Pređi na sadržaj

Ahmed-kan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Ahmet-kan.
Ahmed-kan
Ahmed-kan sa svojim sahib divanom[a] Šams ad-Din Džuvainijem na jednom rukopisu iz Herata, XV vek.
Lični podaci
Puno imeNikodar Oglan,
Tekuder-kan
Datum rođenja(1247-00-00)1247.
Mesto rođenjaposedi Toluida, Mongolsko carstvo
Datum smrti10. avgust 1284.(1284-08-10) (36/37 god.)
Mesto smrtiTabriz, Ilkanat
Religijaislam
Porodica
RoditeljiHulagu-kan
Kutaj-katun
DinastijaHulagidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
sultan Pendžaba
Periodoko 1260—1284
PrethodnikNasir ad-din Mahmud-šah I
NaslednikGijas ud-din Balban
ilkan
Period1282—1284
PrethodnikAbaka-kan
NaslednikArgun-kan

Ahmed-kan ili Tekuder-kan, po rođenju Nikodar [b] Oglan (1247, oblast Toluida — 10. avgusta 1284) bio je ilkan, tj. kan Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji (1282—1284). Bio je sin Hulagu-kana, osnivača tog kanata, iz dinastije Boridžigin.

Poreklo i mladost

[uredi | uredi izvor]

Ahmed-kan se rodio 1247. godine u oblasti Džingis-kanovog najmlađeg sina Toluja [v], kao sin Hulagu-kana i Kutaj-katun.[1] Po rođenju je dobio mongolsko ime Tekuder, što znači savršenstvo, a potom je kršten kao nestorijanski hrišćanin pod imenom Nikodar Oglan.[2] Možda je na to uticala njegova baba po ocu i Tolujeva udovica Sorkohtani Beki, inače nestorijanka.

Po Marku Polu, Tekuder je odrastao na dvoru čagatajskog kana, zanoseći se time da i sam postane vladar.[3] Tu je čuo za bogatu, od Mongola nezavisnu, oblast Pendžaba u Indiji.[3][2] Sa ciljem da je osvoji, u tajnosti je okupio rulju od oko 10.000 uglavnom očajnih ljudi i, ne prenevši ni trunku planova svom pokrovitelju, pošao preko Badahšana ka Kašmiru. Izgubivši mnoštvo ljudi i stoke usled nesreća i nevolja na putevima, Tekuder je, najzad, provalio na Pendžab i, iznenadivši tamošnjeg namesnika Delhijskog sultanata, osvojio grad Lahor i zavladao u toj oblasti.[3][4] Tekuder je verovatno tu i primio islam, uzevši ime Ahmed i titulu sultana.[5]

Ilkan

[uredi | uredi izvor]

Nasilan dolazak na presto

[uredi | uredi izvor]
Ahmedov brat Abaka na konju, detalj sa slike Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha iz XIV veka.

Ahmedov brat Abaka nasledio je Hulagu-kana na mestu ilkana i bio je jedan od predvodnika mongolske invazije na Japan, 1274. godine. Doznavši da zasluge za neuspeh te ekspedicije treba pripisati Abaki, veliki kan Kublaj poslao je Ahmeda da ga kazni. Ahmed je, 1282. godine, na čelu ogromne vojske upao u njegov dvor i odrubio mu glavu, ugrabivši vlast u Ilkanatu, pošto se Abakin zakonit naslednik Argun nalazio čak u Horasanu.[5]

Novi ilkan je tu zatekao veliko blago, koje je iskoristio da bi kupio naklonost velikodostojnika, koji su ga na zasedanju Kuriltaja i izabrali za svog suverena.[6] Učvrstivši se na vlasti, Ahmed se pokazao kao dobar vladalac i stekao je ljubav naroda. Međutim, nije dugo uživao u vlasti koju je uzurpirao, jer je na njega krenuo Argun sa svojom ogromnom vojskom. U opasnosti da izgubi vlast, ilkan je sazvao sabor velikodostojnika, uspevši da za samo nedelju dana okupi veliki broj konjanika spremnih za borbu.

