Арапска лига

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арапска лига
Flag of the Arab League.svg
(Застава Арапске лиге)
Државе чланице Арапске лиге
Настанак 22. март 1945. (Александријски протокол)
Службени језик арапски језик
Чланице
од 20. новембра 1993.
Алжир, Бахреин, Џибути, Египат, УАЕ, Ирак, Јордан, Јемен, Кувајт, Комори, Либан, Либија, Мауританија, Мароко, Оман, Палестинска Народна Самоуправа, Катар, Саудијска Арабија, Сомалија, Судан, Сирија, Тунис.
Седиште Каиро (Тунис од 1979. до 1989.)
Парламент  - седиште: Дамаск
 - председник : Набих Бери

Арапска лига (арап. الجامعة العربية  al-Jāmiʻa al-ʻArabiyya) је регионална организација арапских земаља у и око северне Африке, Рога Африке и југозападне Азије. Основана је у Каиру 22. марта 1945. године, и тада ју је чинило шест чланова: Египат, Ирак, Трансјордан (преименован у Јордан 1949. године), Либан, Саудијска Арабија и Сирија. Јемен је постао члан лиге 5. маја 1945. године. Данас се Лига састоји из 22 члана, мада је учешће Сирије суспендовано од новембра 2011. године као последица репресије владе током грађанског рата у Сирији.[1]

Главни циљ Лиге јесте "приближавање односа међу земљама чланицама и координација међусобне сарадње, чување њихове независности и суверенитета, као и дискутовање послова и интереса арапских земаља на општи начин“.[2]

Кроз институције као што су Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALECSO) и Савет арапског економског јединства (CAEU), Арапска лига пружа политичке, економске, културне, научне и социјалне програме осмишљене ради промоције интереса Арапског светта.[3][4] Игра функцију форума за земље чланице ради координације позиција њихових политика, разматрања ствари општег значаја, смиривања арапских несугласица, и ограничавања конфликта као што је либанска криза 1958. године. Лига служи као платформа за скицирање и закључивање многих важних докумената који промовишу економску интеграцију. Пример за то јесте Повеља о заједничкој арапској економској акцији који излаже принципе привредних активности у региону.

Свака земља чланица има право на само један глас у Савету Лиге, а одлуке су важеће само за државе које су директно гласале за одређене предлоге. Сврихе Лиге 1945. године су биле оснаживање и координација политичких, културних, економских и социјалних програма чланица, као и посредство у међусобних споровима или споровима са трећом странком. Такође, потписивање уговора о Заједничкој одбрани и економској сарадњи 13. априла 1950. године обавезало је потписнике да врше координацију мера војне одбране. Почетком седамдесетих година 20. века, Економски Савет Арапске Лиге је дао предлог да се оформе Удружене арапске привредне коморе широм европских држава. Ово је водило ка, под указом Арапске Лиге бр. K1175/D52/G, одлуци арапских влада да се оформи Арапско-британска привредна комора која је за циљ имала: “промовисање, охрабривање и спровођење билатералне трговине” између арапских земаља и њиховог највећег пертнера у трговини, Велике Британије.

Арапска Лига је такође играла велику улогу у обликовању школских наставних планова, побољшавању положаја жена у арапским друштвима, промовисању интереса деце, охрабривању омладинских и спортских програма, очувању арапског културног наслеђа и подстицању културне размене између држава чланица. Покренута је и кампања описмењавања, репродукован је интелектуални рад, као што је и покренута акција превођеђа модерне техничке терминологије за потребе земаља чланица. Лига охрабрује спровођење мера против криминала и злоупотребе лекова, а такође се бави и питањем радне снаге — посебно међу међу арапским радницима емигрантима.

Историја[уреди]

Након прихватања Александријског протокола 1944. године, Арапска Лига је основана 22. марта 1945. године. Имала је за циљ да буде регионална организација арапских земаља са фокусом на развој економије, решавање сукоба, и координацији политичких циљева.[5] Остале земље су се касније прикључиле Лиги.[6] Свака земља чланица има право на један глас у Савету. Прва велика акција Арапске лиге била је заједничка интервенција, наводно у име већинског арапског становништва које је протерано са својих територија са успостављањем израелске државе 1948. године (и као одговор на протест јавности у арапским земљама), иако је главни учесник у овој интервенцији, Трансјордан, успоставио договор са Израелом који је захтевао деобу Палестинских територија онако како је предложено на Генералној скупштини Уједињених нација, док је Египат учествовао у интервенцији првенствено да би спречио Аман у остварењу свог циља.[7] Две године касније уследило је стварање заједничког одбрамбеног уговора. Заједничко тржиште је успостављено 1965. године.[5] (Роберт В. Мекдоналд, Арапска Лига: Студија регионалне организације. Princeton, New Jersey, USA, Princeton University Press, 1965.)

