Историја Албаније

С Википедије, слободне енциклопедије
Бутринт, Унескова локација светског наслеђа.

Историја Албаније формира део историје Европе. Током класичних времена, Албанија је била дом неколико Илирских племена као што су Ардијејци, Албани, Амантини, Енхелејци, Тауланти и многи други, али исто тако трачанским и грчким племенима. У њој је такође постојало неколико грчких колонија успостављених на илирској обали. У 3. веку п. н. е, ову област је анектирао Рим и постала је део римских провинција Далмација, Македонија и Мезија. Након тога, територија је остала под римском и византијском контролом до миграција Словена у 7. веку. Она је била интегрисана у Булгарско царство у 9. веку.[1]

Античка Албанија[уреди | уреди извор]

Краљевина Илирија у доба краља Агрона (3. век п. н. е.), простире се „од Епира до Неретве”.

Од 4. века п. н. е. Албанија се налази под македонском влашћу. Након смрти Александра Великог (323. п. н. е.) настала су нова илирска краљевства. Краљ Глауциус је истерао је Грке из Драча, а до краја 3. века п. н. е. краљ Агрон је ујединио бројне независне градове и проширио илирску територију (племенски савез Ардијејаца). Агрон је успоставио Shkodër (Скадар) као престолницу и наложио је да се изградити јака морнарица, како би штитио илирске градове и луке. Његово краљевство се простирало од Далмације на северу, делова Црне Горе, Херцеговине и Албаније, до реке Војуше на југу. Након Агронове смрти 231. п. н. е., престо је наследила његова удовица, краљица Теута. Краљица је водила неколико напада на суседне државе, али је пиратским нападима на трговачке бродове изазвала бес Рима.[2] Све од 229. п. н. е. до 168. п. н. е. Ардијејци повремено ратују против Римске републике. У Илирским ратовима од 229. п. н. е, Римљани су освојили илирска насеља у долини Неретве. Римске снаге су поразиле Теутину војску и заузеле луку Епидамнос, коју ће Римљани преименовати у Durrachium (Драч).

Године 168. п. н. е. Римљани су успели да победе краља Генција у Скадру и да га одведу у Рим 165. п. н. е. Век касније, Јулије Цезар и његов ривал за престо Помпеј Велики борили су се у близини Драча (Dyrrachium). Рим је напокон потпуно поразио и асимилирао Илире за време владавине цара Тиберија 9. године. Албанија је тада подељена између римских провинција: Илирик, Македоније и Епира.

Следећа четири века римска је управа окончала до тада честе племенске сукобе и довела до економског и културног напретка земље. Илирски горштаци су били лојални локалним господарима, али су сваке године, на Цезаровој прослави, полагали заклетву оданости цару.[3]

Између Византије и Славена[уреди | уреди извор]

Византијско царство 1025. године
Епирска деспотовина, Бугарска, Латинско царство и Никејско краљевство 1204. године

Дуго времена Илирик је био извор људства за царску војску, а широм Албаније ницала су мала обрамбена утврђења. За време владавине Римског и Византијског царства, у Албанију краткотрајно продиру Хуни и Визиготи, да би у 6. веку дошло до продора Славена (Срби и Хрвати)[4] који потискују староседилачко становништво у планинске крајеве.[5] Од 620. година због повлачења царске војске за обрану провинција на Блиском Истоку, Славени доминирају централном Албанијом, док су обалски градови остали под директном византијском контролом.

Почетком 9. века византијске власти у Албанији организирају управу са средиштем у Драчу. Од 861. до 1018. године (Битка код Драча (1018) албанска територија се нашла под влашћу првог славенског царства и Самуилове државе, да би потом поново била под влашћу Византије (Василије II). С временом византијска власт слаби и започиње асимилација Славена с албанским староседеоцима.

Поткрај 11. века Албанија је поприште сукоба Византије и јужноиталијанских Нормана. Тада долази и до првог помињања имена народа Албанаца када су 1081. године, у отпору византијском цару Алексију I Комнину (Битка код Драча (1081) подупрли норманску флоту коју је подржавао Ватикан (византијски писац Михаило Аталијат).

