Наука у средњовековном исламском свету

Из Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак описује историју науке у исламској цивилизацији између осмог и шеснаестог века. За информације о значењу појма науке у исламској традицији, погледајте чланак Ислам и наука.

Наука у средњовековном исламском свету, такође позната по називу Исламска наука, је наука проширена и упражњена у исламском свету у току Исламског златног периода (од 750. до 1258). У току тог периода, индијска, иранска и посебно грчка научна дела су преведена на арапски језик. Ови преводи су били подстрек за научне напретке које су научници у исламској цивилизацији направили у току средњег века[1].

Научници у исламској цивилизацији су били разних народности. Већином су били персијанци[2][3][4][5], па онда арапи[4], маври, асиријци и египћани. Било их је и разних религијских убеђења. Већина је била исламска[6][7][8], али је било и хришћана[9] и јевреја[9][10].

Појам науке у исламској традицији[уреди]

Реч ислам се односи на исламску религију, као што се односи и на исламску цивилизацију која је офоримрана на основу те религије[11]. Исламска цивилизација је допустила суживот различитих култура и понашања на својој територији, иако се број муслиманског становништва из дана у дан повећавао[12].

Исламска религија је настала у току живота посланика Ислама, Мухамеда. После његове смрти 632-е године, ислам се ширио под руковођством муслиманских владара, званих калифа. Стабилизација политичког живота у току владавине абасидских калифа је омогућило исламским научницима да с прихватљивом мером смирености забележе исламско златно доба. С друге стране, пространост територије исламске цивилизације и ширење трговачких односа са суседима су допринели што већем упознавању муслимана са осталим цивилизацијама.

Многа научна дела су у том периоду преведена на арапски језик у Кући мудрости коју су основали Абасидске калифе ради упознавања суседских култура. У том подухвату, који је назван Преводилачки покрет, су преведена већином наслеђа хеленистичке, индијске и персијске цивилизације. Хеленистичка интелектуална традиција је била предмет интересовања многих исламских научника, тако да су скоро сви важни списи грчких филозофа били преведени на арапски језик.

Грчка филозофија, укључујући и емпиријске науке је била широко позната у Месопотамији и Персији пред појаву ислама. Већина ових наука није имала суштинске конфликте са исламском традицијом, те су стога општеприхваћене од стране исламских учењака и калифа. Неки филозофи-научници су уживали велики углед и комфор бавећи се астрономијом и медицином[13].

Значајна поља истраживања[уреди]

Наука у исламском свету је проширена после повезивања са персијским, индијским и грчким учењима. Ширину научног напретка у исламском свету још увек не познајемо потпуно, али знамо да је реч о веома значајној ствари[1]

Научни напреци у исламском свету су остварени на пољу разних дисциплина, међу којима су најзначајнији били[1]:

Истакнути научници[уреди]

У исламском средњовековном свету, науке, укључујући и филозофију, су холистички схваћене. Свака научна дисциплина се сагледава у оквира њеног односа са осталим дисциплинама, као да су све оне гране једног дрвета. У том контексту, најчувенији научници у исламској цивилизацији су полимате, зване „хаким“ тј. „мудрац“. Њихова улога у ширењу наука је неприкосновена[14].

„Хаким“ је често био и песник и писац, који је био толико вешт у медицини, колико је и у астрономији и математици. Ови мултиталентовани мудраци су средишње фигуре исламске науке које су разрадиле и реализовале јединство наука. Они су начинили научни развој кроз своја открића и истакли науку у својим истраживањима на најбољи начин[14]. Неки од тих научника су:

  • Џабир син Хајанов (од осмог до деветог века) је био хемичар који је спроводио обимне експерименте и створио многа дела о науци и хемији које су употребљене до данашњег дана. Џабир је описао лабораторијске технике и експерименталне методе у хемији. Он је идентификовао многе супстанце укључујући и сумпорну и азотну киселину. Он је објаснио процесе као што су сублимација, редукција и дестилација. Он је употребио справе као што су алембик и реторту. Постоји знатна несигурност у изворност многих дела која су њему приписана[15][16].
  • Браћа Бену Муса (Синови Мусе), Мухамед, Ахмед и Хасан (из раног деветог века) су синови истакнутог астронома. Они су били блиски калифи Мамуну, те су допринели много превођењу старогрчких списа на арапски језик. Они су разрадили математику купа и елипси и спроводили астрономска осматрања. Што је најзначајније, они су међу првима обратили пажњу аутоматизацији и направили моделе које су описали у својој „књизи о генијалним уређајима“[17][18][19].
  • Џахиз (781-869) је био први биолог који је писао о утицају животне средине на преживљавању животињских врста. Први је описао борбу за опстанак. Џахиз је такође први дискутовао о ланцима исхране. Он је приврженик детерминизма животне средине, доказујући да животна средина може да предодреди физичке карактеристике становника одређеног друштва и да је узрок разлике у боји људске коже управо животна средина[20][21].
  • Ибн Исхак Кинди (801-873) је био филозоф и мултидисциплински научник који је активно учествовао у превођењу грчких класичних дела на арапски језик. Он се залагао да опише сродност исламског веровања са тежњом ка разумом, однос који би могао да реши несугласице које су створене између њега и неких исламских правника. Он је критиковао основе хемије и астрологије, и допринео опсежно обрађеним научним темама у својим писањима. Кинди се бавио и криптографијом за калифу. Он је написао трактат на тему времена, простора и релативног кретања[22].
  • Хунејн ибн Исхак (809-873) је био један од најважнијих преводилаца старогрчких текстова на арапски језик. Он је био физичар, а писао је и у вези са медицином. Он у својим преводима тумачи, коригује и допуњује старогрчке текстове. Неки од његових превода медицинских књига су дуго година коришћене у Европским круговима. Он је такође писао о медицинским темама, посебно о људском оку. Његово дело „Десет расправа о људском оку“ је био утицајан на Западу све до седамнаестог века[23].
  • Мухамед Хорезми (Харазми) (око 800 – око 850) је персијски математичар[24], географ и астроном. Он се сматра као највећи математичар у муслиманском свету. Хорезми је увео модерну нумеричку нотацију, која је од огромне практичне вредности и њено прихватање је један од великих корака у математици (у Европу је стигла у латинском преводу после 1240). Он је развио Алгебру која је добила назив по његовој књизи „Китабу ел-ђабр“. Грешка у наслову донела је реч алгебра, а грешка у писању имена аутора дала је термин алгоритам. Хорезми је користио Еуклидову геометрију у својим доказима[25].
  • Ебу Бекр Зекерија Рази (око 854 до 925/935) је био персијанац, рођен у граду Реју, у Ирану. Он је био мултидисциплински научник који је писао о разним темама, док су његови најзначајнији радови из области медицине. Он је идентификовао богиње и морбиле (оспице), и открио да је грозница део телесне одбране. Рази је написао у 23 тома компендијум кинеске, индијске, персијске, асирске и грчке медицине. Рази је довео у питање неке аспекте класичне грчке медицинске теорије о томе како четири хумора регулишу процес живота. Он је оспорио Галенов рад са неколико приступа, укључујући и лечење крварењем, за које данас знамо да је било погрешно. Његово мишљење да крварење не помаже лечењу се показало корисним[26].
  • Фараби (око 870-950) је био рационални филозоф и математичар који је покушао да геометријски објасни понављање шаблона у ислмамском украсном уметношћу. Његова књига на ту тему се назива „Духовно занатство и природне тајне у детаљима геометријских фигура"[27]. Он је, такође, стручњак у музици, као и непоредив политички филозоф, чак можда и оснивач политичке филозофије у Исламу[28].
  • Ибн Сина (Авицена) (908-946) је био персијски физичар, астроном, психолог, математичар и филозоф из Бухаре. Поред свог животног дела, „Канон медицине“, обавио је важне астрономске опсервације и размотрио низ тема међу којима су различити облици енергије и особине светлости. Он је допринео развоју математичких техника[29].
