Muzička estetika

Muzička estetika (engl. Aesthetics of music, nem. Musikästhetik) je naučno-filozofska disciplina koja ima za cilj proučavanje svih aspekata muzičke umetnosti, upoznajući njenu ličnost i zakone kako bi otkrila njen potpuni smisao u pojedinostima i celini.

Istorija[uredi | uredi izvor]

U drevnoj Kini, Mesopotamiji i Egiptu su preovladavala kosmogonijska poimanja o muzici. U Grčkoj je smeštena najstarija pitagorejska estetika; ona polazi od matematičkih otkrića Pitagore iz kojih se razvilo filozofsko shvatanje o muzici kao odrazu reda i sklada koji vladaju u kosmosu. Prema Platonu muzika je umetnost boja i osećaja, odraz svemirskih zakona koji je snažan moralni činilac. Odavde vodi njegov interes za muziku kao odgojno i političko sredstvo prvog reda kojem daje istaknuto mesto u svojoj idealno zamišljenoj državi. Platon je zastupao mišljenje o određenom etičkom delovanju pojedinih modusa u odgoju duše i stišavanju strasti. Nastavljajući njegovo učenje, Aristotel takođe smatra da muzika ima etičku i pedagošku ulogu, pa promatra moduse sa tog stanovišta. On otvara put proučavanju muzike kao neposredne osetne i iskustvene činjenice. Aristoksen čini prvi odlučan korak na tom putu, naročito proučavanjem melodije i muzičke percepcije. Sveti Avgustin se vraća pitagorejskim tumačenjima. Muzika je, prema njemu, kretanje raspoređeno brojem (lat. scientia bene movendi). Kasiodor, Boetije, Isidor iz Sevilje, Toma Akvinski i Gvido Aretinski uglavnom preuzimaju i razrađuju antička shvatanja. I renesansa je još bila pod pitagorejskim uticajem, ali pristupa muzici iskustveno. U prosuđivanju muzike Johanes Tinktoris se obraća sluhu; konsonancu i disonancu, na primer, ne određuje matematički (brojčanim odnosom), nego psihološki (ugodnošću); Hajnrih Glarean još znatnije nastavlja u tom pravcu. Rene Dekart, Marin Mersen, Gotfrid Vilhelm Lajbnic i Leonard Ojler, gledajući na muziku u suštini kao na deo matematike, ne donose, naprotiv, bitnih novosti. Ali 18. vek otkriva nove vrednosti, te označuje početak velikog osamostaljenja i razvitka muzičke estetike. Sam izraz estetika pojavljuje se uostalom prvi put tek 1750. godine u naslovu jednog dela Aleksandra Gotliba Baumgartena. Niz autora raspravlja o izražaju osećaja u muzici (Čarls Ejvison, Johan Mateson, Andre Morele, Žan Filip Ramo, Žan Žak Ruso, Johan Adolf Šajbe), o ugodnosti izazvanoj slušanjem muzike (Žan Bendžamin Delabord, Mišel Pol Gi de Šabanon) te o njenim fiziološkim i psihološkim uslovima (Ejvison, Mateson). Sa Vilhelmom Hajnrihom Vikenroderom se pak krajem stoljeća rada romantička muzička estetika, čiji će iracionalistički sentimentalizam doći do punog izražaja u 19. veku, već kod Johana Gotfrida fon Herdera. Hedonistički pogledi i kanta na muziku nisu, naprotiv, od većeg značenja. Muzika je umetnost ugodnog, a ne umetnost lepog: prema tome, niža umetnost; ona je tek igra zvučnih senzacija. Filozofija muzike Artura Šopenhauera, a lično Georga Vilhelma Fridriha Hegela, kreće se, međutim, unutar njihovih metafizičkih sistema, kojima je podvrgnuta. Harmonija je, prema Hegelu, jedinstvo različitosti, koje čini i suština ideje; muzika je ekspresivna po sebi i čisti je akt duha u vremenu. Po Šopenhauerovom rasuđivanju muzika je odraz volje, koja je, prema njemu, najdublja stvarnost; on dosledno tome odbacuje sentimentalističko stanovište o muzici kao izrazu osećaja, koje je zastupao Johan Mateson, a kasnije naročito i Ludvig Tik, Novalis, Ernst Teodor Vilhelm Hofman, Fridrih fon Hauseger i Herman Krečmar. Neka Šopenhauerova gledišta uticala je na estetske poglede Fridriha Vilhelma Ničea i Riharda Vagnera. Protiv