Apatija
Ravnodušnost (grč. απάθεια apatheia) ili apatija, bestrašće, psihičko je stanje bez strasti i afekata, karakterisano neuzbuđenošću i nezainteresovanošću. Ravnodušnost se, s jedne strane, smatra željenim „filozofskim mirom"[1], a s druge, „gubitkom zainteresovanosti za svet oko sebe i sopstvenu sudbinu“, radi čega se neretko preduzimaju i psihijatrijska lečenja[2].
Ravnodušnost u filozofiji[uredi | uredi izvor]
U filozofiji, ravnodušnost je odsustvo bilo kakvog duševnog uzbuđenja, stanje unutrašnje duševne smirenosti.[3] Ravnodušnost se naročito vrednuje u onim etičkim sistemima (hinduizam, budizam, stoicizam, hrišćanstvo) koji na želju i svetovne interese gledaju kao na nešto nisko i nedostojno.[4]
Kod kinika je ravnodušnost značila duševni mir[1]. U filozofiji stoika, ne posedovati pathe znači ne posedovati osećanja zasnovana na pogrešnim verovanjima da je neki predmet dovoljno važan da bi konkurisao vrlini.[4] Tako da ravnodušnost ne predstavlja nedostatak osećanja uopšte, već nedostatak onih osećanja koja čoveka navode da vrlini uskrati njenu pravu ulogu. Ravnodušnost za stoike predstavlja najveće dobro jer znači oslobođenje od afekata i bestrašće.[5] Vrlina je mudraca u tome što umom može poznati štetnost afekata i savladati ih, a poročnost „budalastog“ u tome što kod njega strasti dominiraju nad umom.[3] U stanju bestrašća mudrac ništa ne treba, jer je umom nadvladao sve požude koje bi ga mogle odvesti u stanje strašća (pathos). Ravnodušnost je, prema mišljenju stoika i kinika, cilj vlastitog uzdizanja i samovaspitanja. Čovek treba da postane ravnodušan prema spoljnim događanjima kao i prema ugodnom i neugodnom doživljaju u svakodnevnim susretima s ljudima, a posledica toga je srećan i blažen život.[1] U filozofiji skeptika apatija je stanje u kojem se suzdržavamo od svakog suda.[5]
Poput nekih ranijih filozofa, i Kant je ravnodušnost smatrao naročito vrsnom. Za njega, blaženstvo je stanje „potpune nezavisnosti od sklonosti i želja“, i ova sloboda je istovremeno i vrlina sama po sebi i preduslov za ostale vrline.[4]
Ravnodušnost u religiji[uredi | uredi izvor]
U hrišćanstvu se bestrašće (odnosno ravnodušnost) vrednuje kao vrhunska vrlina, odnosno ono što omogućuje vrline. Jovan Lestvičnik kaže: „Zvezde su lepota nebeskog svoda, a ukras bestrašća - vrline." On bestrasnim naziva čoveka koji je „um uzdigao iznad svega stvorenog, koji je sva čula pokorio umu a dušu svoju predstavio Gospodu"[6]. Tako, hrišćanskom poimanju, bestrašće ne znači samo odsustvo zainteresovanosti za stvoreni svet, već aktivnu ljubav prema Bogu. U asketskoj tradiciji svet se poistovećuje sa strastima, pa veliki hrišćanski asketa Isak Sirin rečju i delom poručuje "smrt svetu". Maksim Ispovednik strasti vidi kao prepreke na putu bogopoznanja, govoreći da: „bestrašće rađa rasuđivanje, a znanje - ljubav prema Bogu“.[7] Međutim, i iz Crkve upozoravaju da „bestrašće pre vremena je opasno“, izvan monaških tradicija, i u uslovima porodičnog života.[8]
Ravnodušnost u psihologiji[uredi | uredi izvor]
Ravnodušnost se u psihologiji definiše kao „odsustvo osećanja u uslovima kada bi ona bila prirodna"[2], odnosno kao potpuna nezainteresovanost za svet oko sebe. Stoga se ona posmatra kao nepoželjan, pa čak i abnormalan fenomen, koji je potrebno lečiti. Termin se upotrebljava i kao oznaka stanja u nekim duševnim bolestima kao što su melanholija i depresivna psihoza.
Ravnodušnost u politici[uredi | uredi izvor]
Ravnodušnost se u politici ispoljava kao nezainteresovanost birača za ponuđene političke opcije, neizlazak na izbore i uopšte, uzdržavanje od bilo kakve političke aktivnosti. Od strane političkih analitičara se često tumači kao nepoželjno stanje, odnosno kao nezainteresovanost naroda za sopstvenu sudbinu. Međutim, i ovde postoje drukčija tumačenja koja tvrde da „apstinencija od izbora ne mora označavati političku apatiju“.[traži se izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Apatija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ^ a b Apatija, psihoterapija
- ^ a b Apatija, Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica apatija), Plato, Beograd, 1997.
- ^ a b v Apatija, Oksfordski filozofski rečnik, Sajmon Blekburn, Svetovi. . Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
- ^ a b Apatija, Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
- ^ „Jovan Lestvičnik, Lestvica”. Arhivirano iz originala 26. 5. 2008. g. Pristupljeno 1. 6. 2008.
- ^ „Maksim Ispovednik, Stoslovi ljubavi”. Arhivirano iz originala 6. 1. 2009. g. Pristupljeno 1. 6. 2008.
- ^ Ignjatije Brjančaninov, Pravilan odnos prema strastima
Vidi još[uredi | uredi izvor]
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
