Забрањено пушење

Из Википедије, слободне енциклопедије

Забрањено пушење је била југословенска гаражна рок група из Сарајева, блиско повезана са културним покретом Нови примитивизам и радио и телевизијском сатиричном емисијом Топ листа надреалиста. Они су били једна од најпопуларнијих музичких појава 80-их у Југославији, продавши на стотине хиљада плоча. Током југословенских ратова, чланови групе су се разишли и две групе-наследнице су наставиле да раде у Београду и Загребу.

Групу је 1981. основала група пријатеља која је радила на раној радио верзији Топ листе надреалиста. Насупрот распрострањенијим панк року и новом валу, Забрањено пушење је створило особен гаражни рок звук са утицајем фолка, често садржавши иновативну продукцију и причање комплексних прича, понекад чак и тамна предсказања рата. Снимили су четири албума и ишли на велике турнеје, повремено изазивајући контроверзе и проблеме са властима због њихове, обично благе и симпатичне, критике социјалистичког система и навике да се баве питањима која су у то време сматрана осетљивим.

Након што је популарност групе достигла нове висине крајем 80их, потпомогнута телевизијском верзијом Топ листе надреалиста, рат у Босни и Херцеговини је изазвао распад групе, са једним изданком који је наставио (под истим именом) да ради у Београду, а касније под именом „Но смокинг оркестра“, и другим у Загребу, који је такође користио оригинално име. И поред тога, многе песме Забрањеног пушења су достигле култни статус, а њихова музика је остала популарна широм бивше Југославије.

Оригинална група[уреди]

Историја[уреди]

Омот прве плоче Забрањеног пушења Das ist Walter

Забрањено пушење је основала група пријатеља која је ишла у сарајевску Другу гимназију и живела у Улици Фуада Миџића у сарајевском насељу Кошево. Групи коју су основали су дали име Псеудоблуз бенд. Сви чланови су били укључени у радио емисију Топ листа Надреалиста, па су већ имали своја сценска имена. Оригиналну поставу су чинили: Ненад Јанковић („др Неле Карајлић“; вокал, клавијатуре), Давор Сучић („мр Сејо Сексон“; гитара), Зенит Ђозић („Фу-До“; бубњеви), Мустафа Ченгић („Муче/Мујо Снажни“; гитара), Младен Митић („Муња“; бас-гитара) и Огњен Гајић („Оги“; саксофон, флаута). Повремено им се као гост придруживао Мирко Срдић („Елвис Ј. Куртовић“), који је имао своју групу Елвис Ј. Куртовић & хис Метеорс. Ускоро су почели да се називају Псеудоблуз бенд Забрањено пушење, а после неког времена су просто одбацили први део. Њихов први снимак „Пензионери иду на море зими“, је снимљен у Радио Сарајеву почетком 1981.

Наступали су широм Сарајева пре него што су снимили свој први албум „Das ist Walter“ јуна 1984. за Југотон. Постава се променила, а сада је млађи брат Ненада Јанковића Дражен Јанковић („Сеид Мали Карајлић“) био на оргуљама, док је Предраг Ракић („Шеки Гајтон“) преузео бубњеве. Албум је у почетку издан у 3.000 примерака, али је на крају продато око 100.000 копија, поставивши рекорд за превазилажење почетног издања 30 пута. У јесен 1984. су кренули на турнеју од 60 концерата, што их је учинило једном од највећих југословенских рок атракција после само једног албума.

Током те турнеје, на концерту у Ријеци 27. новембра 1984. Карајлић је, мислећи на појачало које се покварило, рекао: „Црк’о Маршал. Мислим на појачало". Публика и власти су то схватили као шалу на рачун преминулог Јосипа Броза Тита, што је направило велики проблем групи. Медији су их критиковали, а кампања против њих је резултовала отказивањем осталих концерата и престанком емитовања Топ листе надреалиста.

