Pređi na sadržaj

Medicina u srednjovekovnom islamskom svetu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

U istoriji medicine, „islamska medicina“ takođe poznata kao „arapska medicina“ jeste medicinska nauka razvijena na Bliskom istoku. Stručna dela islamske medicine su obično napisana na arapskom jeziku, koji je bio lingua francaa islamske civilizacije.[1][2]

Medicina je bila centralni deo srednjovekovne islamske kulture. Ovaj period je nazvan Zlatnim dobom islama i trajao je od osmog do četrnaestog veka.[3] Ekonomski i društveni položaj pacijenta u velikoj meri je odredio vrstu nege koja se traži i dobija. Islamska medicina je usvojila, sistematizovala i razvila medicinska znanja klasične antike, uključujući glavne tradicije Hipokrata, Galena i Dioskorida.[4] Tokom postklasične ere, bliskoistočna medicina je bila najnaprednija na svetu, integrišući koncepte moderne grčke, rimske, mesopotamske i persijske medicine, kao i drevnu indijsku tradiciju ajurvede, istovremeno čineći i uvodeći brojne napretke i inovacije. Islamska medicina, zajedno sa poznavanjem klasične medicine, kasnije je pozitivno valorizovano i postala je deo kanona srednjovekovne medicine Zapadne Evrope, nakon što su se evropski lekari upoznali sa islamskim medicinskim autorima tokom renesanse 12. veka.[5]

Islamska medicina je u početku bila formirana na tradiciji, uglavnom teorijskom i praktičnom znanju razvijenom u Arabiji i poznatom u Muhamedovo vreme, drevnoj helenističkoj medicini kao što je junani medicini, staroindijskoj medicini kao što je Ajurveda i drevnoj iranskoj medicini Akademija Gundišapura. Dela starogrčkih i rimskih lekara, Hipokrata,[6] Galena i Dioskorida takođe su imala trajan uticaj na bliskoistočnu medicinu.[7]

Intelektualna radoznalost i otvorenost bili su na samom vrhuncu u ovoj eri. Tokom zlatnog doba islama, naučnici i akademici su tražili, sistematizovali i unapređivali klasično učenje sa izrazitom marljivošću, tako da je arapska nauka postala najnaprednija na svetu.[8] Oftalmologija je bila najuspešnija grana medicine koja je istraživana u ovom periodu, pri čemu su radovi Ibn Hejsam ostali su autoritet u ovoj oblasti sve do ranog modernog doba.[9]

Spisi srednjovekovnih lekara iz islamskog sveta su i danas važni za istoričare medicine i lekare.[10]

Istorija, poreklo i izvori[uredi | uredi izvor]

Usvajanje medicinskog znanja susednih ili novoosvojenih paganskih civilizacija od strane novoformiranog islamskog društva moralo je biti u skladu sa verovanjima islama. U početku, proučavanje i praksa medicine shvatani su kao čin pobožnosti, zasnovan na principima imana (vere) i tavakula (poverenje).[11][12]

Muhamedova mišljenja o zdravstvenim pitanjima i navikama o vođenju zdravog života rano su sakupljena i uređena kao poseban korpus spisa pod naslovom Ṭibb an-Nabī („Prorokova medicina“). U 14. veku, Ibn Haldun, u svom delu Mukadima daje kratak pregled onoga što je nazvao „umetnošću i zanatom medicine“, odvajajući medicinsku nauku od religije:[13]

Lekari u ranom periodu islama[uredi | uredi izvor]

Najverovatnije je da su arapski lekari naučili o grčko-rimskoj i kasnoj helenističkoj medicinu kroz direktan kontakt sa lekarima koji su radili u novoosvojenim krajevima, a ne čitajući originalna ili prevedena dela. Postepeno premeštanje centra islamskog sveta u Damask je možda olakšalo ovaj kontakt, pošto je sirijska medicina bila deo te drevne tradicije. Poznata su imena dvojice hrišćanskih lekara: Ibn Ahal je radio na dvoru Muavija I, osnivača dinastije Omejadi. Halifa je zloupotrebio svoje znanje da bi se trovanjem ubio svoje neprijatelje

Ovi izvori svedoče o tome da su lekari islamskog društva u nastajanju bili upoznati sa klasičnim medicinskim tradicijama već u vreme Omajada. Medicinsko znanje je verovatno stiglo iz Aleksandrije i verovatno je da su su ga preneli sirijski naučnici ili prevodioci.[14]

Medicina tokom islamskog perioda[uredi | uredi izvor]

Islamska medicinska tradicija nastajala je tokom srednjovekovnog perioda (oko 650–1500) i imala je veliki uticaj na živote ljudi kao postavljanje temelja za buduću medicinu, uključujući sadašnju modernu zapadnu medicinu.[15] Ova tradicija je ostvarila trajan uticaj jer je doprinela evropskoj medicini i nastavila je da utiče na savremenu medicinsku praksu.[15]

7–9 vek: usvajanje ranijih tradicija[uredi | uredi izvor]

Naučnici raspravljaju o medicini, iz srednjovekovnog islamskog rukopisa

Vrlo mali broj izvora pruža informacije o tome kako je islamsko društvo steklo bilo kakvo medicinsko znanje. Pretpostavlja se da je lekar po imenu Abdalmalik bin Abgar el-Kinani iz Kufe u Iraku radio na medicinskom fakultetu u Aleksandriji pre nego što je postao deo dvora kalifa Umara II. ʿUmar je preneo medicinsku školu iz Aleksandrije u Antiohiju.[16] Takođe je poznato da su članovi Gondišapurska akademije putovali u Damask. Akademija Gondišapura je ostala aktivna sve vreme Abasidskog kalifata.[17]

Važan izvor iz druge polovine 8. veka je delo Džabira ibn Hajana „Knjiga o otrovima“. On u delu citira ranije radove u arapskim prevodima, koji su mu bili dostupni, uključujući Hipokrata, Platona, Galena, Pitagoru i Aristotela, a pominje i persijska imena nekih lekova i lekovitih biljaka.

Godine 825, abasidski kalif El-Mamun je osnovao Kuću mudrosti (arap. بيت الحكمة) u Bagdadu, po uzoru na slične ranije institucije. U Kući mudrosti su prevedena sva dostupna dela iz antičkog sveta, uključujući Galena, Hipokrata, Platona, Aristotela, Ptolomeja i Arhimeda.

Trenutno se shvata da je rana islamska medicina uglavnom dobijana direktno iz grčkih izvora sa Aleksandrijske akademije, prevedenih na arapski jezik; izgleda da je uticaj persijske medicinske tradicije bio ograničen, iako su persijski lekari bili upoznati i sa grčkim izvorima.[18]

Važan izvor iz druge polovine 8. veka je Džabir ibn Hajan „Knjiga o otrovima“. On isključivo citira ranija dela kojima je imao pristup kroz prevode na arapski, uključujući Hipokrata, Platona, Galena, Pitagoru i Aristotela, a pominje i persijska imena nekih lekova i lekovitih biljaka.

Tokom 825, abasidski kalif El-Mamun je osnovao Kuću mudrosti (arap. بيت الحكمة) u Bagdadu, po uzoru na slične ranije institucije. U Kući mudrosti su prevedena sva dostupna dela iz antičkog sveta, uključujući Galena, Hipokrata, Platona, Aristotela, Ptolomeja i Arhimeda.

Trenutno se shvata da je rana islamska medicina sticala znanja direktno iz grčkih izvora sa Aleksandrijske akademije, prevedenih na arapski jezik; izgleda da je uticaj persijske medicinske tradicije bio ograničen, iako su persijski lekari bili upoznati i sa grčkim izvorima.[19]

Rani islamski lekari su bili upoznati sa Hipokratovim životom i bili su svesni činjenice da je njegova biografija delimično konstruk, legenda. Lekar Pavle Eginski živeo je u Aleksandriji u vreme muslimanskih osvajanja. Čini se da su njegova dela korišćena kao važna referenca od strane ranih islamskih lekara, i često su citirana od Razesa do Avicene. Pavle Eginski pruža direktnu vezu između kasne helenističke i rane islamske medicinske nauke.[20]

Galen je jedan od najpoznatijih naučnika i lekara klasične antike. Danas su originalni tekstovi nekih njegovih dela, kao i detalji njegove biografije, izgubljeni, a nama su poznati samo zato što su prevedeni na arapski jezik.[21] Džabir ibn Hajan često citira Galenove knjige, koje su bile dostupne u ranim arapskim prevodima. Rani prevodi njegovih dela su mogli biti dostupni i pre 8. veka; najverovatnije su prevedeni sa sirijskog ili persijskog.[22]

Pristup medicini[uredi | uredi izvor]

Medicina u srednjovekovnom islamskom svetu je često bila direktno povezana sa hortikulturom. Voće i povrće su bili dovedeni u vezu sa zdravljem i blagostanjem, iako je navođeno da voće ili povrće ima svojstva koja ne odgovaraju činjenicama koje danas prepoznaje savremena medicina.[23] Upotreba humoralne teorije je takođe bila važan deo medicine u ovom periodu, što je uticalo na način uspostavljanja dijagnoze i samog tretmana pacijenata. Ova vrsta medicine je uglavnom bila holistička, sa fokusom na životnu sredinu i način ishrane.[24] Ova medicina je bila veoma individualistička jer bi svaka osoba koja je tražila medicinsku pomoć dobila različite savete u zavisnosti ne samo od bolesti, već i od načina života. Osnova teorije je značila da se svaka osoba mora lečiti u zavisnosti od toga da li je njen humor vruć, hladan, melanholični ili koleričan.[25]