Pokretanje vojske protiv Arguna

[uredi | uredi izvor]

Pošto je skupio 60.000 ljudi, Ahmed je krenuo u susret Argunu. Vojska je marširala 10 dana, a onda je ilkan, dobivši obaveštenje da se Argunova vojska nalazi na samo 5 dana marša od njegove, naredio da se postavi logor u ravnici i da se tu sačeka neprijatelj, ocenivši da je teren pogodan za boj.[7]

Kada je namešten logor, Ahmed je okupio svoje ljude i obratio im se ovako:

Velmože, vi dobro znate da je trebalo da postanem gospodar svega čime je moj brat Abaka vladao, budući da sam sin njegovog oca, i da sam pomagao u osvajanju svih zemalja i teritorija koje držimo. Više od toga vam neću reći, jer znam da ste mudri i pravdoljubivi, i da ćete se boriti za čast i dobrobit svih nas.

Posle govora vojska mu se zaklela na odanost.[8]

Argun i Tekuder, slika iz Džami at-tavariha, Rašida al-Dina iz 1304. godine

Priprema za bitku

[uredi | uredi izvor]

Izbivši u ravnicu u kome se ulogorila Ahmedova vojska, Argun mu je poslao dva poverljiva glasnika.[9] Glasnici su sjahali kod Ahmedovog šatora, gde ih je ih je primio ilkan u pratnji velike svite.[10] Glasnici su ga pozdravili veoma učtivo i preneli su poruku:

Čestiti gospodine Ahmede, vaš nećak Argun veoma se čudi vašem postupku preotimanja vlasti, a ovog časa i tome što ste ga uvukli u odlučnu bitku; zaista, to nije dobro, i niste se ponašali kako dobar stric treba da se ponaša prema svom nećaku. Zbog svega toga, on vas preko nas obaveštava da vas usrdno moli, kao vrlog strica i oca, damu vratite njegova prava, tako da ne bude bitke između vas, i on će vam ukazati svu počast, i vi ćete, pod njim, biti gospodar sve njegove zemlje. To je poruka koju vam vaš nećak šalje preko nas.

Na poruku svog sinovca Ahmed je odgovorio ovako:

Gospodine glasniče, to što moj nećak govori jalovo je, jer zemlja je moja a ne njegova. Ja sam je osvojio isto koliko i njegov otac; i stoga, kažite mom nećaku, da ću ga, ako hoće, učiniti velikim gospodarom, i daću mu dovoljno zemlje i biće mi kao sin, i najviši po rangu posle mene. A ako neće, možete da ga uverite da ću učiniti sve što je u mojoj moći da ga smaknem. Eto, to je ono kako ću postupati prema svom nećaku i nijednu drugu stvar niti sporazum nećete moći dobiti od mene.[11]

Kada je Ahmed završio glasnici su upitali, dali je to bio ceo odgovor, a Ahmed je odgovorio:

Da, dok sam živ drugi nećete dobiti.

Glasnici su potom pohitali natrag da prenesu Argunu odgovor, koji je, besan zbog stričevog odgovora, povikao:

Pošto me je stric tako ponizio i uvredio, neću ni živeti ni vladati dok se ne osvetim tako silovito da će se od toga svet zatresti.

Posle neuspeha diplomatije, oba kana nastavila su pripreme za bitku. Ahmed je preko uhoda bio obavešten o nekim Argunovim planovima, tako da se nalazio u prednosti.

Odlučujuća bitka

[uredi | uredi izvor]
Juriš Ahmedove vojske, Džami at-tavarih, Rašid al-Dina.

