Bitka kod Alam el Halfe

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod Alam el Halfe
Deo Druge bitke kod El Alamejna u Drugom svetskom ratu

Mapa bojišta (na Nemačkom).
Vreme30. avgust-5. septembar 1942.
Mesto
Egipat
Ishod Pobeda Saveznika[1]
Sukobljene strane
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Komonvelt		  Nemačka
 Italija
Komandanti i vođe
Ujedinjeno Kraljevstvo Bernard Montgomeri Nacistička Njemačka Ervin Romel
Kraljevina Italija Etore Bastiko
Jačina
13. korpus Osme armije:
4 divizije		 Afrička oklopna armija :
6 divizija

Bitka kod Alam el Halfe (30. avgusta-5. septembra 1942), južno od El Alamejna u Egiptu, desila se tokom pustinjske kampanje u Drugom svetskom ratu. Romelov pokušaj da ponovo opkoli Osmu armiju oklopnim jedinicama uspešno je odbijen; bila je to poslednja velika Romelova ofanziva na severnoafričkom frontu, i prva pobeda britanskog generala Montgomerija.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Nemačka operacija Aida[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bitka kod Mersa Matruha

Afrička oklopna armija napredovala je u Egipat nakon bitke kod Gazale, progoneći Osmu armiju, koja je zauzela odbrambeni položaj kod Mersa Matruha. Brzina napredovanja nemačke oklopne armije omogućila jooj je da prestigne britanski 13. i 10. korpus, ali su snage Osovine bile preslabe da spreče Britance da pobegnu. 13. korpus povukao se uveče 27. juna, ali loša komunikacija ostavila 10. korpus sam u tvrđavi Mersa Martuh. 10. korpus probio se sledećeg jutra, ali je ostavio za sobom 6.000 ljudi i veliki deo opreme i zaliha. Osma armija nastavila je da se povlači na istok, sukobljavajući se usput sa snagama Osovine više puta. Pokušaj regrupisanja kod Fuke je napušten i Okinlek je naredio povlačenje 160 km sve do El Alamejna, 100 km zapadno od Aleksandrije. Povlačenje je dovelo Osmu armiju blizu njene baze, što je učinilo snabdevanje drumom mnogo efikasnijim, a geografska neprohodnost depresije Katara, 64 km na jug otežala je obilazne manevre Osovine.[2] Do 25. juna, Afrički korpus spao je na 60 tenkova, a italijanski 20 korpus imao je samo 14 ispravnih tenkova. Koristeći zalihe zarobljene u Tobruku, na granici i u Mersa Matruhu, Oklopna armija je dosegla El Alamejn 30. juna. Snabdevanje snaga Osovine tako daleko na istok od Gazale postalo je mnogo teže, pošto je većina njihovih zaliha i dalje dolazila iz Tripolija, udaljenog 1.400 milja.[3]

Prva bitka kod El Alamejna[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Prva bitka kod El Alamejna
Britanske trupe ukopavaju se kod El Alamejna, 4. jula 1942.

Pokušaj odbacivanja Osme armije sa položaja kod Alamejna izvršen je u Prvoj bici kod El Alamejna (1-27. jula 1942). Posle četiri dana, Romel je prekinuo napad zbog jačine britanske odbrane, iscrpljivanja zaliha i smanjenja nemačkih divizija na po 1.200-1.500 ljudi. Do 5. jula, broj upotrebljivih nemačkih tenkova pao je na oko trideset. Posle zatišja, nemačka Oklopna armija je ponovo planirala napad, sa oko pedeset nemačkih tenkova i oko 2.100 nemačke pešadije, uz 54 italijanska tenka i 1.600 ljudi, ali su Britanci napali prvi kod Tel el Eisa (10-14. jula), što je iscrpelo obe strane.[4] Britanci su počeli da napadaju italijanske jedinice, locirane koristeći informacije šifre Ultra, kod grebena Ruveisat (14-17. jula) i od 21. do 23. jula, ponovo kod Tel El Eisa 22. jula i grebena Miteirja (22. i 26. jula), nakon čega je došlo do novog zatišja.[5] Nemački gubici iznosili su oko 10.000 ljudi. Italijanski gubici su nepoznati, ali 7.000 osovinskih vojnika jezarobljeno, u zamenu za 13.250 izgubljenih vojnika Osme armije.[6][7]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Suprotstavljene snage[uredi | uredi izvor]