  • Омар Хајам (1048-1131) је био персијски песник и математичар који је израчунао дужину године са прецизношћу пет децимала. Открио је геометријска решења за свих тринаест кубних једначина. Он је развио неке квадратне једначине које су још увек у употреби. Хајам је добор познат на Западу по својој поезији „Рубаије[30].
  • Насирудин Туси (1201-1274) је био персијски астроном и математичар који је живео у време монголских инвазија Џингиc-кана и његовог унука Хулаку-кана. Туси је написао важну ревизију на Птолемејевом небеском моделу. Када је Туси постао Хулакуов астроном, он му је опремио импресивну опсерваторију и омогућио приступ кинеским техникама посматрања. Туси је развио тригонометрију толико да је то постала засебна област. Он је саставио најпрецизнију астрономску табелу доступну до тог времена[31].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 ((en))Robinson, Francis . The Cambridge Illustrated History of the Islamic World edited by Francis Robinson. Cambridge University Press. 1996. pp. 228-229
  2. ((en))William Bayne Fisher, et al, The Cambridge History of Iran 4, Cambridge University Press. 1975. pp. 396
  3. ((en))Shaikh M. Ghazanfar, Medieval Islamic economic thought: filling the "great gap" in European economics, Psychology Press. 2003. pp. 114-115
  4. 4,0 4,1 ((en))Ibn Khaldun, Franz Rosenthal, N. J. Dawood., The Muqaddimah: An Introduction to History. Princeton University Press. 1967. ISBN 978-0-691-01754-9. pp. 430
  5. ((en))Joseph A. Schumpeter, Historian of Economics: Selected Papers from the History of Economics Society Conference, 1994, y Laurence S. Moss, Joseph Alois Schumpeter, History of Economics Society. Conference, Published by Routledge. 1996. ISBN 978-0-415-13353-1. pp. 64
  6. ((en))Howard R. Turner., Science in Medieval Islam. (book cover, last page), University of Texas Press. 1997. ISBN 978-0-292-78149-8. pp. 270
  7. ((en))Hogendijk, Jan P. (January 1999), Bibliography of Mathematics in Medieval Islamic Civilization.
  8. ((en))A. I. Sabra. "Greek Science in Medieval Islam". In Ragep, F. J.; Ragep, Sally P.; Livesey, Steven John. Tradition, Transmission, Transformation: Proceedings of Two Conferences on Pre-modern Science held at the University of Oklahoma. Brill Publishers. 1996. ISBN 978-90-04-09126-9. pp. 20
  9. 9,0 9,1 Lewis 2014, стране 6
  10. ((en))Salah Zaimeche (2003), Introduction to Muslim Science.
  11. ((en))Lewis, Brenard. The Jews of Islam. Princeton University Press. 1987. ISBN |pages=5-6}}
  12. ((en))Courbage, Youssef; Fargues, Phillipe. Christians and Jews under Islam. London: I.B. Tauris Publishers. {{page|year=1995|isbn=978-1-86064-285-2. ix-x
  13. ((en))Marshall Hodgson, The Venture of Islam Conscience and History in a World Civilization Vol 1. The University of Chicago. 1974. pp. 238–239
  14. 14,0 14,1 ((en))Nasr, Seyyed Hossein. Science and Civilization in Islam. Harvard University Press. 1968. pp. 41
  15. Masood (2009), стр. 153–55.
  16. ((en))Lagerkvist, Urf (2005). The Enigma of Ferment: from the Philosopher's Stone to the First Biochemical Nobel Prize. World Scientific Publishing. pp. 32.
  17. Masood (2009), стр. 161–63.
  18. ((en))Lindberg, David . Science in the Middle Ages. The University of Chicago Press. 1978. pp. 23, 56
  19. ((en))Selin, Helaine (1997). Helaine Selin. ed. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Kluwer Academic Publishers. pp. 151, 235, 375.
  20. ((en))Conway Zirkle (1941). Natural Selection before the "Origin of Species", Proceedings of the American Philosophical Society 84 (1), pp. 71–123.
  21. ((en))Mehmet Bayrakdar (Third Quarter, 1983). "Al-Jahiz And the Rise of Biological Evolutionism", The Islamic Quarterly. London.
  22. Masood (2009), стр. 49–52.
  23. Masood (2009), стр. 47–48, 59, 96–97, 171–72.
  24. ((en))Toomer, Gerald. "Al-Khwārizmī, Abu Jaʿfar Muḥammad ibn Mūsā". In Gillispie, Charles Coulston. Dictionary of Scientific Biography. 7. New York: Charles Scribner's Sons. 1990. ISBN 978-0-684-16962-0.
  25. Masood (2009), стр. 139–45.
  26. Masood (2009), стр. 74, 99–105.
  27. Masood (2009), стр. 148–49.
  28. Центар за религијске науке „Ком"
  29. Masood (2009), стр. 104–5.
  30. Masood (2009), стр. 5, 104, 145–146.
  31. Masood (2009), стр. 132–35.

