Bitka na Verijerskoj kosi

Bitka na Verijerskoj kosi
Deo Drugog svetskog rata
Kanadski vojnici pod paljbom
Vreme 19-25. jul 1944. Mesto Verijerska kosa Ishod Nemački odbrambeni uspeh
Sukobljene strane
Kanada	Nemačka
Komandanti i vođe
Gaj Simonds Čarls Folks	Ginter fon Kluge Sep Ditrih Kurt Majer Vilhelm Bitrih

Verijerska kosa se nalazi na osam kilometara južno od Kana i zapadno od puta za Falez. To je zapravo zaobljeno brdo sa okolnim uzvišenjima s nekoliko seoskih zgrada na vrhu blage padine. Visoka je 83 metra, i izuzetan je strateški položaj jer od pravca istoka nadvišava sve prilaze gradu Kanu.

Bitka na Verijerskoj kosi bio je zapravo niz napadnih bitaka i manjih operacija, kao deo bitke za Normandiju tokom Drugog svetskog rata. Najveći teret borbi uzele su dve kanadske pešadijske divizije uz podršku kanadske 2. okplopne brigade protiv delova tri nemačke Vafen-SS divizije. Bitke su bile deo britansko-kanadskog pokušaja proboja iz Kana u sklopu savezničke Operacija „Gudvud“. Tom operacijom je Feldmaršal ser Bernard Montgomeri planirao „da nemačke oklopne snage angažuje u borbi i da ih tako sredi kako Nemcima više ne bi mogle da posluže kao borbeno jezgro, i da se preko Kana s one strane reke Ome uspostavi mostobran.“ Borbe su vođene između 19. i 25. jula 1944. godine i njima je okončana Operacija „Gudvud“.

Primarni cilj Saveznika bio je zazimanje same Verijerske kose, pojasa uzvišenja koji su dominrali putem između Kana i Faleza. Nemački položaji na kosi bili su posednuti sau u borbama prekaljenim veteranima koji su se povukli iz Kana i ukopali na jakim borbenim pozicijama. Tokom šestodnevnih borbi znatan deo kanadskih i britanskih snaga je u više navrata pokušavao da zauzme kosu. Izuzetno čvrsta nemačka odbrana kao i veoma snžani kontranapdi oklopnih formacija, prouzrokvali su velike savezničke gubitke zarad male strateške dobiti.

Iz ugla posmatranja kanadske 1. armije bitka je ostala upamćena po čitavom nizu taktičkih i strateških promašaja. Najupečatljiviji je bio napad kanadskog puka „Rojal Hajland“ poznatijeg pod nazivom „Crna Straža“ 25. jula. Ovaj napad ~ najskuplje plaćen napad za kanadski bataljon još od napada na Djep 19. avgusta 1942. godine ~ postao je jedan od najspornijih i kritikovanijih događaja u istoriji kanadskih oružanih snaga.

Sukobljene snage

2. kanadski korpus pod komandom generala Gaja Sajmonda sastavljen od dve pešadijske divizije i jedne oklopne brigade imao je centralnu ulogu u napadu na nemačke položaje kod Verijera. 3. kanadska pešadisjka divizija dobila je zadatak da podržava napad 2. kanadskog korpusa i pored toga što je imala strahovite gubitke tokom prethodnih šest sedmica borbi u Normandiji. Dodatne snage koje su kasnije bile na raspolaganju za izvođenje ove operacija bio je britanski 1. korpus koji su činile 51. Hajlend divizija, Gardijska oklopna brigada i britanska 7. oklopna divizija. Zbog toga je glavni teret savezničkog pao na sveže i prilično neiskusne kanadske trupe dok su prekaljene britanske trupe imale sporednu ulogu.

Situacija pred bitku

I pored toga što je bio glavni cilj snagama Komonvelta još Dana „D“, savezničko napredovanje u unutrašnjost Frnacuske Nemci su uspeli da zaustave ispred samog Kana. Borbe na tom području su prerasle u poziciono ratovanje sve do prve sedmice jula. Nakon što je britanska 2. armija pod komandom generala ser Majlsa Dempsija potpuno zauzela Kan 9. jula i područja južno i jugoistočno od reke Orne 18. jula a američka 1. armija Sen Loa istog dana u 18:00 časova situacija je po Nemce u Normandiji bila mnogo ozbiljnija nego što su Saveznici u to vreme i pretpostavljali.