Географија[уреди]

Административна подела Арапске Лиге.

Област чланица Арапске Лиге обухвата преко 13,000,000 km2 и обухвата два континента: Африку и Азију. Подручје се састоји из великих пустињских површина, то јест, Сахаре. Поред тога, садржи и одређене веома плодне области, као што је долина Нила, Џуба и Шебеле долине у Сомалији, Атласке планине, и Плодни полумесец који обухвата Ирак, Сирију, Либан, Јордан, и Палестину. Ова област такође садржи и шуме у јужној Арабији, као и делове највеће светске реке, Нила.

Ова област је сведок рађања и уздизања бројних старих цивилизација: Стари Египат, Асирија, Вавилон, Феникија, Картагина, Куш, Стара Сомалија, Набатејци, као и многи други.

Земље чланице[уреди]

Датуми приступања земаља чланица; Комори (заокружено) су приступили Лиги 1993. године.
     1940-е године      1950-е године      1960-е године      1970-е године

Арапска Лига је основана у Каиру 1945. године од стране седам земаља: Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија, Трансјордан (Јордан од 1946. године), и Јемен. Током друге половине 20. века број земаља чланица је константно растао, добијајући 15 нових земаља чланица, што тренутно чини 21 земљу чланицу Лиге, са изузетком Сирије као 22. члана, која је тренутно суспендована почетком 2011. године.

22. фебруара 2011, након почетка либијског грађанског рата и коришћења војне силе против цивила, генерални секретар Арапске Лиге, Амр Муса је изјавио да је чланство Либије у Арапској Лиги суспендовано: "организација је одлучила да суспендује учешће либијских делегација на свим седницама Арапске Лиге“.[8] То Либију чини другом земљом у историји Лиге која има статус „замрзнутог члана“ Лиге. Либијски вођа Муамер ел Гадафи је изјавио да је Лига нелегитимна, рекавши: "Арапска Лига је готова. Више не постоји Арапска Лига."[9][10] 25. августа 2011, генерални секретар Набил ел Араби изјавио је да је било и време да се обнови статус Либије као чланице Лиге. Прелазни национални савет, делимично призната привремена влада Либије ће послати предсавника који ће учествовати на састанку Арапске Лиге 17. августа те године, на којем ће се дискутовати о поновном примању Либије у организацију.[11]

Арапски парламент је предложио суспензију Сирије и Јемена 20. септембра 2011. године, због сталних пријава несразмерног насиља над противницима режима и активистима током Арапског пролећа.[12] Гласање одржано 12. новембра 2011. године је резултовало у званичном суспендовању Сирије четири дана након гласања, дајући Асаду последњу прилику да избегне суспензију. Сирија, Либан и Јемен су гласали против овог предлога, док је Ирак био суздржан.[13] Талас критизизма се уздигао када је Арапска Лига у децембру 2011. године послала комисију за праћење насиља над људима који протестују против режима. На челу комисије је био Мухамед Ахмед Мустафа ал Даби, шеф војне обавештајне службе Омара ел Башира, иако су разни војни злочини, укључујући и геноцид, наводно спровођени током његовог службовања.[14][15][16]

Политика и администрација[уреди]

Седиште Арапске Лиге, Каиро.

Повељом Арапске Лиге[2] усвојен је принцип Панарабизма уједно поштујући и суверенитет индивидуалних земаља чланица. Интерне регулације Савета Лиге[17] и комитета[18] су успоставрени у октобру 1951. године. Одредбе о генералном секретаријату успостављене су у мају 1953. године.[19]

Од тада, управљање Арапске Лиге је базирано на дуалитету наднационалних институција и суверенитета земаља чланица. Очување индивидуалне државности потиче из снаге природне преференције владајућих елита да одрже своју моћ и независност у доношењу одлука. Такође, страх богатих да ће сиромашни желети да деле њихово богатство у име арапског национализма, несугласица међу арапским владарима, и утицаја страних сила које би се буниле против арапског јединства могу бити сматране препрекама ка дубљој интеграцији Лиге.