Upotreba biljaka u medicini bila je prilično uobičajena u ovoj eri, a za većinu biljaka koje se koriste u medicini su navođene koristi ili opasnosti po pacijenta.[26]

Lekari i naučnici[uredi | uredi izvor]

Autoritet velikih lekara i naučnika zlatnog doba islama je uticao na umetnost i nauku medicine tokom mnogih vekova. O njihovim konceptima i idejama o medicinskoj etici se i danas raspravlja, posebno u islamskim delovima sveta. Njihove ideje o ponašanju lekara i odnosu lekar-pacijent razmatraju se kao potencijalni uzori za današnje lekare.[27][28]

Imam Ali ibn Musa el-Rida[uredi | uredi izvor]

Njegova rasprav Zlatni traktat bavi se medicinskim lečenjem i održavanjem dobrog zdravlja, a posvećena je kalifi Mamunu.[29] U njegovo vreme smatrana je važnim književnim delom u nauci o medicini i najdragocenijim medicinskim traktatom sa stanovišta muslimanske verske tradicije. Počastvovan je naslovom zlatni traktat jer je Mamun naredio da se napiše zlatnim mastilom.[30] El-Rida je bio pod uticajem koncepta humoralne medicine.[31]

Ali ibn Sahl Raban el-Tabari[uredi | uredi izvor]

Prvu enciklopediju medicine na arapskom jeziku[32] napisao je persijski naučnik Ali ibn Sahl Raban el-Tabari pod naslovom Firdous al-Hikmah (Raj mudrosti). Napisana je u sedam delova, oko 860. i bila je posvećena kalifu el-Mutavakilu. Na enciklopediju su uticali grčki lekari, Hipokrat, Galen, Aristotel i Dioskurid. El-Tabari je pionir u oblasti razvoja dečje psihologije. Isticao je jake veze između psihologije i medicine, kao i potrebu za psihoterapijom i savetovanjem u terapijskom tretmanu pacijenata. Njegova enciklopedija je takođe raspravljala o uticaju Sušrute i Čarake na medicinu,[33] uključujući psihoterapiju.[34]

Muhamed bin Said el-Tamimi[uredi | uredi izvor]

El-Tamimi, lekar (um. 990) postao je poznat po veštini sastavljanja lekova, posebno teriaka, protivotrov. Njegova dela, od kojih mnoga više nisu sačuvana, citiraju kasniji lekari. El-Tamimi je proširio znanja nasleđena iz antike o svojstvima biljaka i minerala, čime se isticao u ovoj oblasti.[35]

Hali Abas[uredi | uredi izvor]

Hali Abas (umro 994. godine nove ere), takođe poznat kao Hali Abas, bio je poznat po delu koje je Kitabu el-Maliki preveo kao Kompletna knjiga medicinske umetnosti,kasnije poznatije kao Kraljevska knjiga. Smatra se jednim od velikih klasičnih dela islamske medicine. Za razliku od mnogih dela ove epohe, njiga nije sadržala pominjanje magije i astrologije u medicinskoj praksi. Ovu knjigu je preveo Konstantin i korišćena je kao udžbenik hirurgije u školama širom Evrope. Kraljevska knjiga je zadržala isti nivo slave kao i Avicenin Kanon tokom srednjeg veka pa sve do modernog doba. Jedan od najvećih doprinosa koji je Hali Abas dao medicinskoj nauci bio je opis kapilarne cirkulacije koji se nalazi u Kraljevskoj knjizi.[36]

Razi[uredi | uredi izvor]

Razi (r. 865) bio je jedan od najsvestranijih naučnika islamskog zlatnog doba. Lekar, alhemičar i filozof, rođen u Persiji, najpoznatiji je po svojim medicinskim radovima, ali je napisao i botanička i zoološka dela, kao i knjige o fizici i matematici. Njegov rad su veoma poštovali lekari i naučnici iz 10./11. veka Biruni i al-Nadim, koji su beležili biografske podatke o al-Raziju, i sastavljali spiskove i davali komentare njegovih spisa. Mnoge njegove knjige su prevedene na latinski, a on je ostao jedan od neprikosnovenih autoriteta u evropskoj medicini sve do 17. veka.

U medicinskoj teoriji, Razi se uglavnom oslanjao na Galenov rad, ali je posebnu pažnju posvetio pojedinačnom slučaju, naglašavajući da se svaki pacijent mora tretirati individualno, a njegov naglasak na higijeni i ishrani odražava ideje i koncepte empirijske hipokratske škole. Rhazes je razmatrao uticaj klime i godišnjeg doba na zdravlje i blagostanje, vodio računa da u sobama pacijenata uvek bude čist vazduh i odgovarajuća temperatura i prepoznao je vrednost prevencije kao i potrebu za pažljivim dijagnoza i prognoza.[37][38]

Kitab-al Hawi fi al-tibb (Sveobuhvatna knjiga medicine, Continens Liber, Vrli život) je bilo jedno od najvećih al-Razijevih dela, zbirka medicinskih beleški koje je pravio tokom svog života. u vidu izvoda iz njegovog čitanja i zapažanja iz sopstvenog medicinskog iskustva.[39][40][41] U svom objavljenom obliku, sastoji se od 23 toma. Al-Razi citira grčke, sirijske, indijske i ranije arapske radove, a uključuje i medicinske slučajeve iz sopstvenog iskustva. Svaki tom se bavi određenim delovima teka ili bolestima koje pogađaju određeni deo tela.

Al-Havi je bio visokocenjeni medicinski udžbenik na većini evropskih univerziteta. Do sedamnaestog stoleća je delo smatrano za najsveobuhvatnije delo koje je ikada napisao naučnik medicine.[42] Prvi put ga je na latinski preveo 1279. godine Faraj ben Salim, lekar sicilijansko-jevrejskog porekla kojeg je zaposlio Karlo I Anžujski.

Avicena[uredi | uredi izvor]

Levo: Jedna od najstarijih kopija Kanona Medicine, oko 1030. Desno: Kanon medicine, štampan u Veneciji 1595.

Ibn Sina, poznatiji na zapadu kao Avicena, bio je persijski polihistor i lekar iz desetog i jedanaestog veka. Bio je poznat po svojim naučnim radovima, ali posebno po delima o medicine.[43] Opisan je kao „otac rane moderne medicine”.[44] Ibn Sina je zaslužan za mnoga različita medicinska zapažanja i otkrića kao što je prepoznavanje mogućnosti prenosa bolesti vazdušnim putem, pružanje uvida u mnoga psihijatrijska stanja, davanje preporuke za upotrebu klešta u komlikovanim porođajima, razlikovanje centralne od periferne paralize lica i opisivanje gvinejskog crva infekcija i neuralgija trigeminusa.[45] Napisao je dve knjige, od čega je najpoznatija Kanon medicine. Napisao je i Knjigu o lečenju. Njegovi drugi radovi obuhvataju teme poput anđelologije, lekove za srce i lečenje bolesti bubrega.[43]

Avicenina medicina je postala reprezentativna za islamsku medicinu uglavnom zbog njegovog čuvenog dela al-Canon fi al Tibb ( Kanon medicine).[46] Knjiga je prvobitno korišćena kao udžbenik za predavače i studente medicinskih nauka na medicinskom fakultetu Avicena.[46] Knjiga je podeljena u pet tomova: prvi tom je zbornik medicinskih principa, drugi je referenca za pojedinačne lekove, treći sadrži bolesti koje pogađaju specifične organe, četvrti govori o sistemskim bolestima i sadrži deo o preventivinim zdravstvenim merama, a peti sadrži opise složenih lekova.[47] Kanon je bio veoma uticajan na medicinske škole i na kasnije medicinske pisce.[46]

Ibn Butlan[uredi | uredi izvor]

Ibn Butlanov Tacuinum sanitatis, 2. polovina 15. veka

Ibn Butlan bio je arapski lekar koji je radio u Bagdadu tokom islamskog zlatnog doba.[48] Poznat je kao autor knjige Taqwim al-Sihhah (Održavanje zdravlja; تقويم الصحة), na Zapadu, najpoznatijeg pod prevodom Tacuinum Sanitati (ponekad Taccuinum Sanitatis).[49]

Delo je tretiralo pitanja higijene, dijetetike i vežbanja. Naglašava se prednosti redovne pažnje na lično fizičko i mentalno blagostanje. Smatra se da je kontinuirana popularnost i objavljivanje knjige u šesnaestom veku primer uticaja koji je arapska kultura imala na ranu modernu Evropu.[50][51]

Njegovi drugi radovi su knjige:

  • Taqwim al-Sihha (تقويم الصحة)
  • Da'avat al-ateba'
  • Al-maqalat al-Mokhtarat fi tadbir al-amrad al-a'rezat al-aksar bel taghziat Ma'loofat
  • Resalat fi shari al-raghigh va taghlib al-bai'd
  • Maqalat fi an al-foroj ahar men al-farkh
  • Al-maqalat al-mesriat fi monaghezat Ali Ibn Ridwan
  • Maqal fi al-qorban al-moqadas (مقال في القربان المقدس)[52]

