Le Korbizje
Le Korbizje | |
---|---|
Lični podaci | |
Puno ime | Šarl-Eduar Žanre-Gri |
Datum rođenja | 6. oktobar 1887. |
Mesto rođenja | Šo de Fon, Švajcarska |
Datum smrti | 27. avgust 1965.77 god.) ( |
Mesto smrti | Rokbrun Kep Marten, Francuska |
Potpis |
Le Korbizje (fr. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (fr. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (fr. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi.
Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu.
Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu.[1]
Biografski podaci
[uredi | uredi izvor]Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom.
Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7]
Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja.
Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ).
U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. " Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965.
Izbor iz dela
[uredi | uredi izvor]Dom-ino (njegov prvi projekat)
Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine.
Vila na morskoj obali
Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora.
Serijska stambena jedinica Dom Citrohan
Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“.
Stambena jedinica za Blistavi grad
Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari.
U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa:
- Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta.
- Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim komforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima.
- Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama.
- Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade.
- Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna.
Vila Štajn i Garhes
Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima.
Predlog palate UN u Ženevi
Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: "- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“.
Vila Savoja u Poisi
Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta
Kapela Notr-dam u Ronšanu
Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike.
Manastir U la Turete
Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutrašnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti.
Velika dela arhitekture i urbanizma
[uredi | uredi izvor]- Ozarenigrad u Marselju
- Urbanistički planovi za Sent-Die
- Planovi za La Rošel
- Plan zgrade OUN
- Plan urbanizacije Bogote
- Rošanska kapela
- Manastir u La Turetu
- Stambeni kompleks u Nant-Rezeu
- Urbanizacija u Meuksu i Firmini
- Strazburški konkurs
- Brazilski paviljon univerzitetskog grada
- Meandralni grad u Tokiju
- Čandigar
Radovi u umetnosti
[uredi | uredi izvor]- Više od 400 uljanih slika ili murala
- 44 skulpture
- 27 predloga za goblene
- litografije i crteži
Nameštaj
[uredi | uredi izvor]Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L'Art Décoratif d'aujourd'hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”.
Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8]
Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klupska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klupske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, 'Oprema za kuću'. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9]
Politika
[uredi | uredi izvor]Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L'homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam.
Le Korbizje je bio optužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13]
Kritike
[uredi | uredi izvor]Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15]
Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17]
Uticaj
[uredi | uredi izvor]Le Korbizje je revolucionisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18]
Zanimljivosti
[uredi | uredi izvor]Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.[19]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „The Architectural Work of Le Corbusier, an Outstanding Contribution to the Modern Movement”. Pristupljeno 14. 10. 2016.
- ^ a b v Journel 2015, str. 32.
- ^ Marc Solitaire, Le Corbusier et l'urbain – la rectification du damier froebelien, pp. 93–117.
- ^ Actes du colloque La ville et l'urbanisme après Le Corbusier, éditions d'en Haut 1993 –. . ISBN 978-2-88251-033-4. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć) - ^ Marc Solitaire, Le Corbusier entre Raphael et Fröbel, pp. 9–27, Journal d'histoire de l'architecture N°1, Presses universitaires de Grenoble 1988 –. . ISBN 978-2-7061-0325-4. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=
(pomoć) - ^ Journel 2015, str. 48–9.
- ^ Choay 1960
- ^ Riley 2004, str. 382.
- ^ Riley 2004, str. 383.
- ^ Brott, Simone (2013). „In the Shadow of the Enlightenment Le Corbusier, Le Faisceau and Georges Valois”. Proceedings of the Society of Architectural Historians, Australia and New Zealand. 2 (30): 777—789.
- ^ After becoming a wartime resistance fighter, Georges Valois was arrested and died in a Nazi concentration camp.
- ^ Celik 1997, str. 4
- ^ Antliff 2007.
- ^ André Malraux, funeral oration for Le Corbusier, 1 September 1965, cited in Journal (2015), p. 3.1
- ^ Rybcznski, Witold, Time magazine, 8 June 1998.
- ^ Antliff, Mark (1997). „La Cité francaise: George Valois, Le Corbusier, and Fascist Theories of Urbanism”. Ur.: Antliff, Mark; Affron, Matthew. Fascist Visions: Art and Ideology in France and Italy. Princeton University Press. str. 134—170. ISBN 978-0-691027388.
- ^ Le Corbusier. Urbanism 1. str. 39.
- ^ „Le Corbusier – enfant terrible of Modernist Architecture? / Pash Living Blog”. pash-living.co.uk. Arhivirano iz originala 29. 11. 2016. g. Pristupljeno 27. 10. 2018.