Još od početka operacije „Overlord“ Nemci su bili prinuđeni da stalno u borbu ubacuju tenkovske jedinice radi izvođenja kontranapada i a da ih nakon toga postepeno izvalče i zamenjuju pešadijom kako bi obrazovali jake udarne snage u rezervi. U jednom od tih pokušaja polovinom jula bio je povučen sa fronta 2. SS oklopni korpus, ali je napad britanske 2. armije na Evresi izvršen 16. i 17. jula primorao Nemce ne samo da hitno uvedu u borbu taj korpus već i da jednu SS-oklopnu jedinicu podele u praktično dve borbene grupe. Tako je Nemcima ostala u rezervi samo 12. SS oklopna divizija „Hitlerjugend“ već premorena teškim borbama kod Kana.

Svaki put kada bi Nemci pokušavali da tenkovske jedinice na frontu zamene nekom novom pešadijskom divizijom, saveznički protivnpadi su ih primoravali da oklopne jedinice ponovo vrate na front. Sve dok je trajao konstantan saveznički pritisak i dokle god je strah od napada na Pa de Kale sprečavao Hitlera do dozvoli dovođenje pešadisjkih divizija iz te obalasti i istočno od Sene, nemačka komanda je bila prinuđena da se brani i da pruža žestok otpor ne bi li dobila na vremenu.

Saveznici su pre nego što je otpočela Operacija „Gudvud“ na mostobranu prikupili 15 američkih divizija ~ među njima tri oklopne i 15 britanskih i kanadskih divizija ~ među njima četiri oklopne a kojima se Nemci mogli da suprotstave 27 divizija od kojih su 8 bile oklopne. Prema još uvek nepouzdanim podacima Nemci su u Normandiji od 540000 u borbu ubačenih ljudi izgubili između 100000 i 160000 mrtvih, ranjenih i zarobljenih - a među njima 2360 nezamenjivih oficira. Od 1200 tenkova im je oko 30% bilo izbačeno iz borbe. A tako nisu smeli da nastave dalje borbe. Praktično 116. oklopna divizija je bila uništena, a 21. oklopna divizija svedena na svega jedan bataljon. Hajnrih Eberbah, komandnat Oklopne grupe „Zapad“ je bio prisiljen da i 47. oklopnom korpusu i 2. SS oklopnom korpusu, naredi da pojačaju kanski front. 12. SS oklopna divizija „Hitlerjugend“ bila je u rezervi sa druge strane Sene. Nemci su se borili hrabro, ali se već približavao ikraj njihovoj izdržljivosti. General Eberbah se u toj fazi borbe morao osloniti na male borbene grupe tenkova i pešadije koje su operisale pod njegovom ličnom kontrolom kao „vatrene borbene snage“. Nemci su ovo krilo fronta smatrali odlučujućim za dalji razvoj bitke, verujući da će feldmaršal Montgomeri tu izvesti svoj glavni udar.

Nemci su imali slabe izglede da dovedu pojačanja jer su samo četiri njihove oklopne divizije na zapadu ~ izvan oblasti Pa de Kale ~ bile sveže, ali još uvek nekompletne i nespremne za borbu. Šest nemačkih divizija u Bretanji pretrpele su teške gubitke u borbama da održe svoj front u Normandiji. A pored toga, u južnoj Francuskoj nalazilo se još 12 divizija, od kojih su zbog jakih aktivnosti Pokreta otpora samo sedam ili osam moglo biti upotrebljeno za zaštitu obala. Jugozpadni deo Francuske bio je uglavnom bez borbenih trupa. Samo je 15. armija u Pa de Kaleu u jačni od 19 divizija bila brojno potpuna u očekivanju još jedne savezničke invazije u toj oblasti.

