Georg Fridrih Hendl

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Georg Fridrih Hendl
Haendel.jpg
Georg Fridrih Hendl
(portret iz 1733)
Datum rođenja (1685-02-23)23. februar 1685.
Mesto rođenja Hale
vojvodstvo Magdeburg
Datum smrti 14. april 1759.(1759-04-14) (74 god.)
Mesto smrti London
Ujedinjeno Kraljevstvo
Dela Muzika na vodi, Muzika za kraljevski vatromet, oratorijum Mesija, opera Rinaldo
Period barok
Uticaj Jozef Hajdn
Volfgang Amadeus Mocart
Ludvig van Betoven

Georg Fridrih Hendl (nem. Georg Friedrich Händel, engl. George Frideric Handel; Hale, 23. februar 1685London, 14. april 1759) bio je nemački, kasnije britanski, barokni kompozitor, poznat po končerti grosima, operama i oratorijumima.[1] Rođen je u Nemačkoj, u gradu Hale, a živeo i radio u Hamburgu, Italiji, Hanoveru, a od 1712. stalno se nastanjuje u Londonu. Njegovo najčuvenije delo je Mesija, oratorijum zasnovan na biblijskim motivima.[2] Uticao je na mnoge sledbenike u periodu prelaza iz baroka u klasicizam, među kojima su Jozef Hajdn, Mocart, i Betoven.

Biografija[uredi]

Georg Fridrih Hendl u mlađim danima

Georg Fridrih Hendl je rođen 23. februara 1685. u gradu Hale kao sin Georga i Doroti Hendl (ranije Taust).[3] Iste te godine rođeni su i Johan Sebastijan Bah i Domeniko Skarlati. Hendl je talent za muziku pokazao vrlo rano,[4][5] te je već sa sedam godina svirao na čembalu i orguljama, a s devet godina je počeo i komponuje.[6] Njegov otac, ugledni lekar u Haleu koji je služio na dvorovima po Saksoniji i Brandenburgu[7], nije želio da mu se sin bavi muzikom[8], već je želio da studira pravo. Za razliku od oca,[9] Hendlova majka Doroti podsticala je njegov muzički talent.[10]

Uprkos svemu, mladi Hendl je imao dozvolu za učenje sviranja i kompozicije kod Fridriha Vilhelma Cahova,[11][12] orguljaša u crkvi Libfrauen u Haleu.[13][14] Njegova tetka, Ana, poslala mu je klavir za sedmi rođendan.[15][16]

Godine 1702, Hendl je ispunio očevu želju i upisao je pravo na univerzitetu u Haleu, ali je nakon smrti svog oca 1703,[17] Hendl je napustio studije i počeo da se bavi muzikom postavši orguljaš u jednoj protestantskoj crkvi.[18][19] Tokom njegovog boravka u Haleu,[20] njegov savremenik Johan Sebastijan Bah je jednom prilikom prepešačio 25 milja kako bi se susreo s Hendlom, a kada je stigao saznao je da je Hendl napustio Hale kočijom nekoliko sati pre Bahovog dolaska.[21] Sledeće godine seli se u Hamburg gde postaje violinista i čembalista u jednoj operskoj kući.[22] Tu se upoznao s Johanom Matesonom, Kristofom Graupnerom i Rejnhardom Kejzerom. Postoji jedna zanimljiva anegdota vezana uz Hendla i Matesona. Tokom Hendlove posete Hamburgu izvodila se Matesonova opera Kleopatra, a Mateson, koji je pevao u operi, zamolio je Hendla da svira čembalo u orkestru. Kada se Mateson vratio s pozornice i završio svoj pevači deo želio je sam svira čembalo, ali mu Hendl nije dozvolio. Dva kompozitora su se prvo sukobila u prostoru za orkestar, a zatim su prekinuli i izašli na ulicu. Tu su se odlučili na dvoboj koji su gledali znatiželjni prolaznici. Dvoboj bi možda završio kobno da nije bilo Hendlove odeće. Kada je Mateson krenuo mačem na Hendla ubo ga je u metalno dugme na odelu, te je dvoboj završio bez posledica. Njih dvojica su se nakon tog događaja pomirili.[23][24] Tu je napisao i svoje prve dve opere, Almira i Neron, koje su izvedene 1705. godine.[25] Ubrzo je napisao još dve opere, Dafne i Florindo, koje su izvedene 1708. godine.