Doprinosi medicini[uredi | uredi izvor]

Ljudska anatomija i fiziologija[uredi | uredi izvor]

Tvrdi se da je značajan napredak u poznavanju ljudske anatomije i fiziologije napravio Ibn al-Nafis, ali je malo verovatno da je do otkrića došao kroz seciranje leševa jer „al-Nafis nam kaže da je izbegavao praksu seciranja zbog šerijata i sopstvenog „saosećanja“ prema ljudskom telu“.[53][54]

Smatralo se da je kretanje krvi kroz ljudsko telo poznato zahvaljujući radu grčkih lekara.[55] Međutim, postavljalo se pitanje kako je krv tekla iz desne komore srca u levu komoru, pre nego što se krv pumpa u ostatak tela.[55] Prema Galenu u 2. veku, krv je dospela u levu komoru kroz nevidljive prolaze u septumu.[55] Ibn el-Nafis, sirijski lekar iz 13. veka, smatra da je prethodna izjava o protoku krvi iz desne komore u levu lažna.[55] Ibn el-Nafis je otkrio da je ventrikularni septum neprobojan, da mu nedostaje bilo kakva vrsta nevidljivih prolaza, pokazujući da su Galenove pretpostavke lažne.[55] Ibn el-Nafis je otkrio da se krv u desnoj komori srca umesto toga prenosi na levu preko pluća.[55] Ovo otkriće je bilo jedan od prvih opisa plućne cirkulacije krvi,[55] iako su njegovi spisi o ovoj temi ponovo otkriveni tek u 20. veku,[56] a kasnije nezavisno otkriće engleskog lekara Vilijama Harvija je usmreilo pažnju šire javnosti na ova dela.[57]

Prema starim Grcima, vizija se smatrala vizuelnim duhom koji izvire iz očiju koji je omogućavao opažanje predmeta.[58] Irački naučnik iz 11. veka Ibn Hejsam razvio je radikalno novi koncept shvatanja ljudskog vida.[58] On je smatrao da je oko optički instrument.[58] Opis anatomije oka naveo ga je da postavi osnovu za svoju teoriju formiranja slike, koja se objašnjava prelamanjem svetlosnih zraka koji prolaze između dva medija različite gustine.[58] Ibn el-Haitham je razvio ovu novu teoriju o vidu na osnovu eksperimentalnih istraživanja.[58] U 12. veku, njegova Knjiga o optici je prevedena na latinski i bila je proučavana kako u islamskom svetu tako i u Evropi sve do 17. veka.[58]

Ahmad ibn Abi el-Ašat, poznati lekar iz Mosula, u Iraku, opisao je fiziologiju stomaka kod živog lava u svojoj knjizi al-Quadi wa al-muqtadi.[59] Naredni stručni tekst na istu temu nastao je 900 godina kasnije.[59]

El-Bagdadijevo otkriće nije izazvalo veliku pažnju njegovih savremenika, jer su podaci prilično skriveni u detaljnom prikazu geografije, botanike, spomenika Egipta, kao i o gladi i njenim posledicama. Nikada nije objavio svoja anatomska zapažanja u posebnoj knjizi, kao što mu je bila namera.[60]

Moderna islamska medicina[uredi | uredi izvor]

Trenutni medicinski obrazovni sistem ima tendenciju da ignoriše i zanemaruje određene periode medicine, uključujući istorijat islamske medicine.[61] Obnova starih tradicija islamske medicine moglo bi biti veoma korisno u svakodnevnoj praksi.[61]

Lekovi[uredi | uredi izvor]

Doprinosi srednjovekovnog islama uključivali su upotrebu biljaka kao vrste leka ili leka. Srednjovekovni islamski lekari koristili su prirodne supstance kao izvor lekovitih lekova — uključujući Papaver somniferum Linnaeus, mak, i Cannabis sativa Linnaeus, konoplju.[62] U predislamskoj Arabiji nisu bili poznati ni mak ni konoplja.[62] Konoplja je uneta u islamske zemlje u devetom veku iz Indije preko Persije i grčke kulture i medicinske literature.[62] Grk, Dioskorid,[63] koji je prema Arapima najveći botaničar antike, preporučivao je seme konoplje za „gašenje genitalija“ i njen sok za bolove u ušima.[62] Ali el-Ruhavi je verovao da lekar mora da bude botaničar i razumeti farmakološke karakteristike različitih morfoloških delova. Počevši od 800. godine i duže od dva veka, upotreba maka bila je ograničena na terapeutsko područje.[62] Međutim, doze su često premašivale medicinske potrebe i korišćene su više puta uprkos onome što je prvobitno preporučeno. Mak je propisala Masavai za ublažavanje bolova usled kamena u žučnoj kesi, za groznicu, loše varenje, bolove u očima, glavi i zubima, pleuritis i izazivanje sna.[62] Iako je mak imao lekovita svojstva, Ali el-Tabari je objasnio da je ekstrakt lišća maka smrtonosan i da ekstrakte i opijum treba smatrati otrovnim.[62]

Hirurgija[uredi | uredi izvor]

Razvoj i rast bolnica u drevnom islamskom društvu proširio je medicinsku praksu na ono što je trenutno poznato kao hirurgija. Hirurške procedure su bile poznate lekarima tokom srednjeg veka zbog ranijih tekstova koji su uključivali opise postupaka.[64] Prevodi predislamskih medicinskih izdanja bila je osnovna literatura za generacije lekara i hirurga. Hirurgiju su retko praktikovali lekari kao i druga medicinski radnici, zbog veoma niske stope uspeha, iako su raniji zapisi davali povoljne ishode za određene operacije.[64] U drevnom islamu bilo je mnogo različitih vrsta hirurških zahvata, posebno u oblasti oftalmologije.

Puštanje krvi i kauterizacija su bile tehnike koje su lekari široko koristili u drevnom islamskom društvu, kao terapija za lečenje pacijenata. Ove dve tehnike su se obično praktikovale zbog širokog spektra bolesti koje su lečili.[65] Puštanje krvi, hirurško uklanjanje krvi, korišćeno je da se pacijent izleči od lošeg humora koji se smatrao štetnim po zdravlje.[66][66][66]

Testiranje lekova[uredi | uredi izvor]

Da bi se procenila bezbednost lekova biljnog porekla, postoje određena klinička ispitivanja i eksperimenti koji se vrše kako bi se osigurala bezbednost lekova na ljudima. Određene metode kao što su in vivo i in vitro metode su neki od prvih koraka u proceni leka.[67] Ovi procesi koriste životinje i oni su razvijeni na način koji će oponašati ljudske uslove da bi se videlo kakvi su efekti biljnih lekova.[67]

Tretman[uredi | uredi izvor]

Hirurzi su pomagali pacijentima sa očnim komplikacijama kao što su trahom i katarakta.[68][68]

U srednjovekovnoj islamskoj literaturi smatralo se da su metode za lečenje katarakte u srednjovekovnom islamu bila je poznata kroz prevode ranijih publikacija o ovoj tehnici.[69][69]

Anestezija i antiseptici[uredi | uredi izvor]

I u modernom društvu i u srednjovekovnom islamskom društvu, anestezija i antisepsa su važni aspekti hirurgije. Pre razvoja anestezije i antisepse, hirurgija je bila ograničena na frakture, dislokacije, traumatske povrede koje su rezultirale amputacijom i poremećaje mokrenja ili druge uobičajene infekcije.[70] Drevni islamski lekari su pokušavali da spreče infekciju kada su obavljali lečeenje bolesnog pacijenta, na primer pranjem pacijenta pre procedure; prostor se često čistio „vinom, vinom pomešanim sa uljem ruže, samo uljem ruže, slanom vodom ili sirćetnom vodom“, koji imaju antiseptička svojstva.[70] Za prevenciju infekcija korišćene su razne biljke i smole, uključujući tamjan, smirnu, kasiju i druge biljke, iako je nemoguće tačno znati koliko su ovi tretmani bili efikasni u prevenciji sepse.

