Crvenka (medicina)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Rubeola)
Crvenka
LatinskiRubella
Tekst za one koji ne mogu videti sliku
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostinfektologija, neonatologija
Patient UK[https://patient.info/doctor/Rubella Rubella Crvenka (medicina)]

Crvenka, rubeola ili rubela takođe poznata i kao nemačke boginje ili trodnevne boginje,[1] akutna je kapljična zarazna bolest izazvana virusom rubele,[2] koja se karakteriše blagim prodromalnim i opštim simptomima, ospom u obliku svetlocrvenih nepravilnih mrlja i uvećanjem limfnih čvorova, uglavnom na vratu ili iza ušnih školjki. Ova oblast je obično blaga, te polovina zaraženih ni ne zna da imaju infekciju.[3] Prenosi se sa čoveka na čoveka, putem kapljica, kijanjem, kašljanjem ili govorom. Bolest je sezonskog karaktera i najčešće se javlja zimi ili na početku proleća. Od nje uglavnom oboljevaju predškolska i školska deca, mada se može javiti i u drugim životnim dobima. Rubela je bolest sa blagim simptomima i kod većine bolesnika nakon ozdravljenja ne ostavlja nikakve posledice.

Jako je opasna ako od nje obole trudnice, u prvom tromesečju trudnoće, jer može dovesti do težih oštećenja ploda, koji se rađa sa hroničnom viremijom i oboljenjima mnogih organa i kongenitalnim malformacijama (katarakta, gluvoća, srčane mane i mentalna retardacija). Kod težih oblika trudnoće se može završiti pobačajem ili mrtvorođenim plodom.[4]

Nazivi[uredi | uredi izvor]

lat. rubella — rubela, engl. rubella — rubela, nem. measles — nemačke boginje - frus.[5] — u srpskom jeziku crvenka ili rubeola.[6]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Najraniji opis rubele najverovatnije datira od sredine 18. veka, kada su kliničke manifestacije bolesti opisali; nemački lekari, Fridrih Hofman (1740), a potom de Bergan 1752. i Orlow 1758.[7][8]. U to vreme smatralo se da je rubela „derivat“ boginja, a zbog jakog nemačkog uticaja, bolest postaje poznat pod nazivom „nemačke ospice“. Nemački lekar George de Maton, dokumentovao je bolest kao poseban entitet, koji je u Nemačkoj postao poznat pod nazivom rötheln (kasnije sinonim za rubelu ili nemačke ospice).[7][9]

Fritsch je (1786) dobro uočio razliku između morbila i rubele. No shvatanje da je rubela posebna bolest sporo se probijalo i tek 1881, na internacionalnom kongresu lekara u Londonu definitivno je to shvatanje prihvaćeno. Bolest je promenila ime u rubela (od latinske reči rubella- crvenkasta promena) 1866. na predlog Henry Veale, hirurg britanske armije, koji je nakon proučavanja epidemije ove bolesti u Indiji za nju skovao... „milozvučno ime rubela... surovo i strano našim ušima“.[10]

Virusna etiologija rubele je da dokazana njenim prenosom na majmune i ljude i kultivisanjem virusa. A. F. Hess je to uspeo 1914, prenosom rubele na rezus majmune. Hiro i Tasaka su 1938. preneli rubelu na zdravu decu pomoću sekreta iz ždrela.

Rubela je bila omalovažavana sve do 1941, kada je dobila na svom značaju, nakon otkrića australijskog istraživač i oftalmologa N. M. Grega (Norman McAllister Gregg) koji je opisao razne anomalije ploda izazvane intrauterinom infekcijom virusom rubele, ​​tokom bolesti majke u trudnoći.[8] N. M. Greg je kod 78 slučajeva urođene katarakte kod odojčadi otkrio da su 68 dece rodile majke koji su bolovale od rubele u ranoj trudnoći. Kasnije je najčešću udruženu anomaliju izazvanu rubelom u trudnoći (katarakta, srčane mane i gluvoća) on opisao pod nazivom „klasični sindrom urođene rubele“.[11]

Virus rubele uspeo je da izoluje iz stolice, sekreta ždrela, mokraće i krvi i kultivisali na hranilištu koje se sastojialo od ljudskih amnionskih ćelija (Weller i Neva 1962)[12] ili na hranilištu od kulture bubrežnih ćelija afričkog zelenog majmuna (Parkman, Buscher i Artensein 1962).[13][14] Ova istraživanja su bila polazna osnova da 1966. započne proizvodnja vakcine za imunizaciju protiv rubele.

