Organizovani kriminal

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Organizovani kriminal, organizovani kriminalitet i kriminalne organizacije su termini koji predstavljaju transnacionalno, nacionalno ili lokalno grupisanje visoko centralizovanih organizacija koje vode kriminalci sa namerom bavljenja ilegalnim aktivnostima, najčešće radi ostvarivanja profita. Određene kriminalne organizacije, kao što su terorističke organizacije, politički su motivisane. Ostale organizacije— među kojima su države, vojske, policijske snage, kao i korporacije-ponekad mogu koristiti metode organizovanog kriminala radi postizanja svojih ciljeva, ali se njihove snage zasnivaju na njihovom statusu formalnih socijalnih institucija. Postoji tendencija odvajanja organizovanog kriminala od ostalih formi zločina, kao što su kriminal belog okovratnika, finansijski zločini, politički zločini, ratni zločini, državni zločini i izdaja, međutim, ovo razdvajanje nije uvek očegledno, i o njemu se još uvek vode rasprave.[1] Na primer, u propalim državama koje ne mogu više vršiti osnovne funkcije, kao što su obrazovanje, bezbednost ili vladavina, uglavnom zbog nasilja ili ekstremnog siromaštva, organizovani kriminal, vladavina i rat često dopunjuju jedno drugo. Izraz parlamentarna mafiokratija je korišćen za opisivanje demokratskih zemalja čije su političke, socijalne i ekonomske institucije pod kontrolom par porodica ili poslovnih oligarha.[2] U Sjedinjenim Američkim Državama, Akt za kontrolu organizovanog kriminala (1970) definiše organizovani kriminal kao "Grozne aktivnosti [...] visoko organizovanog, disciplinovanog društva [...]".[3] Kriminalna aktivnost kao strukturalna grupa se naziva reket, i takav vid zločina se često povezuje sa radom mafije. U Velikoj Britaniji, policija procenjuje da se organizovanim kriminalom bavi do 38.000 ljudi okupljeni u oko 6.000 različitih grupa.[4] Pored toga, zbog sve većeg nasilja tokom Rata protiv narko-kartela u Meksiku, meksički narko-karteli se smatraju "najvećom pretnjom od organizovanog kriminala za Sjedinjene Američke Države" prema izveštaju Ministarstva pravde Sjedinjenih Američkih Država.[5]

Karakteristike kriminalne organizacije su:

  • učešće više od 3 lica u kriminalnoj grupi;
  • stroga hijerarhija;
  • korišćenje nasilnih sredstava, ucena, pretnji;
  • povezanost sa srodnim organizacijama i
  • veza sa politikom.

Modeli[uredi]

Uzročni modeli[uredi]

Potreba za ilegalnom robom i uslugama neguje još centralizovanije i snažnije kriminalne sindikate, koji na kraju mogu uspeti u podrivanju javnog morala, neutrališući sprovođenje zakona putem korupcije i infiltriranja legalne ekonomije, ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere. Ovaj teorijski predlog može biti prikazan modelom koji se sastoji iz četiri elementa: vlada, društvo, ilegalno tržište i organizovani kriminal.[6]

Organizacioni modeli[uredi]

Mreže između gazdi i klijenata[uredi]

Uhapšeni šef mafijaške porodice Gambino, Pol Kastelano, 1984. godina.

Mreže između gazdi i klijenata se definišu interakcijama koje one proizvode. Grupacije organizovanih kriminala operišu kao manje jedinice u okviru cele mreže, i kao takve često više cene svoju porodicu, familijarnost i ekonomsku sredinu ili tradiciju. Ove mreže se uglavnom sastoje iz:

  • hijerarhija zasnovanih na porodici, socionalnoj i kulturnoj tradiciji;
  • 'usko povezane' lokacija rada;
  • patrijarhalnih ili nepotističkih sistema vrednosti;
  • personalizovanih aktivnosti, među kojima su porodični rivalitet, teritorijalne rasprave, regrutacija i treniranje članova porodice, i td.; i,
  • komunikacija i mehanizama za sprovođenje pravila koji zavise od organizacione strukture, socijalnih pravila ponašanja, istorije bavljenja kriminalom, i kolektiviteta pri donošenju odluka.[7][8]

Birokratske operacije[uredi]

Birokratske, tj. korporativne grupacije organizovanog kriminala se definišu opštom krutošću njihovih unutrašnjih struktura. Fokusirajući se više na to kako ove operacije funkcionišu, uspevaju, održavaju se ili izbegavaju odmazdu, oglavnom su oličene kao:

  • Kompleksna struktura autoriteta;
  • Obimna raspodela rada među klasama u okviru organizacije;
  • Meritokratska;
  • Obaveze izvršene na nelični način;
  • Obimna pisana pravila i regulacije; i,
  • Komunikacija između 'vrha'i 'dna' organizacione piramide i mehanizmi sprovođenja prava.

