Drugo francusko carstvo

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Francusko carstvo.

Francusko carstvo Empire Français
Zastava Grb
Himna Partant pour la Syrie
Drugo francusko carstvo u najvećem obimu
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		Zapadna Evropa, Afrika, Azija, Amerika
Glavni grad		Pariz
Društvo
Službeni jezik		Francuski
Religija		Katolicizam
Politika
Oblik države		Ustavna monarhija
— Imperator (Car)		Napoleon III Bonaparta
— Premijer		Emil Olivaer Karlo de Palikao
Zakonodavna vlast		Senat
Istorija
Postojanje
— Osnivanje		1852.
— Ukidanje		1870.
— Status		Bivša država
Događaji
— Državni udar		2. decembar 1851.
— Francusko-pruski rat		19. jul 1870.
— Proglašenje Treće francuske republike		4. septembar 1870.
Zemlje prethodnice i naslednice Francuske
Prethodnice:		Naslednice:
	Druga francuska republika	Treća francuska republika

Drugo francusko carstvo (franc. Le second empire français), zvanično Francusko carstvo (Empire Français), je država koja je postojala između Druge i Treće francuske republike, a njen jedini vladar bio je Napoleon III Bonaparta, nećak Napoleona Bonaparte.

Druga republika i uspon Luja Napoleona

Posle revolucije iz 1848. godine proglašena je Druga francuska republika. Privremenu vladu su činile građanska levica i socijalisti. Ove dve grupe su se sporile, jer su socijalisti težili daljem sprovođenju socijalnih reformi u korist radništva.

Uvođenjem republike ustanovljeno je: opšte pravo glasa, sloboda štampe, sloboda zbora, sloboda udruživanja i glasanje po listama (većinsko glasanje po departmanima). Trebalo je izabrati Ustavotvornu skupštinu, koja bi pripremila novi Ustav.

Ustanovljene su bile narodne radionice u kojima je država zapošljavala nezaposlene. To je bila zamisao socijalista. Međutim, nesloga je potresala privremenu vladu i slabila njen autoritet. Građanska levica je insistirala na Ustavotvornoj skupštini, a socijalisti su težili uvođenju diktature oslanjajući se na podršku koju su imali u Parizu.

Ipak, sprovedeni su izbori i pobedila je građanska levica koja je ukinula narodne radionice. To je dovelo do pobune radnika u koja je trajala četiri dana i poznata je pod nazivom „junski dani“. Posle obe pobune i vojne intervencije države došlo je do definitivnog razlaza između građanske levice i radništva.

Novi ustav je proglašen 1848. godine. Po tom ustavu ispoštovana su načela podele vlasti i narodnog suvereniteta. Zakonodavna vlast pripala je skupštini. Skupština je bila jednodomna i njeni poslanici birani su neposredno. Izvršna vlast pripala je predsedniku republike. Međutim, Ustav nije precizirao odnos i prerogative skupštine i predsednika.

Za predsednika republike izabran je sinovac Napoleona Bonaparte Luj Napoleon. Njega su izdigli donji slojevi francuskog društva koji su još uvek bili verni bonapartizmu.

Sukob Luja Napoleona i skupštine, puč i uspostava carstva

Ustavotvornu skupštinu činili su uglavnom republikanci, ali je njena naslednica bila monarhistička. Monarhistička većina je bila heterogena, postojale su sledeće grupe: bonapartisti, orelanisti, klerikali i proburbonski legitimisti. To nije smetalo da se oni ujedine u konzervativnu stranku i oforme konzervativnu vladu.

Ova vlada je počela da nastupa prokatolički i da ograničava biračka prava radnika.

Zakon Falu je omogućio uvođenje privatnih škola koje su bile katoličke, a izbornim zakonom su iz biračkog prava bili izuzeti radnici, koji su menjali mesto boravka (čime je 35% radništva izgubilo biračko pravo).

Zakonom o štampi ukinuti su jeftini listovi. Situacija se odvijala u korist bonapartizma i u okviru konzervativnog bloka. Dok su se sporile legitimistička i orleanska struja, Luj Napoleon je rešio da krene u odlučujući poduhvat.

Sužavanje biračkog prava iskoristio je da nastupi kao mecena naroda. Skupština je izgubila podršku naroda posle donošenja izbornog zakona koji je 35% radnika ostavio bez političkih prava. Seljaštvo je još uvek imalo jako sećanje na Napoleonovo slavno doba, a radništvo je prišlo predsedniku jer je bio za izmenu izbornog zakona u korist radnika.