Italija[uredi]

Georg Fridrih Hendl

U periodu od 1706. do 1709. Hendl je boravio u Italiji gde ga je pozvao Đan Gaston Mediči.[26] Tu je Hendl upoznao Gastonovog brata Ferdinanda, takođe kompozitora. Kako je tadašnji papa zabranio operu, Hendl je posao našao u komponovanju sakralne muzike. Njegovo najpoznatije delo iz ovog perioda je Dixit Dominus (1707). Napisao je i mnogo kantata u operskom stilu koje su se izvodile na dvoru karidnala Pjetra Otobonija. Njegova opera Rodrigo praizvedena je 1707 u Firenci,[27] a njegova opera Agripina praizvedena je 1709 u Veneciji. Agripina, koja je izvedena čak 27 puta,[28] pokazala je njegovu kompozitorsku zrelost i postavila je temelje za njegovu reputaciju vrsnog opernog kompozitora.[29] Njegova dva oratorijuma, La Resurrezione i Trijumf vremena su praizvedena u Rimu. Prvi je praizveden 1709, a drugi 1710.

Vrhunac - Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi]

Hendl 1710. postaje dirigent Georga Ludviga, kneza izbornika Hanovera, koji će kasnije postati Džordž I. Godine 1710, tokom svog puta u London, posetio je Anu Mariju Luizu Mediči. U Londonu se skrasio 1712. godine te je dobivao godišnju platu od £200 od kraljice Ane. Tokom svog boravka u Londonu, jedan od najvažnijih patrona bio mu je mladi Ričard Bojl, 3. grof Berlingtona, koji je vrlo rano razvio ljubav za njegovu muziku.[30]

Godine 1723. Hendl se seli u novoizgrađenu kući na adresu Brook Street 25. Taj stan je iznajmljivao sve do svoje smrti 1759. Ta kuća danas je muzej otvoren za javnost u kojem se često mogu čuti koncerti barokne muzike. Hendl je baš u ovom stanu komponovao neka od svojih najpoznatijih dela: Mesija, Prorok Zadok i Muzika za kraljevski vatromet.

Godine 1726. praizvedena je njegova opera Scipione, a marš iz te opere postao je tradicionalni spori marš jedne britanske zaštitne jedinice. Sledeće godine Hendl je dobio i britansko državljanstvo te je postao naturalizovani Britanac,[2] a u skladu s tim promenio je svoje ime u Džordž Friderik Hendl.

Hendlov portret iz 1741.

Te iste godine Hendl je dobio narudžbinu za četiri himne koje bi se izvele tokom krunidbe kralja Džordža II. Jedna od te četiri, Prorok Zadok, izvodi se na svakoj krunidbi nekog engleskog vladara od tada. Hendl je od 1720. do 1728. bio predsednik Kraljevske muzičke akademije, a od 1729. do 1734. bio je saradnik Dž. Dž. Hajdegera na mestu predsednika Kraljevskog teatra. Hendl je bio povezan i s Kraljevskom opernom kućom u Kovent Gardenu, gde su praizvedene mnoge njegove italijanske opere.

U aprilu 1737. u svojoj 52. godini života, Hendl je doživeo moždani udar koji je njegovu desnu ruku privremeno paralisao, što je uzrokovalo da prestane da nastupa tokom jednog perioda. Tokom tog perioda se žalio i na svoj vid. Tada je otputovao u mesto Ahen, gde se kupao u toplim kupkama i svirao orgulje za publiku. Hendl se 1740. u potpunosti odrekao vođenja opera. To je uradio jer je na tom poslu izgubio veću količinu novca.[31]

Oporavak od moždanog udara i smrt[uredi]

Nakon oporavka Hendl se fokusirao na komponovanje oratorijuma. Njegovo delo Mesija prozvedeno je 13. aprila 1742. u Dublinu, a hor koji je pevao sačinjavalo je 26 dečaka i 5 muškaraca iz dva crkvena hora u Dublinu. Godine 1749. komponovao je Muziku za kraljevski vatromet, a na premijernom izvođenju je bilo 12,000 ljudi.

Hendl je 1750. organizovao izvođenje Mesije u bolnici Foundling. Predstava je bila veliki uspeh, a to je uzrokovalo da se svake godine u toj bolnici održavaju priredbe Hendlovih dela. Ta je tradicija trajala sve do Hendlove smrti. Kao znak zahvale, Hendl je postavljen za upravnika bolnice samo dan nakon prvog izvođenja. Hendl je nakon svoje smrti toj instituciji ostavio kopiju Mesije.

Iste te godine, tokom povratka u London (iz Nemačke), Hendl je bio ozbiljno povređen u saobraćajnoj nesreći između Haga i Harlema u Holandiji.[32] Već 1751. počeo je da gubi vid u jednom oku. Uzrok tome bio je nepoznat. Ubrzo nakon prvog, slepoća se proširila na drugo oko. Umro je osam godina kasnije, 14. aprila 1759. u Londonu, a poslednje izvođenje kome je prisustvovao bilo je izvođenje njegovog dela Mesija. Na njegovu sahranu došlo je više od 3,000 ljudi, a sahranjen je uz sve društvene počasti. Grobnica mu se danas nalazi u Pesničkom kutku Vestminsterske opatije.

Hendl se nikad nije ženio, a svoj privatni život držao je u tajnosti. Za razliku od mnogih kompozitora Hendl je za sobom ostavio veliko imanje, u vrednosti od £20,000 (što je tada bila enormna svota), od kojeg je veći deo otišao njegovoj nećakinji u Nemačkoj, a ostatak je podeljen među ostalom rodbinom, slugama i prijateljima.

Dela[uredi]

Hendl je stvorio veoma obimna muzička dela. Pisao je opere, duhovnu, orkestarsku i kamernu muziku i za života postigao veliki uspeh i priznanje. Među Hendlovim delima su 42 opere, 29 oratorijuma, preko 120 kantata, tria i dueta, mnogobrojne arije, komorna muzika, veliki broj ekumenskih dela, ode i serenade, te 16 koncerata za orgulje. Njegovo najpoznatije delo, oratorijum Mesija, zajedno sa zborom Aleluja, danas predstavlja jedno od najpopularnijih vokalno-instrumentalnih dela i jedno od najizvođenijih dela tokom Božića. Još neka popularna dela su mu concerti grossi opus 3 i opus 6, kompozicija "Kukavica i slavuj", te 16 kompozicija za instrumente s dirkama od kojih je najpopularnija "Harmonični kovač".

Hendl je u svoja dela počeo uvoditi instrumente koji tada nisu bili česti: ljubavna viola i violetta marina („Орландо“), лаута („Ода дану свете Цецилије“), тромбон („Šaul“), кларинет и корнет („Tamerlan“), тиорба, француски рог (Музика на води), kontrafagot, viola da gamba, zvona, orgulje i harfa („Julije Cezar“, „Aleksandrova gozba“).

Hendlova dela su kategorisana i mogu se zapisati i skraćenicama. Recimo, Mesija je poznat i kao HWV 56. Katalog Hendlovih dela (HWV oznaka za Händel-Werke-Verzeichnis) ima više od 600 odrednica, a najznačajnija su:

  • Muzika na vodi (HWV 348–350)
  • Muzika za kraljevski vatromet (HWV 351)
  • sonate za različite instrumente (violina, flauta, klarinet) opus 1
  • 13 sonata za trio, opus 2 i opus 5
  • 18 končerti grosi opus 3 (HWV 312–317) i opus 6 (HWV 319–330)
  • 12 koncerata za orgulje, opus 4 (HWV 289–294) i opus 7 (HWV 306–311)
  • 42 opere
  • 28 oratorijuma i muzičkih drama
  • 8 „velikih“ svita za klavsen (1720)
  • Dixit Dominus

Ostavština[uredi]

Georg Fredrih Hendl i britanski kralj Džordž I na brodu tokom Džordžove vožnje Temzom. Džordž I je tražio od Hendla da mu napiše kompoziciju koju bi slušao dok se vozi Temzom. Tako je nastala Muzika na vodi, a orkestar koji ju izvodi može se vidjeti u pozadini, na drugom brodu.

Nakon njegove smrti, Hendlove italijanske opere pale su u zaborav, ali je jedan malo broj odlomaka iz tih opera ostao je popularan, kao arija „Ombra mai fu“ iz Kserksa. Njegova reputacija tokom XIX. i početka XX. veka izgrađena je primarno na njegovim engleskim oratorijumima koji su najčešće izvođeni od strane velikih orkestara. Među te oratorijume spadaju Ester (1718), Atalija (1733), Šaul (1739), Izrael u Egiptu (1739), Mesija (1742), Samson (1743), Juda Makbejac (1747), Solomon (1748) i Jefta (1752). Njegovi najbolji oratorijumi nastali su prema libretu koji je napisao Čarls Dženings.

Tokom 1960-ih, kada se ponovo razvio interes za baroknu glazbu, došlo je do oživljavanja zanimanja za Hendlove italijanske opere, a neke od njih su čak i izvedene. Od 50 što ih je napisao u periodu od 1705. do 1738, Agripina (1709), Rinaldo (1711, 1731), Orlando (1733), Alcina (1735), Ariodanta (1735) i Kserks (1738) se ističu i danas se izvode širom operskih kuća i koncertnih dvorana. Po nekima su najbolje Julije Cezar (1724) i Rodelinda (1725), koje su zbog svoje orkestracije i vokalnih delova uvrštene u redovne operske repertoare.

Kraljevski vatromet 1749.

