Vajnahi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žena u Ingušetskoj nošnji.

Vajnahi ili Nahi su grupa naroda sa Severnoga Kavkaza i Gruzije koji imaju srodan jezik. Danas su predstavnici Vajnaha Čečeni, Inguši i Bacbiji u Gruziji.

Etnonim Nahi[uredi | uredi izvor]

Nahi i Vajnahi su dva pojma koja su skovali sovjetski etnografi kao što je Inguški etnograf Zaurbek Malsagov. Razlog za stvaranje ovih termina bio je da se usko povezane nacije Čečena i Inguša ujedine u jedan pojam. Termini Vajnahi (naš narod) i Nahi (narod) prvi put su korišćeni kao termin za ujedinjenje dva naroda 1928. Kasnije su ga popularizovali i drugi sovjetski autori, pesnici i istoričari kao što su Mamakajev i Volkova u svojim istraživanjima.[1] Prema istoričaru Viktoru Šnirelmanu, termini Vajnahi i Nahi aktivnije su uvedeni tokom perioda od 1960-ih do 1980-ih.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pre 1920-ih, međutim, postojao je objedinjujući termin za Čečene i Inguše koji su koristili ruski generali iz 19. veka, istoričari, etnografi i kartografi. Ovaj izraz je bio Nahi, ili moderna ravničarska verzija Nohi, izraz danas koriste samo Čečeni i Kisti. Istorijski, međutim, ovaj termin je uključivao narode kao što su Inguši i Bacbijci. Čuveni istoričar 19. veka B. K. Dalgat, koji je mnogo radio u Ingušetiji, pisao je mnogo o čečenskoj i inguškoj etnografiji. Prema njegovim rečima, termin Nahčuj/Nahčij je već bio objedinjujući termin i za Inguše i za Čečene.[3] Danas to nije slučaj, jer je većina, ako ne i svi, Inguša odbacili etnonim Nahči i smatra ga stranim. Odbijanje ovog etnonima zabeležio je i 1872. godine etnograf Umalat Laudajev koji je napisao:[4]

Narodi Šatoja i Nazrana (Inguši) nerado sebe naziva Nahčijem, što proizilazi iz njihovih ranijih neprijateljskih stavova prema Čečenima. Ali pokazuju iskrena osećanja na sastancima, zabavama, na putovanjima..., oni uvek potvrđuju svoje jedinstvo plemena, izražavajući se: Mi smo braća ili Mi smo isti Nahči.

— Umalat Laudajev, Zbirka podataka o kavkaskim gorštacima, tom VI.

Termin Nahči su još uvek koristili istoričari i etnografi za Čečene, Inguše i Bacbijce sve do 20. veka pre nego što je zamenjen terminom Vajnahi/Nahi 1960-ih. Ruski istoričar Adolf Berge koristio je ovaj termin i za Čečene i za Inguše 1859. godine.[5] Čuveni ruski lingvista Peter fon Uslar, koji je proučavao severnokavkaske jezike, takođe je 1888. godine označio je oba naroda imenom Nahči.[6] Ovaj termin su koristili i Poto,[7] Vejdenbaum,[8] Gan,[9] Dubrovin[10] i mnogi drugi tokom 19. veka.

Najstariji pomen Nahčija zabeležen je 1310. godine od strane gruzijskog patrijarha Kirila Donaurija, koji pominje "Narod Nahče" među Tušetima, Avarima i mnogim drugim narodima severoistočnog Kavkaza. Mnogi sovjetski i moderni istoričari su takođe povezivali termin Nahčij sa gradom Nahčivanom i nacijom Nahčamatjan (pominje se u jermenskom delu Ašharacujc iz 7. veka).[11] Čečenski rukopisi na arapskom jeziku iz ranih 1820-ih pominju izvesni Nahčuvan (u blizini današnjeg Kagizmana, Turska) kao domovinu svih Nahčija.[12]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Veruje se da etimologija reči Nahči potiče od Nah (ljudi) + -či (sufiks) ili Nah (ljudi) + Čuo (teritorija). U svakom slučaju, većina istoričara i lingvista se slaže da etnonim uključuje termin Nah (ljudi). Upravo zbog ove pretpostavke mnogi istoričari kao što su Poto, Berger, Gan, Dubrovin veruju da to znači narod.[11]

Istorijski spomeni Nahčija[uredi | uredi izvor]

Istorijski spomeni
Ime Autor Izvor datum
Nahčeti[13] Patrijarh Kiril Donauri Istorijski dokument 1310
Nahčaji[14] Sala-Uzden knez Adžije Istorijsko pismo 1756
Načha[15] Peter Simon Palas Beleške o putovanju i posmatranja južne ruske države 1793-1794 1793
Nahčoj[16] Julijus Klaprot Opis putovanja na Kavkaz i Gruziju 1807. i 1808. godine 1807
Nahča[17] Semjon Bronevski Vesti sa Kavkaza 1823
Nahčoj[18] Čečenski rukopis Seoba iz Nahčuvana 1828
Nahče[19] Adolf Berge Čečenija i Čečeni 1859
Nahčoj[20] Kedi Dosov Nahčojn Juz 1862
Nahče[21] Nikolaj Dubrovin Istorija rata i dominacije Rusa na Kavkazu 1871
Nahčoj[22] Umalat Laudajev Čečensko pleme 1872
Nahče[23] Kerope Patkanov Jermenska geografija 7. veka nove ere 1877

Istorija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ingušetija
9.–12. vek
Udruženje klanova pod nazivom Durdzuki pominju persijski pisci Ibn el-Fakih i El Baladuri u 9. do 10. veku, navodeći izgradnju 12 kapija i kamenih utvrđenja od strane Anuširvanoma (VI) u Durzukiji.[24]
1239.
Batu-kan (mongolski vođa i unuk Džingis-kana) je uništio glavni grad Alanije, Magas (oba imena poznata isključivo od muslimanskih Arapa) i alanijske konfederacije gorštaka, nacija i plemena Severnog Kavkaza. Magas je uništen početkom 1239. od strane hordi Batu Kana. Istorijski, Magas se nalazio na približno istom mestu na kome je sada izgrađena nova prestonica Ingušetije.[25] Međutim, postoje mnoge druge teorije o tome gde se Magas prvobitno nalazio, na primer u Čečeniji, Kabardino-Balkariji ili Severnoj Osetiji.
13.–14. vek
Ratovi za nezavisnost protiv tatarsko-mongolskih hordi i Tamerlanove vojske..
14.–16. vek
Država Simsir je bila unija vajnaških tajpova. Oni su započeli nacionalnu borbu za oslobođenje od Zlatne horde.[26] Nakon mongolske invazije, islam je počeo da se širi u regionu.[27] Čini se da je širenje islama počelo u ravničarskom delu vajnaške države u to vreme, povezano sa pojavom arapskog jezika i arapskog alfabeta. O tome svedoče i natpisi na spomenicima iz tog vremena, sačuvani u nekim vajnaškim selima.[28]
17. vek – današnjica
Tekuća borba za nezavisnost Čečenije. Inguši su i dalje otvoreno buntovni, ali i dalje imaju posebno problematičan sukob sa Osetima. Bacbijci i Kisti se smatraju Gruzijcima i deo su Gruzije (žive uglavnom u regionu Tušeti).
1829.–1859.
Kavkaski imamat
1917.–1922.
Planinska Republika Severni Kavkaz
1919.–1920.
Severnokavkaski emirat
1921.-1924.
Planinska Autonomna Socijalistička Sovjetska Republika u Ruskoj SFSR

Društvena struktura[uredi | uredi izvor]

Nekropola u Itum Kaleu (Čečenija), i kula Coj-Feda koja štiti mir mrtvih

Tradicionalno, narodi Naha bili su poznati kao društvo sa visoko razvijenim i složenim klanskim sistemom. Pojedinci su bili ujedinjeni u porodične grupe koje se zovu Ca – kuća. Nekoliko Caova čine Gar –ogranak ili Neh-put, a grupa Garova čini tajp, jedinica plemenske organizacije Vajnaha. Tajp ima svoj Savet staraca i ujedinjuje ljude sa političke, ekonomske i vojne strane. Tajpovi prepuštaju sve slučajeve demokratski izabranim predstavnicima kuća. Broj učesnika Tajpan-Kelija zavisi od broja kuća.