Godine 1969, registrovana je i licencirana živa oslabljena vakcina protiv virusa rubele. U ranim 1970-ih, uvedena je u program redovne vakcinacije dece u mnogim zemljama sveta trostruka vakcina koja sadrži oslabljenu vakcina protiv virusa morbila, zaušaka i rubele skraćeno (MMR-vakcina).[8]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Najveći rizik za pojavu rubele je među pripadnicima rasnih ili etničkih grupa koje su nevakcinisane i kod osoba koje mogu biti izložene infekciji za vreme boravka u oblastima sveta gde vakcinacija rubele nije rutinska pojava. Tako se nedavna epidemija rubele u SAD dogodila među osobama hispano nacionalnosti (potomaka Španaca). Zato se hispano osobe koje dolaze u SAD iz područja Latinske Amerike i Meksika i osobe iz ostalih zemalja koje nemaju program vakcinacije protiv rubele u SAD smatraju rizičnim grupama, osetljivijim na rubelu, i podvrgavaju posebnim merama prevencije i imunizacije (osim ako poseduju validnu dokumentaciju o vakcinaciji ili serološke dokaze o imunitetu).

Rubela podjednako napada osobe muškog i ženskog pola svih rasa. Pre uvođenja vakcinacije, najveća učestalost je bila kod dece uzrasta 5-14 godina. Međutim, danas se rubela najčešće javlja kod adolescenata i mladih odraslih osoba.

Sjedinjene Američke Države[uredi | uredi izvor]

Pre uvođenja sveobuhvatne vakcinacije protiv rubele 1969, epidemije su se događale svakih 6-9 godina a pandemije na svakih 10-20 godina. Pandemije rubele između 1962 i 1965, koje su svoj početak imale u Evropi proširile su se i na SAD. Od 1964. do 1965. u SAD je registrovano 12.500.000 slučajeva rubele. Ovako veliki broj obolelih doveo je do 11.000 pobačaja ili preventivnih abortusa i 20.000 slučajeva novorođene dece sa klasičnim sindromom urođene rubele (od kojih je 2.100 umrlo, 12.000 ogluvelo, 3.580 oslepelo i 1.800 mentalno retardirano). Samo u Njujorku klasični sindrom urođene rubele registrovan je u 1% svih porođaja.[8]

Od 1977-1981, u SAD je prijavljeno 20.395 slučajeva rubele, da bi taj broj opao tokom 1990. na 1.124 i 1999. na 267 slučaja godišnje.[15] U poslednjoj deceniji (u 21. veku), stopa obolelih je bila manja od 10 slučajeva urođenog oblika tzv. rubelarne embriopatije godišnje. Ovi slučajevi su uglavnom nastali kod majki rođenih izvan SAD, u zemljama Latinske Amerike i drugim sa nižom stopom vakcinacije.

Značajan pad broja obolelih od rubele od 1969. i odsustvo njenog endemskog prenosa u Sjedinjenim Državama potvrđuju ovi podaci:[4]

  • manje od 25 prijavljenih slučajeva rubele svake godine od 2001
  • vakcinacijom je obuhvaćeno najmanje 95% dece školskog uzrasta,
  • imunitet kod stanovništva procenjen je na oko 91%
  • uspostavljen je odgovarajući nadzor nad pravovremenim otkrivanje i sprečavanjem epidemija rubele,
  • stvoren je oblik virusnih genotipova u skladu sa poreklom virusa iz drugih delova sveta.

Imajući u vidu navedene i druge podatke, Komisija za praćenje zaraznih bolesti u SAD 2004. godine je donela odluku da rubele više nije endemska bolest u Sjedinjenim Državama. Ovoj odluci najviše je doprineo uspešan program vakcinacije protiv rubele u Sjedinjenim Državama i zapadnoj hemisferi Zemlje.