У овој атмосфери група је снимила свој други албум „Док чекаш сабах са шејтаном“ и издала га јула 1985. Песме су написали Сејо Сексон, Неле Карајлић, Сеид Мали Карајлић и Елвис Ј. Куртовић. Албум је био солидан, али је бојкотован од стране медија и накнадна турнеја је имала разочаравајући завршетак што је натерало Муњу, Шекија Гајтона и Мучеа да напусте групу да би пронашли сигурнији начин да зараде за живот.

За потребе снимање трећег албума „Поздрав из земље Сафари“, објављеног 1987. од стране Дискотона, остатку групе су се придружили Предраг Ковачевић (Кова/Ковалски из „Куртовићевих Метеора“) на гитари, Фарис Араповић на бубњевима и Емир Кустурица који је свирао бас-гитару на три песме. Све песме су написали Сејо Сексон и Неле Карајлић, док је Кустурица био коаутор две песме. Дискотонови цензори су имали неколико замерки и песми „Наш предлог за Песму Евровизије“ је морао бити промењен наслов, пошто је песма садржала коментаре о депресивном економском стању и недостатку слободе изражавања. Албум је садржао велики број хит песама и вратио је групу на висок ниво слушаности. Турнеја која је следила, а која се састојала од 87 концерата, је била највећа дотадашња турнеја Забрањеног пушења, и група је тада призната за једну од југословенских рок институција. У јануару 1988. група је добила златну плочу за продатих 100.000 копија.

У октобру 1988. група је издала свој задњи албум пре распада, „Мале приче о великој љубави“. Песме је углавном написао и продуцирао Сејо Сексон. На овом албуму Јадранко Џихан је свирао клавијатуре, а Дарко Остојић (Минка) је свирао бас-гитару. На албуму су се појавили и оперска певачица Соња Миленковић, виолиниста Дејан Спаравало и Горан Бреговић као пратећи вокал и гитариста. Албум је био средњег успеха. Група је кренула на турнеју са групом Бомбај штампа и остатком екипе Топ листе надреалиста (оне које већ није свирала у групи). Турнеја (комбинација позоришта и рокенрола, по идеји Сеје Сексона) је била велики успех и сматрана је за најбољу турнеју 1989. са око 60 концерата и више од 200.000 посетилаца.

Распад[уреди]

Нестабилна политичка ситуација током распада Југославије се одразила на групу, па су је Сејо Сексон, Дарко Остојић и Фарис Араповић напустили. Убрзо након почетка рата у Босни и Херцеговини, Ненад Јанковић је прешао у Србију и основао своју групу Неле Карајлић & Забрањено пушење. Већина чланова Забрањеног пушења и Топ листе надреалиста је остало у опседнутом Сарајеву. Иако су многи критиковали Јанковићев потез, Сучић (који је остао у Сарајеву и радио је ратне епизоде Топ листе надреалиста да подигне морал становника Сарајева) је изјавио да је Јанковић био у другачијој ситуацији јер је имао малу бебу.

Музика[уреди]

Почетком 80их, када је остатак поп сцене бивше Југославије пратио европске трендове (углавном панк рок и нови талас), Забрањено пушење је био део јединственог рок покрета са центром у Сарајеву. Овај покрет, углавном заснован на простом, младалачком гаражном року са утицајима фолка, је одредио јединствени сарајевски урбани урбани стил назван Нови примитивизам.

Песме Забрањеног пушења су се кретале од панка до рока; врло често аранжиране да садрже трубе и саксофоне, давале су групи јединствен звук. Забрањено пушење је певало о Сарајеву, његовим идолима и локалним херојима уз приче о љубави и губицима, на другачији и често хумористички начин. Врло јасни и често цинични, стихови групе су били довољно напредни да покажу последње стадијуме југословенског социјализма („Дан републике“, „Срце, руке и лопата“, „Амир“, „Гузоњин син“), другачије клубове и и хомосексуалце („Пишоња и Жуга у паклу дроге“, „Јави ми“), а такође су предвидели мрачне наговештаје предстојећег рата („Кањон Дрине“, „Звијезда над Балканом“).