Međutim, ovaj model operacije ima određene mane:

  • Strategija komunikacije između 'vrha' i 'dna' organizacione piramide je podložna presretanju poruka, sve više kako se približavamo 'dnu'organizacione piramide;
  • Održavanje pismenih dokaza ugrožava bezbednost organizacije, te se zasniva na povišenim merama bezbednosti;
  • Infiltracija u niše nivoe organizacione piramide može ugroziti celu ogranizaciju (efekat "kule od karata"); i,
  • Smrt, povreda, hapšenja ili unutrašnje borbe za vlast mogu dosta pojačati nesigurnost operacija.

Omladinske i ulične bande[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Banda.
Vođa jamankanske bande Kristofer Kouk.

Karakteristična kultura bandi podupire veliki broj, ako ne i sve ogranizovane grupacije;[9][10] ovo se može razviti kroz strategije regrutacije, procese socijalnog učenja u korektivnim sistemima koje se doživljava kroz omladinsko, porodično ili vršnjačko učešće u zločinu, kao i prinudne akcije kriminalnih autoritativnih figura. Termin ulična banda se koristi zajedno sa terminom “omladinska banda,” i odnosi se na omladinske grupe teritorijalno zasnovane na jednom kraju ili ulici, a koje spadaju u kriterijum bandi. Miler (1992) definiše uličnu bandu kao "samooformljenu grupaciju vršnjaka, ujedinjenih zajedničnim interesima, sa jasnom liderskom i unutrašnjom organizacijom, koja deluje kolektivno ili individualno radi postizanja određenih ciljeva, uključujući i bavljenje ilegalnim aktivnostima i kontrolisanjem određene teritorije, ustanove ili firme".[11]

"Zone tranzicije" su propadajuća susedstva u kojima se često menja broj stanovnika.[12][13] U takvim oblastima, sukobi između grupa, tuče, "ratne trke", i kraća pospešuju solidarnost i koheziju.[14] Kohen (1955): tinejdžeri radničke klase se priključuju bandama kao posledica frustracije zbog nemogućnosti dostizanja statusa i ciljeva srednje klase; Klovard i Ohlin (1960): blokirana šansa, ali nejednaka distribucija šansi vodi ka stvaranju različitih tipova bandi (to jest, neke fokusirane na pljačku i krađu imovine, neke na tuče i sukobe, a neke su povučene i fokusiraju se na preuzimanje narkotika); Spergel (1966) je bio jedan od prvih kriminologa koji su se više fokusirali na praksu zasnovanu na dokazima nego na intuiciju o životu i kulturi bandi. Klajn (1971) je, kao i Spergel proučavao efekte na članove intervencija socijalnih radnika. Više intervencija, u stvari, vodi ka većem učešću i priključivanju bandama, kao i ka solidarnosti i povezanosti između članova bande. Dauns i Rok (1988) o Parkerovoj analizi: teorija napora, teorija obeležavanja (iz iskustva sa policijom i sudovima), teorija kontrole (uključenost u probleme od ranog detinjstva, i neizbežna odluka da su cene važnije od beneficija) kao i teorije konflikata su važeće u ovim slučajevima. Nijedna etnička grupa nije više sklona priključivanju bandama, već su ključni faktori status marginalizovanja, otuđenosti ili odbijanja ti koji čine određene ljude sklonim ka formiranju bandi,[15][16][17] a ovo važi i za efekat socijalne ekskluzije,[18][19] posebno po pitanju regrutovanja i zadržavanja. Takođe mogu biti definisani starosnim dobom (uglavnom omladina) ili uticajem vršnjačke grupe,[20] ali i stalnošću ili doslednošću njihove kriminalne aktivnosti. Ove grupe takođe formiraju svoje simboličke identitete ili javna predstavljanja koja su prepoznatljiva širom date zajednice (boje, simboli, zastave i tetovaže).