Ostale zemlje[uredi | uredi izvor]

Vakcinacija protiv rubele danas se primenjuje samo kod oko jedne polovine svetske populacije. Zato sindrom rubelarne embriopatije i dalje predstavlja problem u nekim oblastima sveta. U Rusiji, je na primer, sindrom rubelarne embriopatije kao uzrok prisutan u 15% svih kongenitalnih anomalija.[16]

U Nemačkoj 2003 prijavljena je učestalost rubele od 0,33 slučajeva na 100.000 stanovnika.[16] Evropski centar za prevenciju i kontrolu bolesti u 2005 registrovao je infekciju kod 1500 slučajeva iz 22 zemalja obuhvaćenih praćenjem, sa najvišom stopom incidencije u Litvaniji (3.44 po 100.000) i Holandije (2,23 na 100.000). Prosečna učestalost u svih 22 zemalja je bila 0,51 na 100.000.[17] U studiji iz Nemačke od 2000 do 2002, vakcinisano je oko 86% dece. Nepotpune vakcinacija stanovništva mogu biti uzrok sporadičnih epidemije kod dece, adolescenata i odraslih.

Selektivna vakcinacija mladih devojaka i žena od 13 godine - zbog naročito opasnih komplikacija od ove bolesti u toku trudnoće - kod ženske populacije u Evropi dostigla je visoku stopu zaštite zahvaljujući stečenom prirodnom imunitetu u mladih odraslih osoba.

Prenatalna infekcije virusom rubele u 2006, registrovana je u jednom slučaju u Tiringiji, a od 2007 ni jedan.[18] Međutim, Institut je Robert Koh, navodi da su podaci o pojavi prenatalnih infekcija virusom rubele značajno češće, od broja koji se navode u izveštajima, jer postoje dokazi da su uočena oštećenja kod novorođenčadi rubelom a ista nisu prijavljena i ispitana. Verovatno su promene kod pojedinih slučajeva kao posledice infekcije virusom rubele u toku trudnoće, kasnije uočene pa je izostalo i evidentiranje i izveštavanje. Postoji pretpostavka da se širom sveta rodi više od 100.000 dece svake godine, sa posledicama prenatalne infekcije virusom rubele (rubelarnom embriopatijom.[16]

Srbija[uredi | uredi izvor]

Prema Pravilniku o imunizaciji i načinu zaštite lekovima u Srbiji („Službeni glasnik RS”, broj 11/06), sva deca rođena u Srbiji u drugoj godini života (od 12 do 15 meseca) podležu obaveznoj imunizaciji protiv rubele (crvenke) koja se vrši jednom dozom kombinovane MMR vakcine (male boginje, zauške i crvenka).[19] Zahvaljujući dobroj prevenciji, i pre svega visokom procentu realizovane imunizacije (MMR vakcinacije) u periodu od 1999 do 2009. godine (vidi tabelu), broj obolelih od rubele je značajno mali.

Rezultati sprovedenih MMR vakcinacija - protiv malih boginja, zaušaka i crvenke (%), Srbija, 1999–2009.[20]
Sprovedena imunizacija 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009
MMR vakcinacija
 92 87 95 93 95 97 95 96 97 96 96

Mortalitet/Morbiditet[uredi | uredi izvor]

Infekcija kod zdrave dece ili mladih odraslih osoba obično je blagog karaktera i bez ikakvih posledica.

Najčešće komplikacije su artropatije prstiju, zglobova, kolena koje mogu da traju godinu dana ili više. Trombocitopenija sa purpurom i krvarenje je retka komplikacija rubele.

Sindrom rubelarne embriopatije karakterišu malformacije više organskih sistema, uključujući CNS, srce, oko, i skeletni sistem. Novorođenčad sa urođenom rubelarnim sindromom koja prežive porođaj u odraslom dobu mogu biti opterećena autoimunskim poremećajima i disgamaglobulinemijom. Oštećenje ploda je najčešće kada dođe do infekcije majke u prvih 2 meseca trudnoće, mada rizik od infekcije postoji i do 5 meseca.