Neki veruju da je većina tajpova sklapala unije pod nazivom tukhumi, vojno-ekonomsku ili vojno-političku uniju tajpova. Međutim, ovo je žestoko osporilo nekoliko istoričara i etnografa, uključujući Dalgata koji tvrdi da većina Čečena nikada nije koristila tukhume. Tvrdi i da su ih koristila samo neka društva u niziji.[29]

Pitanja na nacionalnom nivou rešavana su kroz Mehk-Kel, Narodno veće. Predstavnike Saveta biralo je svako Tajpsko veće i imalo je ogroman uticaj na sudbinu naroda. Mogli su započeti rat ili zabraniti i sprečiti bilo koji tajp da ga započne. Mehk-Kel se mogao okupiti na različitim mestima u različito vreme. Nekada se okupljao u regionu Terloj-Mohk i Aki-Mohk-ov Galajn-Čož. U Galajn-Čožu još uvek stoji gigantski kamen Mehk-Kelija, oko kojeg su članovi Mehk-Keli rešavali pitanja.[30]

Politička struktura[uredi | uredi izvor]

Selo Šaroj

Čečensko-inguško društvo je oduvek bilo egalitarno, nestratifikovano i besklasno. Tradicionalno, nije bilo formalne političke organizacije i političkog ili ekonomskog rangiranja.[31] Mnogi posmatrači, uključujući poznate Ruse kao što je Lav Tolstoj, bili su veoma impresionirani demokratskom prirodom čečenskih vlada pre ruskog osvajanja. Prema zapadnom ičkerofilu Toniju Vudu, vajnaški narodi, posebno Čečeni (s obzirom da su Inguši i Bacbijci mnogo češće potpadali pod stranu dominaciju i kao rezultat toga, autohtoni sistem i demokratske vrednosti su kod njih manje ukorenjene), mogli bi biti opisana kao jedna od retkih nacija na svetu sa autohtonim sistemom koji veoma liči na demokratiju [32] (drugi navođeni su često Škoti, Albanci i Baski. Oni su slično kao i vajnaški narodi, živeli u planinama sa društvenom organizacijom zasnovanom na klanovima i snažnom privrženošću konceptu slobode). U kasnom 18. i ranom 19. veku, nekoliko čerkeskih plemena zbacilo je svoju tradicionalnu aristokratiju i uspostavilo demokratsko, egalitarno društvo, uz neka usvajanja iz sistema Naha. Ovo napredovanje, koje se na kraju možda proširilo na sva čerkeska plemena, zaustavljeno je ruskim osvajanjem, sudbinu koju je kasnije delio i ostatak Kavkaza.

Primetno je da čečenski i inguški sistemi, kao i sistem koji su kasnije od njih preuzela neka istočnočerkeska plemena, liče na tipičnu zapadnu demokratsku republiku. Ima centralnu vladu sa zakonodavnim telom (Mehk-Kel), telom koje liči na izvršnu vlast (Mehk-Ketašo), kao i sudskom (ostali saveti). Adat i druga tela služili su kao ustav. Izabrani su članovi sva tri glavna nacionalna saveta, stvarajući autohtonu demokratiju naroda Naha.[33]

Tokom perioda Sovjetskog Saveza, kao i tokom režima Ramzana Kadirova sistem saveta tajpova je bio oštro kritikovan od strane savezne i lokalne administracije postavljene u Čečeniji i Ingušetiji, koja je na njega gledala kao na destabilizujuću silu i prepreku za održavanje reda. Proglasili su da je takav sistem ilustrativan za anarhičnu prirodu kavkaskog etosa.[34]

Demokratska i egalitarna priroda, vrednosti slobode i jednakosti čečenskog društva navode se kao faktori koji doprinose njihovom otporu ruskoj vlasti (pored toga, nije bilo elite koju bi carske vlasti kooptirale, kako Vud primećuje).[35][36][37][38]

Arhitektura kula[uredi | uredi izvor]

Čečenska vojna kula u blizini naselja Čanta

Glavna odlika vajnaške arhitekture u srednjem veku, retko viđena van Čečenije i Ingušetije, bila je Vajnaška kula. Ovo je bila neka vrsta višespratne strukture koja je korišćena za stanovanje ili odbranu (ili oboje). Arhitektura i građevinske tehnike Vajnaške kule dostigle su svoj vrhunac u periodu od 15. do 17. veka.[30]

Kule za stanovanje imale su dva ili tri sprata, oslonjene na centralni stub od kamenih blokova, a na vrhu su bile pokrivene ravnim krovom od škriljaca. Ove kule su upoređene po karakteru sa praistorijskim planinskim naseljima koja datiraju iz 8000. godine pre nove ere.

Vojne (borbene) kule su bile visoke 25 metara ili više,[30] sa četiri od pet spratova i kvadratnom osnovom širine približno šest metara. Pristup drugom spratu bio je preko merdevina. Branioci su pucali na neprijatelja kroz puškarnice. Na vrhu kule je bio mašikul – nadvišeni mali balkoni bez poda. Ove kule su obično bile krunisane piramidalnim stepenastim krovovima.

Zgrade koje su kombinovale funkcije stambenih i vojnih kula bile su srednje veličine između ova dva tipa, i imale su i puškarnice i mašikule. Vajnaške kule su nekada bile ukrašene verskim ili simboličkim petrografijama, kao što su solarni znaci ili prikazi autorovih ruku, životinja itd. Na vojnim kulama često je bio golgotski krst.

Tradicionalna ekonomija[uredi | uredi izvor]

Poljoprivreda[uredi | uredi izvor]

Ruševine drevnog vajnaškog naselja i poljoprivredna polja u pozadini.

Nedostatak dovoljno obradivog zemljišta u planinskom području primorao je Vajnahe da što efikasnije koriste svoju teritoriju stanovanja. Poravnali su strme padine, organizovali terase pogodne za poljoprivredu. Na neplodnim stenovitim padinama stena, koje nisu pogodne za poljoprivredu, Vajnahi seku temelje za terase. Na zaprežnim zapregama magarcima i volovima dovozili su ravničarsku crnicu i njome punili veštačke terase.[39] Za maksimalni prinos organizovan je ceo sistem za navodnjavanje, koji se sastojao od malih veštačkih potočnih kanala povezanih sa planinskim rekama, ovi kanali su se zvali Tatol, izgrađeni su i mali kameni kanali zvani Epala, i sasvim mala drvena korita Apari. Neki naučnici, posebno I. Dijakonov i S. Starostin, su predložili da Epala i Apari mogu odgovarati urartskom nazivu kanala za navodnjavanje pili i huritskom pili/a.[40] Neki objekti za navodnjavanje izgrađeni su i u nizinama, ali su bili manje komplikovani.