sentimentalističke estetike ustao je Eduard Hanslik, prema kojem je muzika svet za sebe, pa i muzička estetika za koju je smatrao da treba da bude zasebna nauka. Muzička lepota upisana je u tonovima i ne zavisi o elementima izvan muzike. Muzička estetika treba da se bavi onim što ima specifično u pogledu muzičkog karaktera. Prema Hansliku, muzika uostalom nije sposobna da izražava osećaje; ona izražava tek njihov dinamizam (napetosti i popuštanja, poraste i padove); muzička je forma zvučna kao arabeska, igra oblika koji se zvučeći kreću. Odbacujući ekstremni oblik ekspresionističke estetike, romantički sentimentalizam, Hanslik je tako zašao u drugu krajnost, u formalizam. Ali, braneći autonomnost muzike, on je donekle pripremio razvitak muzičke estetike na prelazu u 20. vek, u kojem njen opši značaj postaje sve podrobnije pozitivno proučavanje konkretnih i specifičnih muzičkih činjenica, čemu su neposrednije doprineli takođe Herbert Spenser i Vilhelm Vunt, kao i Gustav Teodor Fehner lično, osnivač eksperimentalne estetike. Od tada psihologija, akustika, sociologija, etnologija i, razumljivo, muzikologija postaju njene neophodne pomoćne nauke. Područje proučavanja se proširuje i produbljuje; pojavljuju se razne metode, teorije i pravci, kategorije kada su povezani uz određena starija ili novija filozofska shvatanja. Muzičkom estetikom bavili su se ranije i sami muzičari, kao što su Žan Filip Ramo, Robert Šuman, Hektor Berlioz i Rihard Vagner. Muzičari 20. veka su to činili u još znatnijoj meri (na primer Arnold Šenberg, Pol Djuka, Igor Stravinski, Paul Hindemit, Artur Honeger, Dmitrij Šostakovič, i tako dalje). Umetničko iskustvo samih muzičara postaje dragoceno, naročito u proučavanju problema neposredno vezanih uz samu muzičku praksu. Teorije o muzici kao izražaju osećaja poprimaju nova značenja: prema Etjenu Suriuu, muzika putem sentimentalne apstrakcije izražava i stvara osećaj afektivnih stanja; prema Eženu Delakroau i Oliviju Alanu muzika se ne ograničava na izražavanje osećaja: ona ih stvara. Na sentimentalističku estetiku nadovezuje se subjektivistička teorija Ajnfilunga, prema kojoj čovjek nesvesno unosi svoj subjektivni svet u muziku. Njeni glavni predstavnici jesu Fridrih Teodor Višer, Teodor Lips, Johanes Volkelt i Viktor Baš. Obnovljeno formalističko stanovište, prema kojem je muzika nesposobna da izražava vanmuzičke sadržaje, zastupaju, između ostalih, Otakar Hostinski, Hugo Riman, Fridrih Bren i Igor Stravinski. Njihovi prethodnici, osim Eduara Hanslika, bili su u 18. veku Mišel Pol Gi de Šabanon, a u 19. veku Hans Georg Nageli, Johan Fridrih Herbart, Gustav Teodor Fehner, Mane Bekuer, Johan Georg Riter fon Cimerman i Edgar Marks Lazarus. Najznačajniji zastupnik energetizma, prema kojem suština muzike ne stoji u tonovima nego u unutrašnjoj energiji i dinamici čiji su izraz i simbol, jeste Ernst Kurt. Ostali predstavnici su Hajnrih Šenker, Avgust Oto Han, Herbert Mersman i Arnold Šering. Motoristička teorija stavlja u ulogu psihičke motoričnosti u muzičkoj percepciji čiji su glavni zastupnici Vilhelm fon Bode, Kristofer Majkl Diserens, Dudint Ges i Aleksandre Denereaz. Pre Lionela Durijaka interese u muzici je zastupao Georg Fridrih Herman Riman, prema kojem je muzička percepcija glavna delatnost. Prema Žulu Kombarijeu muzika je umetnost u tonovima, a muzička misao je neprevodljiva rečim. Po pitanjima u vezi sa muzikom bave se eksperimentalisti Karl Emil Sišor, Giorgi Reveš, Grigorij Nikolajevič Teplov i Onore Žan Aristid Huson; označava u tom okviru stvaralački proces. Zastupajući stanovište psihološke estetike, Moris Pradine tumači muzičke fenome