Upotreba opijuma za ublažavanje bolova bila je poznata od davnina; islamski lekari su takođe koristili druge lekove za lečenje bolova. Poznato je da neki od ovih lekova, posebno opijum, izazivaju pospanost, a neki savremeni naučnici su tvrdili da su ovi lekovi korišćeni u cilju da osoba izgubi svest pre operacije, baš kao što to čine savremeni anestetici. Međutim, nema jasne reference o takvoj upotrebi pre 16. veka.[70]

Islamski učenjaci su uveli živu(II) hlorid za dezinfekciju rana.[71]

Etika[uredi | uredi izvor]

Lekari poput Razija, Avicene i Ibn el-Nafisom pisali su o važnosti morala u medicini i možda su zajedno kreirali prvi koncept etike ili praktične filozofije u islamskoj medicini.[72][73] Razi je smatrao da je važno ne samo da lekar bude stručnjak u svojoj oblasti, već i da bude uzor.[74]

Bolnice[uredi | uredi izvor]

Mnoge bolnice su razvijene tokom ranog islamskog doba.[75]

Omajadskom kalifu El Valid I se često pripisuje izgradnja prvog bimaristana (termin za bolnicu u islamskom svetu), u Damasku 707. godine nove ere.[76] Bimaristan je imao osoblje plaćenih lekara i dobro opremljenu ambulantu.[77] Lečili su slepe, gubavce i druge invalide, a takođe je odvajala bolesnike od gube od ostalih bolesnika.[77] Neki smatraju da ovaj bimaristan nije ništa drugo do lepersorija jer je odvajao samo pacijente sa leprom.[76] Prva prava islamska bolnica izgrađena je za vreme vladavine kalifa Haruna al-Rašida (786–809).[78] Kalif je pozvao sina glavnog lekara, Džabrila ibn Buhtišua na čelo novog bagdadskog bimaristana. Bolnica se proslavila i dovela je do razvoja i otvaranja drugih bolnica u Bagdadu.[78][79]

Bimaristan u Granadi

U bimaristanima[80] je pružana pomoć svim ljudima bez obzira na njihovu rasu, veru, državljanstvo ili pol.[81] U vakufskim dokumentima se navodi da niko nikada nije smeo biti odbijen.[82] Krajnji cilj svih lekara i bolničkog osoblja bio je da rade zajedno kako bi pomogli pacijenatimaa.[82] Nije bilo vremenskog ograničenja koje pacijent može da provede;[83] U dokumentima vakufa se navodi da je bolnica dužna da zadrži sve pacijente dok se potpuno ne oporave.[81] Muškarci i žene primani su u odvojeno, ali bolnička krila za muškarce i žene su bili podjednako opremljeni.[81][82] Posebna odeljenja su dalje izdeljena na one za mentalne bolesti, zarazne bolesti, nezarazne bolesti, hirurgiju i očne bolesti.[82][83] O pacijentima su se brinule medicinske sestre i osoblje istog pola.[83] Svaka bolnica je imala salu za predavanja, kuhinju, apoteku, biblioteku, džamiju i povremeno kapelu za hrišćanske pacijente.[83][84] Muzičari su bili često angažovani da uteše i razvesele pacijente.[83]

Bolnica nije bila isključivo mesto za lečenje pacijenata: služila je i kao medicinska škola za obrazovanje i obuku učenika.[85] Islamske bolnice su prve vodile pisanu evidenciju stanja pacijenata i procesa njihovog lečenja.[85] Studenti su bili odgovorni za vođenje ovih zapisa o pacijentima, koje su kasnije uređivali lekari i referencirali se na zapisnike u budućim tretmanima.[86]

Tokom ove ere, licenciranje lekara postalo je obavezno u Abasidskom kalifatu.[87] 931. godine nove ere, kalif El-Muktadir je saznao za smrt jednog od svojih podanika zbog lekarske greške.[88] Odmah je naredio svom muhtasibu Sinanu ibn Thabitu da spreči doktore da rade dok ne polože pregled.[87][88] Od ovog trenutka, bili su obavezni ispiti za licenciranje i samo kvalifikovanim lekarima je bilo dozvoljeno da rade medicinu.[87][88]

Medicinsko obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Kao i u drugim oblastima ovom istorijskom periodu, mnogi ambiciozni lekari su učili od porodice i šegrtovanja sve dok nisu počeli da se koriste medžlisi, bolnička obuka i na kraju medrese. Postoji nekoliko primera samoobrazovanja kao što je Ibn Sina, ali studente bi uglavnom podučavao lekar koji poznaje teoriju i praksu. Učenici bi obično pronašli nastavnika koji je bio u srodstvu ili nepovezan, što je uglavnom dolazilo po cenu naknade. Oni koje su učili njihovi rođaci ponekad su vodili do poznatih genealogija lekara. Porodica Bukhtišu poznata je po tome što je skoro tri veka radila za bagdadske kalife.[89]

Pre početka drugog milenijuma nove ere, bolnice su postale popularni centri za medicinsko obrazovanje, gde su studenti bili obučavani direktno pod kontrolom lekara. Izvan bolnice, lekari bi predavali studentima u džamijama, palatama ili u javnosti.[90] Postao je prvi koji je uspostavio ono što bi se opisalo kao medicinska škola po tome što se njeno učenje fokusiralo isključivo na medicinu, za razliku od drugih škola koje su uglavnom podučavale fikh. Studenti su obično sami učili, slušali nastavnike u medžlisu, radili pod njihovim nadzorom u bolnicama i konačno su učili u medresama.[90] Sve ovo je dovelo do standardizacije i procesa provere medicinskog obrazovanja.

Tokom 639. godine nove ere, muslimani su osvojili i preuzeli kontrolu nad persijskim gradom Gondišapur. Iako je grad zauzet, većina bolnica i univerziteta koji su postojali ostavljeni su netaknuti sa ciljem da bi se kasnije koristili.[91]

Farmacija[uredi | uredi izvor]

Do formiranja farmacije kao nezavisne, jasno definisane profesije došlo je početkom devetog veka od strane muslimanskih učenjaka. Islamska farmakološka tradicija bila je rezultat mesopotamskih intelektualnih centara koji su podržavali razmenu ideja. Persijanci su sačuvali grčke ideje koje su ušle u islamsku farmakologiju.

Lekovi, hrana, pića, kozmetika i parfemi su korišćeni zbog različitih lekovitih svojstava. Lekovi su se sastojali od supstanci biljnog porekla koje potiču iz različitih regiona Azije. Farmakološki agensi su korišćeni kao tretmani spram efikasnosti u održavanju ravnoteže ljudskog tela. Grčki lekar Hipokrat je zaslužan za kategorizaciju bolesti kao neravnotežu apstraktnih kvaliteta hladnog, toplog, suvog i vlažnog. Dijeta je propisana kao tretman za neravnotežu da bi se uspostavila ravnoteža.[92]

Biruni navodi da je „farmacija postala nezavisna od medicine pošto su jezik i sintaksa odvojeni od kompozicije, znanje prozodije od poezije, a logika od filozofije, jer je [farmacijaa] pomoć [medicini] pre nego sluga“. Sabur Ibn Sahl je bio lekar (um. 869) koji je napisao prvi tekst o farmaciji u svojoj knjizi Akrabadin al-Kabir. Islamska farmacija je postigla implementaciju sistematske metode identifikacije supstanci na osnovu njihovih lekovitih svojstava. Pored toga, Sabur je napisao i tri druge knjige Pobijanje Hunejnove knjige o razlici između ishrane i laksativa; Traktat o snu i budnosti; i Zamena jednog leka drugim . Iako njegove radove nisu sprovodili državni organi, bili su široko prihvaćeni u medicinskim krugovima.[93] Grana farmakologije nastala je kao rezultat kontinuiteta i ekspanzije već postojećih civilizacija.

Žene i medicina[uredi | uredi izvor]

Tokom srednjovekovnog perioda, Hipokratovi traktati su postali široko rasprostranjeni od strane srednjovekovnih lekara, zbog praktičnosti i dostupnosti lekarima [94] Muslimanski kliničari su se obično pozivali na Hipokratove rasprave o ginekologiji i akušerstvu kada su raspravljali o ženskim bolestima.[94] Hipokratovi autori su povezivali opšte i reproduktivno zdravlje žena i organe i funkcije za koje se verovalo da nemaju parnjaka u muškom telu.[94]

Verovanja[uredi | uredi izvor]

Lekari koji su bili sledbenici Hipokratovom učenja smatrali su da je materica kriva za mnoge zdravstvene probleme kod žena, kao što je šizofrenija.[95] Oni su opisali matericu kao nezavisno bićee unutar ženskog tela. [95] Pretpostavljalo se da pomeranje materice izaziva mnoga zdravstvena stanja, a posebno menstrualni ciklus se takođe smatra ključnim za održavanje opšteg zdravlja žene.

Mnoga verovanja u vezi sa ženskim telima i njihovim zdravljem u islamskom kontekstu mogu se naći u religioznoj literaturi poznatoj kao „prorokov lek”. Ovi tekstovi sugerisali su da se muškarci drže podalje od žena tokom menstrualnog ciklusa, „jer je to pokvarena krv“, i zapravo bi mogla da naškodi onima koji dođu u kontakt sa njom.[96] Dato je mnogo saveta u vezi sa pravilnom ishranom kako bi se podstaklo zdravlje žena, a posebno plodnost. Na primer: dunja čini žensko srce nežnim i boljim; tamjan će dovesti do toga da žena rodi muško dete, konzumiranje lubenica u trudnoći povećaće šanse da dete bude dobrog karaktera i izgleda; urme treba jesti i pre porođaja da bi se podstaklo rađanje sinova i posle da bi se žena oporavila; peršun i plod palme stimulišu polni odnos; šparoge olakšavaju porođajne bolove; a jedenje vimena životinje povećava laktaciju kod žena.[97] Pored toga što se smatralo religiozno značajnom aktivnošću, seksualna aktivnost se smatrala zdravom u umerenim količinama i za muškarce i za žene. Međutim, bol i zdravstveni rizik povezan sa porođajem bili su toliko poštovani da su se žene koje su umrle tokom porođaja mogle biti smatrane mučenicama.[98] Upotreba molitvi i prizivanje Boga takođe su bili deo religioznog verovanja u vezi sa zdravljem žena.

