 1970 i 2015.
Oblasti mozga koje učestvuju u akviziciji pismenosti

Pismenost se tradicionalno smatrala sposobnošću čitanja, pisanja, i upotrebe aritmetike.[1] Značenje modernog termina je bilo prošireno da obuhvati sposobnost upotrebe jezika, brojeva, slika, računara, i drugih osnovnih sredstava za razumevanje, komunikaciju, sticanje korisnog znanja i upotrebu dominantnih sistema simbola date kulture.[2] Koncept pismenosti je proširen u OECD zemljama da obuhvati veštine za pristup znanju pomoću tehnologije i sposobnost razumevanja složenih konteksta.[2] Osoba koja putuje i boravi u inostranstvu ali nije u stanju da čita ili piše na jeziku zemlje domaćina, sa stanovišta lokalnog stanovništva se može smatrati nepismenom.

Ključ pismenosti je razvoj čitanja, progresije veština koje počinju sa sposobnošću razumevanja izgovorenih reči i dekodiranja pisanih reči, i koja kulminira u dubokom razumevanju teksta. Razvoj čitanja obuhvata opseg kompleksnijih jezičkih podloga kojima su obuhvaćene poznavanja govornih zvukova (fonologija), pravopisnih obrazaca (ortografija), značenja reči (semantika), gramatika (sintaksa) i obrasci formiranja reči (morfologija), svi od kojih pružaju neophodnu platformu za tečnost čitanja i razumevanje. Značajan deo sticanja pismenosti se odvija od rođenja do treće godine. Ako se ovaj okvir propusti, pismenost je znatno teže ostvariti kasnije.

Kada su ove veštine stečene, čitalac može da ostvari potpunu jezičku pismenost, čime su obuhvaćene sposobnosti njene primene na kritičnu analizu štampanih materijala, zaključivanje i sintezu; precizno i koherentno pisanje; i korišćenje informacija i uvida iz teksta kao osnove za donošenje informisanih odluka i kreativno razmišljanje.[3] Nesposobnost ostvarivanja toga naziva se nepismenost ili analfabetizam.[4]

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) definiše pismenost kao „sposobnost identifikacije, razumevanja, tumačenja, kreiranja, komunikacije i izračunavanja, koristeći štampane i pisane materijale povezane sa različitim kontekstima. Pismenost podrazumeva kontinuitet učenja u omogućavanju pojedincima da postignu svoje ciljeve, razviju svoje znanje i potencijale i da u potpunosti učestvuju u svojoj zajednici i širem društvu”.[5]

Oko 82% svetskog stanovništva je pismeno[6]

Nepismenost[uredi | uredi izvor]

Nepismenost ili analfabetizam je nepoznavanje pisma, neupućenost u veštinu čitanja i pisanja. Kriterijumi po kojima se neka osoba svrstava u nepismeno stanovništvo se razlikuju od države do države. Negde se smatra da je osoba nepismena ako ne zna da čita ili piše, a dok je na drugim mestima kriterijum da ne zna da čita, niti da piše. U nekim državama, kao što su Japan, Hongkong i Gvajana, osoba se smatra nepismenom ako ne poseduje osnovno obrazovanje. UNESKO svojom rezolucijom iz 1958. godine preporučuje da se nepismenima nazivaju ljudi koji ne znaju da pročitaju ili napišu jednostavan tekst u vezi sa svakodnevnim životom. Najviše je nepismenih u Aziji, a najnepismenije je stanovništvo Afrike, jer pojedine države imaju veoma visoku stopu nepismenosti.