Među ostalim oživljenim delima spadaju i neke sekularne kantate koje su znane i kao sekularni oratorijumi i koncertne opere. Najznačajnije od ovih su Oda danu svete Cecilije (1739; prema tekstu koji je napisao Džon Drajden) i Oda za rođendan kraljice Ane (1713). Za neke kantate je koristio mitološke motive. Prema tim motivima su nastale kantate Akid i Galateja (1719), Herkules (1745) i Semele (1744).

Hendl je bio jako cenjen među svojim muzičkim kolegama, i tokom života i posmrtno. Prema nekima, slavni Johan Sebastijan Bah je rekao:

Vikicitati „Hendl je jedina osoba koju bih želio videti pre nego što umrem i jedina osoba koja bih želio biti, da nisam Bah.”

Volfgang Amadeus Mocart je o Hendlu rekao:

Vikicitati „Hendl razume uticaj bolje nego iko od nas. Kad odabira, udara kao munja.”

Ludvig van Betoven ga je smatrao „majstorom svih kompozitora“. Betoven je dodao i sledeće:

Vikicitati „Idite kod njega i naučite od njega kako postići enormne efekte, na tako jednostavan način.”

Dana 28. jula je Hendl zajedno s Johanom Sebastijanom Bahom i Hajnrihom Šucom, komemoriran kao muzičar u luteranskom kalendaru svetaca.

Hendl je nakon dobivanja britanskog državljanstva anglikanizovao ime i postao Džordž Friderik Hendel. Ta anglikanizirana forma koristi se ponajviše u engleskom govornom području, dok se germanska forma Georg Fridrih Hendl koristi u Nemačkoj i u većini drugih zemalja. U Francuskoj se njegovo prezime piše Haendel što uzrokuje male probleme pri katalogizaciji. Postojao je i još jedan kompozitor sa sličnim prezimenom, Handl, Slovenac, mada je on ipak poznatiji kao Jakob Petelin Galus.

Muzički fragmenti[uredi]

Zanimljivost[uredi]

Godine 1685, rođeni su barokni kompozitori Georg Fridrih Hendl, Johan Sebastijan Bah i Domeniko Skarlati.

Reference[uredi]

  1. Dean, Winton (1969). Handel and the Opera Seria. University of California Press. str. 19. ISBN 978-0520014381. 
  2. 2,0 2,1 „British Citizen by Act of Parliament: George Frideric Handel”. Parliament.uk. 2009. Pristupljeno 13. 4. 2012. [mrtva veza]
  3. Deutsch (1955). str. 1.
  4. Dreyhaupt (1755). str. 625.
  5. Maitland & Squire (1890). str. 277.
  6. Schoelcher (1857). str. 3.
  7. Adams, Aileen K.; Hofestädt, B. (2005). „Georg Händel (1622-97): The Barber-Surgeon Father of George Frideric Handel (1685-1759)”. Journal of Medical Biography. 13: 142—49. PMID 16059526. 
  8. Mainwaring (1760). str. 4–5.
  9. Mainwaring (1760). str. 5.
  10. Dent (2004). str. 3–4.
  11. Lang (1966). str. 11.
  12. Schoelcher (1857). str. 5.
  13. Schoelcher (1857). str. 4–5.; Bone (1914). str. 141.; Lang (1966). str. 11.
  14. Lang (1966). str. 11.; Bone. str. 141.; Schoelcher (1857). str. 5.
  15. Otto Erich Deutsch, "Handel: Biografija", Music & Letters, 36(3) (srpanj 1955). стр. 269–72.
  16. Hird, Edward, Rev., O Mesiji, travanj 1993., Deep Cove Crier, North Vancouver, B.C., Canada.
  17. Schoelcher (1857). str. 6.; Deutsch (1955). str. 5–6.
  18. Dent (1982). str. 2.
  19. Burrows (1994). str. 20.
  20. Lang (1966). str. 22 n.2.
  21. Bach i Händel
  22. Burrows (1994). str. 18.
  23. Händel i Mattheson
  24. Nataša Perak Lovričević, Ljiljana Ščedrov: Glazbeni susreti 2. vrste, PROFIL, Zagreb, 2007.
  25. Burrows (1994). str. 19.
  26. Handel as Orpheus: voice and desire in the chamber cantatas by Ellen T. Harris, books.google.com
  27. Burrows (1994). str. 29–30.
  28. Mainwaring (1760). str. 52.
  29. Dean & Knapp (1987). str. 129.
  30. Handel. A Celebration of his Life and Times 1685–1759. National Portrait Gallery. стр. 92.
  31. Dean (1969). стр. 19.
  32. Dent, Edward Joseph (2004). Handel. R A Kessinger Publishing. стр. 63. ISBN 978-1-4191-2275-0. 

Литература[uredi]

  • Dean, Winton (1969). Handel and the Opera Seria. University of California Press. стр. 19. ISBN 978-0520014381. 

Спољашње везе[uredi]