Sledećeg jutra, pošto je pozvao svoje ljude na oružje i vešto ih rasporedio u borbeni poredak, Ahmed im se obratio sa rečima ohrabrenja, posle čega su vojske krenule jedna prema drugoj.[12] Bitka je otpočela kišom strela i krvavom pogibijom mnogih ratnika i jedne i druge strane.[13] I pored Argunove nesvakidašnje odvažnosti, sreća je bila na Ahmedovoj strani. Vojska legitimnog ilkana morala je da beži sa bojišta, dok ju je gonio pobednički Ahmed sa svojim ljudima uz veliki pokolj poraženih.

Prilikom bekstva, i sam Argun je zarobljen i stavljen pod jaku stražu, posle čega je potera za njegovim ljudima zaustavljena. Potom je vojska krenula natrag, u kratkim marešvima da se vojnici ne bi zamarali. Posle pobede Ahmed se prepustio haremskim uživanjima na svom dvoru, prepuštajući upravljanje državom i vojskom svojim podređenima, prvenstveno Šams ad-Din Džuvainiju.[14]

Spoljašnja politika

[uredi | uredi izvor]

Ahmed i Mongolsko carstvo

[uredi | uredi izvor]

Iako je Mongolsko carstvo bilo raspadnuto, svaki deo carstva nije mogao funkcionisati bez ostalih, pre svega zbog trgovine, kojom se carstvo održavalo. Tako je Ahmedov otac, Hulagu-kan, posedovao 25 gazdinstava za proizvodnju svile u Kini, kojom je vladao njegov brat Kublaj.[15] Hulagu je imao i doline u Tibetu, svoj udeo u krznima i sokolovima iz severnih stepa i, naravno, imao je i pašnjake, konje i ljude, dodeljene mu u domovini, u samoj Mongoliji. Svaka grana dinastije Boridžigin posedovala je i srazmeran broj astronoma, lekara, tkača, rudara i akrobata.

Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan, Ilkanat, Čagatai i Zlatna horda.

Kublaj-kan je imao imanja u Ilkanatu, krda kamila, konja, ovaca i koza. Čitava vojska činovnika putovala je po celom carstvu, proveravajući zalihe i svodeći račune. Mongoli Ilkanata su svoje rođake u Kini snabdevali začinima, čelikom, dragim kamenjem, biserima i tkaninama, dok je mongolski dvor u Kini slao porcelan i lekove u Persiju. Kao nadoknadu za prevoz robe, Mongoli u Kini zadržavali su tri četvrtine za sebe; ipak, još dosta je ostajalo za izvoz svojim rođacima u drugim delovima sveta.

Administrativna podela carstva na četiri velike jedinice - Kinu, Čagatai, Ilkanat i Zlatnu hordu - ni po čemu nija umanjila potrebe za robom iz drugih delova carstva.[16] Političke podele su, čak, naglasile potrebu da se očuva drevni način raspodele.[17] Ako bi jedan kan odbio da drugim članovima porodice ustupi njihov deo, oni bu mu uskratili njegov. Zajednički finansijski interesi ugušili su političke razmirice.

Trgovina Ilkanata

[uredi | uredi izvor]

Stalno kretanje robe postepeno je pretvorilo mongolske ratne staze u u trgovačke žile kucavice. Poruke, ljudi i roba stalno su se kretali iz Mongolije u Vijetnam, ili iz Koreje u Persiju, konjskim ili kamiljim karavanima.[18]

Ahmed-kan prima ambasadora, Tarih-i-džehanguša, Ata-Malik Džuveinija.

Put od luke Zajtun [g] u južnoj Kini do Hormoza u Perijskom zalivu postao je glavna pomorska veza između dalekog i srednjeg istoka.[19]

Na tom putu, brodovi su pristajali i u luke u Vijetnamu, Javi, Cejlonu i Indiji, i u svakoj od njih mongolski ratnici nailazili su na nove vrste robe: šećer, slonovaču, cimet, pamuk - sve ono do čega se teško moglo doći u njihovoj zemlji. Iz Persijskog zaliva brodovi su izlazili izvan zone mongolskog uticaja i širili trgovinu novim vrstama robe iz Arabije, Egipta i Somalije.[19] Vladari i trgovci, iz zemalja izvan mongolske sfere uticaja, nisu trgovali u skladu sa mongolskim sistemom raspodele; sa njima je Ahmed, kao svi pre i posle njega, sklapao dugoročne trgovinske sporazume.[20] Vazali pod mongolskim protektoratom pokazali su se kao vešti trgovci, u istoj meri u kojoj su Mongoli nekad bili osvajači, pa su preuzimali primat u trgovini na Indijskom okeanu.