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Rubella virus (elektronskomikroskopski prikaz)

Rubela virus (lat. Rubella) je filtrabilni virus koji spada u rod Rubivirusa, iz familije Togaviridae. Pripada RNK virusima. On je čestica okruglog oblika veličine 50-70 nm u prečniku.[21]

Virus ima omotač koji sadrži dvoslojne lipide sa šiljcima sačinjenim od E2, E1, a ponekad i E3 glikoproteina.[22] Replikuje se u citoplazmi. Neotporan je na boravak u spoljašnjoj sredini i hemijska sredstva ga veoma brzo inaktivišu.

Virus rubela ima teratogeno dejstvo na plod čoveka.[23]

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Rubelu izaziva jednolančani RNK virus iz roda morbiliformnih virusa unutar porodice paramikoviridae. Ljudi su prirodni domaćin virusa rubele. Ni jedna životinja nije rezervoar virusa ili se bar ne zna da postoji. Infekcija virusima se prenosi respiratornim kapljicama koje u vazduh, i na površine i predmete koje koristi obolela osoba, dospevaju kašljanjem i kijanjem i gde ostaju aktivni i do 2 časa.

Virus rubele, kada se jednom unese u organizam, uspostavlja lokalizovanu infekciju na mestu inokulacije najčešće u respiratornom epitelu, posle čega infekcija virusom zahvata regionalne limfne čvorove i endotelne ćelije, što dovodi do viremije i daljeg širenja virusa na udaljene organe.

U retikuloendotelijalnim tkivima zahvaćenim infekcijom dolazi do generalizovane imunosupresija, koja se karakteriše kasnim gubitkom preosetljivosti i ograničenim limfocitnim odgovorom. Iako je imunosupresije prolazna, ona može trajati nekoliko nedelja, a zaražene pojedince čini podložnijim sekundarnim infekcijama.[24]

U immunokompetentnih pojedincima, virus rubele izaziva efikasan imunski odgovor koji uklanja virus i rezultuje doživotnim imunitetom.[25]

Rubela virus može na plodu trudnice ispoljiti teratogeni proces, koji najverovatnije počinje u toku viremije majke kada infekcija preko posteljice počinje proces širenja virusa po tkivima fetusa.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Klinička slika rubele manifestuje se tek nakon inkubacije. Period inkubacije kod rubele traje od 14 do 23 dana (najčešće 16 do 18), retko kraće ili duže. Kod prirodne infekcije uočeni su inkubacioni periodi do 23 dana. Kod eksperimentalnog prenosa rubele nazovaringealnim sekretom ili krvlju inkubacija je nešto kraća od 12 do 13 dana.

Prodromalni period[uredi | uredi izvor]

Ovaj period bolesti kod starije dece, adolescenata i odraslih može se pojaviti do pet dana pre pojave ospe, i sličan je simptomima gripa ili blažim simptomima boginja. Prodromi se karakterišu sledećim znacima i simptomima:

Eruptivni period[uredi | uredi izvor]

Ovaj period bolesti karakteriše pojava osipa koji se razvija u roku od 1-5 dana od pojave simptoma, koji počinje od lica i čela i širi se kaudalno na trup i udove.

Osip se može biti praćen svrbežom i obično se povlači nakon 3 dana bez ikakvih rezidua.

U ovom stadijumu bolest karakteriše i pojava otoka limfnih čvorova (važan dijagnostički znak), u potiljačnom delu glave i vratu (iza ušnih školjki).

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Veliki broj bolesti sa egzantemom diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir, kao što su; morbili, šarlahni egzantem, infekcije EHO virusima, Koksakija virusima i neke druge virusne bolesti, zatim infektivna mononukleoza, koju prati otok limfnih čvorova a ponekad i egzantem.

Takođe treba uzeti u obzir toksične i alergijske egzanteme. Otok limfnih čvorova na potiljku se može pojaviti kod inficiranog ekcema seboroičnog dermatitisa i piodermije na glavi.

Kod rubele su su ponekad prisutni simptomi blaže forme gripa (bez osipa ili otoka limfnih čvorova), tada eventualno u diferencijalnoj dijagnozi mogu pomoći epidemiološki podaci.