Vozila[uredi | uredi izvor]

Kolica i kočije koje su pravili vajnaški majstori bile su veoma cenjeni u regionu i šire. Proizvodi vajnaških majstora doprineli su razvoju ne samo kavkaskim narodima, već i razvoju industrije u Rusiji. Da bi podržala nekonkurentne domaće proizvođače, Rusija je oporezovala vajnaške proizvođače velikim naknadama. Na ovo su se žalili Terečki Kozaci u svojim pismima ruskoj vladi.[41] Ruska vojska je 1722. godine kupila 616 vozila za 1.308 rubalja, u vreme kada je godišnja plata guvernera tri sela bila samo 50 rubalja.[42][43]

Tkanje ćilima[uredi | uredi izvor]

Vajnaški tradicionalni ćilim, Istang

Od davnina, Čečeni su proizvodili tanke filcane tepihe pod nazivom Istang. Čečenski tepisi odlikuju se jedinstvenim šarama i visokim kvalitetom. Džejkob Rajnegs, koji je posetio region u 18. veku, primetio je da su Čečenke i inguške žene vešto izrađivale tepihe i rese.[44] Vainakh tepisi su međusobno podeljeni u različite grupe u zavisnosti od uzoraka:

  • Ćilim sa šarenim ornamentima
  • Ćilim sa resama
  • Običan ćilim, bez ikakvih ukrasa ili ornamenata.
  • Debele podne prostirke
  • Skupi zidni tepih
  • Ćilimi

Legende i mitologija[uredi | uredi izvor]

Samo nekoliko fragmenata vajnaške mitologije je preživelo do modernog doba. Ovi fragmenti se sastoje od imena božanstava koja personifikuju elemente animističkih ideja, Narc sage, kosmogonijske tradicije, ostataka stočarstva i zemljoradnje, totemskih verovanja i narodnog kalendara.[45]

Glavni predstavnici vajnaške mitologije su legende o Pharmatu, jezeru Galančoge, epskom ratu patuljaka Phagalberija (jahači zečeva) protiv Narca, jezeru Kezanojam i mitovi o tome kako su se pojavili sunce, mesec i zvezde.[46]

Vajnaški mit o legendarnom Pharmatu kojeg je bog Dela okovao na planini Kazbek jer mu je ukrao nebesku vatru pokazuje neke paralele sa grčkim mitom o Prometeju i gruzijskim mitom o Amiramiju. Legendarni rat patuljaka Phalberija (jahača zečeva) protiv Narca može se uporediti sa grčkim „ratom ždralova i pigmeja“.[47] Čini se da je mit o Zlatnom runu vezan za 11-godišnju kalendarsku tradiciju Naha. U tom mitu, ovnujska koža je 11 godina stajala u hrastov okvir Jar, i proizvela zlatno runo po imenu Dašo Ertal.[48]

Legenda o jezeru Kezenojam[uredi | uredi izvor]

Jezero Kezenojam

Ova legenda ima eksplicitne paralele sa biblijskom Sodomom i Gomorom, i islamskim Lutom. Legenda kaže da je na mestu gde sada postoji samo jezero nekada stajao veoma bogat grad. Uprkos svom velikom bogatstvu, ljudi ovog grada bili su veoma pohlepni, žudeći su još više. Zato je vrhovni bog Dela poslao svoje predstavnike pod maskama prosjaka, da ih testira. Molili su imućne građane da im daju hranu, ali su oterani samo uz udarce i psovke zauzvrat. Samo jedna siromašna porodica u selu delila je sa njima hranu, zadržavši za sebe samo zalogaj pregorelog hleba, a gostima dajući nepregoreni hleb. Na izlasku iz kuće, zahvalni stranci su rekli porodici da će posle izvesnog vremena voda početi da stvara lokve ispred njihovih ulaznih vrata, i da kada se to desi treba da pokupe samo ono što je potrebno, da napuste svoj dom i odu na planine. Siromašna porodica je poslušala ovaj savet, ali je, pre nego što je krenula na više mesta, upozorila bogate građane na predstojeću nesreću i molila ih da ih slede, ali, tolika je bila srebroljublje bogataša, da neće napustiti svoja blaga – čak i da se spasu iz vodenog groba. Te večeri porodica je sa planina posmatrala kako se dešava strašna katastrofa: videli su kako voda pokriva njihovu kuću, a sa njom i pohlepni narod koji je ostao. U znak sećanja na strašnu poplavu, Vajnahi su novoformirano jezero Kezenojam nazvali ‘jezerom tuge i okrutnosti’.

Zanimljivo je da je tradicija drevnog naselja povezanog sa jezerom potvrđena arheološkim zapisima za ovo područje: u blizini Kezenojama pronađeni su tragovi ljudskog stanovanja koji datiraju čak 40.000 godina pre nove ere. Pećinske slike, artefakti i drugi arheološki dokazi svedoče o neprekidnom nastanjivanju nekih 8.000 godina. Ljudi koji su živeli u ovim naseljima koristili su oruđe, vatru i odeću od životinjskih koža.[49]

Legenda o jezeru Galajn-Am[uredi | uredi izvor]

Jezero Galajn-Am

Legenda kaže da su dve žene jednom odlučile da operu svoj veš u najčistijoj vodi koja se nalazi u blizini njihovog sela, i da se pokazalo da je ta voda voda svetog jezera Galajn-Am, prebivalište boginje Tušoli, ćerke vrhovnog boga Dele. Boginja, ogorčena takvim svetogrđem, kaznila je prestupnice pretvarajući ih u dva kamena. To, međutim, nije rešilo problem ritualno nečistog jezera i pobesnela boginja više nije mogla da podnese da boravi u njegovim zaprljanim vodama. Izašavši iz njega, poprimila je oblik natprirodnog bika i počela sistematski da uništava sela koja su se nalazila na obroncima brda. Ovo uništavanje se nastavilo sve dok, konačno, bik nije pripitomljen u selu poznatom kao Amje u oblasti zvanoj Galajn-Čaž. Stanovnici Galajn-Čaža upregnuli su energiju novopripitomljene životinje, koristeći njenu moćnu snagu da oru svoja polja; ali sledeća prolećna kiša počela je da pada na njive koje je sveta životinja izorala. Ova kiša je nastavila da plavi polja sve dok na kraju nisu nestala ispod voda novog jezera, u koje je Tušoli sa zahvalnošću nestala, radujući se čistoti svog novonastalog prebivališta.

Kosmologija i stvaranje[uredi | uredi izvor]

U drevnoj vajnaškoj kosmologiji, univerzum je stvorio vrhovni bog Dela. Zemlja, stvorena za tri godine, bila je tri puta veća od nebesa i bila je oslonjena na gigantske rogove bika. Carstvo vajnaških bogova ležalo je iznad oblaka. Ištar-Dela je bila vladarka podzemnog sveta poznatog kao Deli-Malhi. Deli-Malhi je bio veći od ljudskog carstva i trebalo mu je sedam godina da se stvori. Vajnahi su verovali da kada sunce zađe na zapadu, ono odlazi u donji svet i izlazi iz njega na istoku. Deli-Malhi nije bilo zlo carstvo mrtvih ili nemrtvih, ali nije bilo daleko u moralnosti od višeg sveta - čak i superiorniji od njega u nekim aspektima - pre svega u njegovim društvenim strukturama. Za razliku od nekih drugih religija, u zagrobnom životu nije bilo presude. Dela-Malh je bio bog sunca koji je igrao centralnu ulogu u verskim proslavama. Vajnahi su 25. decembra proslavljali Festival sunca u čast rođendana Boga Sunca.

Imena zvezda i sazvežđa takođe su bila povezana sa mitovima:

  • Mlečni put kao put po kom je rasuta slama
  • Veliki medved kao sedam zvezda koje predstavljaju sedam braće, sedam sinova boga univerzuma Tk'a. U inguškoj verziji legende o Pharmatu, sedam Tk'aovih sinova je kaznila njegova žena Himehninen za pomoć Magalu da ukrade vatru od Tk'a. Podigla ih je u vazduh, daleko od zemlje gde su postali sedam zvezda.
  • Blizanci
  • Sirijus, Betelgez i Procion kao Tripodstar
  • Orion kao Večernja zvezda
  • Jarac kao Krovne kule
  • Venera u zavisnosti od dana kao zvezda zalaska sunca i zvezda izlaska. Ime planete je Dilbat

Religija[uredi | uredi izvor]

Crkva Tkaba-Jerdi u Ingušetiji.

