Avram

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Abram” preusmerava ovde. Za naselje u Rumuniji u okrugu Bihor pogledajte stranicu Abram (Bihor).
„Ibrahim” preusmerava ovde. Za muško ime pogledajte stranicu Ibrahim (ime).
Živopis Avrama u manastiru Gračanica
Rembrantova slika koja prikazuje Avrama kada je hteo da žrtvuje svog sina
Keturah sa desne strane sa šestoricom sinova

Avram (hebrejski: אַבְרָם, moderni: ʾAvram – Avram, tiberijski: ʾAḇrām – Abram), ili Abraham (hebrejski: אַבְרָהָם, moderni: ʾAvraham – Avraham, tiberijski: ʾAḇrāhām – Abraham; arapski: إبراهيم, Ibrahim – Ibrahim), biblijska je ličnost Starog zaveta.[1] Prema Bibliji, on je praotac naroda, što njegovo ime na hebrejskom jeziku i znači (prilikom pokušaja žrtvovanja sina Isaka, Avram je preimenovan u Abraham). Pretpostavlja se da je živeo između 2000. i 1500. p. n. e. U Mesopotamiji u gradu Uru. Danas kad neko kaže abrahamske vere ili Abrahamovi sinovi misli se na hrišćane, jevreje i muslimane, kao potomke Avrama.[2][3] U islamu on se smatra karikom u lancu proroka koji počinje sa Adamom i kulminira Muhamedom.[4]

Narativ u Postanju se bavi temama potomstava i zemlje. Avrama poziva Bog da napusti dom svog oca Tare i da se naseli na zemlju koja je prvobitno data Hananu, ali koju Bog sad obećava Avramu i njegovom potomstvu. Predočeni su različiti kandidati koji bi nasledili zemlju nakon Avrama, i iako su obećanja data Izmaelu zbog osnivanja velike nacije, Isak, njegov sin sa polusestrom Sarom, nasleđuje ono što je obećano Avramu. Avram kupuje grobnicu (pećinu patrijaraha) kod Hebrona za Sarin grob i time uspostavlja svoje pravo na zemlju. U drugoj generaciji njegov naslednik Isak je oženjen ženom koja mu je rođaka, čime isključuje Hananite iz bilo kakvog nasleđa. Avram se kasnije ženi Keturu i ima još šest sinova, ali nakon njegove smrti, kad je sahranjen pored Sare, Isak nasleđuje „svu Avramovu imovinu”, dok ostali sinovi dobijaju samo „poklone” (Postanje 25:5–8).[5]

Priča o Avramu se ne može definitivno povezati sa bilo kojim specifičnim vremenom, mada postoji široko zastupljena saglasnost da je doba patrijarha, zajedno sa egzodusom i periodom sudija, kasna književna konstrukcija koja nije vezana za bilo koji period stvarne istorije.[6] Uobičajena hipoteza među naučnicima je da je to sastavljeno u ranom persijskom periodu (kasni 6. vek p. n. e.) kao rezultat napetosti između jevrejskih zemljoposednika koji su ostali u Judeji tokom Vavilonskog ropstva i zasnivali svoje pravo na zemlju putem svog „oca Avrama”, i povratnika iz izgnanstva koji su zasnivali svoje protiv-tvrdnje na Mojsiju i tradiciji egzodusa.[7]

Avramovo rodoslovlje[uredi | uredi izvor]

Prema Knjizi postanja Avramovo rodoslovlje izgleda ovako:

Rodoslov Avramov
  • Noje - pravednik koji je sa familijom preživeo veliki potop na Nojevoj barci
  • Sem - sin Nojev
  • Arfaksad - sin Semov
  • Šelah - sin Arfaksadov
  • Eber - sin Šelahov
  • Peleg - sin Eberov
  • Reu - sin Pelegov
  • Serug - sin Reugov, Avraamov pradeda
  • Nahor - sin Serugov, Avraaamov deda
  • Terah - sin Naharov, Avraamov otac
  • Avraam
  • Lot - sinovac Avramov

Njegovi sinovi su:

Istorija[uredi | uredi izvor]