2. britanska armija iznenadila je Nemce napadom. Izgubivši 1500 vojnika i 200 tenkova, proširila je mostobran i oklopnim je snagama prodrla 10 km duž puta za Falez. Zauzevši celi Kana južno od Orne, Britanci su sada raspolagali dobrom osnovicom za napad prema jugu. Bombardovanje iz vazduha omogućilo je britanskoj 11. oklopnoj i pešadijskim divizijama na bokovima da pregaze nemačke prednje obrambene položaje, ali je zastoj na prelazu preko Orne usporio kretanje drugih oklopnih snaga. Posle 11 časova borbe osvojeno je malo nemačkih položaja i uporišta. General Hajnrih Eberbah je, zapravo, uspeo da stabilizuje front s obe strane puta za Falez na kosi između Burgebisa i Verijer. Njemu, međutim, nije pošlo za rukom da povrati izgubljena područja, i u tome su pokušaju 1. SS oklopna divizija i 21. oklopna divizija izgubile 109 tenkova. Pojedini delovi britanske 2. armije uspeli su da zauzmu delove susedne Burgebiške kose i da stvore solidno uporište za dalje napredovanje ka Verijerskoj kosi, ali nisu uspeli da potisnu nemačke branioce.

Uznemiren nastalom situacijom, general-feldmaršal Ginter fon Kluge je zatražio odobrenje da u borbu ubaci 12. SS oklopnu diviziju Hitlerjugend koja se nalazila preko Sene. Brojna pešadija je dovedena na obrambene položaje koji su poput „ježa“ branili čitav niz sela jugoitočno od Kan.

Na američkom sektoru Udarna grupa C, iz 29. divizije u sastavu Prve američke armije pod komandom generala Normana Kote, napredujući se putem od Izinjia, prošla je kroz prvu liniju 115. pešadijske divizije, i iako je bila napadnuta artiljerijskom vatrom protivtenkovskih oruđa i vatrom pešadije, uspešno je uklonila putne prepreke i probila se u porušene ulice samog središta Sen Loa 18. jula. U međuvremenu, američke 9. i 30. pešadijska divizija osvojile su visove zapadno od Sen Loa i sa druge strane reke Vire, koji su bili veoma podesni za izvođenje proboja.

U napredovanju ka Sen Lou Amerikanci u proteklih dvanaest dana izgubili 11.000 ljudi, i u toj je bici pešadija podnela veći teret nego bilo u i kojoj bici Prvog svetskog rata. Amerikanci su sada imali u svojim rukama porušeni grad i pojas čvrstog zemljišta duž puta prema Falezu. General Omar Bredli je najzad dobio jako uporište koje mu je bilo potrebno da s njega Nemcima zada odličujući udar i sa 1. i 2. američkom armijom se probije sa mostobrana.

Bitka

U rano jutro 19. jula britanska 3. divizija je morala da nastavi napredovanje bez vazdušne podrške jer je bilo veoma oblačno. Četiri puta je uz pomoć tenkova napadal kroz guste voćnjake i uvek su bili odbijeni. Britanski 8. korpus pod komandom generala ser Ričarda O'Konora je tek u rano poslepodne mogao da nastavi napredovanje na terenu oko Kanjija. Tu je Oklopna gardijska divizija malo napredovala. 11. oklopna divizija je tek posle drugog napada uspela da zauzme neke zaseoke, pretrpevši tom prilikom teške gubitke koje su im zadali 88-milimetarski topovi i tenkovi „Tigrovi“. Zaseoke je branio pešadijski bataljon 1. SS oklopne divizije Telesna garda Adolfa Hitlera. Nemci su se tu borili do kraja.

Burgebis veoma snažno utvrđen tenkovima „Tigar“ i 88-milimetarski topovi uspešno je odolevao svim naporima 7. oklopne divizije da ga zauzme. Tog dan je britanski 8. korpus izgubio 131 tenk. Na zapadu je 2. kanadska divizija forsirala Ornu kod Luvinjija i prodrla kilometar južnije, goneći 272. diviziju i jednu jedinicu 2. oklopne divizije. Trupe generala Eberbaha zapravo, duž celog fronta borile svim raspoloživim snagama. Kada su bile potisnute, one bi redovno preduzimale protivnapade.

General ser Majls Dempsi se morao suočiti s činjenicom da, premda je proširio mostobran na Orni i dosta poboljšao položaj na istočnom krilu, ali nije osvojio toliko terena niti je uspeo da uništi onoliko nemačkih tenkova koliko se nadao. U dva dana samo je 8. korpus izgubio 270 tenkova. Dempsi je stoga odlučio da se korpus nakon zauzimanja Burgebisa povuče i spremi za idući napad. Položaj toga korpusa preuzela je 2. kanadska divizija, koja je dobila zadatak da zauzme Verijersku kosu. General ser Dempsi je naredio da se i na ostalim sektorima učvrste položaji.