Tokom srednjeg veka, vajnaško društvo je osetilo snažan vizantijski uticaj koji je doveo do usvajanja pravoslavlja u nekim delovima zemlje (naročito na planinskom jugu). Međutim, hrišćanstvo nije dugo trajalo. Nakon razaranja zemlje od strane Tamerlana, u nekim delovima zemlje (naročito na planinskom jugu). Međutim, hrišćanstvo nije dugo trajalo. Nakon razaranja zemlje od strane Tamerlana, uticaj hrišćanstva je opadao (zbog privremenog gubitka kontakata između Gruzije i Nahi hrišćana) i postepeno su se Čečeni i Inguši vratili svojim domorodačkim, paganskim verovanjima (dok su Bacbijci bili trajno hristijanizovani). Islam je počeo da se širi na zemlje naroda Naha od 16. i 17. veka.

Vajnahi su pretežno muslimani šafijske škole učenja sunizma.[50] Većina Čečena (oko 2 miliona) i Inguša (oko 700,000) su muslimani šafijske škole. Kisti (oko 7.100 ljudi) su uglavnom sunitski muslimani sa gruzijskom pravoslavnom manjinom, dok su Bacbijci (oko 3,000 ljudi) hrišćani (gruzijski pravoslavci).[50]

Po obredu, većina Čečena su Kadirci, sa značajnom manjinom Nakšbandija. Postoji i mala salafistička manjina (sunitska sekta).[51] Dve glavne grupe (salafizam je relativno od skora prisutan u region i još uvek se smatra potpuno stranim) često su imale različite odgovore na događaje (na primer, kadirijske vlasti su u početku podržavale boljševike koji su obećali da će dati slobodu Čečenima iz Rusije; dok su Nakšbandiji bili skeptičniji prema iskrenosti boljševika).

Međutim, kao što je slučaj i sa drugim kavkaskim grupama, kao što su Gruzini, Abhazi i Čerkezi, islam nije zbrisao sve tragove domaće religije. Mnogi Čečeni i Inguši čak nazivaju boga muslimanske religije ("Alah", na arapskom) "Dela", koji je glavni bog originalnog Nahijskog panteona (paralelno sa onim kako Gruzijci hrišćanskog Boga nazivaju Gmertijem, njihov prvobitni glavni bog). Nahijska interpretacija šerijata često više liči na adat nego na šerijat kao što se praktikuje u drugim muslimanskim zemljama, iako neki primećuju da bi ovo moglo na neki način biti bliže prvobitnoj nameri. Postoji izreka da je „Muhamed možda bio Arap, ali je Alah sigurno Čečen“, naglašavajući ovakav odnos prema restriktivnom islamu Bliskog istoka koji se na Zapadu često zamišlja kao predstavljanje ponašanja i kulture svih muslimana.[32][35] Uprkos sinkretizmu, većina Nahi naroda se često smatra ili „muslimanskim narodom“ (u slučaju Inguša, Kista i Čečena), ili „pravoslavnim hrišćanskim narodom“ (Bacbijci). Ipak, obožavanje prvobitnog panteona, sa izuzetkom Dele, uglavnom nema savremeni kontinuitet i zamenjeno je islamom, uprkos izvesnom sinkretizmu (tj. gradnja džamija dosledno u blizini potoka, gde su bili hramovi, poštovanje adata, itd.).

Među Čečenima postoji znatna tenzija oko religije. Ovo se u velikoj meri potvrđuje u sukobu između panislamističke/vehabijske/selefijske veroispovesti koja se zavetuje da će „očistiti islam od nečistoće i sinkretizma“ (tj. dečečenizovati islam u Čečeniji da bi ga više uskladili sa globalnim islamom) i onih koji posmatraju autohtoni oblik kao superioran, ili kao nacionalni običaj koji treba braniti. Među vladama koje polažu pravo na zemlju Ičkeriju, i zapadna prognana vlada Čečenske Republike Ičkerije i režim Kadirova koji su postavili Rusi su u velikoj meri neprijateljski raspoloženi prema vehabizmu/salafizmu, dok je reakcija Emirata Kavkaza znatno pozitivnija. Vlada Kadirova se protivi vehabizmu, ali i dalje vlada Čečenijom uz prilično oštro tumačenje šerijatskog zakona, uključujući zabranu gologlavih žena u javnosti, obavezno učenje kurana u školama (uz tumačenje koje podržava vlada ), smrtna kazna za sumnju na homoseksualnost i tako dalje. U međuvremenu, prognana vlada Čečenske Republike Ičkerije dosledno je izjavljivala i da je domorodačko tumačenje nacionalna osobina (koja treba da se sačuva) i da bi Ičkerija trebalo da bude sekularna nacionalna država, i dok islam može povremeno biti deo čečenskog identiteta , to svakako nije uslov važniji od bilo kog drugog aspekta.

Ovaj stav je u velikoj meri preovladavao (osim 1998. godine kada je Mašadov nakratko dozvolio pojavljivanje šerijatskih sudova zbog intenzivnog pritiska njegovih protivnika, uključujući Šamila Basajeva i Salmana Radujeva, u pokušaju da pronađu jedinstvo kompromisom). Mnogi posmatrači, čečenski, ruski (kao što je Valerij Tiškov) i zapadni (kao što su Pol B. Hajnc, kao i Toni Vud i Anatol Liven), primećuju da često, kao što se vidi u zemljama poput Turske i Albanije, nacionalističkim slikama sa simbolima — posebno vuka, životinje koja se smatra simbolom čečenske nacije — pridaje se mnogo veći značaj nego religija.[52]

Grobnice ili kripte ostale su iz paganskog perioda vajnaške istorije. Građene su ili malo ukopane u zemlju ili napola pod zemljom i na površini. Formirani su čitavi „gradovi mrtvih“ na periferiji sela i podsećali na svetilišta spolja, sa svodovima izgrađenim od kamena koji se preklapa. Pokojnici su stavljeni na posebnim mestima u kriptama, u odeći sa nakitom i oružjem.

Opšti islamski rituali su uspostavili običaj sahranjivanja sa daljim prodorom islama unutar planinskih regiona Čečenije i Ingušetije. Na grobovima su počele da se podižu kamene stele, crte, ispisane molitve i natpisi, a bogatiji gorštaci su počastvovani mauzolejima posle smrti. Mauzolej Borga-Kaš koji datira sa samog početka 15. veka i izgrađen za nogajskog princa je dobar primer za to.

Genetika[uredi | uredi izvor]

Studija Olega Balanovskog i brojnih drugih genetičara iz 2011. pokazala je da je Y hromozom haplogrupe J2a4b* (podklada J2, koja se nalazi uglavnom na Bliskom istoku, Kavkazu i Mediteranu) bila veoma povezana sa vajnaškim narodima.[53] J2a4b* je činio većinu Y-hromozoma muškaraca Inguša i Čečena, pri čemu su Inguši imali mnogo veći procenat, 87,4%, od Čečena, koji su imali 51–58% u zavisnosti od regiona (najniži je u Malgobeku, najveći u Dagestanu). U svom radu, Balanovski spekuliše da su razlike između bratskih naroda možda nastale usled genetskog odstupanja, što bi imalo veći efekat među Ingušima nego Čečenima zbog njihove manje populacije.[53] Čečeni i Inguši imaju najveće frekvencije J2a4b* do sada pronađenih (druge relativno visoke frekvencije, između 10 i 20 procenata, sreću se na Mediteranu i Gruziji).