Водећи рачуна о својим претходним изјавама као подршкама Арапа Палестини, творци пакта су били решени да је укључе у Лигу још од њене инагурације.[20] То је урађено анексом у којем пише следеће:[2]

Иако Палестина није могла да контролише своју судбину, самим прихватањем њене независности Споразумом Лиге народа успостављен је систем владе за њу. Њено постојање и независност се не може, дакле, оспоравати de jure, као што се не може оспоравати независност ни једне друге арапске државе. [...] Стога, чланице потписнице пакта Арапске лиге сматрају да, с обзиром на специјалне околности Палестине, Савет Лиге треба одредити арапски делегат из Палестине који ће учествовати у њеном раду док земља не почне да ужива потпуну независност.

На самиту у Каиру 1964. године, Арапска лига је предложила стварање огранизације која ће представљати палестински народ. Први Палестински национални савет састао се у Источном Јерусалиму 29. маја 1964. године. Палестинска ослободилачка организација је основана током овог састанка 2. јуна 1964. године. Данас, Палестина је пуноправни члан Арапске лиге и представља је Палестинска ослободилачка организација.

На самиту у Бејруту 28. марта 2002. године, лига је прихватила Арапску мировну иницијативу,[21] саудијски-инспирисан мировни план за арапско-израелски конфликт. Инцијатива је нудила потпуну нормалнизацију односа са Израелом. У замену за то, Израел је требало да напусти све окупиране територије, укључујући и Голанску висораван, призна палестинску независност на Западној Обали и области Газа, са престоницом у Источном Јерусалиму, као и да прихвати правично решење за палестинске избеглице. Мировна иницијатива је опет усвојена 2007. године на самиту у Ријаду. У јулу 2007. године, Арапска лига је послала делегацију, која се састојала из јодранских и египатских министара спољних послова у Израел, да би промовисала ову иницијативу. Након што је Венецуелапротерала израелске дипломате због сукоба Израела и Газе у периоду 2008-2009. године, представник кувајтског парламента Валид ел Табатаи је предложио премештање седишта Арапске лиге у Каракас, Венецуелу.[22] 13. јуна 2010. године, Амр Мухамед Муса, генерални секретар Арапске лиге посетио је област Газе, што је била прва посета званичника Арапске лиге од превласти Хамаса у овом подручју 2007. године.

Самити[уреди]

  1. Египат Каиро: 13–17. јануар 1964.
  2. Египат Александрија: 5–11. септембар 1964.
  3. Мароко Казабланка: 13–17. септембар 1965.
  4. Судан Картум: 29. август 1967.
  5. Мароко Рабат: 21–23. децембар 1969.
  6. Египат Каиро (први хитан самит): 21–27. септембар 1970.
  7. Алжир Алжир: 26–28. новембар 1973.
  8. Мароко Рабат: 29. октобар 1974.
  9. Саудијска Арабија Ријад (други хитан самит): 17–28. октобар 1976.
  10. Египат Каиро: 25–26. октобар 1976.
  11. Ирак Багдад: 2–5. новембар 1978.
  12. Тунис Тунис: 20–22. новембар 1979.
  13. Јордан Аман: 21–22. новембар 1980.
  14. Мароко Фес: 6–9. септембар 1982.
  15. Мароко Казабланка (трећи хитан самит): 7–9. септембар 1985.
  16. Јордан Аман (четврти хитан самит): 8–12. новембар 1987.
  17. Алжир Алжир (пети хитан самит): 7–9. јун 1988.
  18. Мароко Казабланка (шести хитан самит): 23–26. јун 1989.
  19. Ирак Багдад (седми хитан самит): 28–30. март 1990.
  20. Египат Каиро (осми хитан самит): 9–10. август 1990.
  21. Египат Каиро (девети хитан самит): 22–23. јун 1996.
  22. Египат Каиро (десети хитан самит): 21–22. октобар 2000.
  23. Јордан Аман: 27–28. март 2001.
  24. Либан Бејрут: 27–28. март 2002.
  25. Египат Шарм ел Шеик: 1. март 2003.
  26. Тунис Тунис: 22–23. мај 2004.
  27. Алжир Алжир: 22–23. март 2005.
  28. Судан Картум: 28–30. март 2006.
  29. Саудијска Арабија Ријад: 27–28. март 2007.
  30. Сирија Дамаск: 29–30. март 2008.
  31. Катар Доха: 28–30. март 2009.
  32. Либија Сирта: 27–28. март 2010.
  33. Ирак Багдад: 27–29. март 2012.
  34. Катар Доха: 21–27. март 2013.[23]
  • Два самита нису додата систему самита Арапске лиге:
  • Четрнаести самит у Фесу, Мароко, састојао се из два дела:
    • 25. новембар 1981: петочасовни састанак се завршио без успостављања икаквог договора.
    • 6–9. септембар 1982.