Niski preteći oblaci isključivali su svaku mogućnost podrške avijacije. Pa ipak je u 15:00 časova 6. brigada kanadske divizije, a to je bila njezina prva bitka nakon napada na Dijep, 1942. godine zajedno s „Kameron hajlanderima“ zdesna i pukom „Saut Saskačevan“ sleva, krenula u napad. Sve je krenulo dobro i po planu. „Kameronci“ su zauzeli uporišta u Sen Andre na Orni, a jedinica Fizlije Maunt Rojal, osvojila je dva seoska gazdinstva. Tu je, međutim, teška nemačka vatra zaustavila njihovo napredovanje. Nesreća se dogodila u centru. Tu se razvila teška borba i „Saut Saskačevan“ su bili na dobrom putu da izvrše svoj zadatak kad se spustio pljusak, osujetivši svu nadu u podršku iz vazduha. Njihova protivtenkovska oružja samo što nisu stigla.

Verijersku kosu je držala 272. nemačka divizija zajedno s jednom dodeljenom borbenom grupom 2. oklopne divizije, koja je upravo pristigla sa zapadnog boka britanske 2. armije. Njima je trebalo da pruži podršku i 1. SS oklopna divizija. Osim toga, nemačka artiljerija zapadno od Orne je imala izvrstan pregled nad čitavim područjem. Iznenada su se iz pravca Verijera kroz maglu i kišu pojavila grupa nemačkih tenkova, pregazivši bataljon pre nego što su na poprište borbe stigli protivtenkovski topovi i uprkos pokušajima manjih grupa da se Nemcima odupru „piatima“. Potpomognuti artiljerijom, tenkovi su na sličan način smrvili dve čete Eseks „Škota“. Glavnina bataljona ipak se uporno branila i nekako je zaustavila nemački protivnapad. Na krajnjem desnom boku Kanađani su uspeli da zauzmu Sen Andre na Orni uprkos snažnoj vatri nemačke artiljerije zapadno od reke Ome. Britanci su tog dana izgubili još 68 tenkova.

Pljusak nikako nije prestajao i za nekoliko minuta voda je u rovovima narasla čitavih 30 centimetara. Kiša je padala bez prestanka 48 časova, pretvorivši bojište oko puta u blatno more u koje su vojnici propadali do koljena.

Iduće jutro, 21. jula prema rečima učesnika, „u sablasno sivom svitanju“, Kanađani su upešno odbili čak četiri nemačka napada, uz pomoć artiljerije i onih tenkova 2. oklopne brigade koji su se mogli kretati u blatu. Nakon žestoke borbe obema je stranama bio potreban predah. Operacija „Gudvud“ se i doslovno istrošila i završila u blatu i kiši.

Jedan je oficir je u svom dnevniku to ovako opisao: „To je bio prizor krajnjeg očaja. Nikada pre nisam vidio takve kratere od bombi. Drveće je bilo izbačeno s korenjem, a putevi su neprohodni. Bilo je tela presečenih napola, skvrčenih ljudi. Jedan tenk je ležao naglavce. Drugi je još goreo, a odozdo je virilo nekoliko pari nogu. Iz jednog kratera izvirivala je ljudska glava s ramenima. Smrdelo je.“

Sitacija nakon bitke

Prvi deo Montgomerijevog plana bio je ispunjen samo delimično jer su znatne nemačke oklopne snage preživele tu operaciju i prepriečile mu put ka jugoistoku. On je u toj akciji izgubio 500 tenkova i 4000 ljudi. Prilično je proširio svoj mostobran preko Kana, ali nije osvojio toliko terena koliko je predvideo. Britanskoj i američkoj javnosti nije mogao reći da general Bredli samo čeka lepo vreme da kod Sen Loa zada odlučujući udarac koji će slomiti celi nemački front. Mnogim kritičarima onoga vremena, uključujući i Montgomeriju neprijateljski raspoloženu grupu u Ajzenhauerovom Glavnom štabu, činilo se da je operacija „Gudvud“ završila delimičnim neuspehom.

Literatura

• General H. Esam, Normadijski mostobran, ALFA Zagreb 1978.g.
• Montgomeri, Od El Alamejna do Baltičkog mora, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.g.
• Ajzenhauer, Od invazije do pobede, Vojna biblioteka “Savremenici”, Beograd 1951.g.