Sigurna dijagnoza rubele jedino je moguća dokazivanjem virusa tj. njegovom izolacijom u sekretu iz brisa ždrela, krvi, mokraće, amnionske tečnosti kod trudnica i stolice, gde se on pojavljuje u razdoblju nedelju dana pre i nedelju dana posle izbijanja egzantema. Viremija je najizraženija nedelju dana pre egzantema a prestaje nedelju dana posle izbijanja egzantema.

Naknadno rubela se može dokazati pouzdanom prisutnošću antitela. Rubela virusna specifična IgM antitela su prisutna kod ljudi nedavno zaraženih rubela virusom, ali ta antitela mogu da traju više od godinu dana i pozitivan rezultat testa treba da se tumače sa oprezom.[26] Prisustvo ovih antitela zajedno sa, ili kratko vreme nakon toga, karakterističnog osipa potvrđuje dijagnozu.[27]

Od seroloških analiza se koristi inhibicija hemaglutinacije (IH)) koja u drugoj nedelji pokazuje visoke nivoe titra. ELISA metodom detektuju se specifični imunoglobulini u IgM klasi. Može se vršiti izolacija virusa na kulturi tkiva i identifikacija virusne RNK PCR metodom.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Kako za rubelu ne postoje specifični antivirusni lekovi, ona se uglavnom leči primenom simptomatske terapije koja treba da obezbedi:

Lečenje postnatalne rubele[uredi | uredi izvor]

Skrobne kupke i antihistaminici mogu biti od koristi kod odraslih bolesnika sa jednostavnim oblikom rubele i izraženim svrabežom. U komplikovanim slučajevima, osnovno lečenje može se dopuniti;

  • Primenom nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL) a izuzetno retko i kortikosteroida, pored strogog mirovanja, kod teškog oblika artritisa u rubeli.
  • Primena infuzionih rastvora u cilju obezbeđivanja adekvatnog unos tečnosti i elektrolita neophodna je kod bolesnika sa encefalitisom
  • Trombocitopenija (koje je u rubeli obično ograničena i lakša) ne zahteva lečenje. Ali ako je ona teška, primenjuje se intravenska terapija imunoglobulinima (IVIG). Kortikosteroidi se nisu pokazali od koristi, a splenektomija nije indikovana.

Lečenje kongenitalnog rubela sindroma[uredi | uredi izvor]

I u ovom obliku rubela lečenje je simptomatsko uz neprestani skrining vida i sluha novorođenčadi[28][29].[30].

Kada pregledom očiju oftalmolog utvrdi zamagljenja rožnjače, kataraktu (slika levo) ili retinopatiju (slika desno) preduzima se adekvatno, urgentno lečenje očiju novorođenčeta
  • Beba sa urođenim rubela sindromom i razvijenim respiratornim distresom, zahteva lečenje u odeljenju za intenzivnu negu.
  • Beba sa hepatosplenomegalijom ne zahteva poseban oblik lečenja ali mora biti pod stalnim kliničkim monitoringom, a bebe sa hiperbilirubinemijom mogu zahtevati fototerapiju ili zamenu krvi (transfuziju) kako bi se sprečila enormna hiperbilirubinemija i pojava teškog ikterusa (žutice).
  • Kod težeg hemoragičnog sindroma i trombocitopenije mogu se primeniti imunoglobulini (IVIG). Primena kortikosteroida je ograničena (sam za određene slučajeve)[33].
  • Kod odojčadi koja u toku rubele ispolje manifestna oštećenje srca, treba pažljivo pratiti znake kongestivne srčane insuficijencije. Ehokardiografija mora biti od suštinskog značaja za dijagnozu i dalje praćenje uočene srčane mane.

Kontaktna izolacija obavezna je kod pacijente sa urođenom rubelom u toku hospitalizacije, jer su bebe zaražene na rođenju i obično infektivne do starosti od 1 godine, osim ako su rezultati nalaza kulture virusa negativni.

