Bukvari kod Srba

Bukvari kod Srba koji su naziv dobili po staroslovenskoj reči (buki - slovo), označavali su knjigu pomoću koje su Srbi učili čitanje i pisanje slova. Oni su odigrali važnu ulogu u razvoju srpske pismenosti, počev od onih bukvara koji su u srpskoj kulturi, prvo nastajali pod okriljem crkve i za potrebe duhovne prosvete, a zatim onih nastalih na inicijativu samih autora ili onih savremenijih podržanih i izdavanih od strane prosvetnih vlasti.

Kako je bukvar prvo sa čime se učenici susreću na počeku svog školovanja u nastavi srpskog jezika i književnosti, otuda i veliki značaj ovog učila kroz vekove u nastavi početnog čitanja i pisanja.

Istorija

Srpskim, najstarijim štampanim bukvarom, smatra se Bukvar inoka Save (Dečanca), iz perioda upotrebe srpskoslovenskog jezika, objavljen u Mlecima (Venecija) 1597. godine.

Od 1602. godine počinju na tlu današnje Srbije da se koriste i ruski bukvari (na crkvenoslovenskom jeziku). Međutim najveći prodor ruskih bukvara nastao je nakon dolaska Maksima Suvorova u Sremske Karlovce sa 400 primeraka bukvara Teofana Prokopoviča i 70 ruskih gramatika crkvenoslovenskog jezika (1726), kada je pokrenuta snažna obnova školovanja bogoslovskog i učiteljskog podmlatka koji će kasnije delovati na svim srpskim prostorima. Prokopovičev bukvar doživeće niz izdanja, preštampavanja na Cetinju 1836. godine, kao i u Novom Sadu 1853. godine. Sa bukvarom Teofana Prokopoviča ušao je ruskocrkveni jezik i ruskocrkvena ćirilica u srpsku pismenost i od tog vremena je u upotrebi u srpskoj crkvi.

Od najstarijih bukvara srpskih autora značajan je Bukvar Gavrila Stefanovića Venclovića (1717. godine) kao najstariji sačuvani rukopisni primerak sa inovacijama u slovnom sastavu srpske ćirilice (grafije za ć, đ, dž).

Prvi srpski bukvari iz 18. veka, svojim delom predstavljali su svojevrsnu crkvenu čitanku, i pružali su darovitijim i đacima sa boljim pamćenjem priliku da nauče naizust, mehanički i bez razumevanja uvod u veronauku. Zato, kada bi se od nekog od njih zatražilo da pročita tekst koji do tad nije imao pred očima, bivši katihumen, bio je primoran da svoju nedoučenost i polupismenost pravda obrazloženjem da „tu knjigu nije učio“. Oni koji su, povrh čitanja i moljenja, umeli još ponešto napisati, od naroda su držani za mudrace i nazivani su književnicima.

Sledila je potom serija izdanja Zaharije Orfelina (od 1764 do 1793), Bukvar i Kaligrafija u kojima se javlja novi pristup negovanju pisane reči. Orfelin je do Dositeja Obradovića predstavljao jedinog pisca koji je svoja dela štampao ruskom građanskom azbukom. Kao i Bukvar Pavla Solarića iz 1812. godine, o kome se pohvalno izražavao i Vuk Stefanović Karadžić, pre nego što je i sam napisati i izdao „Ogled srpskog bukvara” u zabavniku „Danica" za 1827. godinu. Bukvar Vuka Stefanovića Karadžića (Beč 1827. godine) prvi je srpski štampani bukvar na narodnom jeziku i reformisanoj, srpskoj ćirilici. Sam po sebi predstavljao je neku vrstu sinteze, prvi put ostvarenih nastojanja pisaca prethodnih decenija na čelu sa velikim reformatorom srpske ćirilice Savom Mrkaljem. Međutim, kao što je bio zabranjen Vukov novi pravopis, tako će i ovaj bukvar u Srbiji doživeti zabranu korišćenja „zbog jezičkih novina”. Bukvar će ostati u upotrebi u Crnoj Gori, sve dok na inicijativu Petra Drugog Petrovića Njegoša u „Mitropolitskoj knjigopečatnji" na Cetinju nije ugledao svetlost dana „Srpski bukvar radi učenja mladeži crkvenomu i građanskomu čitanju” Dimitrija Milakovića (1836).