Hipoteze o poreklu[uredi | uredi izvor]

Vajnahi su pominjani raznim imenima, uključujući i Durdzuke u srednjovekovnoj arapskoj, gruzijskoj i jermenskoj etnografiji.

Istorijski lingvisti, uključujući Džoanu Nikols, povezali su jezike preadka Naha i i njihovih dalekih rođaka sa neolitskom migracijom iz oblasti Plodnog polumeseca.[54][55][55]

Drugi pogled, koji nije nužno u suprotnosti sa prethodnim, postavlja migraciju Naha na njihovu sadašnju lokaciju na Severnom Kavkazu tokom antike, nakon kolapsa Urartua.

Igor Dijakonof i Sergej Starostin sugerišu da je nahski jezik srodan sa huro-urartskim, koji su uključili kao ogranak severoistočne kavkaske porodice jezika.[56][57][58] Nekoliko studija tvrdi da je veza verovatna.[59][60] Drugi istraživači, međutim, sumnjaju da su jezičke porodice povezane,[61][62] ili veruju da, iako je veza moguća, dokazi su daleko od ubedljivih.[63][64] Postoje različita tumačenja nahski-urartskog odnosa: teorija koju drži Kasijan (2011), je da zajednički rečnik urartskog i nahski jezika odražava istoriju intenzivnog pozajmljivanja reči sa urartskog u nahski jezik.[65]

Prema Amdžadu Džajmukiju, mitološki Gargarejci, grupa koja je migrirala iz istočne Male Azije na Severni Kavkaz koji je pominjao grčki pisac Strabon,[66] su povezani sa korenom nahskijske reči gergara, što u prevodu znači rod.[67] Međutim, Džajmukijeva teorija je malo verovatna jer su Strabon i drugi drevni grčki pisci smatrali da su Gargarejci bili Grci.[68]

Spisak Vajnahi naroda[uredi | uredi izvor]

Savremeni[uredi | uredi izvor]

Grupni portret čečenskih muškaraca i mlade žene u narodnim nošnjama, 19. vek
  • Vajnahi (čečensko-inguški dijalekatski kontinuum)
    • Čečenski narod je kavkaska domorodačka etnička grupa, oni sebe nazivaju Nohčij. Njihova svetska populacija je oko 2 miliona, od kojih otprilike 75% živi u Republici Čečeniji, u sastavu Ruske Federacije. Većina Čečena su sunitski muslimani šafijskog mezheba.
    • Inguši su kavkaska domorodačka etnička grupa na Severnom Kavkazu, uglavnom naseljena u ruskoj republici Ingušetiji. Endonim koji koriste za samoimenovanje je Gialgiaj. Inguši su pretežno sunitski muslimani i govore inguškim jezikom, koji je, prema nekim autorima, obostrano razumljiv sa čečenskim.[69] Procenjuje se da je njihova ukupna populacija oko. 700.000 širom sveta.
    • Kisti su čečenski sub-etnos, koji pripadaju čečenskim tajpovima, koji žive u Gruziji. Oni prvenstveno žive u klisuri Pankisi, u istočnoj gruzijskoj oblasti Kahetiji, gde ima oko 5.000 Kista. Većina Kista su sunitski muslimani, međutim, još uvek postoje male zajednice hrišćanskih Kista u Pankisiju, Tušetiji i Kahetiji.
  • Bacbijci su mala zajednica koja govori nahski jezikom u Gruziji a poznata je i kao C'ova-Tuš po klisuri C'ova u istorijskoj gruzijskoj provinciji Tušetiji (poznatoj kao "Covata"), a veruje se da su se tu naselili sa Severnog Kavkaza u 16. veku. Procenjuje se da je njihova populacija broji oko 3.000 ljudi. Za razliku od drugih vajnaških naroda Bacbijci su pretežno pravoslavni hrišćani.

Istorijski[uredi | uredi izvor]

Sledi spisak istorijskih ili praistorijskih naroda koji se smatraju za govornicima nahski jezika.

Sofeni

Prema gruzijskim istoričarima J.A. Djavašviliju i Giorgiju Melikišviliju urartsku državu Sofenu zauzelo je drevno nahsko pleme Cov, čija se država u staroj gruzijskoj istoriografiji naziva Cobena.[70][71][72] Sofena je bila deo kraljevstva Urartu od 8. do 7. veka pre nove ere. Nakon ujedinjenja regiona sa svojim kraljevstvom početkom 8. veka pre nove ere, kralj Argištis I od Urartua preselio je mnoge njegove stanovnike u svoj novoizgrađeni grad Erebuni. Međutim, Djavašvilijeva i Melikišvilijeva teorija nije široko prihvaćena.

Gargareji

Džajmuka je tvrdio da Vainakhi vode poreklo od Gargareja, mitološkog plemena koje se pominje u Strabonovoj Geografiji (1. vek p. n. e.[73] i Poznavanju prirode Plinija Starijeg (1. vek nove ere).[74] Strabon je napisao: "...Amazonke žive blizu Gargareja, na severnom podnožju Kavkaskih planina". Plinije Stariji takođe lokalizuje Gargareje kao žive severno od Kavkaza, ali ih naziva Gegarima.[75] Džajmuha napominje da je "gargarean" potiče od nahske reči gergara , što znači "rod".[76] Ako je to slučaj, Gargarej bi bio praktično ekvivalentan gruzijskom terminu Dzurdzuk (koji se odnosi na jezero Durduka na Južnom Kavkazu, odakle se smatra da su migrirali, kao što je zabeležio Strabon, pre mešanja sa lokalnim stanovništvom) koje su primenili na vajnaški narod koji je migrirao na sever preko planina da bi se nastanio u modernoj Čečeniji i Ingušetiji.

Uprkos Džajmukinim tvrdnjama, Strabon sugeriše da su Gargarejci bili Eolci i locira njihovu domovinu Gargaru u Troadu, na krajnjem zapadu današnje Turske.[77]

Canari

Canari su bili narod istočne i centralne severne Gruzije, koji je živeo u oblasti oko modernog Kevija. Canarija je bila njihova država i istakla se odlučujućom ulogom koju su ona i njen narod imali u odbrani od arapske invazije na Gruziju. Mnogi istoričari (uključujući Vladimira Minorskog i Amdžada Džajmuku) smatraju da je njihov jezik nahski, na osnovu imena mesta, geografske lokacije i drugih sličnih dokaza.[78] Drugi tvrde da su govorili sarmatskim jezikom kao što je osetski, a Canari su na kraju asimilovani unutar Gruzije.

Gligvi

Gligvi je istorijsko ime za Inguše, verovatno potiče od njihovog etnonima Gialgiaj. Prvi put ga pominje Vahušti iz Kartlija 1745. godine, gruzijski plemić, koji je primetio da su se odvojili od Durdzuka.[79]

Dvali

Dvali su bili istorijski narod koji je živeo u današnjoj Južnoj Osetiji i nekim obližnjim regionima, kao i u južnim delovima Severne Osetije (južno i zapadno od Gligva, južno i istočno od Malha). Oni su se integrisali u gruzijsko kraljevstvo i proizveli niz dobrih gruzijskih kaligrafa i istoričara. Iznedrili su i pravoslavnog svetitelja: Svetog Nikolaja Dvaletskog. Mnogi istoričari smatraju da je jezik Dvala nahski,[78][80][81][82][83][84] iako postoji i grupa koja zastupa teoriju da je njihov jezik bliži osetskom.[84] Druga teorija tvrdi da su Dvali bili karvelijskog (gruzijskog) porekla.[85] Različiti dokazi doprinose teoriji da su Dvali pripadali Vajnahima kao što su prisustvo imena nahskih mesta na bivšoj teritoriji Dvala,[84] koja se uzima kao dokaz o kontaktu Nah-Svan, što verovatno ukazuje na nahsku prirodu Dvala ili ljudi tamo pre njih,[78] i prisustvo dvalskog klana stranog porekla među Čečenima.[83] Dvale su asimilovali Gruzijci i Oseti. Smatra se da su Dvali u potpunosti izumrli tek u 18. veku, što ih čini najnovijim vajnaškim narodom za koji se zna da je nestao.

