Бјеловар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бјеловар

Bjelovar Rotor.JPG

Грб

Застава
Основни подаци
Држава Застава Хрватске Хрватска
Жупанија Бјеловарско-билогорска
Становништво
Становништво (2011) 27.099
Агломерација (2011) 40.443
Географске карактеристике
Координате 45°53′56″N 16°50′32″E / 45.89879716416448, 16.842309295157982
Површина 191,9 км²
Бјеловар на мапи Хрватске
{{{alt}}}
Бјеловар
Бјеловар на мапи Хрватске
Остали подаци
Поштански код 43000
Позивни број 43
Веб-страна http://www.bjelovar.hr}-
Бјеловар, српска православна црква „Св. Тројица“

Бјеловар је град у Хрватској и административно средиште Бјеловарско-билогорске жупаније. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 40.443 становника, а у самом насељу је живело 27.099 становника.[тражи се извор од 01. 2014.]

Географија[уреди]

Бјеловар лежи у јужном низијском подножју Билогоре, између Чесминих (Чазминих) притока Бјеловацке и Плавнице. Налази се у подручју умерене средњоевропске климе са просечном годишњом температуроод 12,3°C и годишњом количином падавина од 916 mm(максимум до 101 mm у јуну, минимум до 418 mm у јануару и фебруару).

Од првобитног војног упоришта из времена Марије Терезије Бјеловар се ширио према насељима на својој периферији (Хрговљани, Ивановчани, Крижевачка цеста, Марковац, Млиновац, Нове и Старе Плавнице, Мале и Велике Средице) и сва та насеља са својим старим именима временом су укључена у градско подручје и она су постала четврти савременог Бјеловара.

Бјеловар је значајан културни, привредни и политички центар. У њему је седиште заједнице општина, жупанијског суда и привредне коморе. Има болницу, многе здравствене установе, историјски архив. Ниже гимназију (реалку) је добио још 1858. године, а пуну гимназију 1901., данас у граду има неколико школских центара различитих струка.

Развијена је прехрамбена индустрија (млинови, фабрика млечних производа, кекса, сувомеснатих производа, жестоких пића), а значајне су и метална и грађевинска индустрија. Важан је регионални саобраћајни центар.

Историја[уреди]

Подручје Бјеловара припадало је пре Турака старој Ровишћанској жупи, а налазило се на жупској граници према Чесмици. Помиње се 1420. као сајамско место, али у том раздобљу није имао већи значај. За време турског напредовања између 1540. и 1552. цели крај је био расељен и пуст до 1650. године, када је на том месту саграђено крајишко утврђење за одбрану од Турака. После тога убрзо је насељено и цело околно подручје.

У географској карти (Главачевој карти) из 1673. означено је као Беловац. У XVIII веку Бјеловар је постао важно упориште, а од 1756. године средиште крајишке области, првобитно назван Нови Варажтин, а 1772 добија повластице градске општине. Слободан град и центар Бјеловарско-крижевачке жупаније постао је 1874.

Уочи Априлског рата 1941. Бјеловар је био партијски центар ширег подручја са шест партијских ћелија са месним и окружним комитетима КП Хрватске. Средином априла 1941. године, усташе успостављају власт и почињу спровођење терора, у првом реду над комунистима. Похапсили су чланове Окружног и Месног комитета КПХ и 28. априла 1941, у оближњем Гудовцу побили 180 људи српске националности, међу њима и 50 чланова КПЈ и СКОЈ-а, а потом, наставили са геноцидом над српским и јеврејским становништвом града и околине. Средином јуна оформљен је нови Окружни комитет. Године 1943. веће групе родољуба одлазе у јединице НОВЈ, а шири се и организација партизанских ударних група. Од њих и чете Иванчана формиран је 25. септембра 1943. године Бјеловарски партизански одред који је у децембру имао 700 бораца. Град су након тешких борби 4. маја 1945. ослободиле јединице Треће армије.

Беловар је старије име од Бјеловара, када су град настањивали стари Словинци, кајкавски екавци. Доласком штокавских ијекаваца, Срба, град је добио ијекавску верзију имена, иако и касније Адам Прибићевић и неки други Срби користе стари назив Беловар.

Становништво[уреди]

Град Бјеловар[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[1] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 41.869 42.066 39.893 35.578 29.907 27.645 26.981 24.134 22.990 21.974 19.652 16.123 12.942 11.763 10.128
  • напомене:

Настао из старе општине Бјеловар.

Бјеловар (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[1] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 27.783 26.926 25.203 21.540 15.761 13.569 12.867 10.252 9.994 9.266 7.873 5.609 4.671 3.469 2.787
  • напомене:

У 1981. повећано припајањем дела подручја насеља Новосељани. Од 1857. до 1961. део података садржан је у насељу Новосељани.

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Бјеловар је имало 26.926 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.
Хрвати
  
20,826 77,34%
Срби
  
2,590 9,61%
Југословени
  
1,485 5,51%
Чеси
  
167 0,62%
Мађари
  
118 0,43%
Словенци
  
93 0,34%
Албанци
  
91 0,33%
Муслимани
  
76 0,28%
Црногорци
  
63 0,23%
Македонци
  
60 0,22%
Роми
  
51 0,18%
Немци
  
8 0,02%
Словаци
  
8 0,02%
Бугари
  
5 0,01%
Италијани
  
5 0,01%
Русини
  
5 0,01%
Украјинци
  
4 0,01%
Јевреји
  
3 0,01%
Власи
  
2 0,00%
Пољаци
  
2 0,00%
Руси
  
2 0,00%
Турци
  
2 0,00%
Грци
  
1 0,00%
остали
  
10 0,03%
неопредељени
  
732 2,71%
регион. опр.
  
25 0,09%
непознато
  
492 1,82%
укупно: 26.926

Културно историјски споменици[уреди]

Урбанистичка језгра град решена је по ортогоналном систему, улице се секу под правим углом. Главни квадратни трг обухвата површину од четири блока.

На њему су крајишке пуковније подигле (данас укпоњена) 4 барокна кипа (1778). Око те урбане доминанте налазе се истакнутије јавне зграде: барокна жупна црква св. Терезије, (1765-72) са обе стране омеђена зградам пијариста, касарна Прерадовић, са приземним аркадама и православна црква св. Духа (1792—1795).

Споменик НОБ-и израдио је кипар Војин Бакић 1947. У музеју је разнолика грађа из града и његове околине.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

  • Павле Грегорић НОБ у источномдијену сјеверозападне Хрватске у Зборнику Сјеверозападна Хрватска у НОБ-у, Вараждин 1976
  • Текст Радета Губерине, потпуковника ЈНА, Београд за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ Загреб 1982.
  • Уводни део и историја до 1941, текст Владимира Блашковића свеу. проф. Економски факултет Загреб за Енциклопедију ЈЛЗ Загреб 1982. године
  • М. Паић: Бјеловарски музеј, Билтен ЈАЗУ 1957 2
  • А. Хорват: О Бјеловару - граду ортогоналног система, Билтен ЈАЗУ 1960 1

Извори[уреди]

  • ЦД-ром: „Насеља и становништво РХ од 1857—2001. године“, Издање Државног завода за статистику Републике Хрватске, Загреб, 2005.

Спољашње везе[уреди]