Otvaranje novih trgovačkih puteva, zbog prethodnog uništenja proizvodnje u Persiji i Iraku usled mongolske najezde, ipak je najviše mogućnosti otvorilo kineskom zanatstvu i trgovini.[21]

Ilkanat je razvijao i trgovinu na zapadu, gde je posebno prodavana jedna vrsta raskošne, bogato ukrašene tkanine nazvana damaska svila - damast - po Damasku, gradu kroz koji je proticao najveći deo trgovine Ilkanata. Marko Polo pominje još jednu vrstu fine, delikatne tkanine iz Mosula, koja je u starofrancuskom, a zatim u engleskom jeziku dobila ime muslin. Pored svojih tkanina, kanat je posredovao i u prenošenju naročito glatke i sjajne kineske svile, koja je u zapadnim zemljama postala poznata kao saten, po luci Zajtun.[22]

Bugina zavera

[uredi | uredi izvor]

Posle određenog vremena, Buga, ugledni tatarski velmoža, smatrajući takvo ophođenje prema zarobljenom Argunu grehom i gaženjem odanosti, sažalio se i počeo je raditi na njegovom oslobođenju.[23]

Buga je počeo nagovarati ostale velmože da se priklone njegovom mišljenju. Njegov lični uticaj, zbog njegovih poodmaklih godina i reputacije pravednika i promišljenog čoveka, bio je tako veliki da ih je sve pridobio za svoj poduhvat. Pored Buge kao vođe ove zavere ističu se: Elkidaj, Togan, Tegana, Taga, Tijar, Ultaj i Zamagar.

Buga je potom sproveo zaverenike do šatora u kome je Argun bio zarobljen, gde su mu se pokajali zbog svojih prethodnih postupaka i rekli da su, želeći da okaju grehe, došli da ga oslobode i proglase ilkanom.

Međutim, Argun nije prvobitno poverovao Bugi i veoma ljut i naprasit odgovorio je zaverenicima sledeće:

Karta Ilkanata.

Gospodo draga, veoma grešite praveći me predmetom ismevanja i treba da se zadovoljite već učinjenim grehom, zatočivši svog zakonitog gospodara. I sami znate da postupate nepravedno i stoga vas molim da idete svojim putem i da mi se više ne rugate.[24]

Na to mu je Buga rekao:

Čestiti gospodine Argune, budite uvereni da vam se uopšte ne rugamo, nego da je ono što vam govorimo istina, tako nam vere.

Potom su se velmože zaklele na vernost Argunu.

Sa svoje strane, Argun se zakleo da ih neće progoniti i da će se prema njima ophoditi kao njegov otac Abaka. Argun je potom oslobođen i od strane prisutnih ljudi prihvaćen za gospodara. Zavarenici su potom odapnuli strele na šator u kome se nalazio Zoldan, najveći Ahmedov general.