Njegov otac Tara je služio tadašnjem kralju Vavilona Nimrodu. U to vreme su ljudi verovali u više Bogova i razne idole. Nimrod je bio okrutan vladar koji se stalno plašio da mu neko ne pomrači slavu. Jednog dana su mu njegovi astrolozi prorekli da će se uskoro roditi dete koje će potamniti njegovu slavu. To je razljutilo Nimroda i on naredi da se sva muška novorođenčad ubiju pa je naredio da se odvoje muževi od žena kako se ne bi sastajali. Međutim oficir Tereh je ipak nekako nadmudrio vojnika i sastao se sa svojom ženom koja se nakon devet meseci porodila i rodila muško dete kome je Azer dao ime Avram. Uplašen da Nimrod ne sazna za dete i da ga ne pogubi, odveo je svoju ženu sa detetom u jednu mračnu pećinu kod Vavilona u koju nije ni zrak svetlosti ulazio. Dete je naraslo za nekoliko dana i pretvorilo se u naočitog momka. Izlazio bi noću pred pećinu i posmatrao zvezde tražeći među njima svog Boga ali je utvrdio nakon dugih posmatranja "nebeskih prilika" da Bog nije nijedna Zvezda, ni mesec, ni sunce.

Jednog dana Avrama majka odvede u grad a otac ga dovede kog kralja Nimroda, sada već naočitog momka i predstavi ga kao svog sina koji je nekada odlutao od kuće i sad se vratio. Nimroda su ljudi smatrali božanstvom i verovali su u njega kao u Boga pa je kralj i od mladića tražio da se i on odnosi prema njemu kao prema božanstvu ali Avram mu je rekao :"Moj Bog nije tako ružan" i tako je izbio prvi sukob među njima. Avram je i pored kraljevskog protivljenja javno počeo da poziva ljude da veruju u u jednog, samo jednog Boga i zato je kralj naredio da ga javno spale. Pred okupljenim svetom vatra je planula ali Avram nije goreo. "Božja ruka" nije dala da mu vatra ostavi bilo kakav trag.

Čudo je odjeknulo, Avramu čak ni kralj nije mogao ništa da učini. Priča o čoveku kome ni vatra ni kralj ne mogu ništa širila se brzo.[8]

Ženidba[uredi | uredi izvor]

Avram se oženio najlepšom devojkom Sarom sa kojom je putovao u Siriju, Palestinu čak i u Egipat uveravajući ljude da je Bog jedan za sve ljude na zemlji. Kada su stigli u Egipat vest o Sarinoj lepoti stigle su i pre njenog dolaska pa su stigle i do faraona koji je zaželeo da je obljubi ali kad god bi faraonova ruka pošla prema Sari ukočila bi se. Tako je i on shvatio da u tome ima i Božjke ruke i zaista je zamolio Saru za oproštenje i u znak poštovanja poklonio joj jednu svoju lepu robinju Agar (Hadžera) kao sluškinju. Sara nije mogla imati dece zato se i složila da Avram uzme njenu robinju kao drugu ženu. [8]

Sara

Ljubomora[uredi | uredi izvor]

Nakon nekog vremena Hadžera je zatrudnela pa je oblačila široku odeću kojom bi skrivala trudnoću od Sare jer je bila ljubomorna. Potom Avramu od Boga dođe naređenje da odvede Hadžeru i novorođenog Izmaila u Meku, putovao je sa njima dok ne stigoše u dolini Meke, dolina bez igde ičega, bez ljudi, zgrada, vode, bilja, apsolutno ništa. Avram tu ostavi Hadžeru i Ismaila i ode. Hadžera se začudi, očekivala je da će je ostaviti u naseljeno mesto gde ima hrane i vode a ne usred pustinje. Avram se nije obazirao išao je a Hadžera je išla za njim govoreći mu kako ih ostavlja bez hrane, vode i ljudi pa ga je upitala: "Jel ti Bog tako naredio?" "Jeste" reče on. Tada Hadžera reče da neće biti izgubljeni.

Izvor Zem-Zem[uredi | uredi izvor]

Nakon što su Hadžera Izmail potrošili sve zalihe vode koje su imali oglasio se plač deteta, u nadi da će u blizini pronaći vodu Hadžera se užurbanim koracima kretala između dva mala brda koja su kasnije bili prozvani imenima Safa i Merva. Došavši sedmi put na brdo Merva čula je nepoznat glas koji je doziva njenim imenom. Hadžera je tada izgovorila: "Pomozi ako si sa dobrom namerom" a onda se ispred nje ukazao anđeo Gavrilo koji je nogom udario u tlo iz kojeg je tog momenta snažno potekla voda. Hadžera je požurila da zagradi vodu da ne oteče kako bi je sačuvala i dok je to radila izgovarala je "Zem-Zem" što u prevodu znači "Stani-stani".[9]

Zem-Zem voda u flaši

Žrtva[uredi | uredi izvor]