Malhi

Malhi su vajnaški narod.[78] Smatra se da su najzapadniji vajnaški narod i da su bili u savezu sa grčkim Bosforskim kraljevstvom.

Dzurdzuki

Durdzuk je bilo ime koje su Gruzijci istorijski koristili za Čečene. Durdzuci su izgradili brojna kraljevstva, posebno Durdzuketiju; a bili su poznati po svojoj izuzetno žestokoj privrženosti slobodi i sposobnosti da se odupru osvajačima, od Arapa preko Skita, preko Turskih naroda do mongolskih osvajača. Činilo se da su ih razne strane zaposlile kao plaćenici. Imali su pisani jezik na gruzijskom pismu (međutim, nije poznato da li su govorili tim jezikom), ali većina ovih spisa je izgubljena, a sačuvano ih je samo nekoliko. Posle Druge mongolske invazije na Durdzuketiju u 14. veku i razaranja koje su izazvale dve invazije (uključujući, kako primećuje Amdžad Džajmuka, uništavanje njihovog sećanja na njihovu prošlost[78]), oni su radikalno promenili svoju kulturu. Postali su poznati kao Ičkeri (turska reč koja znači "ljudi slobode"), a njihova zemlja kao Ičkerija. Tada je sistem tajpa postao formalizovan u svom dobro poznatom modernom obliku. Termin Ičkeri se takođe koristio za označavanje Inguša (većim delom), sve dok se Inguši nisu odvojili. Ime Ičkeri je srodno od imena korišćenih za "Čečeni" i "Čečeniju" na mnogim jezicima u to vreme, uključujući Mičiki i Mitzjegi. Tek nakon ruskog osvajanja u 19. veku, naziv "Čečeni" postao je međunarodno prihvaćen naziv za narod Čečenije.

Isadici

Isadici su bili drevni vajnaški narod sa Severnog Kavkaza koji su se bavili zemljoradnjom.[86] Verovatno su ih uništili skitski osvajači.

Kamekici

Kamekici su takođe još jedan vajnaški narod na Severnom Kavkazu koji se bavio zemljoradnjom.[86] Takođe su ih verovatno uništili Skiti.

Arštini

Pre 19. veka, Arštini su bili vajnaški tukumi koji su živeli između Inguša i Čečena, sa nejasnim afinitetima prema obema grupama, duž srednjeg toka reke Sunže i njenih pritoka.[87] Arštini su uglavnom bili poznati kao Karabulaki, kao što ih zovu na ruskom, po svom kumičkom imenu. Oni su sebe nazivali i "Baloji".[88] ni su na različite načine smatrani nezavisnim narodom, podgrupom Čečena ili podgrupom Inguša (što je dodatno komplikovano činjenicom da su mnogi u 19. veku, uključujući mnoge same Inguše, smatrali Inguše podgrupom Čečena). Smatra se da je njihov jezik bio sličan čečenskom i inguškom.[87]

