Рубеола

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рубеола
lat. Rubeolus
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Tekst za one koji ne mogu da vide sliku
Типична оспа на стомаку код рубеоле
ICD-10 B06.
ICD-9 056
DiseasesDB 11719
MedlinePlus 001574
eMedicine emerg/388 peds/2025 derm/259
MeSH D012409

Рубеола, црвенка или фрус[1] (лат. rubeolus) је акутна капљична заразна болест изазвана вирусом рубеоле, која се карактерише благим продромалним и општим симптомима, оспом у облику светлоцрвених неправилних мрља и увећањем лимфних чворова, углавном на врату или иза ушних шкољки. Преноси се са човека на човека, путем капљица, кијањем, кашљањем или говором. Болест је сезонског карактера и најчешће се јавља зими или на почетку пролећа. Од ње углавном оболевају предшколска и школска деца, мада се може јавити и у другим животним добима. Рубеола је болесет са благим симптомима и код већине болесника након оздрављења не оставља никакве последице.

Јако је опасна ако од ње оболе труднице, у првом тромесечју трудноће, јер може довести до тежих оштећења плода, који се рађа са хроничном виремијом и обољењима многих органа и конгениталним малформацијама (катаракта, глувоћа, срчане мане и ментална ретардација). Код тежих облика трудноће се може завршити побачајем или мртворођеним плодом.[2]

Историјат[уреди]

Најранији опис рубеоле највероватније датира од средине 18. века, када су клиничке манифестације болести описали; немачки лекари, Фридрих Хофман (1740), а потом de Bergan 1752. и Orlow 1758. [3][4]. У то време сматрало се да је рубеола „дериват“ богиња, а због јаког немачког утицаја, болест постаје познат под називом „немачке оспице“. Немачки лекар George de Maton, документовао је болест као посебан ентитет, који је у Немачкој постао познат под називом rötheln (касније синоним за рубеолу или немачке оспице).[5][3]

Fritsch je (1786) добро уочио разлику између морбила и рубеоле. Но схватање да је рубеола посебна болест споро се пробијало и тек 1881, на интернационалном конгресу лекара у Лондону дефинитивно је то схватање прихваћено. Болест је променила име у рубеола (од латинске речи rubella- црвенкаста промена) 1866. на предлог Henry Veale, хирург британске армије, који је након проучавања епидемије ове болести у Индији за њу сковао... „милозвучно име рубеола... сурово и страно нашим ушима“.[6]

Вирусна етиологија рубеоле је да доказана њеним преносом на мајмуне и људе и култивисањем вируса. A. F. Hess је то успео 1914, преносом рубеоле на резус мајмуне. Хиро и Тасака су 1938. пренели рубеолу на здраву децу помоћу секрета из ждрела.

Рубеола је била омаловажавана све до 1941, када је добила на свом значају, након открића аустралијског истраживач и офталмолога Н. М. Грега (Norman McAllister Gregg) који је описао разне аномалије плода изаване интраутерином инфекцијом вирусом рубеоле, ​​током болести мајке у трудноћи.[4] Н. М. Грег је код 78 случајева урођене катаракте код одојчади открио да су 68 деце родиле мајке који су боловале од рубеоле у ​​раној трудноћи. Касније је најчешћу удржену аномалију изазвану рубеолом у трдноћи (катаракта, срчане мане и глувоћа) он описао под називом „класични синдром урођене рубеоле“.[7]

Вирус рубеоле успео је да изолује из столице, секрета ждрела, мокраће и крви и култивисали на хранилишту које се састојиало од људских амнионских ћелија (Weller и Neva 1962)[8] или на хранилишту од културе бубрежних ћелија афричког зеленог мајмуна (Parkman, Buscher i Artensein 1962).[9] [10] Ова истраживања су била полазна основа да 1966. започне производња вакцине за имунизацију против рубеоле.