Istraživanje je fokusirano na pitanje da li bande imaju formalne strukture, jasnu hijerarhiju i vođstvo u poređenju sa grupama odraslih, kao i da li su one racionalne prilikom ostvarenja svojih ciljeva, iako se stavovi o strukturama, hijerarhiji i definisanim ulogama sukobljavaju. Neki su proučavali ulične bande koje se bave dilovanjem narkotika, pri čemu su otkrili da date grupe imaju organizovani racionalitet što se tiče njihove strukture i ponašanja.[21] Članovi bandi sami sebe doživljavaju kao deo organizovanog kriminala; bande su bile formalno racionalne organizacije,[22][23][24] sa jakim organizacionim strukturama, jasno definisanim ulogama i pravilima koje su usmeravale ponašanje članova, kao i slepifičan i stabilan izvor prihoda (npr. narkotici). Padila (1992) se složio sa gore navedenim stavkama. Međutim, neki su smatrali ovakve bande više raspuštenim nego jasno definisanim, kao i da im nedostaje stalna fokusiranost, da je kohezija bila vrlo niska, kao i da su one imale mali broj zajedničkih ciljeva, te nizak nivo organizacione strukture.[16] Zajedničke norme, vrednosti i lojalnost je na niskom stupnju, struktura je haotična, a diferencijacija uloga i jasna raspodela rada je skoro pa nepostojeća. Takođe, korišćenje nasilja nije u skladu sa principima reketa radi zaštite, političkog zastrašivanja i trgovine narkoticima, kojima se bave grupe odraslih. U mnogo slučajeva su članovi bandi napredovali iz svojih omladinskih bandi do visoko razvijenih grupacija organizovanog kriminala. Bande i tradicionalne kriminalne organizacije ne mogu se univerzalno povezati jedne sa drugima (Deker, 1998),[25][26] mada postoji jasno vidljiva beneficija za obe organizacije prilikom njihove saradnje.

Individualna raznolikost[uredi]

Preduzetnički model[uredi]

Preduzetnički model se odnosi ili na individualnog kriminalca ili na manju grupu organizovanih kriminalaca koji se koristi za fluidne grupacije savremenog organizovanog kriminala. Ovaj model se prilagođava teoriji socijalnog učenja diferencijalnih asocijacija u kojima postoje jasne asocijacije i interakcije između kriminalaca, prilikom kojih se deli i širi znanje, ili određenje vrednosti; međutim, smatra se da racionalni izbor nije predstavljen u ovom modelu. Izbor da se izvede određeni akt, ili da se poveže sa određenim kriminalnim grupama se može videti pre kao preduzetnička odluka - doprinošenje kontinuaciji kriminalnog preduzeća, maksimizujući aspetke koji štite i podržavaju njihovu ličnu dobit. U ovom kontekstu, uloga rizika je takođe lako razumljiva, međutim, diskutabilno je da li se osnovna motivacija može videti kao čisto preduzetništvo[27] ili preduzetništvo kao proizvod nekog socijalnog hendikepa.

Pristup multimodela[uredi]

Kultura i etnička pripadnost pružaju sredinu u kojoj poverenje i komunikacija između kriminalaca može biti efikasna i sigurna. Ovo na kraju može odvesti do konkurentske prednosti za neke grupe, međutim, nije ispravno prihvatiti ovo kao jedinu determinantu klasifikacije organizovanog kriminala. Ova kategorizacija obuhvata sicilijansku mafiju, jamajkansku poteru, kolumbijske grupe koje se bave trgovinom narkotika, nigerijske grupe organizovanog kriminala, korzikansku mafiju, japanske Jakuze, korejske kriminalne grupe i kineske Trijade. Iz ove perspektive, organizovani kriminal nije moderni fenomen - formacije kriminalnih bandi iz 17. i 18. veka ispunjavaju sve kriterijume kriminalnih organizacija savremenog doba. One su lutale ruralnim granicama centralne Evrope, baveći se istim ilegalnim aktivnostima koje se povezuju sa savremenim kriminalnim organizacijama, sa izuzetkom pranja novca. Kada je Francuska revolucija stvorila jake nacionalne države, kriminalne bande su se preselile u druge slabo kontrolisane oblasti, kao što su Balkan i jug Italije, gde je posejano i seme sicilijanske mafije, osnove organizovanog kriminala u Novom Svetu.[28]

Tip modela Sredina Grupa Procesi Uticaji
Nacionalni Istorijska ili kulturna osnova Porodica ili hijerarhija Tajnovitost/povezanost. Veza sa pobunjenicima Lokalna korupcija/uticaj. Plašljiva zajednica.
Transnacionalni Politički i ekonomski nestabilna Vertikalna integraacija Legitimna pozadina Stabilno snabdevanje nedozvoljenom robom. Visok nivo korupcije.
Transnacionalni Bilo koja Fleksibilna. Mala veličina. Nasilan. Oportunistički. Preduzimač rizika Nestabilno snabdevanje raznom nedozvoljenom robom. Eksploatacija mladih lokalnih prestupnika.
Preduzetnički/translacionalni Razvijeni regioni Individualno ili u paru. Rad kroz legitimna preduzeća Provizija nedozvoljenih usluga, npr. pranje novca, prevara, kriminalne mreže.