Споменик Скендербегу у Тирани

Средњи век[уреди | уреди извор]

Током већег дела средњег века, Албанија припада Византији. Слабљењем византијске државе крајем XII века јављају се и први покушаји осамостаљивања албанских области између Шкумбе и Дрима, са средиштем у Кроји, где се породица Прогона осамостаљује с тежњом да обједини све албанске земље.[6] Димитрије Прогон се проглашава „архонтом Арбанаса” и ступа у међународне везе са Дубровником, Венецијом и Рашком.[6] Године 1204. због помоћи у ратовању против Млечана, Византија успоставља независну Епирску кнежевину, од Драча до Коринтског залива, са престоницом у Арти.[7]

Љешка Лига (1444–1479)

Након пропасти Епира 1261. под влашћу Карла Анжујског уједињен је већи део албанске територије у Краљевину Албанију (Regnum Albaniae), са седиштем у Драчу. Краљевина Албанија је обухватала шири простор албанских земаља, са градовима Кројом, Бератом и Валоном, као и острвом Крфом. Ова краљевина се одржала до 1286, када је ту поново успостављена византијска власт.[6] Српски император Стефан Душан осваја скоро читаву Албанију, осим Драча, у кампањи 1342/1343. године. У својој титули Душан се назива „цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом”.[6] Карло Топија обнавља некадашњу Краљевину Албанију са седиштем у Драчу (1359-1388). Енергичан отпор Албанаца против Турака организован је 1433. године, када најпре Дукађини нападну и освоје од Турака град Дањ код Скадра, а потом се коалиција албанских првака „од скадарских планина до Валоне” на челу са Арнитом Спатом (Аријанитом Комненом), три године успешно носила са жестоким турским нападима.[8]

У 15. веку, када је велики део балканског полуострва пао у руке Турака, Албанци су под вођством Скендербега, „змаја од Албаније”, водили беспоштедну борбу против Османског царства читаве две деценије.[9] Ђорђ Кастриот Скендербег ослобађа и уједињује скоро целу Албанију у Љешку Лигу,[10] утврђује се у граду Кроји и постаје главна личност у савезу албанских господара против Османлија.[11] Године 1450. је турска војска безуспешно опсела Кроју, али је Мурат II морао да се повуче. Године 1457. се Скендербег повлаћи у планине пред турском војском, која је провалила преко Албаније у Зету. Кроја је без успеха опсађивана 1466. и 1467.[6] Скендербег умире у Љешу 1468. године. Након Скендербегове смрти, албански отпор се наставио још десет година, све док отоманска војска 1478. године, из четвртог покушаја, коначно није заузела Крују, његов родни град.

Албанија у Османском царству[уреди | уреди извор]

Споменик Али-паши Јанинском у Тирани

Одмах почетком 16. века велики део становништва емигрирао је у јужну Италију, Грчку и Египат где су очували свој Арбанашки идентитет. Над онима што су остали започиње процес исламизације.

Током османског раздобља на подручју Албаније избија више неуспелих устанака с циљем збацивања османске власти (1481, 1537, 1571, 1708-1711 и 1716).

Слабљење Османског царства довело је до стварања готово независних државица под влашћу домаћих потурчених великаша из породице Бушатлије (са седиштем у Скадру) и Тепелени (са седиштем у Јањини). Након погибија њихових најистакнутијих представника Али-паше Јанинског (1822) и Мехмед-паше Бушатлије (1831), средишња власт покушала је неуспело да спроведе реформе и учврстити свој утицај, али је то било ометано многобројним и дуготрајним бунама (1831-1837,1840-1843, 1855-1869). Упоредо је текао и процес националног освешћивања Албанаца, те су у другој половини 19. века први пут били истакнути и захтеви за стварањем независне албанске државе.

Године 1878. основана је војно-политичка организација Призренска лига, настала ради супростављања одлукама Берлинског конгреса којима је део територија већински насељеног албанским становништвом припао Црној Гори и Грчкој, те уједињењу територија насељеног Албанцима (Велика Албанија) и њена аутономија у склопу Османског Царства. Призренска лига је успела да наметне питање албанске нације испред Великих сила и поставила је темеље каснијој Пећкој лизи, која је имала спољну потпору Италије и Аустроугарског царства, али и оснивање Друге призренске лиге (профашистичке организације) 1943. године.

Принц Вилхелм и принцеза Софија приликом доласка у Албанију 7. марта 1914. године

Албанија као протекторат[уреди | уреди извор]