Komplikacije[uredi | uredi izvor]

Komplikacije kod rubele mogu se javiti u kasnijem periodu bolesti i najčešće uključuju:

Učestalost komplikacija toku rubeole

Simptomi / Bolest Stopa komplikacija
Encefalitis 40 do 70%, uporno
Redukcija trombocita 1/3000
Embrionalne fetopatije nakon infekcija rubelom u trudnoći > 60%
Komplikacije u trudnoći

Infekcija rubeolom tokom trudnoće, može biti praćena brojnim komplikacijama. One su posebno izražene u prvih osam nedelja trudnoće kada infekcija rubeolom rezultuje sa oko 90% slučajeva oštećenja ploda. Sa napretkom trudnoće, rizik od komplikacija se smanjuje, tako da u srednjoj trećini trudnoće pada na 25-30%.[34] Moguće posledice infekcije fetusa virusom rubeole su:

  • spontani pobačaj,
  • prevremeni porođaj,
  • embrionalne fetopatije — klasična kombinacija srčanih mana (septalni defekt, tetralogija Falot...),
  • katarakta — netransparentnost sočiva oka
  • unutrašnja nagluvost, kod pojava infekcije rubeolom posle četvrte nedelje trudnoće, ili izolovana gluvoća kod infekcija uva nakon 20. nedelje trudnoće.[34]

Ostale komplikacije su mala težina novorođenčeta na rođenju, sklonost ka krvarenju zbog smanjenja broja krvnih pločica (trombocitopenična purpura), encefalomeningitis, upala jetre, uvećanje jetre i slezine, upala srčanog mišića (miokarditis) ili smanjen obim glave novorođenčeta (mikrocefalija).[34]

Vakcinacija[uredi | uredi izvor]

Nakon uvođenja vakcine, došlo je do neverovatnog smanjenja broja pacijenata, kao i komplikacija bolesti. Pošto su brojne naučne (epidemiološke) studije potvrdile efikasnost vakcine, ona je postala deo kalendara obaveznog imunizacije u gotovo svim zemljama sveta.

Vrste vakcina koje se na globalnom nivou primenjuju u imunizaciji protiv rubele[uredi | uredi izvor]

Vakcina protiv rubele danas se retko daje kao posebna vakcina, već se daje u kombinaciji sa vakcinama protiv malih boginja zaušaka, rubele i/ili varičele. Trenutno su dostupne dve vrste kombinovanih vakcina koje u sebi sadrže i vakcinu protiv rubele.

ММR-II

Kombinovana, ili trovalentna atenuisana, vakcina primenjuje se za imunizaciju protiv zaušaka, malih boginja i rubele. Ova vakcina je živa oslabljena virusna vakcina koja se koristi da indukuje imunitet kod vakcinisane osobe protiv malih boginja, zaušaka i rubele.

ProQuad®

Ova kombinovana, četvorovalentna. vakcina primenjuje se za imunizaciju protiv zaušaka, malih boginja, rubele i virusa ovčijih boginja. Može se koristiti za aktivnu imunizaciju dece protiv navedenih bolesti starosti od 12 meseci do 12 godina.

Na globalnom nivou ove vakcine je primilo približno 85% dece do 2013.[35] Najmanje 192 zemlje vakcinaciju je sprovelo sa dve doze u 2008. godini.

Prvi put je vakcina uvedena 1963. i nalazi se na spisku esencijalnih lekova SZO, najvažnijih lekova koji su neophodni u osnovnom zdravstvenom sistemu.[36] Ova vakcina nije mnogo skupa i njena velikoprodajna cena je iznosila oko 0,70 američkih dolara po dozi do 2014. godine.[37]

Vakcina koja se koristi u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Vakcinacija i revakcinacija protiv rubele u Republici Srbiji vrši se kombinovanom živom, atenuisanom MMR vakcinom (morbili, zauške, rubela) kontinuirano u skladu sa Pravilnikom o imunizaciji i načinu zaštite lekovima Srbije[38] - dece od navršenih 12 meseci života i revakcinacijom prethodno vakcinisane dece do navršenih sedam godina života.

Svu deca uzrasta od navršenih 12 meseci života do navršenih 14 godina života koja su nevakcinisane i nepotpuno vakcinisana moraju se vakcinisati, odnosno revakcinisati.

Minimalni razmak između dve doze vakcine može biti četiri nedelje.