Seksualni odnos i začeće[uredi | uredi izvor]

Nedostatak menstrualnog ciklusa kod žena objašnjavan je time da se menstrualna krv zaglavila u ženi. Metod za oslobađanje krvi bio je da žena traži brak ili seksualni odnos sa muškarcem.[99] I kod zdravih i kod bolesnih žena, opšte se verovalo da su polni odnos i rađanje dece nešto što sprečava da se žene razbole.[99] Smatralo se da nedostatak seksualnog odnosa dovodi do gušenje materice za koje se verovalo da je došlo do pomeranja materice unutar tela žene, a za uzrok ovog stanja je smatrana želja materice za spermom.[100]

Među arapskim medicinskim naučnicima postojao je konsenzus da je višak toplote, hladnoće, suvoće ili vlage u materici žene doveo do smrti fetusa.[101] Lekari koji su svoj rad bazirali na Hipokratovom učenju smatrali su da više hladnoće ili vrućine trudne žene utiče na to da li će žena imati muško ili žensko dete.[101] Razi je bio kritičan prema ovoj tački gledišta, navodeći da je moguće da žena bude hladna kada zatrudni ženskim fetusom, a zatim da ta žena poboljša svoje stanje i ponovo postane topla, što dovodi do toga da žena ima toplinu ali i dalje ima ženski fetus.[101] Razi zaključuje da muškost i ženstvenost ne zavise od topline kao što su mnogi njegovi kolege naučnici proglasili, već umesto toga zavise od dostupnosti jedne vrste semena.[101]

Neplodnost[uredi | uredi izvor]

Neplodnost je tretirana kao bolest, koja se može izlečiti ako se preduzmu odgovarajući koraci.[102][102]

Lečenje neplodnosti od strane arapskih medicinskih stručnjaka često zavisi od vrste teorije začeća koju slede.[103] Teorija dva semena kaže da žensko seksualno zadovoljstvo treba da bude maksimizirano kako bi se obezbedilo lučenje više semena i time maksimizirale šanse za začeće.[103] Ibn Sina preporučuje muškarcima da pokušaju da povećaju svoje penise ili da suze ženinu vaginu kako bi povećali ženino seksualno zadovoljstvo i time povećaju šanse za stvaranje potomstva.[103] Druga teorija začeća navodi kaže da je sperma jedina gameta i da je uloga ženskog tela isključivo za ishranu embriona.[103] Tretmani koje koriste sledbenici ove metode često uključuju lečenje neplodnih žena supstancama koje su slične đubrivu.[103] Jedan primer takvog tretmana je ubacivanje soka od smokve u matericu.[103] Recept za sok od smokava uključuje supstance koje su korišćene kao poljoprivredno đubrivo.[103]

Pobačaj[uredi | uredi izvor]

El-Tabari, inspirisan Hipokratom, veruje da pobačaj može biti uzrokovan fizičkim ili psihičkim iskustvima zbog kojih se žena ponaša na način koji izaziva udarce embriona, što ponekad dovodi do njegove smrti u zavisnosti od toga u kojoj je fazi trudnoće.[104] On je verovao da se u početnim fazama trudnoće fetus može vrlo lako izbaciti te da je sličan „nezrelom voću”.[104][104] Neki od fizičkih i psihičkih faktora koji mogu dovesti ženu do pobačaja su oštećenje dojke, veliki šok, iscrpljenost i dijareja.[104]

Kontracepcija[uredi | uredi izvor]

Dok je verovanje da su trudnoća i porođaj bili veoma važan deo islamske kulture, mnogi naučnici u medicini takođe prepoznaju važnost planiranja porodice, odnosno korišćenje kontracepcije i abortusa.[105] Upotreba kontraccije i primena abortusa su, za razliku od apstinencije, bili poželjniji, zbog verovanja u postojanje velikih lekovitih svojstava koja donosi seksualni odnos.[106] Teme kontracepcije i abortusa bila je veoma kontroverzna širom zapadnog sveta; međutim, u islamskoj kulturi, zbog veza između ženskog reproduktivnog zdravlja i opšteg blagostanja, srednjovekovni muslimanski lekari posvećivali su vreme istraživanju, beleženju i testiranju različitih teorija u ovoj oblasti.

Pre razvoja i istraživanja bezbedne kontracepcije u cilju sprečavanja trudnoće, koncept 'indukovanih pobačaja' postao je popularan. Ovo je bio čin namernog izazivanja pobačaja u vrlo ranim fazama trudnoće, iako su medicinski časopisi izneli različite metode, ovo se obično postizalo konzumiranjem supstanci biljnog porekla.[107] Medicinski časopisi i druga literatura iz tog vremena pokazuju obimnu i detaljnu listu raznih lekova i supstanci biljnog porekla za koje se pretpostavlja da mogu izazvati pobačaj. Mnoge od ovih supstanci su kasnije laboratorijski testirane i utvrđeno je da su ispravno identifikovane u svojoj sposobnosti da izazovu pobačaj. Iako su neki od ovih ranih tekstova preporučivali ženi da abortira u ranim fazama, bilo je jasno da je to opasna i potencijalno fatalna procedura za majku, što je dovelo do većeg oslanjanja na bezbednije alternativne tehnike i supstance.[107] Mnogi religiozni naučnici i srednjovekovni lekari tog vremena složili su se oko važnosti alternativa za kontracepciju zbog zakonskih prava žena.[108][109]

Velika dostupnost pristupačnost ovih medicinskih tekstova i dubina istraživanja koju pokazuju podaci ukazujuu da su upotrebu kontracepcije i vršenje abortusa, hirurškim putem ili ne, često tražile žene ovog vremena.[110] Islamska kultura ne samo da je inkorporirala, već je imala pozitivan stav o važnosti reproduktivnog zdravlja žena.[111] Tokom perioda u kojem su muškarci dominirali medicinom, skoro neposredno uključivanje reproduktivnog zdravlja žena u medicinske tekstove, zajedno sa nizom različitih tehnika i kontraceptivnih supstanci, mnogo pre razvoja kombinovane oralne kontraceptivne pilule, učvrstilo je kulturno uverenje da muškarci i žene treba posmatrati kao jednake u domenu seksualnog zdravlja.[112]

Rodne uloge[uredi | uredi izvor]

U ovom periodu bilo je zabeleženih primera muškaraca staratelja koji su pristajali na lečenje žena od strane muških lekara, kao i primeri žena koje samostalno traže negu muškog lekara ili hirurga.[113] Žene bi takođe tražile negu drugih žena, a uloga žena u lečenju se beleži u brojnim radovima uprkos dominaciji muškaraca u oblasti medicine. Dve lekarke iz Ibn Zuhrove porodice služile su vladaru Almohadskog kalifata u 12. veku.[114] Kasnije u 15. veku, žene hirurzi su prvi put ilustrovane u delu Cerrahiyyetu'l-Haniyy (Carska hirurgija).[115] Lečenje koje su muškarci pružali ženama je nekima bilo opravdano proročkom medicinom, inače poznatom kao „prorokova medicina“ (po proroku Muhamedu), koja je davala argument da muškarci mogu da leče žene, a žene muškarce, čak i ako to znači da će pacijent biti u situaciji da pokaže svoje genitalije osobi surptonog roda, u kontekst neophodnosti pregleda i lečenja.[113]

Lekarke, babice i medicinske sestre pominju se u literaturi ovog perioda.[116]

Rad hrišćana[uredi | uredi izvor]

Bolnica i centar za medicinsku obuku postojali su u Gondešapuru. Grad Gundešapur je 271. godine osnovao sasanidski kralj Šapur I. Bio je to jedan od većih gradova u provinciji Huzestan Persijskog carstva, u današnjem Iranu. Veliki procenat stanovništva su bili Sirijci, većinski hrišćani. Pod vladavinom Hozroja I, grčkim nestorijanskim hrišćanskim filozofima je dato utočište u gradu, uključujući naučnike Persijske škole u Edesi (Urfa) (koja se naziva i Atinska akademija), hrišćanskog teološkog i medicinskog univerziteta. Ovi naučnici su stigli u Gundešapur 529. godine nakon što je car Justinijan zatvorio akademiju. Bavili su se medicinskim naukama i pokrenuli prve projekte prevođenja medicinskih tekstova.[117] Dolazak ovih lekara iz Edese označava početak rada bolnice i medicinskog centra u Gundešapuru.[118] Pokrenuta je medicinska škola i bolnica (bimaristan), farmakološka laboratorija, prevodilačka radionica, biblioteka i opservatorija.[119] Indijski lekari su takođe doprineli školi u Gundešapuru, pre svega medicinski istraživač Mankah. Kasnije, nakon islamske invazije, spisi Mankaha i indijskog doktora Susture prevedeni su na arapski u Bagdadu.[120]

Vizantijsko carstvo je oslikavalo modernizovano društvo u kojem se bavilo medicinom i farmacijom. Galenove tekstove su prevodili lekari hrišćani aktivni u Islamskom svetu. Alternativni stav muslimana o pitanju grčkog svetovnog znanja promovisao je saradnju između nestorijanskih hrišćana i islamskog carstva.[121] Abasidski kalif el-Mamun bio je zaslužan za promovisanje prevoda grčkih tekstova, što je ubrzalo razvijanje medicine u islamskim carstvima. Saradnju nestorijanskih hrišćana omogućio je nedostatak sukoba u vezi sa predmetom medicine. Hrišćani i muslimani su mogli da sarađuju bez pojave verskih sukoba.