Tipične aktivnosti[uredi]

Organizovani kriminal često napada firme i poslovnice kroz ucenu, krađu ili prevare kao što su otimanje teretnih vozila, krađa dobara, vršenje stečajne prevare, prevare sa osiguranjem ili akcijama. Organizovane kriminalne grupe takođe napadaju i pojedince putem krađe automobila (radi rasklapanja u radionicama ili radi izvoza), krađe umetnina, pljačkanje banaka, provala, krađa nakita, kompjuterskog hakovanja, prevara kreditnim karticama, ekonomske špijunaže, pronevere, krađe identiteta, i prevare pri investicijama. Neke grupe organizovanog kriminala proneveravaju nacionalne, državne ili lokalne vlade kroz nameštene ponude javnih projekata, falsifikovanje novca, krijumčarenje i proizvođenje neoporezivanog alkohola ili cigareta, kao i kroz pomaganje radnicima imigrantima da izbegnu plaćanje taksi.

Grupe organizovanog kriminala potražuju korumpirane javne zvaničnike na visokim položajima kako bi njihove aktivnosti protekle bez problema, ili radi dobijanja upozorenja i informacija o istragama i gonjenjima.

Grupe organizovanog kriminala takođe pružaju veliki izbor ilegalnih usluga i dobara, kao što su zelenašenje sa vrlo visokim kamatama, atentati, ucene, bombardovanje, ilegalna kladionica i ilegalno kockanje, prevare, kršenje autorskih prava, falsifikovanje intelektualne svojine, šanerisanje, otmice, prostitucija, krijumčarenje, trgovina narkoticima, trgovina oružjem, krijumčarenje benzina, krijumčarenje antikviteta, trgovina organima, naručena ubistva, falsifikovanje dokumenata, pranje novca, nameštanje sportskih utakmica, nameštanje cena, ilegalno bacanje toksičnog otpada, ilegalna trgovina nuklearnim materijalima, krijumčarenje vojne opreme, krijumčarenje nuklearnog oružja, falsifikovanje pasoša, krijumčarenje imigranata i jeftinih radnika, krijumčarenje ljudi, trgovina ugroženim vrstama, trgovina ljudima.

Nasilje[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Nasilje.

Nasilje je Svetska zdravstvena organizacija definisala kao "namernu upotrebu fizičke sile ili snage, pretnje silom ili stvarne sile, protiv sebe, druge osobe ili grupe ljudi, koje najčešće rezultuje povredama, smrću, psihološkim povredama, lošim razvojem ili deprivacijom", ali prihvata da se uključivanje fraze "upotreba sile" u ovoj definiciji proširuje na konvencionalno značenje reči.[29] Ova definicija uključuje internacionalnost pri činjenju samog akta nasilja, bez obzira na rezultat koji proizvodi. Nasilje nije ni prosta upotreba sile, već je njen rad kao oblik ljudske delatnosti u kojoj se direktno ili indirektno koristi sila. Ono je delatnost kojom se neki čin, aktivnost, radnja ili proces otpočinju, vrše ili zaustavljaju, odnosno održavaju ili razaraju nasuprot volji ii intenciji ostvarenja interesa i zadovoljenja potreba objekta nasilja ukoliko je svestan, odnosno nasuprot njegovoj unutrašnjoj (prirodnoj) strukturi ili zakonitostima, ukoliko se ne radi o čoveku.[30] Nasilje može biti fizičko, emocionalno (psihičko), seksualno ili strukturalno.

Napad[uredi]

Vršenje nasilnih zločina može činiti deo oružja kriminalnih organizacija koje koriste radi postizanja svojih kriminogenih ciljeva, zbog psiholoških faktora (kulturalni sukobi, agresija, pobuna protiv autoriteta, pristup nedozvoljenim supstancama i td.), i može biti zločin racionalno izabran od strane individualnih kriminalaca i grupa koje oni formiraju. Napadi se koriste kao prinudne mere, radi zastrašivanja zaduženih, suparnika ili regruta, prilikom izvođenja pljački, zajedno sa drugim povredama vlasništva, te kao vid izražavanja protiv-kulturnog autoriteta;[31] nasilje je normalizovano u okviru kriminalnih organizacija i lokacija koje oni kontrolišu.[32] Dok intenzitet nasilja zavisi od zločina koji izvodi data organizacija (kao i njihova organizacijska struktura i kulturna tradicija), agresivni akti mogu varirati od blagih fizičkih napada do ubistva.