Komplikacije koje se mogu javiti nakon imunizacije[uredi | uredi izvor]

Uporedni prikaz komplikacija u toku rubele i nakon vakcine protiv malih boginja, mumpsa i rubele (MMR).

Simptomi / Bolest Stopa komplikacija u toku rubele Stopa komplikacija

posle MMR vakcine

Zajedničke tegobe kod odraslih 40 do 70%, uporno 1/10.000, uglavnom kratki i slabi
Encefalitis 40 do 70%, uporno 0
Redukcija trombocita 1/3000 1/30.000 do 1/50.000
Embrionalne fetopatije nakon infekcija rubelom u trudnoći > 60% 0

Opšte i lokalne reakcije nakon vakcinacija, kao što su crvenilo, bol i otok na mestu injekcije, mogu se javiti kao i kod svih vakcinacija i smatraju se neškodljivim neželjenim efektom. U retkim slučajevima može doći do atenuiranih oblika neke od tri zarazne bolesti koje čine MMR vakcinu. Kao rezultat te reakcije, mogu se razviti simptomi slični onima kod zaraznih bolesti. Ovi simptomi su obično lakši. Stoga, iako poznati neželjeni efekti kod vakcinacije, postoje, njena korist koja daleko nadmašuju posledice „prirodne” infekcije sa velikim brojem mogućih rizika.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Zamagljenje rožnjače može ukazati na infantilni glaukom oka.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Neighbors, M.; Tannehill-Jones, R (2010). „Childhood diseases and disorders”. Human diseases (3rd izd.). Clifton Park, New York: Delmar, Cengage Learning. str. 457–79. ISBN 978-1-4354-2751-8. 
  2. ^ Lambert, N.; Strebel, P; Orenstein, W; Icenogle, J; Poland, GA (7. 1. 2015). „Rubella.”. Lancet. 385: 2297—307. PMC 4514442 Slobodan pristup. PMID 25576992. doi:10.1016/S0140-6736(14)60539-0. 
  3. ^ „Rubella vaccines: WHO position paper.” (PDF). Wkly Epidemiol Rec. 86 (29): 301—16. 15. 7. 2011. PMID 21766537. Arhivirano (PDF) iz originala 5. 6. 2015. g. 
  4. ^ a b CDC. Elimination of rubella and congenital rubella syndrome--United States, 1969-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Mar 25 2005;54(11):279-82. Medline.
  5. ^ Enciklopedija Britanika, sažeto izdanje, knjiga 7. (P—R), Politika, Narodna knjiga, Beograd 2005.
  6. ^ „CRVENKA (RUBEOLA) U: Imunizacija vašeg deteta” (PDF). IZJZ Batut Beograd. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  7. ^ a b (jezik: engleski) Wesselhoeft, C. 1947. Rubella (German measles). N. Engl. J. Med. 236:943-950 Abstract-Medline, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  8. ^ a b v g Istorija porekla nemačkih ospica? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2008), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  9. ^ (jezik: engleski) RÖTHELN, Synonyms.—Rubella; German measles; doctortreatments.com, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  10. ^ Forbes, J. A. 1969. Rubella: historical aspects. Am. J. Dis. Child. 118:5-11 Abstract/Free Full Text
  11. ^ Lee JY, Bowden DS (2000). „Rubella virus replication and links to teratogenicity”. Clin. Microbiol. Rev. 13 (4): 571—87. PMID 11023958. 
  12. ^ Weller, T. H., and F. A. Neva. 1962. Propagation in tissue culture of cytopathic agents from patients with rubella-like illness. Proc. Soc. Exp. Biol. Med. 111:215-225.
  13. ^ Parkman, P. D., E. L. Buescher, and M. S. Artenstien. 1962. Recovery of rubella virus from the army recruits. Proc. Soc. Exp. Biol. Med. 111:225-230.
  14. ^ (jezik: engleski) Paul A. L. Lancaster: Gregg, Sir Norman McAlister (1892–1966) In: Australian Dictionary of Biography 1996; 14:325-327
  15. ^ Watstein SB, Jovanovic J. Statistical Handbook on Infectious Diseases. Westport, CT: Greenwood; 2003:5.
  16. ^ a b v Robertson SE, Featherstone DA, Gacic-Dobo M, Hersh BS (2003). „Rubella and congenital rubella syndrome: global update”. Rev. Panam. Salud Publica. 14 (5): 306—15. PMID 14870758. 