Године 1969. регистрована је и лиценцирана жива ослабљена вакцина против вируса рубеоле. У раним 1970-их, уведена је у програм редовне вакцинације деце у многим земљама света трострука вакцина која садржи ослабљену вакцина против вируса морбила, заушака и рубеоле скраћено (ММР-вакцина).[4]

Епидемиологија[уреди]

Највећи ризик за појаву рубеоле је међу припадницима расних или етничких група које су невакцинисане и код особа које могу бити изложене инфекцији за време боравка у областима света где вакцинација рубеоле није рутинска појава. Тако се недавна епидемија рубеоле у САД догодила међу особама хиспано националности (потомака шпанаца). Зато се хиспано особе које долазе у САД из подручја Латинске америке и Мексика и особе из осталих земаља које немају програм вакцинације против рубеоле у САД сматрају ризичним групама, осетљивијим на рубеолу, и подвргавају посебним мерама превенције и имунизације (осим ако поседују валидну документацију о вакцинацији или серолошке доказе о имунитету).

Рубеола подједнако напада особе мушког и женског пола свих раса. Пре увођења вакцинације, највећа учесталост је била код деце узраста 5-14 година. Међутим, данас се рубеола најчешће јавља код адолесцената и младих одраслих особа.

Сједињене Државе[уреди]

Пре увођења свеобухватне вакцинације против рубеоле 1969, епидемије су се догађале сваких 6-9 година а пандемије на сваких 10-20 година. Пандемије рубеоле између 1962 и 1965, које су свој почетак имале у Европи прошириле су се и на САД. Од 1964. до 1965, године у САД је регистровано 12,5 милиона случајева рубеоле. Овако велики број оболелих довео је до 11.000 побачаја или превентивних абортуса и 20.000 случајева новорођене деце са класичним синдромом урођене рубеоле (од којих је 2.100 умрло, 12.000 оглувело, 3.580 ослепо и 1.800 ментално ретардирано). Само у Њујорку класични синдром урођене рубеоле регистрован је у 1% свих порођаја.[4]

Од 1977-1981, у САД је пријављено 20.395 случајева рубеоле, да би тај број опао током 1990. на 1.124 и 1999. на 267 случаја годишње.[11] У последњој деценији (у 21. веку), стопа оболелих је била мања од 10 случајева урођеног облика тзв. рубеоларне ембријопатије годишње. Ови случајеви су углавном настали код мајки рођених изван САД, у земљама Латинске Америке и другим са нижом стопом вакцинације.

Значајан пад броја оболелих од рубеоле од 1969. и одсуство њеног ендемског преноса у Сједињеним Државама потврђују ови подаци:[2]

  • мање од 25 пријављених случајева рубеоле сваке године од 2001
  • вакцинацијом је обухваћено најмање 95% деце школског узраста,
  • имунитет код становниоштва процењен је на око 91%
  • успостављен је одговарајући надзор над правовременим откривање и спречавањем епидемија рубеоле,
  • створен је облик вирусних генотипова у складу са пореклом вируса из других делова света.

Имајући у виду наведене и друге податке, Комисија за праћење заразних болести у САД 2004. године је донела одлуку да рубеоле више није ендемска болест у Сједињеним Државама. Овој одлуци највише је допринео успешан програм вакцинације против рубеоле у ​​Сједињеним Државама и западној хемисфери Земље.

Остале земље[уреди]

Вакцинација против рубеоле данас се примењује само код око једне половине светске популације. Зато синдром рубеоларне ембријопатије и даље предстваља проблем у неким областима света. У Русији, је на пример, синдром рубеоларне ембријопатије као узрок присутан у 15% свих конгениталних аномалија.[12]

У Немачкој 2003 пријављена је учесталост рубеоле од 0,33 случајева на 100.000 становника.[12]Европски центар за превенцију и контролу болести у 2005 регистровао је инфекцију код 1500 случајева из 22 земаља обухваћених праћењем, са највишом стопом инциденције у Литванији (3.44 по 100.000) и Холандије (2,23 на 100.000). Просечна учесталост у свих 22 земаља је била 0,51 на 100.000.[13] У студији из Немачке од 2000 до 2002, вакцинисано је око 86% деце. Непотпуне вакцинација становништва могу бити узрок спорадичних епидемије код деце, адолесцената и одраслих.

Селективна вакцинација младих девојака и жена од 13 године - због нарочито опасних компликација од ове болести у току трудноће - код женске популације у Европи достигла је високу стопу заштите захваљујући стеченом природном имунитету у младих одраслих особа.

Пренатална инфекције вирусом рубеоле у 2006, регистрована је у једном случају у Тирингији, а од 2007 ни један.[14] Међутим, Институт је Роберт Кох, наводи да су подаци о појави пренаталних инфекција вирусом рубеоле значајно чешће, од броја који се наводе у извештајима, јер постоје докази да су уочена оштећења код новорођенчади рубеолом а иста нису пријављена и испитана. Вероватно су промене код поједних случајева као последице инфекције вирусом рубеоле у току трудноће, касније уочене па је изостало и евидентирање и извештавање. Постоји претпоставка да се широм света роди више од 100.000 деце сваке године, са последицама пренаталне инфекције вирусом рубеоле (рубеоларном ембријопатијом.[12]

Србија[уреди]

Према Правилнику о имунизацији и начину заштите лековима у Србији („Службени гласник РС”, број 11/06), сва деца рођена у Србији у другој години живота (од 12 до 15 месеца) подлежу обавезној имунизацији против рубеоле (црвенке) која се врши једном дозом комбиноване ММР вакцине (мале богиње, заушаке и црвенка).[15] Захваљујући доброј превенцији, и пре свега високом проценту рализоване имунизације (ММР вакцинације) у периоду од 1999 до 2009. године (види табелу), број оболелих од рубеоле је значајно мали.

Резултати спроведених MMR вакцинација - против малих богиња, заушака и црвенке (%), Србија, 1999–2009.[16]
Спроведена имунизација 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009
MMR вакцинација
92 87 95 93 95 97 95 96 97 96 96

Морталитет/Морбидитет[уреди]

Инфекција код здраве деце или младих одраслих особа обично је благог карактера и без икаквих последица.

Најчешће компликације су артропатије прстију, зглобова, колена које могу да трају годину дана или више. Тромбоцитопенија са пурпуром и крварење је ретка компликација рубеоле.

Синдром рубеоларне ембријопатије карактеришу малформације више органских система, укључујући ЦНС, срце, око, и скелетни систем. Новорођенчад са урођеном рубеоларним синдромом која преживе порођај у одраслом добу могу бити оптерећена аутоимунским поремећајима и дисгамаглобулинемијом. Оштећење плода је најчешће када дође до инфекције мајке у првих 2 месеца трудноће, мада ризик од инфекције постоји и до 5 месеца.

Етиологија[уреди]

Rubella вирус (електрнскомикроскопски приказ)

Рубела вирус (лат. Rubella) је филтрабилни вирус који спада у род Рубивируса, из фамилије Тогавиридае. Припада RNK вирусима. Он је честица округлог облика величине 50-70 nm у пречнику.[17]

Вирус има омотач који садржи двослојне липиде са шиљцима сачињеним од Е2, Е1, а понекад и Е3 гликопротеина. [18] Репликује се у цитоплазми. Неотпоран је на боравак у спољашњој средини и хемијска средства га веома брзо инактивишу.

Вирус рубела има тератогено дејство на плод човека. [19]

Патофизиологија[уреди]

Рубеолу изазива једноланчани RNK вирус из рода морбилиформних вируса унутар породице парамиковиридае. Људи су природни домаћин вируса рубеоле. Ни једна животиња није резервоар вируса или се бар незна да постоји. Инфекција вирусима се преноси респираторним капљицама које у ваздух и на површине и предмете које користи оболела особа доспевају кашљањем и кијањем и где остају активни и до 2 часа.

Вирус рубеоле, када се једном унесе у организам, успоставља локализовану инфекцију на месту инокулације најчешће у респираторном епителу, после чега инфекција вирусом захвата регионалне лимфне чворове и ендотелне ћелије, што доводи до виремије и даљег ширења вируса на удаљене органе.

У ретикулоендотелијалним ткивима захваћенаим инфекцијом долази до генерализоване имуносупресија, која се карактерише касним губитком преосетљивости и ограниченим лимфоцитним одговором. Иако је имуносупресије пролазна, она може трајати неколико недеља, а заражене појединце чини подложнијим секундарним инфекцијама.[20]

У иммунокомпетентних појединцима, вирус рубеоле изазива ефикасан имунски одговор који уклања вирус и резултује доживотним имунитетом.[21]

Рубеола вирус може на плоду труднице испољити тератогени процес, који највероватније почиње у току виремије мајке када инфекција преко постељице почиње процес ширења вируса по ткивима фетуса.

Клиничка слика[уреди]

Клиничка слика рубеоле манифесдтује се тек након инкубације. Период инкубације код рубеоле траје од 14 до 23 дана (најчешће 16 до 18), ретко краће или дуже. Код природне инфекције уочени су инкубациони периоди до 23 дана. Код експерименталног преноса рубеоле назоварингеалним секретом или крвљу инкубација је нешто краћа од 12 до 13 дана.

Продромални период[уреди]

Овај период болести код старије деце, адолесцената и одраслих може се појавити до пет дана пре појаве оспе, и сличан је симптомима грипа или блажим симптомима богиња. Продроми се карактеришу следећим знацима и симптомима:

Еруптивни период[уреди]

Овај период болести карактерише појава осипа који се развија у року од 1-5 дана од појаве симптома, који почиње од лица и чела и шири се каудално на труп и удове.

Осип се може бити праћен сврбежом и обично се повлачи након 3 дана без икаквих резидуа.

У овом стадијуму болест карактерише и појава отока лимфних чворова (важан дијагностички знак), у потиљачном делу главе и врату (иза ушних шкољки).

Стадијум регресије[уреди]

Дијагноза и диференцијална дијагноза[уреди]

Велики број болести са егзантемом диференцијално дијагностички долазе у обзир, као што су; морбили, шарлахни егзантем, инфекције ЕХО вирусима, Коксакија вирусима и неке друге вирусне болести, затим инфективна мононуклеоза, коју прати оток лимфних чворова а понекад и егзантем.

Такође треба узети у обзир токсичне и алергијске егзантеме. Оток лимфних чворова на потиљку се може појавити код инфицираног екцема себороичног дерматитиса и пиодермије на глави.

Код рубеоле су су понекад присутни симптоми блаже форме грипа (без осипа или отока лимфних чворова), тада евентуално у диференцијалној дијагнози могу помоћи епидемиолошки подаци.

Сигурна дијагноза рубеоле једино је могућа доказивањем вируса тј. његовом изолацијом у секрету из бриса ждрела, крви, мокраће, амнионске течности код трудница и столице, где се он појављује у раздобљу недељу дана пре и недељу дана после избијања егзантема. Виремија је најизраженија недељу дана пре егзантема а престаје недељу дана после избијања егзантема.

Накнадно рубеола се може доказати поузданом присутношћу антитела. Рубела вирусна специфична IgM антитела су присутна код људи недавно заражених рубела вирусом, али та антитела могу да трају више од годину дана и позитиван резултат теста треба да се тумаче са опрезом.[22] Присуство ових антитела заједно са, или кратко време након тога, карактеристичнаог осипа потврђује дијагнозу.[23]

Од серолошких анализа се користи инхибиција хемаглутинације (IH)) која у другој недељи показује високе нивое титра. ELISA методом детектују се специфични имуноглобулини у IgM класи. Може се вршити изолација вируса на култури ткива и идентификација вирусне RNK PCR методом.

Терапија[уреди]

Како за рубеолу не постоје специфични антивирусни лекови, она се углавом лечи применом симптоматске терапије која треба да обезбеди:

Лечење постнаталне рубеоле[уреди]

Скробне купке и антихистаминици могу бити од користи код одраслих болесника са једноставаним обликом рубеоле и израженим сврабежом. У компликованим случајевима, основно лечење може се допунити;

  • Применом нестероидних антиинфламаторних лекова (НСАИЛ) а изузетно ретко и кортикостероида, поред строгог мировања, код тешког облика артритиса у рубеоли.
  • Примена инфузионих раствора у циљу обезбеђивања адекватног унос течности и електролита неопходна је код болесника са енцефалитисом
  • Тромбоцитопенија (које је у рубеоли обично ограничена и лакша) не захтева лечење. Али ако је она тешка, примењује се интравенска терапија имуноглобулинима (ИВИГ). Кортикостероиди се нису показали од користи, а спленектомија није индикована.

Лечење конгениталног рубеола синдрома[уреди]

И у овом облику рубеола лечење је симптоматско уз непрестани скрининг вида и слуха новорођенчади [24] [25]. [26].

Када прегледом очију офталмолог утврди замагљења рожњаче, катаракту (слика лево) или ретинопатију (слика десно) предузима се адекватно, ургентно лечење очију новорођенчета Када прегледом очију офталмолог утврди замагљења рожњаче, катаракту (слика лево) или ретинопатију (слика десно) предузима се адекватно, ургентно лечење очију новорођенчета
Када прегледом очију офталмолог утврди замагљења рожњаче, катаракту (слика лево) или ретинопатију (слика десно) предузима се адекватно, ургентно лечење очију новорођенчета
  • Беба са урођеним рубеола синдромом и развијеним респираторним дистресом, захтева лечење у одељењу за интензивну негу.
  • Беба са хепатоспленомегалијом не захтева посебан облик лечења али мора бити под сталним клиничким мониторингом, а бебе са хипербилирубинемијом могу захтевати фототерапију или замену крви (трансфузију) како би се спречила енормна хипербилирубинемија и појава тешког иктеруса (жутице).
  • Код тежег хеморагичног синдрома и тромбоцитопеније могу се применити имуноглобулини (ИВИГ). Примена кортикостероида је ограничена (сам за одређене случајеве)[29].
  • Код одојчади која у току рубеоле испоље манифестна оштећење срца, треба пажљиво пратити знаке конгестивне срчане инсуфицијенције. Ехокардиографија мора бити од суштинског значаја за дијагнозу и даље пеаћење уочене срчане мане.

Контактна изолација обавезна је код пацијенте са урођеном рубеолом у ​​току хоспитализације, јер су бебе заражене на рођењу и обично инфективне до старости од 1 године, осим ако су резулатати налаза културе вируса негативни.

Напомене[уреди]

  1. ^ Замагљење рожњаче може указати на инфантилни глауком ока.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Енциклопедија Британика, сажето издање, књига 7. (П—Р), Политика, Народна књига, Београд 2005.
  2. ^ а б CDC. Elimination of rubella and congenital rubella syndrome--United States, 1969-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Mar 25 2005;54(11):279-82. Medline.
  3. ^ а б ((en)) Wesselhoeft, C. 1947. Rubella (German measles). N. Engl. J. Med. 236:943-950 Abstract-Medline, Приступљено 24. 4. 2013.
  4. ^ а б в г Историја порекла немачких оспица?, Приступљено 24. 4. 2013.
  5. ^ ((en)) RÖTHELN, Synonyms.—Rubella; German measles; doctortreatments.com, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ Forbes, J. A. 1969. Rubella: historical aspects. Am. J. Dis. Child. 118:5-11 Abstract/Free Full Text.
  7. ^ Lee JY, Bowden DS (October 2000). „Rubella virus replication and links to teratogenicity“. Clin. Microbiol. Rev. 13 (4): 571–87. PMID 11023958. 
  8. ^ Weller, T. H., and F. A. Neva. 1962. Propagation in tissue culture of cytopathic agents from patients with rubella-like illness. Proc. Soc. Exp. Biol. Med. 111:215-225.
  9. ^ Parkman, P. D., E. L. Buescher, and M. S. Artenstien. 1962. Recovery of rubella virus from the army recruits. Proc. Soc. Exp. Biol. Med. 111:225-230.
  10. ^ ((en)) Paul A. L. Lancaster: Gregg, Sir Norman McAlister (1892–1966) In: Australian Dictionary of Biography 1996; 14:325-327
  11. ^ Watstein SB, Jovanovic J. Statistical Handbook on Infectious Diseases. Westport, CT: Greenwood; 2003:5.
  12. ^ а б в Robertson SE, Featherstone DA, Gacic-Dobo M, Hersh BS (November 2003). „Rubella and congenital rubella syndrome: global update“. Rev. Panam. Salud Publica 14 (5): 306–15. PMID 14870758. 
  13. ^ European Center for Disease Control and Prevention, Приступљено 24. 4. 2013.
  14. ^ RKI: Infektionsepidemiologisches Jahrbuch, Anhang Jahresstatistik nach Bundesland. (Volltext online, pdf), Приступљено 24. 4. 2013.
  15. ^ Kalendar zdravstvenih preventivnih pregleda, Приступљено 24. 4. 2013.
  16. ^ Р. СРБИЈА ОДАБРАНИ ЗДРАВСТВЕНИ ПОКАЗАТЕЉИ ЗА 2009. Оболевање и умирање од заразних болести, Приступљено 24. 4. 2013.
  17. ^ Bardeletti G, Kessler N, Aymard-Henry M (1975). „Morphology, biochemical analysis and neuraminidase activity of rubella virus“. Arch. Virol. 49 (2-3): 175–86. PMID 1212096. 
  18. ^ ((en)) General properties of togaviruses, Приступљено 24. 4. 2013.
  19. ^ Rubella virus на Стетоскоп инфо, Приступљено 24. 4. 2013.
  20. ^ ((en)) Schneider-Schaulies S, Schneider-Schaulies J. Measles virus-induced immunosuppression. Curr Top Microbiol Immunol. 2009;330:243-69. Medline.
  21. ^ ((en)) Markowitz LE, Preblud SR, Fine PE, Orenstein WA. Duration of live measles vaccine-induced immunity. Pediatr Infect Dis J. Feb 1990;9(2):101-10. Medline.
  22. ^ Best JM (2007). „Rubella“. Semin Fetal Neonatal Med 12 (3): 182–92. DOI:10.1016/j.siny.2007.01.017. PMID 17337363. 
  23. ^ Stegmann BJ, Carey JC (2002). „TORCH Infections. Toxoplasmosis, Other (syphilis, varicella-zoster, parvovirus B19), Rubella, Cytomegalovirus (CMV), and Herpes infections“. Curr Women's Health Rep 2 (4): 253–8. PMID 12150751. 
  24. ^ ((en)) Bullens D, Smets K, Vanhaesebrouck P. Congenital rubella syndrome after maternal reinfection. Clin Pediatr (Phila). Feb 2000;39(2):113-6. Medline.
  25. ^ ((en)) CDC. Elimination of rubella and congenital rubella syndrome--United States, 1969-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Mar 25 2005;54(11):279-82. Medline, Приступљено 24. 4. 2013.
  26. ^ ((en)) CDC. Progress toward elimination of measles and prevention of congenital rubella infection--European region, 1990-2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. Feb 25 2005;54(7):175-8. Medline.
  27. ^ Gogate, P., Khandekar, R., Shrishrimal, M., Dole, K., Taras, S., Kulkarni, S., Ranade, S., Deshpande, M, Delayed presentation of cataracts in children: Are they worth operating upon, Ophthalmic Epidemiology. 2010; 17(1): 25-33
  28. ^ ((en)) Weiter JJ, Roh S. Viral infections of the choroid and retina. Infect Dis Clin North Am. Dec 1992;6(4):875-91. Medline.
  29. ^ Robinson J, Lemay M, Vaudry WL. Congenital rubella after anticipated maternal immunity: two cases and a review of the literature. Pediatr Infect Dis J. Sep 1994;13(9):812-5.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).