Економски ресурси[уреди]

Арапска лига обилује великом количином нафтних ресурса и ресурса природног гаса у одређеним државама чланицама. Друга индустријска грана која се стално развија у Арапској лиги јесте телекомуникација. За мање од десет година, локалне компаније као што су Ораском и Итисалат успеле су да се такмиче и на светском тржишту.

Економска достигнућа која је иницирала Лига међу државама чланицама су мање импресивна од оних која су постигле мање арапске организације, као што је Заливски савет за сарадњу (GCC).[24] Међу њима је и Арапски гасовод који ће преносити египатски и ирачки гас у Јордан, Сирију, Либан и Турску. Од 2013. године постоји приметна разлика што се тиче економских услова између већ развијених нафтоносних земаља као што су Алжир, Катар, Кувајт и Уједињени Арапски Емирати и земљама у развоју као што су Комори, Џибути, Мауританија, Сомалија, Судан и Јемен.

Писменост у земљама Арапске лиге[уреди]

Мара Арапске лиге која приказује писменост по земљама (2010 Извештај Људсог развоја) Grey = no data

При прикупљању података о писмености, многе земље сматрају да је број писмених људи заснива на подацима које људи сами пружају. Неки користе податке о постигнутом образовању уместо тога, али мере похађања школе или завршавања разреда могу бити различите. С обзиром да дефинисање и методи прикупљања информација се могу разликовати у разним земљама, проценама писмености треба прилазити са резервом. Програм развоја Уједињених нација, Извештај људског развоја 2010.

Ранг Земља Степен писмености
1 Катар Катар 96.3[25]
2 Palestinian flag Палестина 96.0[25]
3 Јордан Јордан 95.9[25]
4 Бахреин Бахреин 94.6[25]
5 Кувајт Кувајт 93.9[25]
6 Flag of the United Arab Emirates Уједињени Арапски Емирати 90.0[25]
7 Либан Либан 89.6[25]
8 Либија Либија 89.5[25]
9 Саудијска Арабија Саудијска Арабија 87.2[25]
10 Оман Оман 86.9[25]
11 Сирија Сирија 84.1[25]
12 Тунис Тунис 79.1[25]
13 Ирак Ирак 78.5[25]
14 Flag of the Comoros Комори 75.5[25]
15 Египат Египат 73.9[25]
16 Алжир Алжир 72.6[25]
17 Судан Судан 71.9[25]
18 Мароко Мароко 71.0[25]
19 Џибути Џибути 67.9[25]
20 Јемен Јемен 65.3[25]
21 Мауританија Мауританија 58.6[25]
22 Сомалија Сомалија 37.8[25]

Демографија земаља Арапске лиге[уреди]

Арапска лига је култоролошки и етнички заједница 22 државе чланице, мада се велики део популације Арапске лиге изјашњава да су Арапи (било на културолошкој, или етно-расној основи). Од 1. јула 2013. године, око 359,000,000 живи у државама Арапске лиге. Њена популација расте брже него популација других глобалних региона. Држава чланица са највећим бројем становника је Египат, чији број становника изности 91 милион.[26] Држава чланица са најмањим бројем становника је Комори, са нешто преко 0.6 милиона становника.