Oko 20% svetskog stanovništva je nepismeno.[7]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Istorija pisanja i Istorija obrazovanja
Stopa nepismenosti u Francuskoj u 18. i 19. veku

Preistorijska pismenost[uredi | uredi izvor]

Poreklo pismenosti[uredi | uredi izvor]

Smatra se da se pismenost prvobitno pojavila sa razvojem računanja i računskih uređaja još u periodu pre 8.000. p. n. e. Pisma su nezavisno razvijena najmanje četiri puta u ljudskoj istoriji u Mesopotamiji, Egiptu, Indiji, Podunavlju, nizijama Mezoamerike, i Kini.[8]

Račun prodaje muškog roba i zgrade u Šurupaku, Sumerska ploča, oko 2600. p. n. e.

Najranije forme pisane komunikacije vode poreklo iz Sumera, lociranog u južnoj Mesopotamiji iz perioda oko 3500-3000. p. n. e. Tokom ove ere, pismenost je bila „uglavnom funkcionalna stvar, podstaknuta potrebom rukovanja novim količinama informacija i novim tipom upravljanja stvorenim trgovinom i proizvodnjom velikih razmera.”[9] Sistem pisanja se prvobitno pojavio u Mesopotamiji u vidu sistema vođenja evidencije u kome su ljudi koristili utisnute oznake za upravljanje trgovinom i poljoprivrednom proizvodnjom.[10] Ovaj sistem simbola je služio kao prekurzor ranom klinastom pismu kad su ljudi jednom počeli da koriste zapise na glinenim pločicama. Tekstovi u protoklinastom pismu su sadržali ne samo numeričke znake, veći isto tako ideograme kojima su prikazivani brojeni objekti.[8]

Egipatski hijeroglifi su se pojavili oko 3300-3100. p. n. e. i prikazuju kraljevsku ikonografiju koja naglašava moć među drugim elitama. Egipatski hijeroglifski sistem pisanja je bio prvi notacioni sistem koji je imao fonetske vrednosti.

Pisanje u nizijama Mezoamerike je prvi put ušlo u praksu u okviru Olmečke i Zapotečke civilizacije tokom perioda 900-400. p. n. e. Ove civilizacije su koristile glifno pisanje i numeričke notacione sisteme „crte i tačke” za namene vezane za kraljevsku ikonografiju i kalendarske sisteme.

Najranije pisane notacije u Kini datiraju unazad do dinastije Šang oko 1200. p. n. e. Ove sistematske notacije su nađene urezane na kostima i žrtvenim predmetima, poklonima i ulovljenim životinjama. Ove aktivnosti su bile usredsređene na elitu. Takvi zapisi su bili rani preci modernog kineskog pisma i sadržali su logogramsko pismo i brojeve.

Ovi primeri ukazuju na to da su rani koraci pismenosti bili blisko povezani sa moći i uglavnom su se koristili u upravljačkoj praksi, i verovatno je manje od 1% populacije bilo pismeno, jer je pismenost bila ograničena na vrlo malu vladajuću elitu.

Poreklo alfabeta[uredi | uredi izvor]

Prema društvenom antropologu Džeku Gudiju, postoje su dve interpretacije porekla pisma. Mnogi klasični naučnici, kao što je istoričar Ignas Gelb, smatraju da su stari Grci kreirali prvi alfabetski sistem (oko 750. p. n. e.) koji je koristio zasebne simbole za suglasnike i samoglasnike. Međutim Gudi se ne slaže s tim gledištem, i po njemu „Važnost grčke kulture za naknadnu istoriku zapadne Evrope je dovele do prekomernog naglašavanja, od strane klasičara i drugih, dodavanja specifičnih samoglasničkih znakova na skup suglasničkih znakova koji su bili ranije razvijeni u zapadnoj Aziji”.[11]

Stoga, mnogi naučnici smatraju da su drevni narodi semitskog porekla severnog Hanana (današnje Sirije) izumeli konsonantno pismo još pre 1500. p. n. e. Znatan deo ove teorije razvoja se pripisuje engleskom arheologu Flindersu Pitri, koji je 1905. godine naišao na seriju Hananskih zapisa lociranih u tirkiznim rudnicima Sarabit al-Hadima. Deset godina kasnije, engleski egiptolog Alan Gardiner je izneo stanovište da ta slova sadrže alfabet, kao i reference na Hanansku boginju Ašeru. Godine 1948, Vilijam Olbrajt je dekodirao tekst koristeći dodatnu evidenciju koja je otkrivena nakon Gudijevih nalaza. Time je obuhvaćena serija inskripcija iz Ugarita, koje je otkrio francuski arheolog Klod Šefer 1929. godine. Neke od inskripcija su bile mitološki tekstovi (napisani u ranom Hananskom dijalektu) koji se sastojao od 32-slovnog klinastog konsonantnog alfabeta.