Pokušaj bega, hvatanje i smrt

[uredi | uredi izvor]

Učvrstivši se u toj oblasti, Argun je krenuo na Ahmedov dvor. U međuvremenu, u svojoj glavnoj palati, Ahmed je priređivao veliku svetkovinu, kada mu je prišao glasnik i saopštio:

Gospodaru, donosim vam vesti, ne onakve kakve bih hteo, nego veoma rđave. Znajte da su velmože oslobodile Arguna i da je vaš dragi prijatelj Zoldan ubijen; i uveravam vas da oni hitaju ovamo da vas uhvate i ubiju. Ovog časa sazovite veće da se odluči šta je najbolje da se čini.[25]

Kad je Ahmed čuo ovo, u prvi mah tako se zaprepastio i prepao da nije znao šta da čini, ni šta da kaže; međutim, najzad je, kao odvažan i smotren čovek, rekao glasniku da ovo ne govori nikom i brže-bolje naredio svojim najodanijim pristalicama da se naoružaju i osedlaju konje. Ne obaveštavajući nikog kuda se uputio, pošao je putem prema egipatskom sultanatu, verujući da će tamo biti bezbedan.

Na kraju šestodnevnog putovanja stigao je do klanca koji se nije mogao mimoići, a čiji ga je čuvar prepoznao i primetio da pokušava da se spasi bekstvom. Ahmed je, zbog malobrojnosti svoje pratnje, bio zarobljen i pod jakom stražom poslat prema dvoru u Tabrizu, gde je stigao samo tri dana pošto ga je Argun zauzeo.

Obradovavši se što vidi strica, Argun je naredio svojoj vojsci da se okupi, a onda je naredio jednom od vojnika da ubije bivšeg ilkana i njegovo telo baci na mesto gde ga niko nikad neće naći. Tako je 10. avgusta 1284. godine završio život prvi muslimanski vladar Ilkanata.[26]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Supruge

  • Tokuz-katun iz plemena Kunkirat - majka Kučuk-katun
  • Armini-katun iz plemena Kunkirat - majka Kaplančija, Arslančija, Končak-katun, Čečak-katun i Majnu-katun
  • Bajtegin-katun
  • Todagu-katun - majka Sajlun-katun
  • El Kutlug-katun
  • Todai-katun - udovica Abaka-kana
  • Kurkučin Agači - majka Nokačija
  • Konkurčin Agači - majka Kalturmiš-katun

Muška deca

  • Kaplanči
  • Arslanči
  • Nokači

Ženska deca

  • Kučuk-katun
  • Končak-katun
  • Čečak-katun
  • Majnu-katun
  • Sajlun-katun
  • Kulturmiš-katun

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Jesugej, vođa Mongolskih plemena
 
 
 
 
 
 
 
8. Džingis-kan, veliki kan Mongolske imperije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Hoelun
 
 
 
 
 
 
 
4. Toluj, regent Mongolske imperije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Dei Seičen
 
 
 
 
 
 
 
9. Borte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Takčotan
 
 
 
 
 
 
 
2. Hulagu-kan, ilkan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Džaha Gambu
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Sorkohtani Beki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ahmed-kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Kutaj-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ministar finansija.
  2. ^ Nikola.
  3. ^ Posedi Toluida obuhvatali su postojbinu Mongola, reke Onon i Kerlen i planinu Burhan Haldun, tj. severnu Kinu i istočnu Mongoliju.
  4. ^ Sjamen, najveći grad na jugoistočnoj kineskoj obali u predelu Tajvanskog moreuza. Drugi oblici imena: Caj-tun, Zarten, Zaizen, Jaitoni.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 408.
  2. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 418.
  3. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 86.
  4. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 419.
  5. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373.
  6. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373-374.
  7. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 374.
  8. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 375.
  9. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 376.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 376-377.
  11. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 377.
  12. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 378.
  13. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 378-379.
  14. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 379.
  15. ^ Vederford 2007, str. 260.
  16. ^ Vederford 2007, str. 261.
  17. ^ Vederford 2007, str. 261-262.
  18. ^ Vederford 2007, str. 262.
  19. ^ a b Vederford 2007, str. 263.
  20. ^ Vederford 2007, str. 263-264.
  21. ^ Vederford 2007, str. 264.
  22. ^ Vederford 2007, str. 266.
  23. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 379-380.
  24. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 380.
  25. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 381.
  26. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 382.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ахмед-кан&oldid=26816287”