Grčki i sirijski tekstovi su prevedeni na arapski kada je helenski naučno-istražački rada nastavcljen u islamskom carstvou Jedan od najpriznatijih prevodilaca islamskih imperija bio je nestorijanski hrišćanin, Hunain b. Ishak, koji je bio dobro upućen u sirijski, grčki, arapski jezik kao i medicinu uopšte. Njegovi prevodi bili su uglavnom dela grčkog lekara Galena. On je zaslužan za uspostavljanje uspešnog sistematskog metoda prevođenja naučnih tekstova.[121]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Otvorenost srednjovekovnog islama za nove ideje omogućila je islamskoj tradiciji da napravi veliki napredak u medicini tokom ovog perioda, nadogradujući ranije medicinske ideja i tehnike, proširujući razvoj zdravstvenih nauka i odgovarajućih institucija, i unapređujući medicinsko znanje u oblastima kao što su hirurgija i razumevanje ljudsko telo, iako mnogi zapadni naučnici nisu u potpunosti priznali njegov uticaj (nezavisan od rimskog i grčkog uticaja) na razvoj medicine.[122]

Uspostavljanjem i razvojem bolnica, drevni islamski lekari su bili u stanju da realizuju više intrinzičnih operacija pacijenatima, kao na primer u oblasti oftalmologije. Ovo je omogućilo da se medicinska praksa proširi i razvije.

Doprinosi dva glavna muslimanska filozofa i lekara, Razija i Ibn Sine, ostvarili su trajan uticaj na muslimansku medicinu. Kroz sastavljane kompilacije u kojima je bilo sadržano ukupno znanje iz oblasti medicine, oba polihistora su ostvarila veliki uticaj na obrazovanje i poznavanje medicine u islamskim kultuarma.