„ Prenošenje znanja o ruskoj crkvenoj ćirilici (i ruskoslovenskom jeziku u Srpskoj pravoslavnoj crkvi), nastavilo je svojim putem od 18. veka do danas. U 19. veku, njegovoj prvoj polovini pre zvaničnog usvojenja Vukove književno jezičke i pravopisne reforme 1868. godine protekle su mnoge decenije. U tim decenijama štampani su bukvari prilagođeni zahtevima tadašnjih društveno-istorijskih i kulturno-istorijskih prilika na jeziku slavenosrpskom ali u velikoj meri srbiziranom. Uz značajne pojedince i institucije koje su davale podršku njihovom smelom unošenju novina u srpsku pismenost treba pomenuti da su veliku ulogu odigrali izdavači i štampari na raznim stranama: u Veneciji, Rimniku, Budimu, Beču, Beogradu i dr. ”

Period starih bukvara i bukvarske nastave završava se pojavom Bukvara za osnovne škole Đorđa Natoševića, štampanog u Beogradu 1870. godine.

Vremenom u Srbiji će doći do inovacija u metodama ovladavanja početnim čitanjem i pisanjem, kao i do ekspanzije udžbeničke i priručne literature za ovu namenu. Prema podacima Bibliografije srpskih bukvara dr Borjanke Trajković, do sada se na srpskom jeziku pojavilo skoro 700 naslova ove vrste (uključujući i izdanja objavljena u dijaspori).

Bukvar Save Inoka Dečanca

Glavni članak: Bukvar Save Inoka Dečanca

Jedna od strana iz bukvara Save Inoka Dečanca

Bukvar Save Inoka Dečanca jeromonaha u manastiru Dečani, koji je živeo u 16. veku, prvi je srpski bukvar, i ključno delo kojim je označen početke pismenosti u Srbiji. Objavljen je i štampan 1597. godine u štampariji „Đulijano Rampaceti” u Veneciji. Burna istorijska vremena na prostoru Balkanskog poluostrva uticala su na to da bukvar vekovima bude zaboravljen, tako da za njega nije znao ni Vuk Karadžić pisac jednog od prvih srpskih buvara, sve dok ga tokom 1903. godine, Ljuba Stojadinović nije pronašao priređujući „Katalog Narodne biblioteke Srbije” i uneo ga kao „Prvi srpski bukvar” inoka Save među dela srpske pismenosti.

Ovaj bukvar sačuvan je na četiri lista na kojima je izložen azbučni sistem srpskoslovenske ćirilice. Na prvoj stranici prvog lista nakon simbolične invokacije predstavljene crvenim krstićem, navedeni su suglasnici u slogu sa vokalom, na ostalim stranicama slede nazivi slova po uzoru na staroslovenski način i na kraju Oče naš.

Sudeći po buvaru, inok Sava je bio jedan od obrazovanijih Srba toga doba, koji se razlikovao ruskoslovenski od srpskog i pri pisanju bukvara vodio računa da udžbenik bude bar onoliko srpski koliko je ruski bio za svoje učenike. Takođe inok Sava je današnjim filolozima omogućio da uporede onovremenski ruskoslovenski i srpskoslovenski tekst u štampanim knjigama i udžbenicima.

Primerak prvog srpskog bukvara inoka Save našao je s raja 19. veka ruski konzul u Skadru, izradio od njega nekoliko faksimila i poslao u Beograd. Na osnovu ovih faksimila Ljuba Stojanović je štampao taj bukvar u Glasu Akademije nauka, knj. 66, str. 2224, 1903. godine.

Reprint izdanja ovog buvara nastala su tek u 21. veku, kada su dnevni list „Politika” i 20 godina kasnije Zavod za udžbenike ponovnim štampanjem „Prvog srpskog bukvara” odlučili da se konačno skine veo tajni nad ovim kapitalnim delom pismenosti na srpskim prostorima.

Ruski bukvari kod Srba

Sve do početka 18. veka Srbi su učili iz ruskih bukvara ili „Moskovskog bukvara” kako su ga zvali. Naime kako je u srednjem veku Srbija bila pod Osmanlijskom okupacijom, sve srpske aktivnost na opismenjavanju i težnji da stvori prva knjiga – bukvar odvijala se na teritoriji Vojvodine posle Velike seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Veliku pomoć u organizaciji srpskih škola i snabdevanju bukvarima pružili su Rusi donoseći knjige na prostor Vojvodine, a među njima i moskovske bukvare.