Ранг Земља Популација Густина (километри) Густина (миље) Белешке
1 Египат Египат 83,550,000 92 238 [27]
2 Алжир Алжир 37,100,000 16 41 [28]
3 Мароко Мароко 32,064,173 76 197 [29]
4 Ирак Ирак 31,234,000 71 184 [28]
5 Судан Судан 30,894,000 16 41 [30]
6 Саудијска Арабија Саудијска Арабија 28,146,658 12 31 [28]
7 Јемен Јемен 23,580,000 45 117 [28]
8 Сирија Сирија 21,906,000 118 306 [28]
9 Тунис Тунис 10,673,800 65 168 [31]
10 Сомалија Сомалија 9,133,000 14 36 [28]
11 Flag of the United Arab Emirates Уједињени Арапски Емирати 8,264,070 99 256 [32]
12 Либија Либија 6,733,620 3.8 9.8 [28][33]
13 Јордан Јордан 6,316,000 71 184 [28]
14 Либан Либан 4,224,000 404 1046 [28]
15 Palestinian flag Палестина 4,136,540 687 1779 [34]
16 Кувајт Кувајт 3,566,437 200 518 [28]
17 Мауританија Мауританија 3,291,000 3.2 8.3 [28]
18 Оман Оман 2,845,000 9.2 24 [28]
19 Катар Катар 1,699,435 154 399 [28]
20 Бахреин Бахреин 1,234,596 1,646 4,263 [35]
21 Џибути Џибути 864,000 37 96 [28]
22 Flag of the Comoros Комори 691,000 309 800 [28]
Укупно Flag of the League of Arab States Pan-Arab States 313,147,329 30.4 78.7

Велики број становника Арапске лиге су муслиманске вере, а хришћанство представља другу најраспрострањенију веру у овом региону. Преко 20 милиона хришћана живе у Египту, Ираку, Јордану, Либану, Палестини, Судану и Сирији.

Јурисдикција[уреди]

Ранг Земља Област (км)[белешка 1] Област (миље) укупно % Белешке
1 Алжир Алжир 2,381,741 919,595 18.1% Највећа земља у Африци и Арапској лиги.
2 Саудијска Арабија Саудијска Арабија 2,149,690 830,000 16.3% Највећа земља на Блиском истоку.
3 Судан Судан 1,886,068 728,215 14.3%
4 Либија Либија 1,759,540 679,360 13.3%
5 Мауританија Мауританија 1,030,700 398,000 7.8%
6 Египат Египат 1,022,600 394,800 7.8% Без Халаиб троугла (20,580 km2/7,950 sq mi).
7 Сомалија Сомалија 637,657 246,201 4.8%
8 Јемен Јемен 527,968 203,850 4%
9 Мароко Мароко 446,550 172,410 7.8% Без Западне Сахаре (266,000 km2/103,000 sq mi).
10 Ирак Ирак 435,244 168,049 3.3%
11 Оман Оман 309,500 119,500 2.3%
12 Сирија Сирија 185,180 71,500 1.4% Заједно са Голанском висоравни (1,200 km2/460 sq mi) која је тренутно под администрацијм Израела.
13 Тунис Тунис 163,610 63,170 1.2%
14 Јордан Јордан 89,342 34,495 0.7%
15 Flag of the United Arab Emirates Уједињени Арапски Емирати 83,600 32,300 0.6%
16 Џибути Џибути 23,200 9,000 0.18%
17 Кувајт Кувајт 17,818 6,880 0.14%
18 Катар Катар 11,586 4,473 0.09%
19 Либан Либан 10,452 4,036 0.08%
20 Palestinian flag Палестина 6,020 2,320 0.05% Окупирана Газа и Западна Обала, заједно са Источним Јерусалимом.
21 Flag of the Comoros Комори 2,235 863 0.017%
22 Бахреин Бахреин 758 293 0.006%

Референце[уреди]