genetski. Temu o muzici kao umetnosti koja se odvija načeo je Anri Bergson, a razvila ju je Žizel Brelet, koja osniviva muzičku estetiku u muzičkom vremenu kao zasebnu, bitnu za muzičku umetnost. Breletova takođe učestvuje u otklanjanju osnovnih problema interpretacije i izvođenja, kojom seeksperimentalno bavio naročito Karl Emil Sišor, dok i Erhard Šmit, Rolan Frajs i Edgar Viljems proučavaju eksperimentalizam. Od psihologije i akustike nezavisno stanovište takozvane estetike zastupa Peter Džerald Volf, smatrajući da se treba utemeljiti na specifične muzičke elemente, od kojeg je bitniji interval. Valter Viora, naprotiv, traži da muzika bude integralna, to jest da se muzika istražuje sveobuhvatno, upotrebljavajući sve metode, među njima istorijsku hronološko-sociološku sliku. Stanovište sociološke estetike za; halo, ističući da je umetnost izraz društvene sredine u istorijskom trenutku, sa stanovišta kojeg treba postaviti njene vrednosti. Ističući društvenu i ličnu klasičnost muzike, sa marksističkog stanovišta u muzičkoj se slaže Zofija Lisa, Jevgenij Kremljov i Viktor Vanslov, a kod nas Predrag i Vojislav Vučković. U novije vreme, muzičkom estetikom lično su počeli da se bave Ivan Foht, Dragutin Gostuški, Petar Stefanović i Ignjat Šupi. U okviru muzičke estetike proučavaju se muzički problemi i tretira se niz posebnih i savremenih napora, onih koji se tiču u stvaralačkoj i izvođačkoj praksi muzičkog jezika, radiofonskog izvođenja, elektronske i moderne muzike.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Platon, Timej
Isti, Republika
Isti, Zakoni
Isti, Politika
Isti, Etika Nikomahu
Aristoksen, Elementim harmonic Augustin, De musica libri sax, 387—389.
Boethius, De institution St.
M. A. Cassiodorus, De musica, VI vek
J. Tinctoris, Termino diffmitorium, Napoli 1475—?
H. Glareanus, Dodecachordon, BE
M. Mersenne, L'Harmonie universelle, Paris 1636—1637.
I. Solam, Musicae Compendium, Amsterdam 1656.
L. Euler, Tentamen ni musicae, Petrograd 1734.
J. Mattheson, Kern melodischer, Hamburg 1737.
J. J. Rousseau, Dicttonnaire de musique, Paris 1766.
J. B. de La Borde, Essai sur la musique ancienne et moderne, PE
M. P. G. Chabanon, De la musique consideree en elle-meme et dans avec la parole, les langues, la poesie et le theatre, Paris 1785.
Ideen zu einer Aesthetik der Tonkunst, Wien 1806.
R. Bode, Miwegung, Kassel 1830.
E. Hanslick, Vom Musikalisch-Schonen
L. A. W. Ambros, Die Grenzen der Musik und Poesie, 1856.
C Philosophie de la musique, Paris 1865.
F. A. Gevaert, Histoire la musiaue de l'Antiquite, Gand 1875—1881.
H. Riemann, Die i musikalischen Asthetik, Berlin i Stuttgart, 1900.
Isti, Musikalis, Leipzig 1877.
H. Ehrlich, Die Musikasthetik in ihrer Entwicklu bis auf die Gegenwart, Leipzig 1882.
H. Riemann, Der, Ausdruck & Leipzig 1884.
G. Engel, Aesthetik der Tonkunst, Berlin 1884.
J ger, Die Musik als Ausdruck, Wien 1885.
A. Seidl, Vom Musikalnen, 1887.
H. Riemann, Grundlinien der Musik-Aesthetik, 1890.
Musici scriptores graeci, Leipzig 1895.
H. Abert, Die Lehre von der griechischen Musik, Leipzig 1899.
A. Galli, Estetica music
W. Wolf, Musik-Aesthetik (II tom), Stuttgart 1902.
L. Laloy, A Tarente, Paris 1904.
L. Dauriac, Essai sur l'esprit musical, Pa
H. Abert, Die Musikanschauung des Mittelalters, Halie 1905.
A. Fiazzo, Elementi di estetica musicale, 1906.
J. Combarieu, La Musiq son evolution, Paris 1907.
A. Pirro, Descartes et la musique, Paris
F. Busoni, Entwurf einer neuen Aesthetik der Tonkunst, 1907.
Musikasthetik, 1907. (III izdanje 1923).
F. Brust, Die Aesthetik der j
F. Bosenberg, Harmoniegefiihl und goldener Schnitt, Leipzig
Schmitz, Musikasthetik, 1915.