Značaj „Moskovskog bukvara”

Značaj Prokopovičevog bukvara (zvanog „Moskovski bukvar”) ogleda se pre svega u činjenici da je sa njime ušao ruskoslovenski jezik u srpsku školu (i ostao do danas u crkvenoj upotrebi kod nas), a potom da je u toku celog 18. veka preštampavan sa neznatnim izmenama, koje su katkad činjene kompromisno da bi se sačuvala upotreba ovog tipa crkvenog i književnog jezika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i školstvu i na taj način izbegli pokušaji unijaćenja.

Sa korišćenjem ovih buvara počelo je tao što su prvi ruski učitelji koji su došli u Sremske Karlovce 1726. godine, između ostalog, doneli sa sobom i 400 bukvara Teofana Prokopoviča, veličine današnje đačke sveske, štampanog u Moskvi 1724. godine na ruskoslovenskom jeziku, i na ruskoj crkvenoj ćirilici: „Pervoje učenije otrokom“. Bukvarski deo knjige nosi naslov:

„NAČALNOE OUČÉNÏE Č(E)L(O)VH KWMЪ, HOTã\ЫMЪOUČITISã KNIGЪ B(O)Ž(E)STVENNAGW PISANÏã“

Ovaj bukvar na ruskocrkvenom jeziku koji je prvi put preštampane kod Srba u Rimniku 1726. godine, može se odrediti atributom prvi, jer se radi o prvom ruskom bukvaru koji je štampan kod Srba. Taj bukvar je doživeo već narednih godina dva srpska izdanja, takođe, a ruskoslovenskom (nepromenjeno).

Bukvar je bio težak za učenje, a početna slova bila su crkvena. Iz njih su između ostalih prvu pismenost sticali Vuk Karadžić i Prota Mateja Nenadović. U stvari, Vuk i Prota Mateja učili su iz bukvara koji je preštampavan više puta (u Rimniku, Beogradu, Cetinju i Novom Sadu). Osim ovog velikog moskovskog bukvara, koristio se i mali „kijevski“, samo mnogo ređe.

Učeni Srbi su te ruske knjige preštampavali i prerađivali, nastojeći, da po ugledu na ruske, da unesu i neke originalne crte s obzirom na specifičnost srpskog jezika i sredine u kojoj se živelo. Dana se pominje nekoliko imena i nekoliko bukvara nastalih na osnovama Moskovskog buvara:

Preštampani moskovski bukvar

Bukvari koji se javljaju kao samostalna izdanja, a koji u stvari predstavljaju preštampavanje ili malu preradu tzv. moskovskog bukvara jesu:

Bukvar Slavenski

„Bukvar Slavenski” napisao je Matije Karaman, a izdat je u Rimu 1738. godine. U njemu se uporedo prikazuje ćirilica i glagoljica što je jedinstven primer u istoriji bukvara.

Bukvar Hristifora Žefarovića

Ovaj bukvar predstavlja bakrorez koji je štampan u Beču između 1742. i 1744. godine, o kojem postoje podaci ali nije sačuvan.

„Bukvar mali”

„Bukvar mali”, izdat u Mlecima oko 1764. godine, o kojem takođe postoje podaci ali nije sačuvan.

Bukvar s literami grečeskim

Ovaj bukvar štampan je u Veneciji 1770. godine.

Rukopisni Bukvar Gavrila Stefanovića Venclovića

Rukopisni Bukvar (Gramatika ili učeniji pismeni knjižnego) G. St. Venclovića sastavljen na srpskoslovenskom jeziku (Sentandreja, 1717), po uzoru na ruske izvornike (Bukvar slavenskimi, grečeskimi i rimskimi pismeni, Moskva, 1701), najbolje ilustruje u kom pravcu će se formirati nastavni program i jezik srpskih osnovnih škola prvih decenija 18. veka. Venclovićev bukvar, onim svojim delom koji je predstavljao svojevrsnu crkvenu čitanku, pružao je darovitijim đacima s boljim pamćenjem priliku da nauče naizust, mehanički i bez razumevanja uvod u veronauku.

Bukvar je, pored uvodnog dela sa 50 slova stare azbuke i još većim brojem titli, sadržao i osnovne bogoslužbene tekstove (Bogorodice djevo, Oče naš, Carju nebesni, Vjeruju, Deset Božijih zapovesti, molitve pre i posle jela i spavanja) na kojima se učilo sricati, pisati i, po mogućstvu, pojati.