Pored toga, postojali su neki značajni doprinosi žena tokom ovog perioda vremena. Žene su bile lekari, hirurzi, medicinske sestre i babice.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Porter, Roy (17. 10. 1999). The Greatest Benefit to Mankind: A Medical History of Humanity (The Norton History of Science). W. W. Norton & Company. str. 90—100. ISBN 978-0-393-24244-7. 
  2. ^ Wakim, Khalil G. (1. 1. 1944). „Arabic Medicine in Literature”. Bulletin of the Medical Library Association. 32 (1): 96—104. ISSN 0025-7338. PMC 194301 Slobodan pristup. PMID 16016635. 
  3. ^ Alexakos, Konstantinos; Antoine, Wladina (januar 2005). „The Golden Age of Islam and Science Teachings”. Science Teacher: 36—39. 
  4. ^ Campbell, Donald (19. 12. 2013). Arabian Medicine and Its Influence on the Middle Ages. Routledge. str. 2—20. ISBN 978-1-317-83312-3. 
  5. ^ Conrad, Lawrence I. (2009). The Western medical tradition. [1]: 800 to AD 1800. Cambridge: Cambridge Univ. Press. str. 93—130. ISBN 978-0-521-47564-8. 
  6. ^ Matthias Tomczak. „Lecture 11: Science, technology and medicine in the Roman Empire.”. Science, Civilization and Society (Lecture series). Arhivirano iz originala 29. 4. 2011. g. Pristupljeno 9. 11. 2008. 
  7. ^ Saad, Bashar; Azaizeh, Hassan; Said, Omar (1. 1. 2005). „Tradition and Perspectives of Arab Herbal Medicine: A Review”. Evidence-Based Complementary and Alternative Medicine. 2 (4): 475—479. PMC 1297506 Slobodan pristup. PMID 16322804. doi:10.1093/ecam/neh133. 
  8. ^ Alexakos, Konstantinos; Antoine, Wladina (januar 2005). „The Golden Age of Islam and Science Teachings”. Science Teacher: 36—39. 
  9. ^ Saunders 1978, str. 193.
  10. ^ Colgan, Richard (2013). Advice to the Healer: On the Art of Caring. Berlin, Heidelberg: Springer. ISBN 978-1-4614-5169-3. 
  11. ^ Wakim, Khalil G. (1. 1. 1944). „Arabic Medicine in Literature”. Bulletin of the Medical Library Association. 32 (1): 96—104. ISSN 0025-7338. PMC 194301 Slobodan pristup. PMID 16016635. 
  12. ^ Rassool, G. Hussein (2014). Cultural Competence in Caring for Muslim Patients. Palgrave Macmillan. str. 90—91. ISBN 978-1-137-35841-7. 
  13. ^ Ibn Chaldūn (2011). Die Muqaddima. Betrachtungen zur Weltgeschichte = The Muqaddimah. On the history of the world. Munich: C.H. Beck. str. 391—395. ISBN 978-3-406-62237-3. 
  14. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 3—4. 
  15. ^ a b Pormann, Peter; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. ISBN 9780748629244. doi:10.1515/9780748629244. 
  16. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 5. 
  17. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 8—9. 
  18. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 8—9. 
  19. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 8—9. 
  20. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 20—171. 
  21. ^ M. Meyerhof: Autobiographische Bruchstücke Galens aus arabischen Quellen = Fragments of Galen's autobiography from Arabic sources. Archiv für Geschichte der Medizin 22 (1929), pp. 72–86
  22. ^ Fuat Sezgin (1970). Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 68—140. 
  23. ^ Janick, Jules; Daunay, Marie Christine; Paris, Harry (2010). „Horticulture and Health in the Middle Ages: Images from the Tacuinum Sanitatis”. HortScience. 45 (11): 1592—1596. ISSN 0018-5345. doi:10.21273/HORTSCI.45.11.1592 Slobodan pristup. 
  24. ^ Portmann, Peter E., and Emilie Savage-Smith (2010). Medical Theory. Edinburgh: Edinburgh Univ. Press. 
  25. ^ Varisco, D. M. Medieval Islamic Medicine: By Peter E. Pormann and Emilie Savage-Smith (Washington, DC: Georgetown University Press, 2007. 223 pages.). American Journal of Islam and Society, 25(3), 141–143. doi:10.35632/ajis.v25i3.146
  26. ^ Janick, Jules; Daunay, Marie Christine; Paris, Harry (2010). „Horticulture and Health in the Middle Ages: Images from the Tacuinum Sanitatis”. HortScience. 45 (11): 1592—1596. ISSN 0018-5345. doi:10.21273/HORTSCI.45.11.1592 Slobodan pristup. 
  27. ^ Rassool, G. Hussein (2014). Cultural Competence in Caring for Muslim Patients. Palgrave Macmillan. str. 90—91. ISBN 978-1-137-35841-7. 
  28. ^ Lakhtakia, Ritu (14. 10. 2014). „A Trio of Exemplars of Medieval Islamic Medicine: Al-Razi, Avicenna and Ibn Al-Nafis”. Sultan Qaboos University Med J. 14 (4): e455—e459. PMC 4205055 Slobodan pristup. PMID 25364546. 
  29. ^ Muhammad Jawad Fadlallah (2012). Imam ar-Ridha', A Historical and Biographical Research. Al-islam.org. Yasin T. Al-Jibouri. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  30. ^ Madelung, W. (1. 8. 2011). „ALĪ AL-REŻĀ, the eighth Imam of the Emāmī Shiʿites.”. Iranicaonline.org. Pristupljeno 18. 6. 2014. 
  31. ^ al-Qarashi, Bāqir Sharif. The life of Imām 'Ali Bin Mūsā al-Ridā. Prevod: Jāsim al-Rasheed. 
  32. ^ Selin, Helaine, ur. (1997). Encyclopaedia of the history of science, technology and medicine in non-western cultures. Kluwer. str. 930. ISBN 978-0-7923-4066-9. 
  33. ^ Müller, August (1880). „Arabische Quellen zur Geschichte der indischen Medizin” [Arabian sources on the history of Indian medicine]. Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft (na jeziku: nemački). 34: 465—556. 
  34. ^ Haque, Amber (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357–377 [361]. doi:10.1007/s10943-004-4302-z. 
  35. ^ Al-Nuwayri, The Ultimate Ambition in the Arts of Erudition (نهاية الأرب في فنون الأدب, Nihayat al-arab fī funūn al-adab), Cairo 2007, s.v. Al-Tamimi
  36. ^ Wakim, Khalil G. (1. 1. 1944). „Arabic Medicine in Literature”. Bulletin of the Medical Library Association. 32 (1): 96—104. ISSN 0025-7338. PMC 194301 Slobodan pristup. PMID 16016635. 
  37. ^ Fuat Sezgin (1970). Ar-Razi. In: Geschichte des arabischen Schrifttums Bd. III: Medizin – Pharmazie – Zoologie – Tierheilkunde = History of the Arabic literature Vol. III: Medicine – Pharmacology – Veterinary Medicine. Leiden: E.J. Brill. str. 274. 
  38. ^ Deming, David (2010). Science and Technology in World History: The ancient world and classical civilization. Jefferson: Mcfarland. str. 93. ISBN 978-0-7864-3932-4. 
  39. ^ Rāzī, Abū Bakr Muḥammad ibn Zakarīyā. „The Comprehensive Book on Medicine – كتاب الحاوى فى الطب”. World Digital Library. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  40. ^ „The Comprehensive Book on Medicine – كتاب الحاوي”. World Digital Library (na jeziku: arapski). c. 1674. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  41. ^ Rāzī, Abū Bakr Muḥammad ibn Zakarīyā (1529). „The Comprehensive Book on Medicine – Continens Rasis”. World Digital Library (na jeziku: latinski). Pristupljeno 2. 3. 2014. 
  42. ^ Bazmee Ansari, A.S. (1976). „Abu Bakr Muhammad Ibn Yahya: Universal scholar and scientist”. Islamic Studies. 15 (3): 155—166. JSTOR 20847003. 
  43. ^ a b Moosavi, Jamal (April—June 2009). „The Place of Avicenna in the History of Medicine”. Avicenna Journal of Medical Biotechnology. 1 (1): 3—8. ISSN 2008-2835. PMC 3558117 Slobodan pristup. PMID 23407771.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  44. ^ Colgan, Richard. Advice to the Healer: On the Art of Caring. Springer, 2013, p. 37. ISBN 978-1-4614-5169-3
  45. ^ Sajadi, Mohammad M.; Davood Mansouri; Mohamad-Reza M. Sajadi (5. 5. 2009). „Ibn Sina and the Clinical Trial”. Annals of Internal Medicine. 150 (9): 640—643. CiteSeerX 10.1.1.690.8376 Slobodan pristup. ISSN 0003-4819. PMID 19414844. doi:10.7326/0003-4819-150-9-200905050-00011. 
  46. ^ a b v Moosavi, Jamal (April—June 2009). „The Place of Avicenna in the History of Medicine”. Avicenna Journal of Medical Biotechnology. 1 (1): 3—8. ISSN 2008-2835. PMC 3558117 Slobodan pristup. PMID 23407771.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  47. ^ Sajadi, Mohammad M.; Davood Mansouri; Mohamad-Reza M. Sajadi (5. 5. 2009). „Ibn Sina and the Clinical Trial”. Annals of Internal Medicine. 150 (9): 640—643. CiteSeerX 10.1.1.690.8376 Slobodan pristup. ISSN 0003-4819. PMID 19414844. doi:10.7326/0003-4819-150-9-200905050-00011. 
  48. ^ „Ibn Butlan's Tacuinum sanitatis in medicina. Strassburg, 1531”. Arhivirano iz originala 27. 9. 2017. g. Pristupljeno 29. 10. 2021. 
  49. ^ Forbes, Andrew ; Henley, Daniel; Henley, David (2013). 'Tacuinum Sanitatis' in: Health and Well Being: A Medieval Guide. Chiang Mai: Cognoscenti Books. ASIN B00DQ5BKFA
  50. ^ „Ibn Butlan's Tacuinum sanitatis in medicina. Strassburg, 1531”. Arhivirano iz originala 27. 9. 2017. g. Pristupljeno 29. 10. 2021. 
  51. ^ Loudon, Irvine (2002). Western Medicine: An Illustrated History. Oxford University Press. ISBN 9780199248131. Pristupljeno 5. 9. 2012. 
  52. ^ „Home”. tandorostan.org. Arhivirano iz originala 24. 11. 2017. g. Pristupljeno 30. 05. 2024. 
  53. ^ Huff, Toby (2003). The Rise of Early Modern Science: Islam, China, and the WestSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. Cambridge University Press. str. 169. ISBN 978-0-521-52994-5. 
  54. ^ Savage-Smith, E. (1. 1. 1995). „Attitudes Toward Dissection in Medieval Islam”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 50 (1): 67—110. PMID 7876530. doi:10.1093/jhmas/50.1.67 Slobodan pristup. 
  55. ^ a b v g d đ e Hehmeyer, Ingrid; Khan Aliya (8. 5. 2007). „Islam's forgotten contributions to medical science”. Canadian Medical Association Journal. 176 (10): 1467—1468. PMC 1863528 Slobodan pristup. doi:10.1503/cmaj.061464. 
  56. ^ Haddad, Sami I.; Khairallah, Amin A. (jul 1936). „A Forgotten Chapter In The History of the Circulation of the Blood”. Annals of Surgery. 104 (1): 1—8. PMC 1390327 Slobodan pristup. PMID 17856795. doi:10.1097/00000658-193607000-00001. 
  57. ^ Hannam, James (2011). The Genesis of Science. Regnery Publishing. str. 262. ISBN 978-1-59698-155-3. 
  58. ^ a b v g d đ Hehmeyer, Ingrid; Khan Aliya (8. 5. 2007). „Islam's forgotten contributions to medical science”. Canadian Medical Association Journal. 176 (10): 1467—1468. PMC 1863528 Slobodan pristup. doi:10.1503/cmaj.061464. 
  59. ^ a b Haddad, Farid S. (18. 3. 2007). „InterventionaI physiology on the Stomach of a Live Lion: AlJ, mad ibn Abi ai-Ash'ath (959 AD)”. Journal of the Islamic Medical Association. 39: 35. doi:10.5915/39-1-5269 Slobodan pristup. Pristupljeno 4. 12. 2011. 
  60. ^ de Sacy, Antoine. Relation de l'Égypte, par Abd-Allatif, médecin Arabe de Bagdad. str. 419. 
  61. ^ a b Nagamia, Husain F (2001-08-03). „History of Islamic Medicine”. Journal of the Islamic Medical Association of North America. 28 (3). ISSN 2160-9829. doi:10.5915/28-3-6170 Slobodan pristup. 
  62. ^ a b v g d đ e Hamarneh, Sami (jul 1972). „Pharmacy in medieval islam and the history of drug addiction”. Medical History. 16 (3): 226—237. PMC 1034978 Slobodan pristup. PMID 4595520. doi:10.1017/s0025727300017725. 
  63. ^ Forbes, Andrew; Henley, Daniel; Henley, David (2013). 'Pedanius Dioscorides' in: Health and Well Being: A Medieval Guide. Chiang Mai: Cognoscenti Books. ASIN B00DQ5BKFA 1953