Arštine je na kraju zbrisao ruski imperijalizam. U kasnim 1850-im okončan je otpor na istočnom i centralnom Kavkazu carskoj vlasti; a 1865. godine došlo je do Deportacije Čerkeza. Iako su Rusi uglavnom ciljali Čerkeze za proterivanja ili ubistva, Arštini su takođe bili žrtve. U maju-julu 1865. godine, prema zvaničnim dokumentima, nestalo je 1.366 porodica Arština, a ostalo ih je samo 75.[87] Ovih 75 porodica pridružilo se čečenskoj naciji kao Ersthoj tukum.[87][88]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Malsagov, Zaurbek (1928). KULЬTURNAЯ RABOTA V ČEČNE I INGUŠII V SVЯZI S UNIFIKACIEЙ ALFAVITOV. Vladikavkaz: Serdalo. str. 3—11. 
  2. ^ Schnirelmann, Victor (2016). Be Alans. Intellectuals and Politics in the North Caucasus in the 20th Century. -M.: New literary review. str. 279. „No posle ih obъedineniя v 1934 g. v edinuю Čečeno-Ingušskuю avtonomnuю oblastь (Čečeno-Ingušskaя ASSR s 1936 g.) vlasti vsemi silami pыtalisь obespečitь sliяnie čečencev i ingušeй v edinый narod, dlя kotorogo bыlo sozdano novoe nazvanie «veйnahi/vaйnahi». V 1960-1980-h gg. эta identičnostь aktivno vnedrяlasь v soznanie čečencev i ingušeй i postepenno priobretala vse bolьšuю populяrnostь.” 
  3. ^ Dalgat, Bashir (1892). Rodovoй bыt i obыčnoe pravo čečencev i ingušeй / Podgotovka izdaniя i predislovie. Institut mirovoй literaturы imeni A. M. Gorьkogo. str. 382. ISBN 978-5-9208-0307-8. 
  4. ^ Laudaev, Umalat (1872). Sbornik svedeniй o kavkazskih gorcah Vыp. VI. Tiflis. 
  5. ^ Berže, A.P (1859). Čečnя i Čečencы. Tiflis. str. 65—66. „Vot isčislenie vseh plemen, na kotorыe prinяto delitь Čečencev. V strogom že smыsle delenie эto ne imeet osnovaniя. Samim Čečencam ono soveršenno neizvestno. Oni sami sebя nazыvaюt Nahče, t.e. "narod" i эto otnositsя do vsego naroda, govorящego na Čečenskom яzыke i ego narečiяh. Upomяnutыe že nazvaniя im bыli danы ili ot aulov, kak Cori, Galgaй, Šatoй i dr., ili ot rek i gor, kak Mičikovcы i Kačkalыki. Vesьma veroяtno, čto rano ili pozdno vse ili bolьšaя častь privedennыh nami imen isčeznut i Čečencы uderžat za soboю odno obщee naimenovanie.” 
  6. ^ Uslar, P.K. (1888). Эtnografiя Kavkaza. Яzыkoznanie. Č. II. Čečenskiй яzыk. Tiflis. „Predlagaemaя azbuka sostavlena dlя яzыka naroda, kotorый sam sebя nazval "nahčuй" ili "nahčiй" (v edinstvennom čisle – "nahčuo"), a u nas nazыvaemo čečencami ili kistincami (poslednee nazvanie gruzinskoe). Яzыk nahčuй drobitsя na množestvo narečiй, kotorыe voznikli častью po uedinennomu položeniю nekotorыh obщestv, častью pod vliяniem яzыkov sosednih narodov, osetin, i v osobennosti kumыkov». Dalee P.K. Uslar konstatiroval, čto яzыk nahčuй demonstriruet «zamečatelьnoe harakternoe edinstvo» za isklюčeniem dialekta džerahovcev, «kotorыe govorяt vesьma izmenennыm narečiem»” 
  7. ^ Potto, Vasily (1887). Kavkazskaя voйna v otdelьnыh očerkah, эpizodah, legendah i biografiяh. str. 63—64. „Čečencev obыknovenno delяt na množestvo grupp, ili obщestv, davaя im imя ot rek i gor, na kotorыh oni obitali, ili ot značitelьnыh aulov, obnaruživaющih vliяnie na drugie. Takovы aldincы, atagincы, nazranovcы, karabulaki, džerahi, galgaevcы, mičikovcы, kačkalыkovcы, ičkerincы, auhovcы i pročie, i pročie. No эto razdelenie čečenskogo naroda na množestvo otdelьnыh rodov sdelano, odnako že, russkimi i, v strogom smыsle, imeet značenie tolьko dlя nih že. Mestnыm žitelяm ono soveršenno neizvestno. Čečencы sami sebя nazыvaюt nahče, to estь narod, i nazvanie эto otnositsя odinakovo ko vsem plemenam i pokoleniяm, govorящim na čečenskom яzыke i ego narečiяh.” 
  8. ^ Veйdenbaum, E.G (1888). Putevoditelь po Kavkazu. Tiflis. str. 70. „V starinnыh russkih diplomatičeskih aktah, otnosящihsя k 16−17 stoletiяm, upominaetsя v gorah po Tereku narod mičkizы. Vposledstvii, kogda russkie voйska pobыvali za Terekom, poяvilisь nazvaniя čečencev i kistov, nakonec, pri bolee blizkom znakomstve s gorcami vostočnoй polovinы severnogo sklona Kavkazskogo hrebta, mы uznali o suщestvovanii galgaev, gligvov, ingušeй, karabulakov, nazranovcev, ičkerincev, auhovcev i mnogo drugih narodov. Posle lingvističeskih issledovaniй okazalosь, čto vse oni sostavlяюt odno plemя ili narod, kotorый sam sebя nazыvaet nahčiй, u nas že izvesten teperь pod imenem čečencev. Bce že privedennыe vыše nazvaniя označaюt ili rodovыe podrazdeleniя эtogo naroda, ili zaimstvovanы nami ot nazvaniй seleniй (napr. nazranovcы i čečencы) i mestnosteй (auhovcы, ičkerincы), ili že, nakonec, vzяtы u sosednih narodov” 
  9. ^ Gan, K.F. (1897). Putešestvie v stranu pšavov, hevsur, kistin i ingušeй. Kavkazskiй vestnik, № 6. „V Čečne živut čečencы, čislo kotorыh po perepisi 1897 goda prostiraetsя do 283 421 lic oboego pola. Imя svoe polučili oni ot razrušennogo bolьšogo aula Čečenь, raspoložennogo v nižnem tečenii Arguna. Russkie delili ih na 20 različnыh plemen, kak-to: nazranovcev, kistin, galgaev, corinov, šatoйcev, šaroecev, čabirloйcev, ičkerincev, kačkalikov i t. d. Narod sam ne znaet эtih nazvaniй. Oni sami nazыvaюt sebя “nahče”, t.e. narod»” 
  10. ^ Dubrovin, N.F (1871). Istoriя voйnы i vladыčestva russkih na Kavkaze. Tom I, Kniga 1. str. 368—369. „Rossiйskiй voennый istorik XIX veka N.F. Dubrovin, poimenno perečisliv vse ingušskie i čečenskie obщestva (kistov, galgaevcev, nazranovcev ili ingušeй, karabulakov, galaševcev, džerahov, corincev, ako ili akincev, merdžencev, pšehoйev ili šopoti, šubuzov, šatoйev, šaroйcev ili kialalov, džan-butriev, čeberloйcev ili tadbutriev i bragunskih čečencev) takže konstatiruet, čto vse oni nazыvaюt sebя nahče” 
  11. ^ a b „"Vaйnahi i alanы" Ruslan Arsanukaev o proishoždenii nazvaniй i samonazvaniй Čečencev i Ingušeй”. Arhivirano iz originala 24. 01. 2022. g. Pristupljeno 28. 05. 2022. 
  12. ^ „Predanie o proishoždenii čečencev”. 
  13. ^ Dzhanashvili, Mosэ (1897). Izvestiя gruz. letopiseй i istorikov o Sev. Kavkaze i Rossii. Tbilisi. 
  14. ^ Baširov, Salambek (2018). Эtničeskaя istoriя Tersko-Sulakskogo meždurečья (na primere semьi Bašir-šeйha Aksaйskogo). Grozny. 
  15. ^ Pallas, Peter Simon (1802). Notes about traveling to the southern observations of the Russian state in 1793-1794. London. 
  16. ^ Klaproth, Julius (1811). Description of trips to the Caucasus and Georgia in 1807 and 1808. 
  17. ^ Bronevsky, Semyon (1823). News in the Caucasus. Tbilisi. 
  18. ^ Salgiriev, A.M (2019). „Chronicle of the exodus of Chechens from Nakhchuvan (translation and commentary)”. Tallam. 2: 33—35. 
  19. ^ Berge, Adolph (1859). Chechnya and Chechens. Tbilisi. 
  20. ^ Dosov, Kedi (1862). Nakhchoyn Juz. 
  21. ^ N.F, Dubrovin (1871). Istoriя voйnы i vladыčestva russkih na Kavkaze. Tom I, Kniga 1. SPb. str. 368—369. 
  22. ^ Laudaev, Umalat (1872). Čečenskoe plemя. Tbilisi: Sbornik svedeniй o kavkazskih gorcah. 
  23. ^ Patkanian, Kerovbe (1877). Armenian geography of the 7th century AD. 
  24. ^ Volkova N. G. Uk. soč., page 135.
  25. ^ D. V. Zayats (2001). „Maghas – 'The Sun City' – New Capital of Ingushetia”. Arhivirano iz originala 07. 03. 2003. g. Pristupljeno 28. 05. 2022. 
  26. ^ Ahmadov, Šarpudin Bačuevič (2002). Čečnя i Ingušetiя v XVIII – načale XIX veka. Elista: "Džangar", APP. str. 447. 
  27. ^ Hizriev X. A. Čečeno-Ingušetiя v period feodalьnoй razdrob- lennosti (HŠ-XV vv.). Istoriя Čečeno-Ingušetii, 7 8 kl., Groznый, 1991, page. 41.