Još jedno značajno otkriće je napravljeno 1953. godine kad su otkrivena tri vrha strela, svaki od kojih je imao identične hananske inskripcije iz 12. veka p. n. e. Prema Franku Muru Krosu, te inskripcije su se sastojale od alfabetskih znakova koji su poticali iz prelaznog razvoja iz piktografskog pisma u linearni alfabet. Štaviše, on naglašava, „Ovi natpisi su takođe pružili tragove za proširenje dešifrovanja ranijih i kasnijih alfabetskih tekstova”.[12]

Konsonantni sistem Hananskog jezika je inspirisao razvoj alfabeta narednih jezika. Tokom kasnog bronzanog doba, pojavili su se naslednički alfabeti širom Mediteranskog regiona i bili su podrazvijeni u okviru tri jezika: feničanskog, hebrejskog i aramejskog.

Prema Gudiju, moguće je da su ova klinasta pisma uticala na razvoj grčkog alfabeta nekoliko vekova kasnije. Istorijski, Grci su tvrdili da je njihov jezik modelovan po feničanskom. Međutim, mnogi semitski naučnici u današnje vreme smatraju da je starogrčki jezik konzistentniji sa ranom formom hananskog koja je korištena oko 1100. p. n. e. Dok najranije grčke inskripcije datiraju i 8. veka p. n. e, epigrafska poređenja sa protohananskim sugerišu da je moguće da su Grci adaptirali pismo tog jezika još u periodu oko 1100 p. n. e, i kasnije „dodali pet karaktera koji predstavljaju samoglasnike”.[13]

Feničansko pismo, koje se smatra da sadrži prvi „linearni alfabet”, brzo se proširilo po Mediteranskim lučkim gradovima u severnom Hananu.[12] Neki arheolozi smatraju da je feničansko pismo imalo izvestan uticaj na razvoj hebrejskog i aramajskog pisma na bazi činjenice da su ti jezici evoluirali tokom istog vremenskog perioda, da imaju slična svojstva, i da se često kategorišu u istu jezičku grupu.[14]

Kad su Izraeliti migrirali u Hanan između 1200 i 1001 p. n. e, oni su isto tako adaptirali varijaciju hananskog alfabeta. Varuh, Jeremijin pisar je koristio taj alfabet da kreira kasnije zapise Starog zaveta. Rani hebrejski alfabet je bio prominentan u Mediteranskom regionu dok novovavilonski vladari nisu proterali Jevreje u Vavilon u 6. veku p. n. e. Zatim se pojavio novi jezik („četvrtasti hebrejski”) i stari jezik je brzo izumro.[13]

Aramejsko pismo se isto tako pojavilo u poriodu između 1200 i 1001. p. n. e. Sa kolapsom bronzanog doba, Aramejci su se preselili u hananske i feničanske teritorije i adaptirali njihova pisma. Mada je rana evidencija o ovom pismu siromašna, arheolozi su otkrili široki opseg kasnijih aramejskih tekstova, napisanih u 7. veku p. n. e. Zbog svoje dugovečnosti i prevalencije u regionu, aramejski vladari su koristili to pismo kao „diplomatski jezik”.[15] Moderni aramejski alfabet se brzo proširio istočno do Nabatejskog carstva, zatim do Sinajskog i Arabijskog poluostrva, kao i do Afrike. Aramejski trgovci su prenosili starije varijacije jezika sve do Indije, gde je kasnije taj jezik izvršio uticaj na razvoj brahmanskog pisma. On je isto tako doveo do razvoja arapskog, pahlavskog (jedna iranska adaptacija), „kao i opsega pisama koji su koristila rana turska i mongolska plemena u Sibiru, Mongoliji i Turkestanu”.[16] Pismenost ovog perioda je tako širila trgovačka klasa i pretpostavlja se da je narasla, tako da je obuhvatala oko 15-20% ukupne populacije.