- ^ „Stara čaršija”. toknjazevac.org.rs. Arhivirano iz originala 09. 05. 2020. g. Pristupljeno 2. 5. 2020.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Antliff, Mark (2007). Avant-Garde Fascism: The Mobilization of Myth, Art, and Culture in France, 1909–1939. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-9047-3.
- Celik, Zeynep (28. 7. 1997). Urban Forms and Colonial Confrontations: Algiers under French Rule. University of California Press. str. 4. ISBN 978-0520204577.
- Choay, Françoise (1960). Le Corbusier. George Braziller, Inc. str. 10—11. ISBN 978-0-8076-0104-4. [Pretplata neophodna (pomoć)].
- Le Corbusier sociolog urbanizmu, Sophie Daria, Odeon Praha 1967.
- Savremena arhitektura, Udo Kulterman, Novi Sad 1971.
- Atinjska povelja Le Corbusier Beograd 1965.
- Arwas, Victor (1992). Art Deco. Harry N. Abrams Inc. ISBN 978-0-8109-1926-6.
- Sarbjit Bahga, Surinder Bahga (2014). Le Corbusier and Pierre Jeanneret: The Indian Architecture. CreateSpace. ISBN 978-1495906251.
- Bony, Anne (2012). L'Architecture moderne. Larousse. ISBN 978-2-03-587641-6.
- Behrens, Roy R (2005). Cook Book: Gertrude Stein, William Cook and Le Corbusier. Bobolink Books. ISBN 978-0-9713244-1-1.. Dysart, Iowa. .
- Brooks, H. Allen (1999). Le Corbusier's Formative Years: Charles-Edouard Jeanneret at La Chaux-de-Fonds. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-07582-2., Paperback Edition. .
- Eliel, Carol S (2002). L'Esprit Nouveau: Purism in Paris, 1918–1925. New York: Harry N. ISBN 978-0-8109-6727-4.. Abrams, Inc. .
- Curtis, William J.R. (1994). Le Corbusier: Ideas and Forms. Phaidon. ISBN 978-0-7148-2790-2.
- Frampton, Kenneth (2001). Le Corbusier., London, Thames and Hudson.
- Jencks, Charles (2000). Le Corbusier and the Continual Revolution in Architecture. The Monacelli Press. ISBN 978-1-58093-077-2..
- Jornod, Naïma and Jornod, Jean-Pierre. Le Corbusier (Charles Edouard Jeanneret), catalogue raisonné de l'oeuvre peint. Skira. 2005. ISBN 978-88-7624-203-8.
- Journel, Guillemette Morel (2015). Le Corbusier- Construire la Vie Moderne (na jeziku: French). Editions du Patrimoine: Centre des Monument Nationaux. ISBN 978-2-7577-0419-6.
- Korolija Fontana-Giusti, Gordana. 'Transgression and Ekphrasis in Le Corbusier’s Journey to the East' in Transgression: Towards the Expanded Field in Architecture. London: Routledge. 2015. str. 57—75. ISBN 978-1-13-881892-7., edited by Louis Rice and David Littlefield. .
- Le Corbusier (1925). L'Art décoratif d'aujourdhui (na jeziku: French). G. Crés et Cie.
- Le Corbusier (1923). Vers une architecture (na jeziku: French). Flammarion (1995). ISBN 978-2-0812-1744-7.
- Dumont, Marie-Jeanne, ur. (2002). Le Corbusier- Lettres a ses maitres (na jeziku: French). Editions du Linteau.
- Solitaire, Marc (2016). Au retour de La Chaux-de-Fonds: Le Corbusier & Froebel. ISBN 978-2-9545239-1-0., editions Wiking. .
- Riley, Noël (2004). Grammaire des Arts Décoratifs (na jeziku: French). Flammarion.
- Von Moos, Stanislaus (2009). Le Corbusier: Elements of A Synthesis., Rotterdam, 010 Publishers.
- Weber, Nicholas Fox (2008). Le Corbusier: A Life. ISBN 978-0-375-41043-7., Alfred A. Knopf. .
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- Le Korbizje na sajtu Enciklopedija Britanika
- Le Corbusier architectural drawings, 1935–1961. Held by the Department of Drawings & Archives, Avery Architectural & Fine Arts Library, Columbia University.
- Fondation Le Corbusier Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. februar 2010) – Official site
- Le Corbusier on Artsy.net
- Le Corbusier's Working Lifestyle: 'Working with Le Corbusier'
- Plummer, Henry. Cosmos of Light: The Sacred Architecture of Le Corbusier
- „Le Corbusier and the Sun”. solarhousehistory.com. 28. 10. 2013.
- Le Corbusier quotations
- Le Corbusier - Design Dictionary Architect and designer Le Corbusier.
- Images of the Ministry of National Education and Public Health, Rio de Janeiro
- Le Corbusier in Artfacts.Net