Невесиње
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Невесиње | |
| Држава |  Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Невесиње |
| Положај | 43°26′ СГШ 18°11′ ИГД |
| Временска зона | централноевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 882 m |
| Популација (1991) - број становника - густина |
4.068 ст./km² |
| Поштански број | 88280 |
| Позивни број | 059 |
  Невесиње
Невесиње на мапи Босне и Херцеговине
|
|
Невесиње је градско насеље и сједиште истоимене општине у Републици Српској, Босна и Херцеговина. Први пут се спомиње као жупа у 12. вијеку, а као град у 14. вијеку. Име су му дали стари Римљани, а значи снијежно поље-пустиња. Град има бурну и богату историју и познат је као историјско мјесто.
Садржај |
[уреди] Географски положај
Општина Невесиње је брдско-планински рејон са просјечном надморском висином од 860 метара, а карактерише је велико крашко поље укупне површине 18 хиљада хектара. Клима је континентална са дугим и хладним зимама и кратким и топлим љетима. Највише падавина је у касну јесен и прољеће.
[уреди] Становништво
 |
За више информација погледајте Демографија Невесиња |
[уреди] Историја
Невесиње – латински: Neuesigna; Netuisina; Netusina; Neusigne; - први пут се као жупа помиње у 12. вијеку. Према неким мишљењима име је добило према ријечима – neue signe – снијежна пустиња. Друго тумачење, једнако могуће, је да је Невесиње добило име по љековитој биљци (или више њих), која се (или које су се) у старословенском језику звале – делесиле – девет сила, што указује на љековиту моћ биљака. Ова ријеч, са малим варијантама чује се и данас у више словенских језика, па и у нашем – као девесиљ, у значењу биљке, а понекад и као: девесињ, невесиљ и невесињ, према ком облику је и дошло до назива Невесиње.
Први поуздани историјски податак о Невесињу налази се у љетопису Пећке патријаршије, у ком се каже да је Сава Немањић у Невесињу 1219. године поставио првог хумског епископа. У дубровачким изворима Невесиње се први пут помиње 1281. године. Жупско сједиште невесињске жупе и главни град био је Вјенчац – Винчац; касније и кнежевско сједиште. Град се налазио изнад садашњег градског насеља, локални назив Кнежаца, Кнежак или Град. Видљиви су и данас остаци војничког утврђења и градских зидина.
У првим деценијама 14. вијека Невесињем је владала породица Санковића, који су били утицајни и редовно су учествовали у зборовима босанских великаша као представници Хумске земље. Овај властелински род Невесиња, Загорја (област Калиновика) и проширених крајева: Дабар, Попово, Приморје и Конавли, био је политички веома активан у босанској држави (1330. - 1404.).
Невесињем су Санковићи владали у другој половини 14. вијека и све до 1404. године, кад су их покорили Влатко Вуковић и Павле Раденовић, владари сусједних области, а Конавле, њихову територију измеду себе подијелили. То је било 1391. године.
Присвајањем Захумља 1404. године у коме је било и Невесиње, војвода Сандаљ Хранић Косача – насљедник Влатка Вуковића, боравио је неко вријеме у Невесињу. Историјски извори забиљежили су да је 31. јула 1421. године војвода Сандаљ Хранић боравио у Невесињу и примио дубровачке посланике, као и 12. септембра 1430. године. Да су Косаче често боравиле и столовале у Невесињу, говори и податак да је 10. октобра 1435. године херцег Стефан издао повељу "Под градом Вјенчацем на Невесињу". У римско доба кроз Невесиње је ишао пут из долине Неретве на Биоград и Заборане, за сарајевско поље, што говори о значају овог простора и у том времену.
Управо тим старим римским и средњовјековним путем, на Заборане из правца Сарајева у прољеће 1465. године дошли су Турци и успоставили свој логор у невесињском пољу одакле су даље кренули у освајање Гацка, Билеће и Требиња.
Већ од 12. јуна 1469. године у Невесињу се помиње војвода турског поријекла. Прво столовање Турака није било у Винчацу или у Биограду, како се могло очекивати, већ у Жиљеву - четири километра од Невесиња.
Дубровчани су по обичају новом господару Невесиња – војводи Хусеину послали дар у августу 1470. године. Невесиње има и кадију од исте године, дакле успостављена је потпуна власт. Доласком Турака у град Виначац-Вјенчац почиње да стагнира, а данас су на том мјесту видљиви бедеми и зидине војничке куле. Срушена кула, зарарасли и порушени бедеми још увијек подсјећају на некадашњи значај овога града у коме су столовали жупани и кнежеви, као и на бурну историју овог града и његовог народа.
Историја ових простора (посебно турски период), протекла је у супростављању сваком зулуму, самовољи и феудалном кулуку, трпљењу и борби за самоодржање, освајање слободе, очување националног и духовног идентитета, етичких и културних вриједности. То је и одредило судбину овог народа, да буду страдалници и ратници у политичкој мрежи европских дворова и интереса истока и запада.