Bukvar Kiprijana Račanina

Bukvar Kiprijana Račanina iz 1717. godine smatra se drugim srpskim bukvarom, za koga se do otkrića Bukvara inoka Save početkom 20. veka verovalo da je najstariji. Njegov naziv je „Bukvar ili nauka detetom in junom“. Ovaj bukvar prvo nije bio štampan, već se koristio, u rukopisu. Tek 1782. godine bukvar je odštampao Stojan Novaković.

Nakon što je prešao u Ugarsku ovaj jeromonah doneo je veliki broj rukopisa i starih štampanih knjiga, srbulja. Prvo se zadržao u Sremu, potom je sa patrijarhom Arsenijem III otišao u Sentandreju, gde je bio „obšči duhovnik”. Tu je prikupio oko sebe nekoliko dobro pismenih kaluđera i otpočeo prepisivanje knjige „za oskudne srbske crkve”, poučavajući mlađe kaluđere u pismenosti. Iz njegovog doba do danas je sačuvan veliki broj prepisa najrazličnijih crkvenih knjiga.

Njegovo najznačajnije delo je: „Bukvarъ ili nauka detem i юnom, pisan” iz 1717. godine po ugledu na starije ruske bukvare iz 17. veka. U bukvaru se nalazi raznovrsno crkveno štivo, poučne izreke i prvi pokušaj srpske metrike. U njemu su data osnovna pravila stihotvorstva i izvestan broj poučnih stihova u vrlo nepravilnom dvanaestercu. Stihovi su bez vrednosti, ali karakteristični kao jedan od najranijih pokušaja umetničke versifikacije kod pravoslavnih Srba.

„ Iako je Kiprijan Račanin čitao i podražavao ruske knjige, ipak se držao starog srbskog crkvenog jezika, u kojem se jasno oseća uticaj narodnog jezika. Pravopis mu je fonetički, udešavan prema osobinama srpskoga jezika. ”

Bukvar Zaharija Orfelina

Bukvar Zaharija Orfelina štampan je 1767. ili 1776. godine, u Veneciji, a prodavan je po ceni od 1,05 mletačkih lira. Njegov puni naziv je „Pervoe oučenije hotjaščim oučitsja knig pismenislavenskimi nazivaemoe Bukvar”. Bukvar je pored ostalog sadržao i metodsko uputstvo o tome kako treba učiti čitati.

Orfelin je prvi ukazao na teškoće pri korišćenju metode sricanja, i zahtevao da učenici uče i čitanje i pisanje. On je u Sremskim Karlovcima izdao i knjižicu „Novjejšija slavenskija propis” 1776. godine u kojoj daje uputstva o tehnici pisanja počev od crta i slova do tekstova.

Orfelin je među prvima preporučio da se pri učenju čitanja upotrebljavaju slovarice izrađene na kartonu. Deca su trebala po ceo dan da se igraju sa tim kartonima i tako igrajući se da izuče slova, „a on ih je nagrađivao voćem ili kolačima...tvrdeći...da tom metodom svako može naučiti da čita za 15 dana.”

Nema podataka o tome ko je u Srbiji i gde radio po ovom bukvaru. Orfelinov bukvar preštampan je 1793. u Beču i slat kao prilog uz kalendar.

Bukvar Pavla Solarića

Solarićev Bukvar, objavljena u Veneciji 1812.

Među starim srpskim bukvarima značajno mesto pripada „Bukvaru slavenskom triazbučnom” književnika i prosvetitelja Pavla Solarića (1779–1821) i jednog od omiljenih učenika Dositeja Obradovića.

Solarićeva knjiga, objavljena je u Veneciji 1812. godine. Ona nije bila samo običan bukvar, mada je imala formu školske knjige, već je Bukvar slavenski triazbučni je istovremeno bio prva srpska naučna rasprava o glagoljskom, crkvenom i ruskom građanskom pismu. Jozef Dobrovski, čuveni slavista pohvalno je Solarićevu njigu i ocenio je kao bukvar, istovremeno zamerajući Solariću nekritičnost u pojedinim istorijskim pitanjima.

