Sergije Lukač
| Sergije Lukač | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 7. avgust 1920. |
| Mesto rođenja | Sarajevo,  Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 5. novembar 2004. (84 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Srbija i Crna Gora |
| Supružnik | Ognjenka Milićević |
| Novinarski rad | |
| Novine | Nin |
Sergije Lukač (Sarajevo, 7. avgust 1920 — Beograd, 5. novembar 2004), često nepravilno kao Sergej, bio je srpski[1] novinar, pravnik i univerzitetski profesor.
Životopis[uredi | uredi izvor]
Rođen u Sarajevu 7. avgusta 1920. kao jedinac od majke Lini Gugisberg, Nemice i oca Feodora, Srbina, čuvenoga lekara, doktora, profesora i sportiste. Đed s očeve strane je bio šumski inženjer Stevo, rođen u „malom mestu kraj Karlovca u Hrvatskoj, od oca zemljoradnika (Simo) koji je ranije bio austrijski 'felvebel' i kasnije u penziji držao malu trgovačku radnju.”[1] Baka mu je bila Katinka (rođena Popović) iz Slavonskoga Broda „od oca Steve Popovića, banko-činovnika i majke Marije koja je rano umrla od TBC pluća.”[1] Dobio je ime po stricu, Feodorovom bratu koji je umro pred sam kraj Prvog svetskog rata na frontu.[1] Drugoga strica Aleksu su mu ustaše svirepo ubile.[1]
Sergije je odrastao u Mostaru:
Građanski je Mostar igrao tenis u šumici crnogorice kod Severnog logora. Inžinjerske, direktorske, advokatske i doktorske supruge su se dosađivale dok su muževi argatovali. Moja je majka rođena Gugisberg pila čaj sa mlekom sa gospođom Hedi Hlubna-Štajger, također Švajcarkom i suprugom onog nezaboravnog dobričine doktora Dragutina Hlubne koji je kao i moj otac završio medicinu u Bernu. Zamislite, dve Švajcarke u jednom Mostaru. Ponekad je motociklistički klub izlazio na izlete u blagajsku Tekiju na katu ili kod Džebe na Buni na najbolju pastrmku na svetu. U gluhoj provinciji jedva se čuo tutanj čizama Vermahta...[2]
Studirao je prava u Grenoblu, Beogradu, a u Zagrebu je diplomirao.[3] Iz Grenobla se vratio pred početak Drugog svetskog rata.[1] Kada su ustaše iz Mostara odvele na streljanje oca Feodora (koji je se spasao tako što je s visokog grebena skočio u Neretvu), majka ga je otpremila odmah za Beograd.[1]
U Drugom svetskom ratu bio je teško ranjen na Sremskome frontu „kroz desni lakat sa povredom zgloba i kostiju”.[2] Ozlede su bile loše tretirane u Beogradu, pa ga je otac Feodor morao operisati u Zrenjaninu.[2]
Na Fakultetu političkih nauka doktorirao je o temi „Istorija novinarstva u Srbiji“. Bio je dugogodišnji je urednik Nina, osnivač Katedre za novinarstvo na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i redovni profesor predmeta Teorije i tehnike novinarstva. „Studenti su voleli Sergijeva predavanja, njegovu živost, asocijativnost, multidisciplinarnost, neku vrstu renesansne formule u kojoj se spajaju umeće, pismenost i široka kultura, a sve to sa istraživačkom upornošću i rentgenskim osvetljavanjem pozadine.”[3]
Bio je poznati sportista, atletičar, sprinter i trener u Atletskom savezu Jugoslavije.
Bio je veliki navijač Jugoslovenskog sportskog društva Partizan.[3] „Jednom, kad je njegov Partizan izgubio od nekih Nemaca (kao po pravilu u drugom poluvremenu), u novinarskom istraživanju došao je čak do podatka da većina prvotimaca Partizana u detinjstvu u kući nije imala sat.”[3]
Lukač je 1998. godine proročki napisao budućnost novinarstva i Mreže:
Dočekaće nas početak trećeg milenijuma sa novim tehničko-tehnološkim, elektronskim, nemogućim mogućnostima telekomunikacije i informatike. Prema njima današnje čudo Internet ubrzo će izgledati kao fosil iz paleolita. Razmak između događaja i izveštaja će se istopiti do nule, a informativni globalizam izgledaće i deci nešto što se podrazumeva. Novinar će izveštavati brzinom svetlosti, a u torbi će nositi elektronske memorije o svemu i svačemu. Biće i žestoke konkurencije!
...
Novinare će u XXI veku sačekati još žešći pritisci političko-privrednih silnika. Oni su oduvek težili da ukinu pravo na različitost i uvedu monopol svoje istine. Najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara. Prosto je cinično i neshvatljivo koliko je tiranima stalo do dobrog javnog mnjenja. Istorijski su te brutalne sile pobeđivale u ponekoj bici, ali su na koncu, kao i svaka diktatura laži, izgubili ratove. Novinarski Gebelsi i njihovi gospodari traju kratko.[3]
Njegova druga supruga je bila znamenita profesorka i reditelj Ognjenka Milićević. „Iz prvog braka ima jedinicu kćerku koja živi udata u Frajburgu u Švajcarskoj.”[1] Njegova prva supruga, Zagrebčanka — s kojom je bio šest godina u braku — umrla je od raka dojke u Francuskoj.[1]
Umro je u petak, petoga novembra 2004. godine, a kremiran je na Novome groblju u Beogradu.
Knjige i studije[uredi | uredi izvor]
Lukač je bio produktivan novinar (napisao je mnogo novinarskih tekstova), ali nikada nije voleo da objavljuje knjige i da ih piše. Literatura iz koje se učilo na FPN-u bila su samo predavanja, a iza njega su ostale samo beleške s predavanja pisane mašinom za kucanje i samo za internu upotrebu.
- Teorija i tehnika novinarstva: /beleške predavanja/ (1979)
- Odrazi vremena (2007)
Prevodi[uredi | uredi izvor]
- Erich Maria Remarque: Iskra života preveli Ognjenka Milićević i Sergije Lukač redigovao Nika Milićević
- Dnevnik Adama i Eve, Mark Tven ; preveo Sergije Lukač ; ilustracije Paja Stanković, Impresum: Beograd : „Sportska knjiga“, 1957
- Praznik u Rimu, Odet Feri ; preveli Kolja Pajić i Sergije Lukač, Beograd, Sportska knjiga, 1954.
- Gustav Schwab: Bajke iz klasične starine : / ; prev. s njemačkog Ognjenka Milićević i Sergije Lukač. -
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z Milošević, Milan (27. 12. 2012). „Burni vek u dnevniku jednog lekara”. Nedeljnik Vreme. Arhivirano iz originala 02. 02. 2021. g. Pristupljeno 16. 9. 2020.
- ^ a b v Lukač, Feodor (10. 1. 2013). „Burni vek u dnevniku jednog lekara (2)”. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 16. 9. 2020.
- ^ a b v g d Milošević, Milan (11. 11. 2004). „Zbogom profesore”. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 16. 9. 2020.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Sergije Lukač na sajtu IMDb (jezik: engleski)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