  64. ^ a b Pormann, Peter E.; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2066-1. 
  65. ^ Pormann, Peter (2007). Medieval Islamic medicine. Washington, D.C.: Georgetown University Press. str. 115—138. 
  66. ^ a b v Pormann, Peter (2007). Medieval Islamic medicine. Washington, D.C.: Georgetown University Press. str. 115—138. 
  67. ^ a b Azaizeh, Hassan; Saad, Bashar; Cooper, Edwin; Said, Omar (2010). „Traditional Arabic and Islamic Medicine, a Re-Emerging Health Aid”. Evidence-Based Complementary and Alternative Medicine. 7 (4): 419—424. ISSN 1741-427X. PMC 2892355 Slobodan pristup. PMID 18955344. doi:10.1093/ecam/nen039. 
  68. ^ a b Pormann, Peter (2007). Medieval Islamic medicine. Washington, D.C.: Georgetown University Press. str. 115—138. 
  69. ^ a b Pormann, Peter (2007). Medieval Islamic medicine. Washington, D.C.: Georgetown University Press. str. 115—138. 
  70. ^ a b v Pormann, Peter (2007). Medieval Islamic medicine. Washington, D.C.: Georgetown University Press. str. 115—138. 
  71. ^ Fraise, Adam P.; Lambert, Peter A.; Maillard, Jean-Yves, ur. (2007). Principles and Practice of Disinfection, Preservation and Sterilization. Oxford: John Wiley & Sons. str. 4. ISBN 978-0-470-75506-8. 
  72. ^ Lakhtakia, Ritu (14. 10. 2014). „A Trio of Exemplars of Medieval Islamic Medicine: Al-Razi, Avicenna and Ibn Al-Nafis”. Sultan Qaboos University Med J. 14 (4): e455—e459. PMC 4205055 Slobodan pristup. PMID 25364546. 
  73. ^ Levey, Martin (1967). „Medical Ethics of Medieval Islam with Special Reference to Al-Ruhāwī's "Practical Ethics of the Physician"”. Transactions of the American Philosophical Society. New Series. 57 (3). JSTOR 1006137. doi:10.2307/1006137. 
  74. ^ Karaman, Huseyin (jun 2011). „Abu Bakr Al Razi (Rhazes) and Medical Ethics” (PDF). Ondokuz Mayis University Review of the Faculty of Divinity (30): 77—87. ISSN 1300-3003. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 12. 2011. g. Pristupljeno 1. 12. 2011. 
  75. ^ Horden, Peregrine (zima 2005). „The Earliest Hospitals in Byzantium, Western Europe, and Islam”. Journal of Interdisciplinary History. 35 (3): 361—389. doi:10.1162/0022195052564243. 
  76. ^ a b Miller, Andrew C. (decembar 2006). „Jundi-Shapur, bimaristans, and the rise of academic medical centres”. Journal of the Royal Society of Medicine. 99: 615—617. PMC 1676324 Slobodan pristup. PMID 17139063. doi:10.1177/014107680609901208. Arhivirano iz originala 1. 2. 2013. g. 
  77. ^ a b Rahman, Haji Hasbullah Haji Abdul (2004). „The development of the Health Sciences and Related Institutions During the First Six Centuries of Islam”. ISoIT: 973—984. 
  78. ^ a b Nagamia, Hussain (oktobar 2003). „Islamic Medicine History and Current Practice” (PDF). Journal of the International Society for the History of Islamic Medicine. 2 (4): 19—30. Pristupljeno 1. 12. 2011. 
  79. ^ Prioreschi, Plinio (2001). A History of Medicine: Byzantine and Islamic medicine (1st izd.). Omaha, NE: Horatius Press. str. 394. ISBN 978-1-888456-04-2. 
  80. ^ Dincer, Maktav (novembar 2001). „International Society for The History of Islamic Medicine”. The Lancet Oncology. 2 (11): 707. ISSN 1470-2045. doi:10.1016/s1470-2045(01)00563-0. 
  81. ^ a b v Nagamia, Hussain (oktobar 2003). „Islamic Medicine History and Current Practice” (PDF). Journal of the International Society for the History of Islamic Medicine. 2 (4): 19—30. Pristupljeno 1. 12. 2011. 
  82. ^ a b v g Rahman, Haji Hasbullah Haji Abdul (2004). „The development of the Health Sciences and Related Institutions During the First Six Centuries of Islam”. ISoIT: 973—984. 
  83. ^ a b v g d Miller, Andrew C. (decembar 2006). „Jundi-Shapur, bimaristans, and the rise of academic medical centres”. Journal of the Royal Society of Medicine. 99: 615—617. PMC 1676324 Slobodan pristup. PMID 17139063. doi:10.1177/014107680609901208. Arhivirano iz originala 1. 2. 2013. g. 
  84. ^ Shanks, Nigel J.; Dawshe, Al-Kalai (januar 1984). „Arabian medicine in the Middle Ages”. Journal of the Royal Society of Medicine. 77 (1): 60—65. PMC 1439563 Slobodan pristup. PMID 6366229. doi:10.1177/014107688407700115. 
  85. ^ a b Rahman, Haji Hasbullah Haji Abdul (2004). „The development of the Health Sciences and Related Institutions During the First Six Centuries of Islam”. ISoIT: 973—984. 
  86. ^ Miller, Andrew C. (decembar 2006). „Jundi-Shapur, bimaristans, and the rise of academic medical centres”. Journal of the Royal Society of Medicine. 99: 615—617. PMC 1676324 Slobodan pristup. PMID 17139063. doi:10.1177/014107680609901208. Arhivirano iz originala 1. 2. 2013. g. 
  87. ^ a b v Miller, Andrew C. (decembar 2006). „Jundi-Shapur, bimaristans, and the rise of academic medical centres”. Journal of the Royal Society of Medicine. 99: 615—617. PMC 1676324 Slobodan pristup. PMID 17139063. doi:10.1177/014107680609901208. Arhivirano iz originala 1. 2. 2013. g. 
  88. ^ a b v Shanks, Nigel J.; Dawshe, Al-Kalai (januar 1984). „Arabian medicine in the Middle Ages”. Journal of the Royal Society of Medicine. 77 (1): 60—65. PMC 1439563 Slobodan pristup. PMID 6366229. doi:10.1177/014107688407700115. 
  89. ^ Pormann, Peter E.; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2066-1. 
  90. ^ a b Pormann, Peter E.; Savage-Smith, Emilie (2007). Medieval Islamic Medicine. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2066-1. 
  91. ^ Dincer, Maktav (novembar 2001). „International Society for The History of Islamic Medicine”. The Lancet Oncology. 2 (11): 707. ISSN 1470-2045. doi:10.1016/s1470-2045(01)00563-0. 
  92. ^ King, Anya (2015). „The New materia medica of the Islamicate Tradition: The Pre-Islamic Context”. Journal of the American Oriental Society. 135 (3): 499—528. JSTOR 10.7817/jameroriesoci.135.3.499. doi:10.7817/jameroriesoci.135.3.499. 
  93. ^ Hamarneh, Sami. „Sabur's abridged formulary, the first of its kind in Islam”. Sudhoffs Archiv für Geschicte der Medzin und der Naturwissenschaften. 
  94. ^ a b v Gadelrab, Sherry (2011). „Discourses on Sex difference in medieval scholarly Islamic thought”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 66 (1): 40—81. PMID 20378638. doi:10.1093/jhmas/jrq012. 
  95. ^ a b Gadelrab, Sherry (2011). „Discourses on Sex difference in medieval scholarly Islamic thought”. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. 66 (1): 40—81. PMID 20378638. doi:10.1093/jhmas/jrq012. 
  96. ^ Cyril Elgood, "Tibb-Ul-Nabbi or Medicine of the Prophet," Osiris vol. 14, 1962. (selections): 60.
  97. ^ Elgood, "Tibb-Ul-Nabbi or Medicine of the Prophet," 75, 90, 96, 105, 117.
  98. ^ Elgood, "Tibb-Ul-Nabbi or Medicine of the Prophet," 172.
  99. ^ a b Verskin, Sara (2020). Barren Women: Religion and Medicine in the Medieval Middle East (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-059658-8. 
  100. ^ Pormann, Peter (15. 5. 2009). „The art of medicine: Female patients and practitioners in medieval Islam”. The Lancet. 373 (9675): 1598—1599. PMID 19437603. doi:10.1016/S0140-6736(09)60895-3. 
  101. ^ a b v g Verskin, Sara (2017). „Barren Women: The Intersection of Biology, Medicine, and Religion in the Treatment of Infertile Women in the Medieval Middle East (dissertation)” (na jeziku: engleski). Princeton University. 
  102. ^ a b Verskin, Sara (2020). Barren Women: Religion and Medicine in the Medieval Middle East (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-059658-8. 
  103. ^ a b v g d đ e Verskin, Sara (2020). Barren Women: Religion and Medicine in the Medieval Middle East (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-059658-8. 
  104. ^ a b v g Verskin, Sara (2020). Barren Women: Religion and Medicine in the Medieval Middle East (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-059658-8. 
  105. ^ J.S (1986). „Contraception in Medieval Islam”. Pharmacy in History. 28 (3): 154—155. JSTOR 41109808. 
  106. ^ Verskin, Sara (2020). Barren Women: Religion and Medicine in the Medieval Middle East (na jeziku: engleski). De Gruyter. ISBN 978-3-11-059658-8. 
  107. ^ a b Fich, Thomas. „Induced Miscarriage in Early Mālikī and Ḥanafī Fiqh.”. Islamic Law and Society. 16 (3/4 (2009)): 302—336 — preko JSTOR. 
  108. ^ J.S (1986). „Contraception in Medieval Islam”. Pharmacy in History. 28 (3): 154—155. JSTOR 41109808. 
  109. ^ Kapteijns, Lidwien. „Review: Sex and Society in Islam: Birth Control before the Nineteenth Century by B. F. Musallam”. The International Journal of African American Historical Studies. 20 (2 (1987)): 312—314. JSTOR 219847. doi:10.2307/219847. 
  110. ^ Fich, Thomas. „Induced Miscarriage in Early Mālikī and Ḥanafī Fiqh.”. Islamic Law and Society. 16 (3/4 (2009)): 302—336 — preko JSTOR. 
  111. ^ Robinson Waldman, Marilyn. „Review: Sex and Society in Islam: Birth Control before the Nineteenth Century by Basim F. Musallam”. The Journal of Interdisciplinary History. 16 (1 (1985)): 173—175 — preko JSTOR. 
  112. ^ Kapteijns, Lidwien. „Review: Sex and Society in Islam: Birth Control before the Nineteenth Century by B. F. Musallam”. The International Journal of African American Historical Studies. 20 (2 (1987)): 312—314. JSTOR 219847. doi:10.2307/219847. 
  113. ^ a b Pormann, Peter (2009). „The Art of Medicine: female patients and practitioners in medieval Islam” (PDF). Perspectives. 373 (9675): 1598—1599. PMID 19437603. doi:10.1016/s0140-6736(09)60895-3. Pristupljeno 1. 12. 2011. 
  114. ^ „Islamic Culture and the Medical Arts: The Art as a Profession”. United States National Library of Medicine. 15. 4. 1998. 
  115. ^ Bademci, G (2006). „First illustrations of female "Neurosurgeons" in the fifteenth century by Serefeddin Sabuncuoglu” (PDF). Neurocirugía. 17 (2): 162—165. PMID 16721484. doi:10.4321/s1130-14732006000200012 Slobodan pristup. 
  116. ^ Shatzmiller, Mya (1994). Labour in the Medieval Islamic World. str. 353. 
  117. ^ The American Journal of Islamic Social Sciences 22:2 Mehmet Mahfuz Söylemez, The Jundishapur School: Its History, Structure, and Functions, p. 3.
  118. ^ Gail Marlow Taylor, The Physicians of Gundeshapur, (University of California, Irvine), p. 7.
  119. ^ Cyril Elgood, A Medical History of Persia and the Eastern Caliphate, (Cambridge University Press, 1951), p. 7.
  120. ^ Cyril Elgood, A Medical History of Persia and the Eastern Caliphate, (Cambridge University Press, 1951), p. 3.
  121. ^ a b Wasserstein, David J. (1989). „Greek Science in Islam: Islamic Scholars as Successors to the Greeks”. Hermathena (147): 57—72. ISSN 0018-0750. JSTOR 23041368. 
  122. ^ Hehmeyer, Ingrid; Khan Aliya (8. 5. 2007). „Islam's forgotten contributions to medical science”. Canadian Medical Association Journal. 176 (10): 1467—1468. PMC 1863528 Slobodan pristup. doi:10.1503/cmaj.061464. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медицина_у_средњовековном_исламском_свету&oldid=27882272”