Obezbedivši podršku u narodu Luj Napoleon je insistirao na opštem pravu glasa i izmeni Ustava i tako je ušao u sukob sa skupštinom koja nije htela da čuje za tako nešto.

Usledio je i odlučujući dan — 2. decembar 1852. godine. Tada je Luj Napoleon odlučio da izvede puč. Raspustio je skupštinu i povratio opšte pravo glasa čime je učvrstio podršku radništva i seljaštva. Odmah je raspisao referendum na kojem mu je narod odobrio izmenu Ustava, a svoju vlast učvrstio je tako što je, krajem 1852, postao car Napoleon III Bonaparta. Tako je nastalo Drugo francusko carstvo.

Spoljna politika Napoleona III

Novi car Francuske nije nastupao miroljubivo što je bilo razumljivo s obzirom da je negovao velike ambicije. Težio je izmeni poretka koji je uspostavljen nakon sloma Francuskog carstva i Bečkog kongresa i zalagao se da narodnosni princip samoopredeljenja zameni legitimistički. Uspeo je da umanji značaj konzervativnih suparnica Rusije i Austrije. Nastupao je kao glavni evropski faktor u Krimskom ratu. Pariski kongres 1856. protekao je u znaku Francuske koja se odvažila da podrži ambicije Pijemonta. Napoleon III je nastupio kao pokrovitelj Pijemonta u njegovom poduhvatu da ujedini Italiju i da se sukobi sa Austrijom.

Međutim, nije shvatio da je pokrenuo lavinu koju nije mogao da kontroliše. Ujedinjenje Italije bilo je nemoguće zaustaviti nakon sloma austrijske vojske u Lombardiji. Jedina korist koju je izvukao od Pijemonta bilo je ustupanje Nice i Savoje Francuskoj.

Međutim, na obzorju Evropskog kontinenta sazrevala je narastajuća vojna moć Pruske, koja je postala glavni činilac nemačkog ujedinjenja. U tom poduhvatu doći će i do sudbonosnog rata 1870. godine.

Privreda Drugog carstva

Režim Napoleona III bio je period uspona francuske privrede. Šest kompanija razvija francusku železničku mrežu. Poljoprivreda je dobila širi izvozni karakter, ali nije bila tehnološki usavršena. Razvoj železnice otvorio je vrata industrijalizaciji zemlje. Ipak, Francusku je mučila nestašica uglja i njena industrija se zasnivala na maloj radioničkoj privredi. Međutim, razvija se metalurgija i pored očiglednih slabosti.

Godine 1860. Francusko carstvo je prihvatilo slobodnu trgovinu sa Velikom Britanijom što je dovelo francusku industriju u tešku situaciju. Izvoz poljoprivrednih proizvoda preko Lamanša kompenzovan je uvozom industrijskih što je izazvalo negodovanja francuskih industrijalaca.

Ipak, period od 1852. do 1870. godine je vreme industrijalizacije i uspona francuske privrede koja neće biti poljuljana kasnijom ratnom oštetom Pruskoj i gubitkom rudnih pokrajina.

Unutrašnja politika Napoleona III

Pozivajući se na narod, car je zapravo uveo na mala vrata diktaturu. Pored cara postojalo je zakonodavno telo, koje je birano opštim pravom glasa i senat. Međutim, zakonodavno telo to nije bilo jer nije imalo pravo na zakonodavnu inicijativu. Štampa je bila pod policijskom kontrolom, a atentat Orsinija 1858. poslužio je da se donese zakon o javnoj bezbednosti kojim su sva sumnjiva lica mogla biti zatočena i proterana iz zemlje.

Pošto se pozivao na narod, car je svaku kritiku smatrao kršenjem volje naroda.

Sa crkvom se otišlo udesno, katolička crkva je kontrolisala prosvetu. O seljaštvu se vodilo računa i u tu svrhu je bio i ugovor o slobodnoj trgovini sa Velikom Britanijom. Radništvo je pomognuto vraćanjem izbornog prava, pomaganjem radničkih udruženja i davanjem radničkih stanova. Odnos sa buržoazijom je utemeljen podsticanjem razvoja železnice, razvoja berzanskih poslova i gradova. Gradio se materijalistički duh.