  1. ^ Слај, Лиз (November 12, 2011). „Сирија суспендована из Арапске Лиге“. Washington Post. 
  2. ^ а б в „Пакт држава Арапске Лиге, 22. март 1945“. Авалон пројекат. Yale Law School. 1998. Archived from the original on 25. 7. 2008. Приступљено 15. 7. 2012.. 
  3. ^ „Едукативна, културна и научна организација Арапске Лиге (ALESCO)“. 
  4. ^ Ашиш К. Ваидја, Глобализација (ABC-CLIO: 2006), pp. 525.
  5. ^ а б Arab League formed — History.com This Day in History — 3/22/1945
  6. ^ HowStuffWorks "Arab League"
  7. ^ Ави Шлаим, Спрега у Јордану: Краљ Абдулах, Ционистички покрет и подела Палестине. Oxford, U.K., Clarendon Press, 1988; Ури Бар-Џозеф, Ури, Најбоље од непријатеља: Израел и Трансјордан у рату 1948. године, London, Frank Cass, 1987; Џозеф Нево , Краљ Абдулах и Палестина: Територијалне амбиције (London: Macmillan Press; New York: St. Martin’s Press, 1996.
  8. ^ http://www.ynetnews.com/articles/0,7340,L-4032530,00.html
  9. ^ Сохаил Карам - Том Хенеган - Мајкл Роди (16. 3. 2011.). „Гадафи изазива критикама, изазива да га ухвате“. Ројтерс Африка Приступљено 20. 3. 2011.. 
  10. ^ Кет Хигинс (16. 3. 2011.). „Либија: Сукоби се настављају док светске силе одуговлаче“. Sky News Приступљено 20. 3. 2011.. 
  11. ^ „Арапска Лига признаје либијски побуњенички савет“. RTT News. 25. 8. 2011. Приступљено 25. 8. 2011.. 
  12. ^ „Парламент Арапске Лиге пожурује суспензију Сирије“. Al Jazeera English. 20. 9. 2011. Приступљено 20. 9. 2011.. 
  13. ^ „Арапска Лига изгласала суспензију Сирије због строгог кажњавања“. New York Times. 12 November 2011 Приступљено 12 November 2011. 
  14. ^ D. Кенер, "Светски најгори контролор људских права“. Спољна политика, 27. децембар 2011. Док Арапска Лига надгледа рад да би приказала строга кажњавања које спроводи председник Башар ел Асад, вођа мисије је нико други до судански генерал оптужен за стварање "janjaweed," полицију која је одговорна за најгора зверства током Дарфур геноцида. http://www.foreignpolicy.com/articles/2011/12/27/the_worlds_worst_human_rights_observer
  15. ^ "Сиријски активисти критикују вођу мисије Арапске Лиге", CNN, 28. децембар 2011, http://articles.cnn.com/2011-12-28/middleeast/world_meast_syria-opposition-al-dabi_1_ali-kushayb-local-coordinating-committees-syrian-opposition?_s=PM:MIDDLEEAST
  16. ^ "Насиље у другом сиријском граду пред очима посетиоца контролора Арапске Лиге", The Guardian, 28. децембар 2011, http://www.guardian.co.uk/world/2011/dec/28/syria-egypt
  17. ^ „Интерне регулације Савета Арапске Лиге“. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. април 1998. Archived from the original on 6. 4. 2008. Приступљено 9 July 2008. 
  18. ^ „Интерне регулације комитета Арапске Лиге“. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. април 1998. Archived from the original on 6. 4. 2008. Приступљено 9 July 2008. 
  19. ^ „Интерне регулације генералног секретаријата Арапске Лиге“. Модел Арапске Лиге. Ед Хејнс, Winthrop University. 6. април 1998. Archived from the original on 6. 4. 2008. Приступљено 9 July 2008. 
  20. ^ Геде 1991, стране 208
  21. ^ „Арапска мировна иницијатива, 2002“. www.al-bab.com. 1. октобар 2005 Приступљено 9 July 2008. 
  22. ^ „Члан кувајтског парламента предлаже премештање Арапске лиге у Венецуелу“. AFP, via CaribbeanNetNews. 15. 1. 2009. Приступљено 16. 1. 2009.. 
  23. ^ Arab League Summit 2013
  24. ^ Reuters.com
  25. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т The World Factbook
  26. ^ „Централна организација за јавну мобилизацију и статистику“. 
  27. ^ Official Egyptian Population clock
  28. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м (PDF) World Population Prospects, Table A.1. 2008 revision. United Nations Department of Economic and Social Affairs. 2009. pp. 17- Приступљено 22. 9. 2010.. 
  29. ^ http://www.hcp.ma Official Moroccan Population clock
  30. ^ http://www.cbs.gov.sd 2008 Sudanese census
  31. ^ National Statistics Institute of Tunisia
  32. ^ „المركز الوطني للإحصاء: المواطنون 947.9 ألفاً - جريدة الاتحاد“. Alittihad.ae. Archived from the original on 19. 7. 2011. Приступљено 16. 8. 2011.. 
  33. ^ CIA World Factbook. July 2012 population estimate for Libya. https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ly.html
  34. ^ PALESTINIAN TERRITORIES GAZA STRIP AND WEST BANK
  35. ^ Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010
  1. ^ Извор, ако није другачије одређен: (pdf) Демографски годишњак;Табела 3: Популација по полу, повећању популације, површине и густине. United Nations Statistics Division. 2008 Приступљено 24 September 2010. 
    Информације у табели дају одређене бројеве који се не подударају са информацијама које пружа овај извор написане су у заградама у делу одређеном за белешке, а разлог коришћених бројева је такође објашњен у белешкама..

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :