Раде Михаљчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Раде Михаљчић
Раде Михаљчић
Лични подаци
Датум рођења(1937-01-21)21. јануар 1937.
Место рођењаСредња Јурковица, Краљевина Југославија
Датум смрти26. март 2020.(2020-03-26) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Научни рад
Пољесредњи вијек

Раде Михаљчић (Средња Јурковица, код Градишке, 21. јануар 1937 — Београд, 26. март 2020) био је српски историчар, универзитетски професор и академик.

Биографија[уреди | уреди извор]

Други светски рат је преживео као сироче, отац му је убијен у Јасеновцу, а мајка у логору Стара Градишка. Основну школу похађао је у Сиску и Котор Вароши а гимназију у Бањој Луци. Групу за историју на Филозофском факултету у Београду завршио је 1960. године где је две године касније изабран за асистента на Катедри за националну историју средњег века. Магистарски рад Селишта, прилог историји насеља у средњовековној српској држави одбранио је 1965. Током 1966. и 1967. провео је три месеца на специјализацији у Екс ан Провансу код професора Жоржа Дибија, а седам месеци на Универзитету у Атини као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију Крај Српског царства одбранио је 1971. на Филозофском факултету у Београду где је до пензије предавао националну историју средњег века, од 1984. у звању редовног професора.

Објавио је више радова у домаћим и страним часописима. Један је од аутора Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге. Писао је уџбенике и приручнике за основне и средње школе. Од 1976. године одговорни је уредник Историјског гласника, часописа савеза друштава историчара Србије. За књигу Јунаци косовске легенде добио је Октобарску награду града Београда и Књижевну награду БИГЗ-а. Заједно са академиком Симом Ћирковићем приредио је Енциклопедију српске историографије, Београд 1997, и Лексикон српског средњег века, Београд 1999. У Београду је 2002. године покренуо часопис Стари српски архив, а 2008. у Бањој Луци часопис Грађа о прошлости Босне. Уредник је оба стручна часописа у којима се на модеран, критички начин издаје дипломатичка грађа српских земаља у средњем веку.

Члан је Удружења књижевника Србије по позиву. Редовни је професор на Филозофском факултету у Бањој Луци после одласка у пензију са Филозофског факултета у Београду. Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске (АНУРС) и секретар Одјељења друштвених наука АНУРС.

Његови најважнији радови и монографије груписани су у шест томова сабраних дела која су штампана 2001. године у Београду.

Преминуо је 26. марта 2020. у 83. години.[1] Сахрањен је на Новом бежанијском гробљу.[2]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Монографије:

  • Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Лазар Хребељановић — историја, култ, предање, 1984, 1989, 1989, 2001
  • Јунаци косовске легенде, 1989, 1989, 1993, 2001
  • The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, 1989.
  • Безимени јунак, 1995.
  • Бој на Косову у бугарштицама и епским песмама кратког стиха, 1995, заједно са Ј. Ређеп
  • Прошлост и народно сећање, 1995; Српска прошлост и народно сећање, 2001.
  • Изворна вредност старе српске грађе, 2001.
  • Владарске титуле обласних господара — прилог владарској идеологији у старијој српској прошлости, 2001.
  • Закони у старим српским исправама, 2006.

Историјски атласи

  • Историјски атлас за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2008. (коаутор са Марком Шуицом и Снежаном Кнежевић)

Чланци:

  • Селишта. Прилог историји насеља у средњовековној српској држави, Зборник ФФ у Београду IX-1 (1967) 173–224.
  • Где се налазио град Петрус?, Прилози КЈИФ 34, 3–4 (1968) 264–267.
  • Битка код Ахелоја, Зборник ФФ у Београду XI-1 (1970) 271–275.
  • Војнички закон, Зборник ФФ у Београду XII-1 (1974) 305–309.
  • Кнез Лазар и обнова српске државе, О кнезу Лазару, Београд 1975, 1–11.
  • Ставилац, ИЧ XXIII (1976) 5–21.
  • Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде (1981). „Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 541—556. 
  • Михаљчић, Раде (1981). „Почетак Урошеве владавине - спољни напади”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 566—572. 
  • Михаљчић, Раде (1981). „Два царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 573—582. 
  • Михаљчић, Раде (1981). „Цар и краљ: Неуспешно савладарство”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 583—592. 
  • Михаљчић, Раде (1981). „Маричка битка”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 593—602. 
  • Михаљчић, Раде (1982). „Доба обласних господара”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 21—35. 
  • Михаљчић, Раде (1982). „Косовска битка”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 36—46. 
  • L‘État Serbe et l‘universalisme de la seconde Rome, Da Roma alla terza Roma, Roma, Constatinopoli, Mosca, Roma 1983, 375–386.
  • Djed, Dmitar Zvinimir, Dorf, Lexikon des Mittelalters III-6, München 1985; Dabiša, III-7 (1985); Drijeva, III-7 (1985); Lazar Hrebeljanović, V (1990)
  • Отроци, ИГ 1-2 (1986) 51–57.
  • Историјска подлога изреке „Од Кулина бана“, ИГ 1-2 (1992) 7–13.
  • Владарска титула господин, ИГ 1-2 (1994) 29–36.
  • Kosovska legenda kao istorijski izvor, Годишник на Софииски университет „Св. Климент Охридски“ 86–5 (1992–1993), Софија 1995, 51–59.
  • La corégence dans l’État des Nemanić, Σύμμεικτα 11 (Αθήνα 1997) 215–227.
  • Презимена изведена од титула, Расковник 87–88 (пролеће–зима 1997), Тематски зборник Марко Краљевић, историја, мит, легенда, Београд 1998, 9–34.
  • Мара Хребељановић, Даница 2000, Београд 1999, 127–147.
  • Господар — владарска титула Ивана Црнојевића, Записи 3–4 (1999) 7–15.
  • Душанов законик у судској пракси, Душанов законик — 650 година од његовог доношења, Бања Лука 2000, 35–50.
  • Повеља краља Стефана Твртка I Котроманића кнезу и војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу, Стари српски архив (ССА) 1 (Београд 2002) 117–129.
  • Михаљчић, Раде (2003). „Хрисовуља цара Уроша мелничком митрополиту Кирилу”. Стари српски архив. 2: 85—97. 
  • Мљетске повеље цара Уроша, ССА 3 (2004) 71–87.
  • Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару, ССА 4 (2005) 151–160.
  • Хрисовуља цара Уроша манастиру Хиландару о дару калуђера Романа, ССА 5 (2006) 139–148.
  • Слово браће Бранковића манастиру Хиландару, ССА 6 (2007) 151–166 (коаупорски са Иреном Шпадијер).
  • Повеља Стефана Остоје Дубровчанима, Грађа о прошлости Босне (ГПБ) 1 (Бања Лука 2008) 123–135.
  • Повеља краља Остоје којом потврђује раније даровнице Дубровнику, ССА 7 (2008) 163–173 (у штампи).

Уредничка и приређивачка делатност:

Награде[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Преминуо академик Раде Михаљчић”. РТС. 26. 3. 2020. Приступљено 26. 3. 2020. 
  2. ^ IN MEMORIAM: Preminuo akademik Rade Mihaljčić

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Раде_Михаљчић&oldid=27536683”