Литература[уреди]

  • Lewis, Bernard (2014). The Jews of Islam. Princeton University Press. pp. 6. ISBN 1-4008-2029-4. 
  • Campbell, Donald (2001). Arabian Medicine and Its Influence on the Middle Ages. Routledge. (Reprint of the London, 1926 edition). ISBN 978-0-415-23188-6. 
  • ((en))d'Alverny, Marie-Thérèse. "Translations and Translators", in Robert L. Benson and Giles Constable, eds., Renaissance and Renewal in the Twelfth Century, pp. 421–462. Cambridge: Harvard Univ. Pr., 1982.
  • Hobson, John M. (2004). The Eastern Origins of Western Civilisation. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54724-6. 
  • ((en))Hudson, A. Equity and Trusts (3rd ed.). London: Cavendish Publishing. 2003. ISBN 978-1-85941-729-4.
  • ((en))Huff, Toby E. The Rise of Early Modern Science: Islam, China, and the West. Cambridge University Press. 2003. ISBN 978-0-521-52994-5.
  • Joseph, George G. (2000). The Crest of the Peacock. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00659-8. 
  • Katz, Victor J. (1998). A History of Mathematics: An Introduction. Addison Wesley. ISBN 978-0-321-01618-8. 
  • Levere, Trevor Harvey (2001). Transforming Matter: A History of Chemistry from Alchemy to the Buckyball. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-6610-4. 
  • ((en))Linton, Christopher M. From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge: Cambridge University Press. 2004. ISBN 978-0-521-82750-8.
  • ((en))Masood, Ehsan (2009). Science and Islam A History. Icon Books Ltd.
  • ((en))Morelon, Régis; Rashed, Roshdi . Encyclopedia of the History of Arabic Science. 3. Routledge. 1996. ISBN 978-0-415-12410-2.
  • Phillips, William D.; Carla Rahn Phillips, Jr. Phillips (1992). The Worlds of Christopher Columbus. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44652-5. 
  • ((en))Sabra, A. I. (2000) "Situating Arab Science: Locality versus Essence," Isis, 87(1996):654–70; reprinted in Michael H. Shank, ed., The Scientific Enterprise in Antiquity and the Middle Ages," (Chicago: Univ. of Chicago Pr.), pp. 215–231.
  • ((en))Saliba, George . A History of Arabic Astronomy: Planetary Theories During the Golden Age of Islam. New York University Press. 1994. ISBN 978-0-8147-8023-7.
  • ((en))Turner, Howard R. Science in Medieval Islam: An Illustrated Introduction. University of Texas Press. 1997. ISBN 978-0-292-78149-8.

Даља литература[уреди]

  • Daffa, Ali Abdullah al-; Stroyls, J.J. (1984). Studies in the exact sciences in medieval Islam. New York: Wiley. ISBN 978-0-471-90320-8. 
  • ((en))Nader El-Bizri, 'A Philosophical Perspective on Alhazen's Optics', Arabic Sciences and Philosophy (Cambridge University Press), Vol. 15 (2005), pp. 189–218.
  • ((en))Nader El-Bizri, 'In Defence of the Sovereignty of Philosophy: al-Baghdadi's Critique of Ibn al-Haytham's Geometrisation of Place', Arabic Sciences and Philosophy (Cambridge University Press), Vol. 17 (2007), pp. 57–80.
  • Hogendijk, Jan P.; Abdelhamid I. Sabra (2003). The Enterprise of Science in Islam: New Perspectives. MIT Press. ISBN 978-0-262-19482-2. Reviewed by Robert G. Morrison at [1]
  • ((en))Hogendijk, Jan P.; Berggren, J. L. (1989). "Episodes in the Mathematics of Medieval Islam by J. Lennart Berggren". Journal of the American Oriental Society 109 (4): 697–698. doi:10.2307/604119. JSTOR 604119.)
  • ((en))Hill, Donald Routledge, Islamic Science And Engineering, Edinburgh University Press. 1993. ISBN 978-0-7486-0455-5.
  • ((en))Huff, Toby E. (1993, 2nd edition.), The Rise of Early Modern Science: Islam, China and the West. New York: Cambridge University Press. 2003. ISBN 978-0-521-52994-5. . Reviewed by George Saliba at Seeking the Origins of Modern Science?
  • ((en))Huff, Toby E. (2000). "Science and Metaphysics in the Three Religions of the Books". Intellectual Discourse 8 (2): 173–198.
  • ((en))Kennedy, Edward S. (1970). "The Arabic Heritage in the Exact Sciences". Al-Abhath 23: 327–344.
  • Kennedy, Edward S. (1983). Studies in the Islamic Exact Sciences. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-6067-5. 
  • ((en))Morelon, Régis; Rashed, Roshdi . Encyclopedia of the History of Arabic Science. 2-3. Routledge. 1996. ISBN 978-0-415-02063-3.
  • Saliba, George (2007). Islamic Science and the Making of the European Renaissance. The MIT Press. ISBN 978-0-262-19557-7. 
  • Nasr, Seyyed Hossein (1976). Islamic Science: An Illustrated Study. Kazi Publications. ISBN 978-1-56744-312-7. 
  • Nasr, Seyyed Hossein (2003). Science & Civilization in Islam (2nd ed.). Islamic Texts Society. ISBN 978-1-903682-40-1. 
  • ((en))Suter, Heinrich (1900). Die Mathematiker und Astronomen der Araber und ihre Werke. Abhandlungen zur Geschichte der Mathematischen Wissenschaften Mit Einschluss Ihrer Anwendungen, X Heft. Leipzig.
Popular

Спољашње везе[уреди]

Академске институције
други