„ Pavla Solarića su cenili Jernej Kopitar i Vuk Karadžić, što nesumnjivo treba dovesti u vezu sa njegovom pohvalom slovenskog pisma u predgovoru Bukvara: ono je „najlušče ustrojeno pismo, gde, kako govori se, tako piše se, i kako je napisano, tako čita se“. Uprkos tome, sa stanovišta jezika i pisma Solarić u svom Bukvaru (koji je ne samo štampan već i paginiran crkvenim slovima) svakako nije preteča Karadžićeve reforme. Zbog toga je istoričar Dimitrije Ruvarac (1842–1931) zapisao na svom primerku Bukvara, koji je kao deo biblioteke velikog bibliofila Joce Vujića poklonjen Univerzitetskoj biblioteci: „Kad čovek pomisli, da je ovakim jezikom mogao pisati Srbin rođen u Pisanici, gde se najčistijim jezikom govori, ne može da se dovoljno načudi ludosti piščevoj.“ Ruvarčeva ocena ipak je velikim delom anahronistična i govori o shvatanju jezika u vremenu u kome je živeo barem isto toliko kao o odnosu prema jeziku u Solarićevo doba. ”

Bečki bukvar

Jedan od bečkih bukvara na srpskom jeziku štampan za podanike Austrijskog carstva 1853.

Znajući da će srpski pravoslavni živalj moći da drži pod apsolutnom kontrolom jedino ukoliko ga kroz crkveno-obrazovni sistem prevede u krilo unije, bečki dvor preduzimao je niz administrativnih mera kojima je sebi želeo da osigura isključivu nadležnost nad prosvetnim radom među Srbima, pa tako i u oblasti štampanja školskih knjiga. Do otvaranja narodnih (malih, osnovnih, slovenskih ili trivijalnih) škola za Srpčad dolazilo je samo u većim, bogatijim i nacionalno kompaktnijim pravoslavnim opštinama; među starosedelačkim isticala se škola u Komoranu (1690), a za onu u Baji pouzdano se zna da je počela s radom još 1695. godine. U svom privremenom patrijaršijskom dvoru (konaku), u Sentandreji, Arsenije III imao je neku vrstu učilišta, i prepisivačke radionice. Dok je sa Sečujem na Dunavu patrijarh imao manje sreće; njegovu molbu da na ovom imanju podigne pridvorni manastir, školu i štampariju, Beč nikad nije uslišio. U takvim uslovima u školovanju su se, umesto štampanih bukvara, koristile kruškove daščice, voštane tablice i rukodelisani bukvari i naustice, ali ne i bekavica, časlovac i psaltir.

Habzburške vlasti su 1770. godine, na inicijativu Ilirske dvorske kancelarije, dale bečkom štamparu Kurcbeku dozvolu da štampa srpske knjige, posle čega je usledilo širenje prosvete među Srbima i smanjivanje uticaja ruskih knjiga. Kurcbek je 1770. preštampao ruski bukvar izdat u Kijevu, a četiri godine kasnije, radi ujednačenja nastave u celoj Habzburškoj monarhiji, preštampao je bukvar Teofana Prokopoviča koji je dopunjen tekstom na nemačkom jeziku. Bukvar, međutim, nije naišao na najbolji prijem u srpskoj sredini.

Kurcbek je 1781. godine objavio novu verziju bukvara za srpske škole, tzv. „bečki bukvar“, Bukvar radi serbskago junošestva v hungarskom kralevstvije i prisovokupljenih jemu predjeleh, napisan uporedo na ruskoslovenskom i nemačkom jeziku, koji je sve do polovine 19. veka preštampavan u Beču i Budimu. U Srbiji je bio u upotrebi sve do 1839. godine.

Bukvar Vuka Karadžića

Glavni članak: Bukvar Vuka Karadžića

U trećoj deceniji 19. veka srpska kultura je postala bogatija za jedan bukvar štampan na narodnom jeziku reformisanom, srpskom ćirilicom – Bukvar Vuka Stefanovića Karadžića, objavljenog u Beču 1827. godine.

Bukvar Isidora Stanojevića

Bukvar Isidora Stanojevića objavljen je 1846. godine. Ovaj brzouki bukvar, kako su ga zvali, nazvan je tako po njegovoj metodi po kojoj se azbuka mogla savladati za 40 časova.

Isidor Stojanović u tom svom bukvaru navodi i plan izvođenja nastave za tih četrdeset časova.