Opozicija je bila široka; pored republikanaca opoziciji su pripadali legitimisti i orleanci, kao i buržoaska inteligencija.

Promene u unutrašnjoj politici posle 1860. godine

Posle 1860. godine usledila je liberalizacija; zakonodavno telo dobija pravo na interpelaciju, štampa je oslobođena policijske stege, uvedena je sloboda zbora, a vlada je stavljena pod kritiku javnog mnjenja. Godine 1869. ministri postaju odgovorni parlamentu, a od 1870. vlada je mogla da se formira od parlamentarne većine.

Liberalizacija je usledila nakon raskida cara sa katoličkom crkvom i nakon nezadovoljstva industrijalaca zbog ugovora sa Velikom Britanijom o slobodnoj trgovini. Ipak, sve ovo nije izmenilo sliku o Drugom carstvu kao ličnom režimu Luja Napoleona.

Opozicija je postajala sve snažnija. Radništvo se okreće marksizmu. Republikanci istupaju sa oštrim kritikama. Oni smatraju da izvršna vlast, tj. car, treba da bude podređen skupštini kao zakonodavnoj vlasti, napadaju crkvu i vojsku. Orleanisti se zalažu za parlamentarnu monarhiju i pristali su na opšte pravo glasa i prednost skupštine u odnosu na monarha.

I pored liberalizacije car nije imao lak zadatak da izbalansira društvene stratume u svoju korist; nagodbom sa orelanistima gubio je crkvu, inteligencija mu nikad nije bila oslonac, a radništvo je klizilo u marksistički socijalizam. Suštinski oslonci režima bili su vojska i činovništvo.

Slom

Unutar zemlje režim nije imao raniji oslonac, car je gubio podršku i to je otežavalo opstanak monarhije. Međutim, unutrašnje prilike nisu bile kritične po opstanak Drugog carstva. Opasnost je došla spolja.

Neutralizacija Rusije na Krimu i Austrije u Lombardiji je omogućila da se realizuje nemačko ujedinjenje. Pruska je 1866. godine definitivno slomila Austriju i stvorila Severnonemački savez pod svojom hegemonijom. Vojna moć Pruske bila je narastajuća, ali Carstvo je bilo ubeđeno da Pruska nema šta da traži u sukobu sa Francuskom. Realan odnos snaga jeste bio u korist Francuske, ali je pruska disciplina bila nešto što Francuzi nisu imali.

Godine 1870. došlo je do brzog rata koji je okončan totalnim krahom Francuske. Smrtonosni udarac Drugom carstvu zadat je septembra 1870. Tada je car, zajedno sa vojskom pod opsadom, bio zarobljen u Sedanu.

U Parizu nisu časa časile sve opozicione snage — 4. septembra 1870. proglašena je Treća Francuska republika. Ovim aktom definitivno je okončan poslednji period u istoriji kada je Francuska bila monarhija. Republika više nije nikada dovedena u pitanje u Francuskoj.

Epilog

Posle vojnog sloma Francuska republika stiče ugled pod vođstvom Adolfa Tjera. Njegova vlada je dobila podršku republikanaca i buržoazije, a zatim je ugušila pobunu socijalista tzv. Parisku komunu. Na kraju je morala da ispuni i teške uslove koje je nametnula pobednička Pruska; plaćanje ratne odštete od 5 milijardi zlatnih franaka i ustupanje Alzasa i Lorene. Iz unutrašnje krize zemlja je izašla izglasavanjem Ustava 1875. godine kojim je utemeljena Treća Francuska republika.

Bonapartizam je zadobio smrtni udarac posle teškog vojnog poraza u ratu sa Pruskom. Kao politička opcija, on se održao još neko vreme, ali nije imao objektivnu snagu. Francuska je, pod vođstvom Adolfa Tjera, uspela da se oporavi i da održi status velike sile. Narastajuća moć Nemačkog carstva otvorila je vrata nečemu što je do tada bilo nezamislivo — paktu Francuske i Velike Britanije.

Literatura

• Slobodan Jovanović, Primeri političke sociologije; Engleska, Francuska, Nemačka 1815—1914, Beograd 1990.
• Čedomir Popov, Građanska Evropa I-II, Novi Sad 1989.
• N. I. Tarle, Istorija Novog veka, Beograd 1949.
• Lefevr, Putas, Bomon, Istorija Francuske II, Beograd 1961.