Aramejski jezik je izumro sa širenjem islama, a time i njegov uticaj na arapski jezik.

Drevna i postklasična pismenost[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Latinsko pismo

Donedavno se smatralo da je većina ljudi bila nepismena u antičkom dobu. Međutim, nedavni radovi ne podržavaju takvo gledište.[17] Antoni Di Renzo tvrdi da je rimsko društvo bilo „civilizacija bazirana na knjizi i registru", i da „niko, bilo slobodan ili rob, nije mogao da priušti da bude nepismen”.[18] Slično tome Dupont napominje, „Pisana reč bila je svuda oko njih, kako u javnom tako i u privatnom životu: zakoni, kalendari, propisi u svetilištima i pogrebni epitafi bili su ugravirani u kamenu ili bronzi. Republika je sakupila ogromne arhive izveštaja o svakom aspektu javnog života".[19]

Kad se Zapadno rimsko carstvo raspalo, pismenost je postala prepoznatljiv znak elite, i veštine komunikacije su bile politički važne. Ipak, u predmodernim vremenima malo je verovatno da je pismenost bila zastupljena kod više od oko 30-40% populacije.[20]

U kasnom četvrtom veku pustinjski otac Pahomije je očekivao pismenost od kandidata za prijem u njegove manastire:

oni će mu dati dvadeset psalama ili dve poslanice apostola ili neki drugi deo pisma. A ako je nepismen, on treba da ide na prvo, treće i šesto vrijeme kod nekoga ko ga može podučavati i ko je bio postavljen za njega. On treba da stoji pred njim i da nauči veoma studiozno i sa svom zahvalnošću. Temelji sloga, glagola i imenica trebaju svi da budu napisani za njega, pa čak i ako on ne želi, on će biti primoran da čita.[21]

Savremena pismenost[uredi | uredi izvor]

Širenje pismenosti od sredine dvadesetog veka[uredi | uredi izvor]

Stopa pismenosti odraslih je rasla u stalnom brzinom od 1950. godine.

Podaci o pismenosti koje je objavio UNESCO pokazuju da je od 1950, stepen pismenosti odraslih na svetskom nivou rastao u proseku za 5 procenata svake dekade, od 55,7 procenata 1950 do 86,2 procenata 2015. godine. Međutim, tokom četiri dekade, rast populacije je bio tako brz da je broj nepismenih osoba zapravo rastao, te da je polazeći od 700 miliona 1950, dostigao nivo od 878 miliona 1990. godine. Od tada, broj je značajno opao do 745 miliona 2015. godine, mada je i dalje viši nego 1950 uprkos decenija univerzalnih obrazovnih politika, intervencija pismenosti i širenja štampanog materijala i informacija, i komunikacione tehnologije. Međutim, ovi trendovi nisu bili uniformni širom sveta.[22]

Regionalni dispariteti[uredi | uredi izvor]

Međudržavna poređenja stopa pismenosti su nesavršena, s obzirom da različite zemlje definišu pismenost na različite načine.[23] Međutim, dostupni globalni podaci indiciraju znatne varijacije u nivoima pismenosti između regiona sveta. Severna Amerika, Evropa, i Centralna Azija su ostvarili skoro potpunu pismenost odraslih osoba (individua sa ili preko 15 godina) za muškarce i žene. Većina zemalja u istočnoj Aziji i Pacifiku, kao i u Latinskoj Americi i Karibima, su iznad nivoa od 90% pismenosti za odrasle.[24] Nepismenost je u većoj meri perzistentna u drugim regionima: 2013 podaci UNESKO instituta za statistiku (UIS) indiciraju da je nivo pismenosti odraslih samo 78,12% u arapskim državama, 67,55% u južnoj i zapadnoj Aziji, i 59,76% u podsaharskoj Africi.[25]

Pismenost se u poslednjih dvadeset pet godina brzo širila u nekoliko regiona.