Bukvar Petra Radovanovića

Bukvar Petra Radovanovića, direktora sviju škola u Srbiji, jedan je od Bukvara, za koji je Popečiteljstvo prosveštenija godine 1839. izdalo naredbu da se u školama predaje nov bukvar štampan u Srbiji. Po tim bukvaru izvođena je nastava početnog čitanja i pisanja u Srbiji, sve do 1869. godine.

Bukvar Đorđa Natoševića

Nakon što je 1868. godine usvojen Vukov pravopis, Ministarstvo prosvete Kneževine Srbija raspisala je konkurs za novi bukvar sa čitankom. Na konkurs se javio i Đorđe Natošević koji je napisao, najbolji do tada, bukvar pod nazivom „Bukvar za srpske osnovne škole” koji je štampan u Beogradu 1870. godine. Njegov veliki napredak bio je u tome što je pisan novim Vukovim pravopisom i što je ukinuo stari, dugo godina korišćeni metod sricanja i uveo očiglednu nastavu.

Bukvar je imao sledeću strukturu: elementi za pisanje slova, slike normalnih reči, pored reči pisano i štampano slovo, ispod slova reči i rečenice od naučenih slova, velika slova sa odgovarajućim tekstom, tekst za čitanje i metodičkim uputstvom.

Sa svojim kasnijim izdanjima Bukvar je dugo bio u upotrebi u Srbiji.

Bukvar Steve Čuturila

Vidi još: Bukvar štampan na Krfu 1916.

Bukvar za osnovne škole Steve Čuturila štampan na Krfu 1916. u Državnoj štamparija Kraljevine Srbije, usred Prvog svetskog rata

Prvi Bukvar Steve Čuturila objavljen je 1879, a poslednji 1925. što znači da je korišćen 46 godina u kontinuitetu, a po nekim pretpostavkama i duže, jer je duže trajalo izdavanje i distribucija..

Koristio se u Crnoj Gori, Hercegovini, Kraljevini Srbiji, na Krfu, u srpskim školama i izbegličkim centrima u Grčkoj i Francuskoj, te u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. objavljivan je na ekavskom i ijekavskom izgovoru.

Opismenio je mnoge generacije učenika, ali i odraslih, pretežno vojnika, jer je jedno izdanje doživeo i na Krfu 1916. godine, u teškim ratnim i izbegličkim uslovima. Sto hiljada primeraka, koliko je, zahvaljujući Ministarstvu prosvete odštampano, besplatno su deljeni učenicima i nepismenim vojnicima na frontu, a određeni broj primeraka stigao je u Pariz, Solun i na Korziku, u prosvetna odeljenja i u škole.

Za skoro pola veka Čuturilov Bukvar kvalitetom, brojem izdanja i tiražima niko nije premašio, što je posebna i izuzetna situacija u udžbeničkoj literaturi.

Bukvar Mihaila Jovića

Bukvar sa čitankom Mihaila Jovića koji je štampan u Beogradu 1896. godine i imao 23 izdanja, bio je dugo upotrebljavani bukvar pre Prvog i izmeću dva svetska rata. Jović je takođe uz ovaj bukvar sastavio i dečju slovaricu u vidu sveščice na čijim su uzanim listićima bila štampana slova podesna za cepanje.

Bukvari između dva svetska rata

Bukvara štampani izmeću dva svetska rata, imali su za cilj da se sačini dobra knjiga no kojoj će ce učenici učiti prvoj pismenosti. Ovi pisci bukvara nastojali su da unesu neke novine ugledajući ce na bukvare drugih naroda. Svi pisci ovih bukvara nastoje da materijal koji bukvari sadrže omogući aktivno učenje.

Bukvar Čedomira Bušetića

Treba izdvojiti i Bukvar Čedomira Bušetića koji je štampan u Beogradu 1927. godine. Taj bukvar predstavlja sistematski, metodički dosledan i tekstualno podesan udžbenik. Koristi ce sve do 1940. godine.