  17. ^ European Center for Disease Control and Prevention Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. avgust 2009), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  18. ^ RKI: Infektionsepidemiologisches Jahrbuch, Anhang Jahresstatistik nach Bundesland. (Volltext online, pdf) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  19. ^ Kalendar zdravstvenih preventivnih pregleda Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. mart 2012), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  20. ^ R. SRBIJA ODABRANI ZDRAVSTVENI POKAZATELjI ZA 2009. Oboljevanje i umiranje od zaraznih bolesti, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  21. ^ Bardeletti G, Kessler N, Aymard-Henry M (1975). „Morphology, biochemical analysis and neuraminidase activity of rubella virus”. Arch. Virol. 49 (2-3): 175—86. PMID 1212096. 
  22. ^ (jezik: engleski) General properties of togaviruses Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. mart 2006), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  23. ^ Rubella virus na Stetoskop info Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2011), Pristupljeno 24. 4. 2013.
  24. ^ (jezik: engleski) Schneider-Schaulies S, Schneider-Schaulies J. Measles virus-induced immunosuppression. Curr Top Microbiol Immunol. 2009;330:243-69. Medline.
  25. ^ (jezik: engleski) Markowitz LE, Preblud SR, Fine PE, Orenstein WA. Duration of live measles vaccine-induced immunity. Pediatr Infect Dis J. Feb 1990;9(2):101-10. Medline.
  26. ^ Best, JM (2007). „Rubella”. Semin Fetal Neonatal Med. 12 (3): 182—92. PMID 17337363. doi:10.1016/j.siny.2007.01.017. 
  27. ^ Stegmann BJ, Carey JC (2002). „TORCH Infections. Toxoplasmosis, Other (syphilis, varicella-zoster, parvovirus B19), Rubella, Cytomegalovirus (CMV), and Herpes infections”. Curr Women's Health Rep. 2 (4): 253—8. PMID 12150751. 
  28. ^ (jezik: engleski) Bullens D, Smets K, Vanhaesebrouck P. Congenital rubella syndrome after maternal reinfection. Clin Pediatr (Phila). Feb 2000;39(2):113-6. Medline.
  29. ^ (jezik: engleski) CDC. Elimination of rubella and congenital rubella syndrome--United States, 1969-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Mar 25 2005;54(11):279-82. Medline, Pristupljeno 24. 4. 2013.
  30. ^ (jezik: engleski) CDC. Progress toward elimination of measles and prevention of congenital rubella infection--European region, 1990-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Feb 25 2005;54(7):175-8. Medline.
  31. ^ Gogate, P., Khandekar, R., Shrishrimal, M., Dole, K., Taras, S., Kulkarni, S., Ranade, S., Deshpande, M, Delayed presentation of cataracts in children: Are they worth operating upon, Ophthalmic Epidemiology. 2010; 17(1): 25-33
  32. ^ (jezik: engleski) Weiter JJ, Roh S. Viral infections of the choroid and retina. Infect Dis Clin North Am. Dec 1992;6(4):875-91. Medline.
  33. ^ Robinson J, Lemay M, Vaudry WL. Congenital rubella after anticipated maternal immunity: two cases and a review of the literature. Pediatr Infect Dis J. Sep 1994;13(9):812-5.
  34. ^ a b v g Robert-Koch-Institut: Röteln (Rubella) RKI-Ratgeber Infektionskrankheiten – Merkblätter für Ärzte.
  35. ^ „Measles Fact sheet N°286”. who.int. novembar 2014. Pristupljeno 4. 2. 2015. 
  36. ^ „WHO Model List of EssentialMedicines” (PDF). World Health Organization. oktobar 2013. Pristupljeno 22. 4. 2014. 
  37. ^ „Vaccine, Measles”. International Drug Price Indicator Guide. Pristupljeno 6. 12. 2015. [mrtva veza]
  38. ^ Sl. glasnik Republike Srbije 06/11

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црвенка_(медицина)&oldid=27748419”