Општи устанак против османске власти избио је током Првог балканског рата, а вођа устанка, Исмаиљ Ћемали прогласио је независност Албаније.[12][13] Независност је призната на конференцији Великих сила у Лондону 20. децембра 1912. године.[14] Албанска кнежевина је потврђена Лондонским мировним уговором 30. маја 1913. године, али је држава стављена под протекторат. Велике силе су одредиле и границе државе, а за владара поставиле кнеза Вилхелма I Вида (који је формално владао од 7. марта 1914). Његова владавина није била прихваћена, те је избио устанак који је Вида 2. новембра 1914. приморао на бекство из земље.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вицкерс, Миранда. Тхе Албанианс: А Модерн Хисторy. ИСБН 9781860645419. 
  2. ^ Раyмонд Зицкел и Wалтер Р. Иwаскиw, "Древни Илири", 1994.
  3. ^ Облик ове традиције зван кувенд се очувао у северном делу Албаније до данашњих дана.
  4. ^ Раyмонд Зицкел и Wалтер Р. Иwаскиw, "Барбарске инвазије у Албанију", Кратка повијест Албаније, 1994, Неw Yорк.
  5. ^ Константин Порфирогент их зове Романои.
  6. ^ а б в г д „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала 25. 05. 2010. г. Приступљено 28. 12. 2018. 
  7. ^ Веикоу, Мyрто (2012). Бyзантине Епирус: А Топограпхy оф Трансформатион—Сеттлементс оф тхе Севентх–Тwелфтх Центуриес ин Соутхерн Епирус анд Аетолоацарнаниа, Грееце. Леиден: Брилл. 
  8. ^ К. Јиречек, Ист. Срба I, 360.
  9. ^ Марин Барлети, 1508, Хисториа де вита ет гестис Сцандербеги Епиротарум принципис
  10. ^ Бабингер, Франз (1992). Мехмед тхе Цонqуерор анд Хис Тиме. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-01078-6. Архивирано из оригинала 18. 05. 2016. г. „... а солид милитарy аллианце wас цонцлудед амонг алл тхе Албаниан анд Сербиан цхиефтаинс алонг тхе Адриатиц цоаст фром соутхерн Епирус то тхе Босниан бордер.” 
  11. ^ К. Јиречек, Ист. Срба I, 367-368.
  12. ^ „Ессентиал Цхарацтеристицс оф тхе Стате (1912—1914)”, Студиа Албаница, 36, Тирана: L'Институт, 2004, стр. 18, ОЦЛЦ 1996482 
  13. ^ Скенди, Ставро (1967). Тхе Албаниан натионал аwакенинг. Принцетон: Принцетон Университy Пресс. стр. 458—463. ИСБН 9781400847761. 
  14. ^ Гаwрyцх, Георге (2006). Тхе Цресцент анд тхе Еагле: Оттоман руле, Ислам анд тхе Албанианс, 1874–1913. Лондон: ИБ Таурис. стр. 200. ИСБН 9781845112875. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бусхкофф, Леонард. "Албаниа, хисторy оф", Цоллиер'с Енцyцлопедиа, вол. 1. НY: П.Ф. Цоллиер, L.П, 1996.
  • Кеитх Лyле, ед. Оxфорд Енцyцлопедиц Wорлд Атлас, 5тх едн. Спаин, 2000.
  • Родгерс, Марy M. (ед.). Албаниа...ин Пицтурес. Миннеаполис: Лернер Публицатионс Цомпанy, 1995.
  • 2003 У.С. Департмент оф Стате Бацкгроунд Ноте оф Албаниа
  • Африм Красниqи: Тхе Енд оф Албаниа'с Сибериа. Тирана 1998.
  • Африм Красниqи: Цивил Социетy ин Албаниа. Тирана 2004.
  • Африм Красниqи: Политицал Партиес ин Албаниа 1920–2006.Тирана 2006.
  • Антонелло Биагини, Сториа делл'Албаниа цонтемпоранеа, Бомпиани, 2005
  • Патрице Најбор, Хистоире де л'Албание ет де са маисон роyале (5 волумес), ЈеПублие, Парис, (. 2008. ISBN 978-2-9532382-0-4.).
  • Патрице Најбор, Ла дyнастyе дес Зогу, Теxтес & Прéтеxтес, Парис, 2002.
  • Монаркиа Схqиптаре 1928-1939, Qендра е Студимеве Албанологјике & Инсититути Хисторисë, Боетимет Тоена, Тирана, 2011 (. ISBN 978-99943-1-721-9.)
  • Ставрианос, Лефтен (2000) [1958]. Тхе Балканс Синце 1453. Лондон: Хурст. 
  • Ставријанос, Лефтен (2005). Балкан после 1453. године. Београд: Еqуилибриум. 
  • Том Wиннифритх, ед. Перспецтивес он Албаниа. Лондон: Палграве Мацмиллан, 1992.
  • Цурта, Флорин (2006). Соутхеастерн Еуропе ин тхе Миддле Агес, 500-1250. Цамбридге Медиевал Теxтбоокс. ИСБН 978-0-521-81539-0. 
  • Фине, Јр, Јохн V.А (1991). Тхе еарлy Медиевал Балканс; А цритицал сурвеy фром тхе сиxтх то тхе лате тwелфтх центурy. Тхе Университy оф Мицхиган Пресс. ИСБН 978-0-472-08149-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Историја Албаније на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Albanije&oldid=27675046”