Ubistvo[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Teško ubistvo.

Teško ubistvo se razvilo iz časti i osvetničkih ubistava Jakuza ili Sicilijanske mafije[33][34][35][36] koja su donela veliki fizički i simbolički značaj na akt ubistva, njegovu svrhu i posledice,[37][38] kao manje diskriminativan vid izražavanja moći, sprovođenja kriminalnog autoriteta, postizanje osvete ili eliminisanje suparnika. Uloga plaćenog ubice je stalno prisutna kroz istoriju organizovanog kriminala, da li zbog efikasnosti ili probitačnosti plaćanja profesionalnog ubice ili zbog potrebe za udaljavanjem od izvršenja akta ubistva (javno, privatno ili kriminalno), opet u zavisnosti od autoriteta, osvete ili nadmetanja. Ubistva iz osvete, oružane pljačke, nasilne rasprave o kontrolisanim teritorijama i prekršaji protiv članova zajednice se takođe moraju uzeti u obzir prilikom proučavanja dinamike između različitih kriminalnih organizacija i njihovim suprotnim potrebama.

Ideološki zločin[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Terorizam.

Pored onih vrsta zločina koji se smatraju klasičnim aktovima organizovanog kriminala kao što su prevare, reket i druge vrsta akata koje imaju za cilj akumulaciju novčane dobiti, postoje i netradicionalni aktovi organizovanog kriminala koji se izvršavaju radi političke ili ideološke dobiti. Takve grupe se najčešće nazivaju terorističkim organizacijama. Terorizam je smišljena upotreba nezakonitog nasilja ili pretnje nezakonitim nasiljem radi usađivanja straha, s namerom prisiljavanja ili zastrašivanja vlasti ili društva kako bi se postigli ciljevi koji su uopšteno politički, verski ili ideološki.

Ne postoji univerzalno prihvaćena, pravno obavezujuća, pravna definicija terorizma.[39][40] Česte definicije terorizma se odnose samo na one nasilne aktove koji imaju za cilj stvaranje straha (terora), koji se izvode zarad religioznog, političkog ili ideološkog cilja, koji namerno uzimaju za metu ili ne uzimaju u obzir sigurnost neborbenih masa (npr., neutralna vojna lica ili civili), i koji se izvode od strane nevladinih agencija.[traži se izvor od 05. 2015.] Neke definicije takođe uključuju i nezakonito nasilje i rat, posebno zločine protiv čovečanstva.

Među poznatijim terorističkim grupama su Al Kaida, Front oslobođenja životinja, Armija Boga, Crna liberalna armija, Savez, mač i ruka Gospoda, Front oslobođenja zemlje, IRA, Radnička partija Kurdistana, Taškar-e Tajiba, Komunistička organizacija 19. maj, Red, FARK, Simbionička armija oslobođenja, Talibani, Ujedinjeni oslobodilački front i Organizacija podzemnog vremena.[traži se izvor od 05. 2015.] Nacističke i fašističke partije takođe nisu prihvaćene u mnogim zemljama.

Ostali[uredi]

Finansijski kriminal[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Pranje novca.

Organizovane kriminalne grupe prikupljaju velike svote novca kroz aktivnosti kao što je trgovina narkoticima, krijumčarenje oružja i finansijski kriminal.[41] Međutim, novac zarađen ovim putem im ne može biti od koristi, osim ako nije pretvoren u novčana sredstva za investiranje u legitimne poslove. Metode koje organizacije ovog tipa koriste za pretvaranje prljavog novca u legitimne finansije ohrabruju korupciju. Grupe organizovanog kriminala imaju potrebu da skrivaju nelegalno poreklo novca koji zarađuje, što dovodi do ekspanzije grupa ovog tipa, uzevši u obzir da pranje novca ima za svrhu skrivanje porekla novca i njegovo konvertovanje u korisnu imovinu. Pranje novca ima loš uticaj na međunarodnu i domaću trgovinu, bankarsku reputaciju, kao i na efektivnu vladavinu prava. Skoro je nemoguće tačno proračunati svote novca zarađenih ilegalnim kriminalnim radnjama, a Grupa finansijske akcije protiv pranja novca tvrdi da je "sve u svemu, apsolutno nemoguće pružiti sigurnu procenu opranog novca, te iz tog razloga Grupa finansijske akcije protiv pranja novca ne objavljuje nikakve cifre koje se tiču ovog pitanja".[42] Pranje novca, to jest sve vrste finansijskog kriminala stoga čine organizovani kriminal trećim po redu poslovanjem po masovnosti, odmah nakon međunarodne razmene i nafte (Robinson 1996). Ubrzani porast bavljenja pranjemm novca se zasniva na:

  • stepenu organizovanog kriminala koji mu ne dozvoljava da postane gotovinski posao - grupe ovog tipa nemaju mnogo drugih opcija, do da svoj novac pretvore u legitimne fondove, i to putem investiranja, razvijajući legitimne poslove i kupujući posede;
  • globalizacijii komunikacija i trgovine - tehnologija je olakšala brzi prenos novca preko internacionalnih granica grupama koje stalno menjaju svoje tehnike rada da bi izbegli istragu; i,
  • manjku efektivnih finansijskih regulacija u delovima globalne ekonomije.

Pranje novca se izvodi u tri faze:

  • Postavljanje: grupa uklanja male iznose novca u određenim intervalima da bi izbegli sumnju; fizičko uklanjanje novca pomeranjem kriminalnih fondova u legitimni finansijski sistem; ovo može zahtevati i saučesništvo banke, mešanje dozvoljenih i nedozvoljenih fondova, kupovine kešom i krijumšarenje valuta do sigurne zone.
  • Slojevi: prikrivanje tragova radi osujećivanja potrage. Uključuje stvaranje lažnih papirnih tragova, kao i pretvaranje novca u imovinu.
  • Integracija: Pretvaranje novca u čistu zaradu koja se može oporeziti kupovanjem nekretnina, umešanost stranih banaka i lažne transakcije uvoza i izvoza.

Sredstva za pranje novca:

  • Transferi novca, kupovanje robe na crnom tržištu, kockanje, povećanje umešanosti u trag novca;
  • Ilegalno bankarstvo i
  • Legitimno bankarstvo i profesionalci.

Usluge novčanih pošiljki[43]

Pored običnog bankarstva, međutim, novac i druge vrednosti mogu biti prenesene putem takozvanih usluga novčanih pošiljki, koje postoje već stotinama godina u nezapadnim društvima. Ova vrsta službe je nastala u jugoistočnoj Aziji i Indiji, a korisnici ovih službi su prenosili svoju imovinu uz pomoć agenata. Agenti su, uz dogovor, preuzimali novac u jednoj državi, a zatim novac prenosili u drugu državu, predajući ga rođacima ili prijateljima korisnika ove usluge, bez oslanjanja na konvencionalne bankarske dogovore. S obzirom da ovakvi sistemi posluju izvan konvencionalnih bankarskih sistema, ovakvi sistemi se nazivaju alternativnim, nelegalnim ili paralelnim bankarskim sistemima. Oni su nepromenljivo legitimni i legalni u mnogim zemljama, iako se poslednjih decenija javlja bojazan da oni mogu biti korišćeni zarad osujećivanja borbe protiv pranja novca i kontrolisanja finansiranja terorizma.

Falsifikovanje[uredi]

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj je 2007. godine predložila da se u obim falsifikovanih proizvoda treba uključiti hrana, lekovi, pesticidi, električne komponente, duvan, pa čak i kućni proizvodi za čišćenje, pored standardnih falsifikovanih jedinica kao što su filmovi, muzika, knjige, igrice i drugi električni uređaji, softveri i modni artikli.[44] Kvalitativne promene u trgovini falsifikovanih produkata su:

  • Veliko povećanje pojave lažnih dobara koji su štetni po zdravlje i bezbednost;
  • Većina produkata vraćenih vlasti su sada obični artikli, a ne luksuzni proizvodi;
  • Povećani broj tehnoloških proizvoda; i,
  • Proizvodnja se sada vrši na industrijskoj skali.[45]

Utaja poreza[uredi]

Ekonomski uticaji organizovanog kriminala su često proučavani, kako sa teoretske, tako i sa empirijske strane, međutim, priroda takvih aktivnosti često može biti pogrešno protumačena.[46][47][48][49][50][51] Stepen taksacije od strane nacionalne države, stope nezaposlenosti, niski prihodi po domaćinstvu i nivo zadovoljnosti sa vladom i drugim ekonomskim faktorima doprinose sve većoj šansi da se kriminalci bave utajom poreza,[47] uzevši u obzir da je većina organizovanog kriminala počinjeno u minimalnom stanju koje se nalazi između legitimnih i nelegitimnih trgovina, te ovi ekonomski faktori moraju biti prilagođeni radi osiguravanja optimalne količine taksacije bez promovisanja prakse utaje poreza.[52] Kao i kod svih drugih vrsta organizovanog kriminala, tehnološki napredak je doveo do lakšeg činjenja utaje poreza, koji je brži i globalnijeg tipa. Mogućnost grupa organozovanog kriminala da se koriste lažnim finansijskim računima, računima van zemlje, kao i vođenje sindikata za krijumčarenje dobara radi utaje uvoznog poreza potpomažu osiguravanje finansijske održivosti, bezbednosti primenjivanja zakona, opšte anonimnosti i nastavka bavljenja kriminalnih aktivnosti za ove grupe.