U većem delu sveta visoke stope pismenosti mladih sugerišu da će nepismenost postati sve manje i manje zastupljena, kako mlađe generacije sa višim stepenom obrazovanja zamenjuju starije.[26] Međutim, u podsaharskoj Africi i južnoj i zapadnoj Aziji, gde velika većina nepismenih u svetu živi, niske stope upisa u škole podrazumevaju da će se nepismenost zadržati u znatnoj meri.[27] Prema podacima UIS iz 2013, nivo pismenosti mladih (osoba uzrasta 15 do 24) je 84,03% u južnoj i zapadnoj Aziji, i 70,06% u podsaharskoj Africi.[25]

Imajući to na vidu, uočljivo je da se pismenost u poslednjih dvadeset pet godina brzo širila na nekoliko regiona (vidi sliku).[22]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Literate." Merriam-Webster.com. Merriam-Webster, n.d. Web. 19 August 2014. <http://www.merriam-webster.com/dictionary/literate>.
  2. ^ a b UNESCO. „Education for All: A Global Monitoring Report” (PDF). UNESCO. str. 150. 
  3. ^ Margie Gillis, Ed.D., President, Literacy How, Inc., and Research Affiliate, Haskins Laboratories at Yale University; Sally Grimes, Ed.M., Executive Director, Literate Nation and Founder, Grimes Reading Institute; Cinthia Haan, Author and Chair, The Haan Foundation for Children and President, Power4Kids Reading Initiative; Peggy McCardle, Ph.D., M.P.H., Chief, Child Development and Behavior Branch, National Institute of Child Health and Human Development; Louisa Moats, Ed.D., President, Moats Associates Consulting, Inc.; Anthony Pedriana, Author and retired urban schoolteacher and principal; Susan Smartt, Ph.D., Senior Research Associate, National Comprehensive Center for Teacher Quality, Vanderbilt University; Catherine Snow, Ph.D., Author, Researcher and Professor of Education, Harvard Graduate School of Education, Harvard University; Cheryl Ward, M.S.M., C.A.L.P., Co-founder of Wisconsin Reading Coalition and academic language practitioner; Maryanne Wolf, Ed.D., Author and Director, Center for Reading and Language Research, Tufts University.
  4. ^ „analphabetism | Definition of analphabetism in English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries | English. Arhivirano iz originala 22. 10. 2017. g. Pristupljeno 18. 9. 2017. 
  5. ^ „The Plurality of Literacy and its implications for Policies and Programs” (PDF). UNESCO Education Sector Position Paper: 13. 2004. 
  6. ^ The World Factbook Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. januar 2010) izdavač Central Intelligence Agency, 1. januar 2007.
  7. ^ Glossary Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. decembar 2007) izdavač The Economist
  8. ^ a b Chrisomalis, Stephen (2009), "The Origins and Coevolution of Literacy and Numeracy", in Olsen, D. & Torrance, N. (Eds.), The Cambridge Handbook of Literacy (pp. 59-74). Cambridge: Cambridge University Press.
  9. ^ Easton, P. (in press). "History and spread of literacy", Excerpted from Sustaining Literacy in Africa: Developing a Literate Environment, Paris: UNESCO Press pp. 46-56.
  10. ^ Schmandt-Besserat, D (1978). „The earliest precursor of writing”. Scientific American. 238 (6): 38—47. Bibcode:1978SciAm.238f..50S. S2CID 121339828. doi:10.1038/scientificamerican0678-50. 
  11. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 40-41. ISBN 0-521-33268-0. .