  28. ^ Эpigrafičeskie pamяtniki Severnogo Kavkaza (XVTII-XIX vv.), part. 2, M, 1968, page. 28.
  29. ^ Dalgat, Bashir (2008). Ancestral life and common law of the Chechens and Ingush / Preparation of the publication and foreword by U. B. Dalgat. nstitute of World Literature named after A. M. Gorky. ISBN 978-5-9208-0307-8. 
  30. ^ a b v Lecha Ilyasov. The Diversity of the Chechen Culture: From Historical Roots to the Present. ISBN 9785904549022
  31. ^ „The Ingush (with notes on the Chechen): Background information”. www.lx.berkeley.edu. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  32. ^ a b Wood, Tony. Chechnya: The Case for Independence
  33. ^ „The Chechen Nation: A Portrait of Ethnical Features”. www.shamsali.org. Pristupljeno 9. 4. 2018. 
  34. ^ „The Chechen Nation: A Portrait of Ethnical Features”. www.shamsali.org. Pristupljeno 9. 4. 2018. 
  35. ^ a b Sakwa, Edward. Chechnya: From Past to Future
  36. ^ Wood,Tony.Chechnya: The Case for Independence
  37. ^ An Encyclopedia by Brockgaus and Efron. Vol 76, page 786
  38. ^ Potto. Caucasian Wars
  39. ^ Istoriя narodov Severnogo Kavkaza s drevneйših vremen do konca XVIII, M, 1988, page.376.
  40. ^ Igor M. Diakonoff, Sergei A. Starostin. "Hurro-Urartian and East Caucasian Languages", Ancient Orient. Ethnocultural Relations. Moscow, 1988, pp. 170
  41. ^ Polnoe sobranie zakonov Rossiйskoй imperii c 1649 g., t. XIX, 1770-1774-1830, No 13602, pages 267–268.
  42. ^ Gricenko N. P. Istoki družbы, Groznый, 1975, Page 27.
  43. ^ Russkodagestanskie otnošeniя (XVII – pervaя četvertь XVIII v.), Dokumentы i materialы, Mahačkala, 1958, s.274.
  44. ^ Hasbulatov A. I. Čečeno-Ingušetiя nakanune pervoй russkoй buržuazno-demokratičeskoй revolюcii, Groznый, 1963, page,38
  45. ^ Madaeva Z.A. Vaйnahskaя mifologiя//Эtnografičeskoe obozrenie. 1992. № 3. Page 109.
  46. ^ Dalgat U.B. Geroičeskiй эpos čečencev i ingušeй. M., 1972.
  47. ^ Hasiev S.-M. Mifы o «zaяčьih vsadnikah» // Rukopisь .
  48. ^ Hasiev S.-M. O tradicionnom otsčete vremeni u čečencev
  49. ^ Jaimoukha, Amjad M. (1. 3. 2005). The Chechens: a handbook (1st izd.). Routledge. str. 110. ISBN 978-0-415-32328-4. Pristupljeno 14. 8. 2009. 
  50. ^ a b „Who are the Chechens?” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2006-09-15. g.  by Johanna Nichols, University of California, Berkeley.
  51. ^ „Shattering the Al Qaeda-Chechen Myth: Part 1”. Arhivirano iz originala 2004-01-29. g. , by Brian Glyn Williams, The Jamestown Foundation, October 2, 2003
  52. ^ Henze, Paul B; in collaboration with Tishkov, Valery. Islam in the North Caucasus: the Example of Chechenia. Originally completed September 1993, "somewhat updated", released May 1995. Available from website www.circassianworld.com in pdf form here: [1]
  53. ^ a b Balanovsky, O.; Dibirova, K.; Dybo, A.; Mudrak, O.; Frolova, S.; Pocheshkhova, E.; Haber, M.; Platt, D.; Schurr, T.; Haak, W.; Kuznetsova, M.; Radzhabov, M.; Balaganskaya, O.; Romanov, A.; Zakharova, T.; Soria Hernanz, D. F.; Zalloua, P.; Koshel, S.; Ruhlen, M.; Renfrew, C.; Wells, R. S.; Tyler-Smith, C.; Balanovska, E.; Genographic, C. (2011). „Parallel Evolution of Genes and Languages in the Caucasus Region”. Molecular Biology and Evolution. 28 (10): 2905—2920. PMC 3355373 Slobodan pristup. PMID 21571925. doi:10.1093/molbev/msr126. 
  54. ^ Johanna Nichols (februar 1997). „The Ingush (with notes on the Chechen): Background information”. University of California, Berkeley. Arhivirano iz originala 2006-12-08. g. Pristupljeno 2007-02-10. 
  55. ^ a b Bernice Wuethrich (19. 5. 2000). „Peering Into the Past, With Words”. Science. 288 (5469): 1158. S2CID 82205296. doi:10.1126/science.288.5469.1158. 
  56. ^ Diakonoff, I.M. (1984). The Pre-History of the Armenian People. Prevod: Lori Jennings. New York: Delmar. 
  57. ^ Starostin, Sergei A.; Diakonoff, Igor M. (1986). Hurro-Urartian as an Eastern Caucasian Language. Munich: R. Kitzinger. 
  58. ^ Diakonoff, Igor M. (1995). „Long-Range Linguistic Relations: Cultural Transmission or Consanguinity?” (PDF). Mother Tongue Newsletter. 24: 34—40. 
  59. ^ Ivanov, Vyacheslav V. (1999). „Comparative Notes on Hurro-Urartian, Northern Caucasian and Indo-European” (PDF). UCLA Indo-European Studies. 1: 147—264. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 09. 2018. g. Pristupljeno 28. 05. 2022. 
  60. ^ Greppin, John A.C. (2008). „The Urartian substratum in Armenian” (PDF). Bulletin of the Georgian National Academy of Sciences. 2 (2): 134—137. 
  61. ^ Smeets, Rieks (1989). „On Hurro-Urartian as an Eastern Caucasian language”. Bibliotheca Orientalis. XLVI: 260—280. 
  62. ^ Fournet, Arnaud (2013). „About the vocalic system of Armenian words of substratic origins”. Archiv Orientální. 1. 
  63. ^ Zimansky, Paul (2011). „Urartian and Urartians”. The Oxford Handbook of Ancient Anatolia. Oxford Handbooks Online. str. 556. 
  64. ^ Gamkrelidze, Thomas V.; Gudava, T.E. (1998). „Caucasian Languages”. Encyclopaedia Britannica. 
  65. ^ A.C. Kassian. 2011. Some considerations on Hurrian-North Caucasian lexical matches.
  66. ^ Strabo. Geography. Pages 1–49
  67. ^ Jaimoukha. Chechens. Page 30
  68. ^ Strabo of Amaseia.Delphi Complete Works of Strabo - Geography (Illustrated) https://books.google.com/books?id=DFqQCwAAQBAJ&pg=PT1179&lpg=PT1179&dq=strabo+gargareans
  69. ^ Nichols, Johanna; Sprouse, Ronald L.; Vagapov, Arbi (2003). Chechen-English and English-Chechen Dictionary. Taylor&Francis. str. 4. ISBN 0-415-31594-8. 
  70. ^ Džavahišvili I. A. Vvedenie v istoriю gruzinskogo naroda. kn.1, Tbilisi, 1950, page.47-49
  71. ^ Čečnя i Ingušetiя V XVIII- načale XIX veka. Page 52
  72. ^ Gadžieva V. G. Sočinenie I. Gerbera Opisanie stran i narodov meždu Astrahanью i rekoю Kuroй nahodящihsя, M, 1979, page.55.
  73. ^ Strabo, Geography, Bk. 11, Ch. 5, Sec. 1
  74. ^ Čečnя i Ingušetiя V XVIII – načale XIX veka. Page 51
  75. ^ Latыšev V. V. Izvestiя drevnih pisateleй grečeskih i latinskih o Skifii i Kavkaze, t. 1, Grečeskie pisateli, SPb, 1890; t.2, Latinskie pisateli, vыp.1, SPb, 1904, vыp.2, SPb, 1906; Krupnov E. I. Uk.soč., page.25.
  76. ^ Jaimoukha. Chechens. Page 30"
  77. ^ The geography of Strabo, Volume 2. https://books.google.com/books?id=cv1EAQAAIAAJ&pg=PA382&lpg=PA382&dq=strabo+gargareans pp. 382
  78. ^ a b v g d Jaimoukha, Amjad. The Chechens: A Handbook. Routledge Curzon: Oxon, 2005.
  79. ^ Bagrationi, Vakhushti (1745). Description of the Georgian Kingdom. Bakhushti Bagrationi. 
  80. ^ Gamrekeli V. N. Dvalы i Dvaletiя v I–XV vv. n. э. Tbilisi, 1961 page 138
  81. ^ Melikišvili G. A. K izučeniю drevneй vostočnomaloaziйskoй эtnonimiki. VDI, 1962,1 page 62
  82. ^ Gamrekeli
  83. ^ a b Melikishvilli
  84. ^ a b v Kuznetsov, V. (1992). Essays on the history of Alans (in Russian). Vladikavkaz: IR. ISBN 978-5-7534-0316-2. 
  85. ^ http://www.nplg.gov.ge/dlibrary/collect/0001/000355/inglisuri%20osebis%20texti.pdf[mrtva veza]
  86. ^ a b Anchabadze, George. The Vainakhs. Page 20.
  87. ^ a b v g Anchabadze, George. The Vainakhs. Page 29
  88. ^ a b Jaimoukha, Amjad. The Chechens: A Handbook. Page 259.
  • Jaimoukha, A., The Chechens: A Handbook, London and New York: Routledge, 2005.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vajnahi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вајнахи&oldid=26836072”