Историја 19. и 20. вијека испуњена је ратовима за слободу и уједињење. Најзначајнији догађај овог периода је, несумњиво, Невесињска пушка, испаљена 23. јуна 1875. године у Бишини, на Четној пољани из руку невесињског хајдука и харамбаше Пера Тунгуза и његове чете. Овај устанак дао је сигнал читавој бунтовној Херцеговини да се дигне на устанак да би врло брзо прерастао у велику источну кризу-питање даљег опстанка турске царевине на Балкану, као и подјелу њених територија на том простору. Због тога је овај устанак врло брзо изгубио локални значај, што су биле раније буне, и добио европски значај, као ниједан догађај друге половине 19. вијека у земљама под турском влашћу. Овај устанак који је почео у Невесињу, познат је у историји као Невесињска пушка уврстио је овај град (Невесиње) у уџбенике опште историје свих земаља свијета.
Најчешћи почетак буна и устанака био је одговор на неподношљиви терор да би се дошло до слободе. Ниједан успјех на томе путу није се могао постићи без великих жртава, и та борба увијек је била са противницима много јачим од себе. Бунама и устанцима обично је претходио сабор и договор главара код манастира и цркава имали су снагу закона и упутство за борбу. Тако је било и пред почетак Невесињске пушке 1875. године. На Малу Госпојину – 8. септембра 1874. године код цркве у селу Биоград, Невесиње, сазван је збор народних првака Невесиња на ком је одлучено да се крене са устанком у прољеће наредне године.
Бројни су узроци овом устанку, али је непосредан повод био напад чете харамбаше Пера Тунгуза на турски караван у Бишини (пут Мостар-Невесиње), на Четној пољани, дана 23. јуна (по новом – 5. јула) 1875. године и убио седам турских кириџија. Кроз два дана у цркви у Кифину Селу 25. јуна – ( 7. јула), донешена је одлука да се акција за устанак убрза и у осталим срезовима Херцеговионе. Устаничке чете већ 27. јуна (9. јула) у селу Крекови су отпочеле прву борбу. То је прерасло у општеевропску кризу. Устаници који су кренули у тај устанак нису ни слутили такав његов исход Берлинским конгресом. Вјеровали су да крв дају за велико дјело – народну слободу и народно уједињење. Умјесто тога вољом великих сила, овом народу и овом простору једно ропство замијењено је другим (умјесто Турске ове просторе окупирала је Аустро-Угарска). Ове одлуке разочарале су вође и народ, али и отријезниле у борби до коначног циља, ослобођења и уједињења 1918. године.
Да је незадовољно новом аустро-угарском влашћу Невесиње је врло брзо показало (опет први у окупираној БиХ), устанком 1882. године у Улогу (Невесиње)
Слободарски дух Невесиња се исказао и кроз добровољачки покрет (у Балканским ратовима и кроз солунске добровољце-њих око 1.000). Невесиње је вјечно каљено у отпору, па ни покрет Млада Босна није могао без невесињског надахнућа - жртвом Богдана Жерајића – члана ове организације.
Своје слободарско опредјељење Невесиње је показало и у организовању демонстрација 27. марта 1941. године (што је учинило мало градова) и тиме јасно ставили до знања шта мисле о новој власти и на што су спремни. То су потврдили потпуним одзивом у Априлском рату 1941. године.
Јунски устанак (општи и први у окупираној Југославији) био је трећа Невесињска пушка у посљедњих 70 година. Овај устанак је по свом значају и далекосежним посљедицама у многом надмашио све претходне буне и устанке, чак и онај из 1875. године, јер је дигнут против најмоћније војне алијансе Трећег рајха у досадашњој свјетској историји под чијом се окупацијом налазила готово читава Европа. Невесињски јунски устанак почео је 3. јуна 1941. године и био је први организовани оружани устанак у поробљеној Европи. Да је био први устанак још званично није признат, али нико га није оспорио, већ га је само игнорисао, јер његовим признавање и стављањем на мјесто које му у националној и општој истирији припада, не би се уклапао у политички договорене датуме почетка оружаних устанака 1941. године у појединим републикама Југославије.
[уреди] Привреда
На подручју општине Невесиње под високим економским шумама четинара и лишћара налази се 6.658 ha и највећим дијелом се користе за потребе дрвопрерађивачке индустрије. Под пољопривредним земљиштем обрадивог типа налази се 10.820 ha. Планински пашњак Морине обухвата површину од 2.040 ha и идеалан је простор за узгој ситне стоке. Код индивидуалних пољопривредних произвођача (фармера) налази се 7.500 говеда, 30.000 оваца и 4.000 свиња у товној сезони. Од руда, утврђена су налазишта боксита и угља чија економска валоризација није утврђена. Невесиње пружа велике могућности у производњи житарица, воћа, поврћа и меса и конкурише као средина на ширем подручју за производњу здраве хране.