H. Goldschmidt, Die Musikasth Jahrhunderts, Ziirich 1915.
D. C. Miller, The Science of Music, New York 1916.
E. Closson, Esthetique musicale, 1921.
P. Lasophie du gout musical, 1922.
L. Bourguis i A. Denereaz, La A vie interieure, Paris & Lausanne 1921.
P. Moos, Die Philosophi von Kant bis Eduard v. Hartmann, Stuttgart, Berlin & Leipzig,
Mersmann, Angewandte Musikasthetik, Berlin 1926.
Ch. M, La Influence of Music on Behaviour, Princeton 1926.
Alain, Visite Paris 1927.
O. Stieglitz, Einfiihrung in die Musikasthetik, 1928.
Musikasthetik in ihren Hauptrichtungen, ein Quellenbuch der deutS' asthetik von Kant und der Frtihromantik bis zur Gegenwart, Frai & Stuttgart 1929.
P. Servien, Introduction a une connaissance des faits musicaux, Paris 1929.
E. Biicken, Geist und Form im m Kunstwerk, Potsdam 1929.
G. Anschutz, Abriss der Musikast
E. Kurth, Musikpsvchologie, Berlin 1931. (novo izdanje 1947)
J Grundlagen einer autonomen Musikasthetik, Leipzig 1934.
Geschichte der Musik-Asthetik, Berlin 1934.
C. Seashore, Stigmatic Psychology of Music, Iowa 1936.
J. Bahle, Der musikalische Sizess, Leipzig 1936 (novo izdanje 1947)
A. Parente, La Musica e li
W. Wiora, Das musikalische Kunstwerk und die svstematische IV schaft (II Congres international d'esthetique et de science de l'art),
J. Bahle, Eingebung und Tat im musikalischen Schaffen, Leipzig
Ch. Lalo, Elements d'une esthetique musicale scientifique (II izdanje)
E. Schmidt, Uber dem Aufbau rhythmischen Gestalten, Mui
M. Beaufils, Par la musique vers l'obscur. Essai sur la musiqut et l'eveil d'une conscience allemande au XVII e siecle et aux origin siecle, Marseille 1942.
J. Andreis, Uvod u glazbenu estetiku, Zagreb
M. Schoen, The Understanding of Music, New York 1945.
I. Stravinski, Poeique musicale, Paris 1945.
G. Revesz, Einfiihrung in die Musikpsychologie, Bern 1946.
E. De Bruyne, L'Esthetique du Moyen Age, Louvain 1947.
G. Pannain, La Vita del linguaggio musicale, Milano 1947.
E. Souriau, La Correspondance des arts, Paris 1947. (na srpskohrvatskom jeziku „Odnos među umetnostima”, Sarajevo 1958)
Th. W. Adorno, Philosophie der neuen Musik, Tubingen 1949. (II izdanje 1958; na srpskohrvatskom jeziku „Filozofija nove muzike”, Beograd 1968)
F. Brenn, Das Wesengefuge der Musik, Kongressbericht, Basel 1949.
G. Brelet, Esthetique et creation musicale, Paris 1947.
Ista, Le Temps mu si cal (II tom), Paris 1949. (sa opširnom literaturom)
Ista, L' Interpret at ion creatrice (II tom), Paris 1951.
M. Mila, L'Esperienza musicale e l'estetica, Torino 1951.
P. Finkelstein, How Music Expresses Ideas, New York 1952.
H. J. Moser, Musikasthetik, Berlin 1953.
K. Huber, Musikasthetik (obradio O. Ursprung), Ettal 1954.
M. Djeaufils, Musique du son, musique du verbe, Paris 1954.
A. Golea, Esthetique de la musique contemporaine, Paris 1954.
E. Willems, Le Rithme musical, Paris 1954.
V. Vučković, Izbor eseja, Beograd 1955.
Z. Novaček, Einfiihrung in die Musikasthetik, Berlin 1956.
Z. Lissa, Teber das Spezifische der Musik, Berlin 1957.
P. Markovac, Izabrani članci i eseji (red. A. Tomašek), Zagreb 1957.
P. Fraisse, Les Structures rythmiques, Louvain 1957.
I. O. Kremjiev, Muzička estetika, Moskva 1957.
L. B. Meyer, Emotion and Meaning in Music, Chicago 1957.
I. Supičić, La Musique expressive, Paris 1957.
P. Stefanović, Tragom tona, Sarajevo 1958.
B. de Schloezer & M. Scriabine, Problemes de la musique moderne, Paris 1959.
S. Markus, Istorija muzičke estetike (od sredine XVIII do početka XIX veka), Moskva 1959.
E. Moutsopoulos, La Musique dans l'oeuvre de Platon, Paris 1959.
Zbornik antičkih tekstova, Antička muzička estetika, Moskva 1960.