Sajber kriminal[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Sajber kriminal.

Sajber kriminal (engl. Cyber crime) predstavlja oblik kriminalnog ponašanja, kod koga se korišćenje kompjuterske tehnologije i informacionih sistema ispoljava kao način izvršenja krivčnog dela, gde se kompjuter ili računarska mreža upotrebljavaju kao sredstvo ili cilj izvršenja. Kompjuteri i kompjuterska tehnologija se mogu zloupotrebljavati na razne načine, a sam kriminalitet koji se realizuje pomoću kompjutera može imati oblik bilo kog od tradicionalnih vidova kriminaliteta, kao sto su krađe, utaje, pronevere, dok se podaci koji se neovlašćeno pribavljaju zloupotrebom informacionih sistema mogu na razne načine koristiti za sticanje protivpravne koristi.[53] Može se konstatovati da je sajber kriminal takav oblik kriminalnog ponašanja kod koga je sajber okruženje u kome se kompjuterske mreže pojavljuju kao sredstvo, cilj, dokaz ili okruženje izvršenja krivčnog dela. Pri tome se pod sajber prostorom, podrazumeva ili vrsta “zajednice” sačinjene od mreže kompjutera u kojoj se elementi tradicionalnog društva nalaze u obliku bajtova i bitova ili “prostor koji kreiraju kompjuterske mreže”. Termin sajber prostor prvi je upotrebio Vilijam Gibson u naučno-fantastičnoj noveli Neuromanser (engl. Neuromancer) 1984. godine.

Krađa identiteta[uredi]

Krađa identiteta predstavlja jedan vid prevare, to jest krađe identiteta druge osobe, pri čemu se počinilac pravi da je neko drugi preuzimajući identitet date osobe, uglavnom radi pristupanja ili preuzimanja kreditnih i drugih finansijskih beneficija u ime osobe čiji identitet preuzima. Žrtve krađe identiteta mogu pretrpeti različite posledice u slučaju da se smatraju odgovornim za dela počinilaca.

Internet prevare[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Internet prevare.

Internet prevara predstavlja korišćenje Internet usluga ili softvera sa Internet pristupom sa ciljem pribavljanja imovinske koristi sebi ili drugom ili nanošenje štete. Predstavljaju najrašireniji oblik kompjuterskog kriminaliteta. U računar se unose netačni podaci ili se propušta unošenje tačnih podataka ili se na bilo koji drugi način računar koristi za ostvarivanje prevare.[54] Broj oblika prevara i način njihove realizacije nemoguće je u potpunosti sagledati jer se u praksi javljaju kako primitivne i grube prevare tako i one prevare kod kojih učinioci ispoljavaju visok stepen veštine.[55]

Zbog velikog obima krivičnih dela koje obuhvataju Internet prevare, širok je dijapazon njihovih izvršilaca. Tom vrstom prevara se bave pripadnici svih starosnih grupa – od maloletnih lica, studenata, pa sve do penzionera koji su dovoljno priučeni da uključe računar, aktiviraju program za narezivanje diskova, iskopiraju filmove, muziku, računarske programe i te kopije prodaju na ulici ili na veliko. Mali deo njih su vrsni stručnjaci za računare.[56] Internet prevare su stvorile potrebu za angažovanjem posebno tehnički obučenih stručnjaka, ali i reorganizaciju državnih organa. Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala predviđa organizovanje i opremanje posebnih državnih organa koji će se baviti ovom oblasti. Organizovana je posebna služba u MUP-u, posebno tužilaštvo i posebno istražno i pretresno odeljenje Okružnog suda u Beogradu. Krivična dela iz oblasti visokotehnološlog kriminala su u isključivoj nadležnosti tih organa.[57]

Narušavanje autorskih prava[uredi]

Narušavanje autorskih prava je neautorizovana ili zabranjena upotreba radova pod licencom, kršeći autorska prava vlasnika, među kojima su pravo na ponovno stravanje ili izvođenje radova zaštićenim autorskim pravima i izvođenje novog umetničkog dela na osnovu datog rada. Gotovo uvek u domenu građanskog procesnog prava, uticaj i namera ogranizovanih kriminalnih operacija u ovoj oblasti kriminala je postala tema mnogih rasprava. Organizovane kriminalne grupe stvaraju kapital uz saučesništvo potrošača, napredak bezbednosti i anonimnosti tehnologije, tržišta u razvoju i nove metode transmisije proizvoda, kao i uz njihovu konstantu prirodu pruža stabilnu finansijsku podlogu za druge oblasti organizovanog kriminala.