Vidi još

• Bukvar štampan na Krfu 1916.
• Bukvar
• Bukvar Vuka Karadžića
• Savinski bukvar iz manastira Savina

Literatura

• Vasić, Smiljka, Knaflič, Vladislava, Marinković, Rajka (1984): Pitanja elementarne pismenosti. Beograd: Institut za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora.
• Vučković, Miroljub (1993): Metodika nastave srpskog jezika i književnosti za III i IV godinu pedagoške akademije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Delčev, Đorđe (1980): „Učenje pisanih slova i pisanja“. Nastava u vaspitanje, br. 4, str. 665–672.
• Đorđić, Petar (1971). Istorija srpske ćirilice: Paleografsko-filološki prilozi (1. izd.). Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika. 
• Enciklopedijski rječnik pedagogije (1963), Zagreb: Matica hrvatska.
• Eraković, Tadija (1995): Kaligrafija. Sombor: Učiteljski fakultet Sombor.
• Eraković, Tadija (2002): „Vratimo se lepom pisanju“. Norma, 8(3), 85–101.
• Ivanović, Živan (19316): Obuka pismenosti. Užice: Izdanje knjižare Ljub. M. Romanovića.
• Izmena pisma u bukvaru (1963), Beograd: Materijali Zavoda za izdavanje udžbenika CP Srbije.
• Janjušević, Milan (1953): Metodika nastave početnog čitanja u pisanja. Beograd: Pedagoško društvo CP Srbije.
• Marinković, Simeon (1995): Metodika kreativne nastave srpskog jezika i književnosti. Beograd: Kreativni centar.
• Milatović, Vuk (1986): Nastava početnog čitanja i pisanja – priručnik za učitelje i studente Pedagoške akademije za obrazovanje nastavnika razredne nastave. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Milatović, Vuk (1990): Nastava početnog čitanja u pisanja. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Milatović, Vuk (2005): Metodika nastave početnog čitanja i pisanja. Beograd: TOPY.
• Mitrović, Milica (2007): „Kuda teže današnji bukvari i početnice“. U: Korać Nada (ur.) Kvalitet udžbenika za mlađi školski uzrast, 37–50
• Mitrović, Milica (2010). „Koncepcije pismenosti u bukvarima i početnicama“. Pedagogija, 65(2), 183–193.
• Nikolić, Vidan (1998). „Istorijsko metodički aspekti transfera učenja azbučnog reda slova“. Pedagogija, 31(2), 100 –112.
• Nikolić, Vidan(1999): „Istorijsko-pedagoški značaj Bukvara i Obuke pismenosti Živana Ivanovića u primeni uspravnog pisma“. U: Zbornik radova 2, Užice: Učiteljski fakultet, 209–224.
• Nikolić, Vidan (2007): „Počeci obrazovanja nastavnika u Srba za prenošenje evropskih kulturnih uticaja – istorijski i lingvistički aspekti“. U: Obrazovanje i usavršavanje nastavnika – istorijski aspekt, Užice: Učiteljski fakultet, str. 249–265.
• Nikolić, Vidan (1997): „Sadržajne vrednosti savremenih udžbenika udžbenika srpskog jezika prvog razreda osnovne škole“. Zbornik radova Vrednosti savremenog udžbenika I, Užice: Učiteljski fakultet,182–195.
• Nikolić, Milija (1988): Metodika nastave srpskohrvatskog jezika i književnosti. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
• Pedagoški rečnik 1 – 2 (1967), Beograd: Institut za pedagoška istraživanja u Beogradu – Zavod za izdavanje udžbenika.
• Peruško, Tone (1962): Materinski jezik u obaveznoj školi. Zagreb: Pedagoško-književni zbor.
• Pešikan, Mitar, Jerković, Jovan, Pižurica, Mato (1994): Pravopis srpskoga jezika. Novi Sad: Matica srpska.
• Problemi početnog čitanja i pisanja, Savremena škola, br. 1 – 2, Beograd 1949, str. 79–94.
• Purić, Daliborka (2007): „Primena modernih evropskih učenja u Bukvaru Živana Ivanovića“. U: Obrazovanje i usavršavanje
• Todorov, Nada (2003): „Položaj ćirilice u školama nekad i danas“. Norma, 9(1), 193–203.
• Trnavac, Nedeljko (1973): Pedagoške minijature. Deset ogleda u mikroistraživanja iz osnovnoškolske pedagogije. Titovo Užice.
• Čiča, Dubravka, Ilić, Slađana (2010): Priručnik za učitelje uz Bukvar, Čitanku i Zabavnu gramatiku za 1. razred osnovne škole. Beograd: Kreativni centar.

Spoljašnje veze

• Srpsko štamparstvo, Pavle Ivić i Mitar Pešikan