  12. ^ a b Cross, Frank Moore, "Newly Found Inscriptions in Old Canaanite and Early Phoenician Scripts", Bulletin of the American Schools of Oriental Research, No. 238 (Spring), (1980), p.–20.
  13. ^ a b Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 40-49. ISBN 0-521-33268-0. 
  14. ^ McCarter, P. Kyle. "The Early Diffusion of the Alphabet", The Biblical Archaeologist 37, No. 3 (Sep. 1974): 59-61.
  15. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 50. ISBN 0-521-33268-0. 
  16. ^ Goody, Jack (1987). The Interface Between The Written and the Oral. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 49-51. ISBN 0-521-33268-0. 
  17. ^ See Brian J. Wright, "Ancient Literacy in New Testament Research: Incorporating a Few More Lines of Enquiry," TrinJ 36 (2015): 161-189. https://www.academia.edu/13211795/_Ancient_Literacy_in_New_Testament_Research_Incorporating_a_Few_More_Lines_of_Enquiry_TrinJ_36_2015_161-189
  18. ^ Di Renzo, Anthony (2000). „His master's voice: Tiro and the rise of the roman secretarial class” (PDF). Journal of Technical Writing and Communication. 30 (2): 155—168. S2CID 153369618. doi:10.2190/b4yd-5fp7-1w8d-v3uc. 
  19. ^ Dupont, Florence. (1989) Daily Life in Ancient Rome Tr. Christopher Woodall. Oxford: Blackwell; p. 223
  20. ^ This connection is pursued in Alan K. Bowman and Greg Woolf, eds., Literacy and Power in the Ancient World, (Cambridge) 1994.
  21. ^ Pachomius, Rule 139.
  22. ^ a b UNESCO (2017). Reading the past, writing the future: Fifty years of promoting literacy (PDF). Paris, UNESCO. str. 21—23, 26. ISBN 978-92-3-100214-4. 
  23. ^ Mitra, Aniruddha; Bang, James T.; Biswas, Arnab (2. 1. 2015). „Gender Equality and Economic Growth: Is it Equality of Opportunity or Equality of Outcomes?”. Feminist Economics. 21 (1): 110—135. ISSN 1354-5701. S2CID 153631583. doi:10.1080/13545701.2014.930163. 
  24. ^ UNESCO Institute for Statistics (septembar 2015). „Adult and Youth Literacy” (PDF). UIS Fact Sheet. 32. Arhivirano iz originala (PDF) 15. 03. 2016. g. Pristupljeno 2. 5. 2016. 
  25. ^ a b UIS. „Education : Literacy rate”. data.uis.unesco.org. Pristupljeno 22. 5. 2016. 
  26. ^ Wagner, Daniel A., Fatima Tuz Zahra, and Jinsol Lee. (2016). Literacy Development: Global Research and Policy Perspectives. In Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Ed. Uwe P. Gielen and Jaipaul L. Roopnarine. Santa Barbara: ABC-CLIO. Gielen, Uwe P.; Roopnarine, Jaipaul L. (11. 1. 2016). Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications, 2nd Edition: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Abc-Clio. str. 105. ISBN 978-1-4408-3223-9. .
  27. ^ Wagner, Daniel A., Fatima Tuz Zahra, and Jinsol Lee. (2016). "Literacy Development: Global Research and Policy Perspectives." In Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Ed. Uwe P. Gielen and Jaipaul L. Roopnarine. Santa Barbara: ABC-CLIO. Gielen, Uwe P.; Roopnarine, Jaipaul L. (11. 1. 2016). Childhood and Adolescence: Cross-Cultural Perspectives and Applications, 2nd Edition: Cross-Cultural Perspectives and Applications. Abc-Clio. str. 106. ISBN 978-1-4408-3223-9. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pismenost na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Писменост&oldid=27553899”