Avrama je posle dugo vremena čekalo veliko iznenađenje. Posle dosta godina kod njega su došla „trojica“ i obavestila da će Sara roditi dete ali on nije verovao jer je već bio star, na šta su oni rekli da će ona roditi i da će to biti muško i da će ga nazvati Isak, što se i desilo. Avram je tako srećno živeo sve do trenutka kada mu je Bog u snu zapovedio da žrtvuje svog sina. Avram je bez razmišljanja krenuo da ga posluša, ali kada je Bog video da je Avram spreman da ubije svog prvorođenog sina zarad zapovesti koju je On naredio zaustavio je egzekuciju i umesto Isaka postavio je Ovna kao žrtvu.

Od tog dana, pa sve do sad muslimani (oni koji su predani Božijoj volji) izvršavaju zapovest žrtvovanja Kurbana. [10] [11]

Žrtvovanje Isaka

Kaba[uredi | uredi izvor]

Prema islamskim verodostojnim knjigama veruje se da je Avram sa svojim sinom Izmaelom prvi započeo izgradnju svetog mesta Kabe. Dok je gradio zidove anđeo mu je doneo crni kamen koji je smešten u istočnom uglu strukture.[12]

Crni Kamen

Kasnijim godinama[uredi | uredi izvor]

Sara je preminula i Avram ju je sahranio u pećini Makpepi blizu Hebrona ( Palestina). Nakon Sarine smrti Avram se oženio drugom ženom Keturah sa kojom je dobio šestoricu sinova: Zimran, Jokšan, Medan, Midian, Ishbak i Šuah.[13]

Prema bibliji promenio je ime u Abraham što u prevodi znači "Otac više nacija".

Narodi koji se spominju:

Izraelci, Ismaelitsi, Edomiti, Amalečani, Kenezajci, Midjanci, Asirci.

Avram je doživeo i da vidi rođenje svoja dva unuka Jakuba i Esua.

Avramov grob

Smrt[uredi | uredi izvor]

Umro je u 175. godini i sahranjen je u pećini Makpepi. Sahranili su ga Isak i Izmael.[14]

Zanimljivost[uredi | uredi izvor]

U februaru 2015. godine javnosti je prezentovan igrani film "Avramov pas", u kome se govori o stradanju Jevreja u Novom Sadu za vreme Novosadske racije.[traži se izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ McCarter 2000, str. 8.
  2. ^ Znaci
  3. ^ Chabad
  4. ^ Levenson 2012, str. 8.
  5. ^ Ska 2009, str. 26–31.
  6. ^ McNutt 1999, str. 41–42.
  7. ^ Ska 2006, str. 227–28, 260.
  8. ^ a b http://ljubusaci.com/2013/09/17/prica-o-ibrahimu-a-s-abrahamu-bozijem-prijatelju/ Ljubusaci
  9. ^ Zul Hulejfa[mrtva veza]
  10. ^ BBC
  11. ^ „Islam today”. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 15. 5. 2017. 
  12. ^ https://www.al-islam.org/story-of-the-holy-kaaba-and-its-people-shabbar/kaaba-house-allah Islam
  13. ^ https://www.biblegateway.com/passage/?search=Genesis+25%3A1%E2%80%936&version=niv Biblegateway
  14. ^ https://www.biblegateway.com/passage/?search=Genesis+25%3A7%E2%80%9310&version=niv Biblegateway

Literatura[uredi | uredi izvor]