A. Sohor, Vkus muzičke estetiki, Moskva 1961.
E. Ansermet, Les Fondements de la musique dans la conscience humaine (II tom), Neuchatel 1961.
E. Fubini, L'Estetica musicale dal Settecento a oggi, Torino 1964. (II izdanje 1968)
I. Focht, Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum 1964.
F. Viscidi, Saggio di una estetica musicale, Bologna 1966.
C. Dahlhaus, Musikasthetik, Koln 1967.
Z. Lissa, Aufsatze zur Musikasthetik, Berlin 1969.
D. Gostuški, Vreme umetnosti, Beograd 1969.
Nicomachus, The Enchiridion, Greek Musical Writings. Volume II: Harmonic and Acoustic Theory, edited by Andrew Barker. Cambridge, pp. 245–269, 1989.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Alperson, Philip (ed.), What is Music?. New York, NY: Haven, 1987. (jezik: engleski)
Bertinetto, Alessandro. "Il pensiero dei suoni. Temi di filosofia della musica". MIlano: Bruno Mondadori, 2012. (jezik: italijanski)
Bowman, Wayne D. Philosophical Perspectives on Music. New York and Oxford: Oxford University Press, 1998. (jezik: engleski)
Budd, Malcolm. Music and the Emotions: The Philosophical Theories. London: Routledge & Kegan Paul. 1985. (jezik: engleski)
Davies, Stephen. Musical Meaning and Expression, Ithaca, NY: Cornell University Press, 1994. (jezik: engleski)
Davies, Stephen. Musical Works and Performances: A Philosophical Exploration. Oxford: Oxford University Press, 2001. (jezik: engleski)
Goehr, Lydia. 'The Imaginary Museum of Musical Works. An Essay in the Philosophy of Music' Oxford, 1992/2007. (jezik: engleski)
Gracyk, Theodore. "The Aesthetics of Popular Music," The Internet Encyclopedia of Philosophy, June, 2008, [1] (jezik: engleski)
Gracyk, Theodore. "Adorno, Jazz, and the Aesthetics of Popular Music," The Musical Quarterly 76 no. 4 (Winter 1992): 526-42. (jezik: engleski)
Gracyk, Theodore. On Music. Thinking In Action Series. New York: Routledge, 2013. (jezik: engleski)
Hanslick, Eduard (1885/1957). Vom Musikalisch-Schönen. Tr. The Beautiful In Music. Bobbs-Merrill Co (June 1957). ISBN 978-0-672-60211-5.. (Classic statement of an aesthetics of music based on the notion of 'form'.) (jezik: engleski)
Hausegger, Friedrich von. Die Musik als Ausdruck [1887], ed. Elisabeth Kappel and Andreas Dorschel. Vienna - London - New York: Universal Edition, 2010 (Studien zur Wertungsforschung 50). ISBN 978-3-7024-6860-6.. (Contra Hanslick, Hausegger makes expression the central issue of an aesthetics of music.) (jezik: engleski)
Higgins, Kathleen M. The Music of Our Lives. Philadelphia, PA: Temple University Press, 1991. (jezik: engleski)
Kertz-Welzel, Alexandra. "The Magic of Music: Archaic Dreams in Romantic Aesthetics and an Education in Aesthetics." Philosophy of Music Education Review 13 no. 1 (Spring 2005): 77-94. (jezik: engleski)
Kertz-Welzel, Alexandra. "In Search of the Sense and the Senses: Aesthetic Education in Germany and the United States." Journal of Aesthetic Education 39 no. 3 (Fall 2005): 104-116. (jezik: engleski)
Kivy, Peter. The Corded Shell: Reflections on Musical Expression. Ithaca: Cornell University Press, 1980. (jezik: engleski)
Kivy, Peter (2001). New Essays on Musical Understanding. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-825083-8. . (jezik: engleski)
Lippman, Edward. A History of Western Musical Aesthetics. University of Nebraska Press, 1992. (jezik: engleski)
Sorgner, S. L./Fuerbeth, O. (ed.) "Music in German Philosophy: An Introduction". Chicago, University of Chicago Press. 2010. ISBN 978-0-226-76837-3. (jezik: engleski)
Sorce Keller, Marcello. What Makes Music European. Looking Beyond Sound. Latham, NJ: Scarecrow Press, 2011. (jezik: engleski)
Thakar, Markand. Looking for the 'Harp' Quartet: An Investigation into Musical Beauty. University of Rochester Press, 2011. (jezik: engleski)
Zangwill, Nick. "Against Emotion: Hanslick Was Right About Music," British. Journal of Aesthetics, 44 (Jan. 2004), 29–43. (jezik: engleski)