Oklopna armija Afrika (PAA) je bila u lošem stanju, a zdravlje mnogih Nemaca je opalo zbog klime i ratnih napora; 19.000 nemačkih trupa je bilo u Africi od marta 1941. godine. Pojačanja su ojačala četiri nemačke divizije na 90.000 ljudi (17.000 ljudi ispod pune snage) i 12.600 vozila, od kojih je samo 34.000 ljudi pripadalo borbenim jedinicama. PAA je sakupila oko 200 nemačkih tenkova i 243 talijanska tenka protiv 700 britanskih tenkova.[8]

Planovi[uredi | uredi izvor]

U poslednjoj velikoj ofanzivi Osovine u severnoj Africi - Operaciji Žigosanje (nem. Unternehmen Brandung)- Romel je planirao da još jednom oklopnim jedinicama obuhvati Osmu armiju, odvoji je od pozadine i stigne u Kairo pre nego što saveznička pojačanja, očekivana u septembru, učine nemogućom pobedu Osovine u Africi.[9] Novi britanski zapovednik, general Bernard Montgomeri, preuzeo je komandu nad Osmom armijom 13. avgusta 1942. Nakon obilaska položaja, Montgomeri je naredio da se unište rezervni položaji oko Kaira i Aleksandrije, objavivši da namerava da održi položaj kod El Alamejna po svaku cenu.[10] Montgomeri, koji je unapred upozoren na Romelove namere Ultra presretnutim porukama, ostavio je prazninu u južnom sektoru fronta, znajući da Romel planira da napadne baš tamo, i rasporedio većinu tenkova i artiljerije oko grebena Alam el Halfa, 20 mi (32 km) (32 km) iza fronta. Po novoj taktici, tenkovi su korišćeni u protivtenkovskoj ulozi, ostajući na svojim položajima na grebenu. Montgomeri je nameravao da zadrži tenkove na odbrambenoj liniji, odbijajući da im dozvoli da jurišaju kako su radili do tada.[9]

Operacija Žigosanje[uredi | uredi izvor]

Bojište kod Alam el Halfe, avgusta 1942.

Minsko polje[uredi | uredi izvor]

Romelov napad počeo je noću 30. avgusta, ali su stvari krenule loše od samog početka: britanska avijacija otkrila je okupljanje Osovine i prešla u napad[11], a minska polja u slabo branjenom južnom sektoru fronta pokazala su se kao veoma duboka. Minska polja branile su 2 brigade 7. oklopne divizije, sa naređenjem da nanesu što teže gubitke, a zatim se povuku: nemački gubici tokom noći uključili su i dva generala.[12]

Pancer IV F2 sa dugim protivtenkovskim topom.
M3 Grant sa glavnim topom u trupu.

Tenkovska bitka[uredi | uredi izvor]

Romelove snage su se probile kroz minsko polje sutradan u podne[13], i 15. i 21. Pancer divizija skrenule su na sever, pravo prema pripremljenim britanskim položajima na grebenu Alam el Halfa, 32 km iza fronta. Greben je branila 22. oklopna brigada sa 92 srednja tenka M3 Grant i 74 laka tenka, uz podršku PT topova od 6 funti i artiljerije 44. britanske i 2. NZ divizije. [14] Jedan izveštaj pokazuje da su Nemci imali oko 200 tenkova sa topom u dve Pancer divizije, i još 240 u dve italijanske oklopne divizije. Italijanski tenkovi bili su uglavnom zastareli modeli, izuzev Semovente 75/18, koji bi mogao da savlada savezničke srednje tenkove koristeći protivoklopna zrna (koja su mogla probiti 70 mm oklopa na 50 m), [15] dok su Nemci posedovali ukupno 74 unapređena Panzer III L sa dugim topom od 50 mm i ukupno 27 Panzer IV sa novim dugim topom od 75 mm. [16] Ovaj isti izvor tvrdi da je britanska snaga bila 700 tenkova na frontu, od čega je 160 bilo M3 Grant. Samo 500 britanskih tenkova bilo je angažovano u tenkovskoj borbi, koja je bila kratka. [17]

Kako su se Pancer divizije približavale grebenu, tenkovi Panzer IV F2 otvorili su vatru sa velike udaljenosti i uništili nekoliko britanskih tenkova. Britanski M3 Grant su bili hendikepirani svojim topom postavljenim na trupu, što ih je sprečilo da pucaju iz zaklona. Kada su Nemci došli u domet, bili su izloženi vatri 22. oklopne brigade i njihovi tenkovi su bili teško pogođeni. Pokušaj obuhvatanja Britanaca osujetili su PT topovi, i u sumrak nemački tenkovi su uzmakli. Tokom ovog okršaja Nemci su izgubili 22 tenka, a Britanci 21.[18]