Andrews, Stephen J. (1990). „Abraham”. Ur.: Mills, Watson E.; Bullard, Roger A. Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. str. 5. ISBN 978-0-86554-373-7. 
Barr, James (2013). Bible and Interpretation: The Collected Essays of James Barr. Oxford University Press. ISBN 9780199692897. 
Barr, James (1993). „Chronology”. Ur.: Metzger, Bruce; Coogan, Michael D. The Oxford Companion to the Bible. Oxford University Press. ISBN 9780199743919. 
Carr, David M.; Conway, Colleen M. (2010). „Introduction to the Pentateuch”. An Introduction to the Bible: Sacred Texts and Imperial Contexts. John Wiley & Sons. ISBN 9781405167383. 
Coogan, Michael (2008). The Old Testament: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530505-0. 
Davies, Philip R. (2008). Memories of Ancient Israel: An Introduction to Biblical History – Ancient and Modern. Westminster John Knox Press. ISBN 9780664232887. 
Dever, William G. (2002). What Did the Biblical Writers Know, and when Did They Know It?: What Archaeology Can Tell Us about the Reality of Ancient Israel. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-2126-3. 
Enns, Peter (2012). The Evolution of Adam. Baker Books. ISBN 978-1-58743-315-3. 
Exum, Jo Cheryl (2007). Retellings: The Bible in Literature, Music, Art and Film. Brill Publishers. ISBN 978-90-04-16572-4. 
Finkelstein, Israel; Silberman, Neil Asher (2002). The Bible Unearthed: Archaeology's New Vision of Ancient Israel and the Origin of Sacred Texts. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-2338-6. 
Hatcher, W.S.; Martin, J.D. (1998). The Bahá'í Faith: The Emerging Global Religion. Bahá'í Publishing Trust. 
Hendel, Ronald (2005). Remembering Abraham: Culture, Memory, and History in the Hebrew Bible. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-803959-4. 
Hill, Andrew E.; Walton, John H. (2010). A Survey of the Old Testament. Zondervan. str. 2024—30. ISBN 978-0-310-59066-8. 
Holweck, Frederick George (1924). A Biographical Dictionary of the Saints. B. Herder Book Co. 
Hubbard, David Allan; Sanford La Sor, Frederic William; Bush (1996). Old Testament Survey: The Message, Form, and Background of the Old Testament. Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-3788-2. 
Hughes, Jeremy (1990). Secrets of the Times. Continuum. 
Kierkegaard, Søren (1980). The Concept of Anxiety: A Simple Psychologically Orienting Deliberation on the Dogmatic Issue of Hereditary Sin. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02011-2. 
Levenson, Jon Douglas (2012). Inheriting Abraham: The Legacy of the Patriarch in Judaism, Christianity, and Islam. Princeton University Press. 
Ma'ani, Baharieh Rouhani (2008). Leaves of the Twin Divine Trees. Oxford, United Kingdom: George Ronald. ISBN 978-0-85398-533-4. 
May, Dann J (decembar 1993). „The Bahá'í Principle of Religious Unity and the Challenge of Radical Pluralism”. University of North Texas, Denton, Texas: 102. 
McCarter, P. Kyle (2000). „Abraham”. Ur.: Freedman, Noel David; Myers, Allen C. Eerdmans Dictionary of the Bible. Amsterdam University Press. str. 8—10. ISBN 978-90-5356-503-2. 
McNutt, Paula M. (1999). Reconstructing the Society of Ancient Israel. Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-22265-9. 
Mills, Watson E. (1998). Mercer Commentary on the Bible, Volume 1; Volume 8. Mercer University Press. ISBN 978-0-86554-506-9. 
Moore, Megan Bishop; Kelle, Brad E. (2011). Biblical History and Israel's Past. Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6260-0. 
Peters, Francis Edward (2003). Islam, a Guide for Jews and Christians. Princeton University Press. str. 9. ISBN 978-1-4008-2548-6. 
Peters, Francis Edward (2010). The Children of Abraham: Judaism, Christianity, Islam. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-2129-7. 
Pitard, Wayne T. (2001). „Before Israel”. Ur.: Coogan, Michael D. The Oxford History of the Biblical World. Oxford University Press. str. 27. ISBN 978-0-19-513937-2. 
Shea, William H. (2000). „Chronology of the Old Testament”. Ur.: Freedman, David Noel; Myers, Allen C. Eerdmans Dictionary of the Bible. Eerdmans. ISBN 9789053565032. 
Ska, Jean Louis (2006). Introduction to Reading the Pentateuch. Eisenbrauns. ISBN 978-1-57506-122-1. 
Ska, Jean Louis (2009). The Exegesis of the Pentateuch: Exegetical Studies and Basic Questions. Mohr Siebeck. str. 30—31, 260. ISBN 978-3-16-149905-0.  link pp. 30–31
Taherzadeh, Adib (1984). „The Death of the Purest Branch”. The Revelation of Bahá'u'lláh, Volume 3: 'Akka, The Early Years 1868–77. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 978-0-85398-144-2. 
Thompson, Thomas L. (2002). The Historicity of the Patriarchal Narratives: The Quest for the Historical Abraham. Valley Forge, Pa: Trinity Press International. str. 23—24, 36. ISBN 978-1-56338-389-2. 
Wilson, Marvin R. (1989). Our Father Abraham: Jewish Roots of the Christian Faith. Massachusetts: Wm. B. Eerdmans Publishing. ISBN 978-0-8028-0423-5. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima tekst iz Enciklopedije Britanike (1911), članak Abraham.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аврам&oldid=27551402”