Песме као што су „Недеља кад је отишо Хасе“ (песма је наизглед посвећана фудбалеру Асиму Ферхатовићу Хасеу, али је заправо о дану када је преминуо Јосип Броз Тито), „Анархија ол овер Баш-чаршија“, „Зеница блуз“, „Шеки ис он д роуд агејн“, „Балада о Пишоњи и Жуги“, „Пишоња и Жуга у паклу дроге“, „Док јездиш ка Алемањи“, „Лутка са насловне стране“, „На стражи поред Призрена“ и многе друге су осигурале своје место у историји рок музике бивше Југославије.

Чланови[уреди]

Дискографија[уреди]

  1. Das ist Walter - 1984.
  2. Док чекаш сабах са шејтаном - 1985.
  3. Поздрав из земље Сафари - 1987.
  4. Мале приче о великој љубави - 1988.

Забрањено пушење (Сарајево)[уреди]

Након рата, пратећи бенд ратне Топ листе надреалиста је постао језгро новог Забрањеног пушења, а њени чланови Сејо Ково, Ђани Перван, Душан Вранић и Самир Ћерамида 1997. године су реализовали први послератни албум Забрањеног пушења "Филџан вишка" са песмама "Филџан вишка (Раја из Сарајева)", "Можеш имат' моје тијело", "Халид умјесто Халида" и "Тест за Џенет".

Након великог успеха албума „Филџан вишка“, кренула је прва велика послератна турнеја Забрањеног пушења, како по Босни и Херцеговини и Хрватској, тако и по целој Европи.

1999. године је изашао други послератни студијски албум Забрањеног пушења "Агент тајне силе", са ког се издвајају песме "Југо 45", "Пос'о, кућа, биртија" и "Пупољак".

2001. године Забрањено пушење је издало можда најуспешнији албум послератне босанско-херцеговачке рок сцене, "Бог вози Мерцедес", са којег ће као најуспјешније песме остати "Почасна салва", а до врха топ листа су се пењале и песме "Лијепа Алма", "Карабаја" и "Аризона Дрим".

23. јула 2003, у склопу Башчаршијских ноћи, а поводом 25 година постојања, Забрањено пушење је пред Већницом извело концерт пред 15.000 посетилаца, који је један од највећих музичких догађаја у послератном Сарајеву.

Почетком 2006. године, Забрањено пушење је издало сингл "Нема више", као најаву за нови албум "Ходи да ти чико нешто да" и музику за филм „Нафака“ Јасмина Дураковића.

У новембру 2009. године, група издаје албум „Музеј револуције“.

Чланови[уреди]

Дискографија[уреди]

  1. Никад робом, вазда таксијем (Best of 1) - 1996.
  2. Филџан вишка - 1997.
  3. Срце, руке и лопата (Best of 2) -1998.
  4. Хапси све! (Уживо) - 1998.
  5. Агент тајне силе - 1999.
  6. Бог вози Мерцедес -2001.
  7. Live in St. Louis - 2004.
  8. Ходи да ти чико нешто да! (дупли) - 2006.
  9. Музеј револуције - 2009.

Но смокинг оркестра (Београд)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Но смокинг оркестра
Концерт Но смокинг оркестра у Санкт Петербургу

Источни део је издао један албум као Забрањено пушење. Када се групи прикључио Емир Кустурица, она је променила име у Емир Кустурица & Но смокинг оркестра издала још три албума и наставила да иде по турнеје по целом свету. Но смокинг оркестра је 1998. компоновала музику за филм Емира Кустурице Црна мачка, бели мачор, која је освојила Сребрног лава на Венецијанском филмском фестивалу исте године.

Чланови[уреди]

Емир Кустурица и Но смокинг оркестра

Дискографија[уреди]

  1. Ја нисам одавле - 1997. као „Забрањено пушење"
  2. Black cat, white cat - 1998.
  3. Unza Unza time! - 2000.
  4. Live in Buenos Aires - bootleg (уживо) - 2001.
  5. La vie est un miracle - 2004.
  6. Live is a miracle in Buenos Aires (уживо) - 2005.
  7. Time of the Gypsyes (opera) - 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Забрањено пушење