Nemačko povlačenje[uredi | uredi izvor]

Drugog dana bitke, 1. septembra, 21. Pancer divizija ostala je nepokretna zbog nedostatka goriva (britanska avijacija uništila je 50% osovinskih konvoja sa gorivom[19]), dok je 15. Pancer divizija ivela samo jedan neuspešan napad na istočni bok 22. oklopne brigade.[20]

Saveznički avioni bombardovali su i mitraljirali trupe Osovine kontinuirano od 30. avgusta do 4. septembra, što je uništilo svega nekoliko tenkova, ali ih je prikovalo i omelo brz manevar i koncentraciju Oklopne armije. Napadi Osovine na greben nisu uspeli, zalihe goriva i municije su se opasno smanjile i Romel je naredio povlačenje 2. septembra.[9]

Operacija Beresford[uredi | uredi izvor]

Dana 3. septembra uveče, 7. oklopna i 2. novozelandska divizija pokušale su da preseku povlačenje Osovine. Iskusna 5. NZ brigada nanela je Italijanima teške gubitke[21], ali je zelena britanska 132. brigada teško potučena od nemačke 90. lake divizije; saveznički gubici iznosili su preko 1.000 ljudi, 2 generala i 12 tenkova.[22] Operacija Beresford je bila skup neuspeh, a do 5. septembra je povlačenje Osovine uspešno završeno.[23]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Britanski lovac oboren italijanskom PVO tokom bitke.

Gubici[uredi | uredi izvor]

Osma armija izgubila je 1.750 ljudi i 68 tenkova; Osovina je izgubila 2.900 ljudi, 49 tenkova, 36 aviona, 60 topova i 400 kamiona.[24]

Strategijski značaj[uredi | uredi izvor]

Romel je tvrdio da je britanska vazdušna nadmoć bila odlučujući faktor u pobedi u ovoj bici, ne znajući za dostugnuća britanske obaveštajne službe. Romel je napisao da su vazdušni napadi naneli veliku štetu motorizovanim jedinicama Osovine i primorali ga da prekine svoju ofanzivu. [25] Romel se prilagođavao sve većoj savezničkoj dominaciji u vazduhu zadržavajući svoje jedinice raspršene. Cena bitke za Osovinu nije bio samo taktički poraz i povlačenje. [1] Sa neuspehom kod Alam Halfe, Romel je izgubio ne samo materijalne mogućnosti za pokretanje novih ofanziva, već i operativne i taktičke sposobnosti da brani nemačku bazu u Africi. [1] Strateški ciljevi Osovine na afričkom ratištu više nisu bili mogući. [1] Operacija Žigosanje bila je poslednja velika ofanziva Osovine na severnoafričkom ratištu. Montgomeri je odlučio da ne iskoristi svoju odbrambenu pobedu, više voleći da nastavi metodičnu izgradnju snaga za svoju jesenju ofanzivu (Druga bitka kod El Alamejna)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Naveh 1997, str. 149
  2. ^ Playfair 1960, str. 277–295.
  3. ^ Cooper 1978, str. 375–376.
  4. ^ Cooper 1978, str. 376.
  5. ^ Playfair 1960, str. 340–357.
  6. ^ Watson 2007, str. 3.
  7. ^ Barr 2005, str. 184.
  8. ^ Cooper 1978, str. 377.
  9. ^ a b v Cooper 1978, str. 378–379
  10. ^ Watson, str. 10.
  11. ^ Watson, str. 13.
  12. ^ Lewin, str. 157.
  13. ^ Playfair 2004, str. 386.
  14. ^ Carver, str. 58
  15. ^ Cappellano, str. 35.
  16. ^ Jentz. Panzertruppen 1
  17. ^ Liddell Hart 1970 p.
  18. ^ Carver, str. 62
  19. ^ Lightbody, str. 142.
  20. ^ Playfair 2004, str. 387
  21. ^ Barr, str. 245–246.
  22. ^ Playfair 2004, str. 389
  23. ^ Playfair 1960, str. 379–392.
  24. ^ Watson 2007, str. 14.
  25. ^ Cox & Grey 2002, str. 102

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bitka kod Alam el Halfe na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Алам_ел_Халфе&oldid=26824925”