Informatičko ratovanje[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Informatičko ratovanje.

Informatičko ratovanje se odnosi na politički motivisan sajber kriminal radi vršenja sabotaže i špijunaže. Definiše se kao aktivnosti od strane nacije-države radi penetriranja kompjutera ili mreža druge države sa namerom izazivanja civilne štete ili remećenja.[58] Takođe, smatra se "petim domenom ratovanja,"[59] a Vilijam Dž. Lin, ministar odbrane Sjedinjenih Američkih Država, smatra da "kao pitanje doktrine, Pentagon je zvanično priznao sajber prostor kao novi domen ratovanja... [koji] je postao dovoljno kritičan prostor, kao što je to i zemlja, more, nebo i svemir."[60] Sajber špijunaža je praksa dobijanja poverljivih, osetljivih, vlasničkih ili klasifikovanih informacija od individua, suparnika, grupa ili vlada koristeći se metodama ilegalne eksploatacije na internetu, mrežama, softveru i/ili kompjuterima. Takođe, postoji i jasna vojna, politička ili ekonomska motivacija. Neosigurane informacije mogu biti presretnute i modifikovane, što čini špijunažu internacionalno mogućom. Skoro uspostavljena Sajber komanda Sjedinjenih Američkih Država trenutno pregovara o tome da li aktivnosti kao što su komercijalna špijunaža ili krađa intelektualne svoje spadaju pod kriminalne aktivnosti, ili spadaju pod stvarne "povrede nacionalne bezbednosti"."[61] Takođe, vojne aktivnosti koje se koriste kompjuterima i satelitima za koordinaciju podložne su remećenju opreme. Naredbe i komunikacija mogu biti presretnute ili zamenjene. Infrastruktura struje, vode, goriva, komunikacija i transporta mogu viti osetljive na sabotažu. Prema Klarku, civilno društvo je takođe podložno riziku, jer ne samo da su povrede sigurnosti otišle izvan ukradenih brojeva kreditnih kartica, već potencijalne mete mogu biti i elektromreže, vozovi, pa čak i berza.[61]

Računarski virus[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Računarski virus.

Virus je program ili kod koji se sam replikuje u drugim datotekama s kojima dolazi u kontakt. Može se nalaziti i zaraziti bilo koji program, sektor za podizanje računara, dokument koji podržava makronaredbe, tako da promeni sadržaj te datoteke i u nju kopira svoj kod.

Računarski virus se obično sastoji od dva dela.

  • Prvi deo je samokopirajući kod koji omogućava razmnožavanje virusa
  • Drugi deo je korisna informacija koja može biti bezopasna ili opasna.

Neki se sastoje samo od samokopirajućeg koda.

Ponekad virus zahteva interakciju čoveka da bi se razmnožavao poput pokretanje programa koji sadrži virus ili otvaranja neke zaražene datoteke.

Prvi pravi predak današnjih virusa bio je Prevading animal koji je bio sposoban da se nadodaje na druge programe na UNIVAC 1108 računarskom sistemu. Prvi potvrđen nalaz računalnog virusa je bio 1981. i zvao se Elk Cloner. Taj virus je inficirao BOOT sektor disketa za Apple II računare. 1988. je bio virus Jerusalim koji je brisao sve pokrenute programe, a 1989. Datacrime koji je bio sposoban izvršiti low-lewel format nulte staze na disku. Iste godine u Bugarskoj je aktivirana prava firma virusa. Napisao je neko (ili više njih) do danas bar 50-ak virusa uključujući Novi Zeland i Mikelanđelo.

DoS napad[uredi]

Za više informacija pogledajte članak DoS napad.

DoS ili DDoS (eng. Distributed Denial of service) napad je pokušaj napadača da učini računar nedostupnim korisnicima kojima je on namenjen, on onesposobljava mrežu, računar ili neki drugi deo infrastrukture na taj način da ih korisnici ne mogu koristiti.[62]

Većina DoS napada na internetu spada u jednu od sledeće tri vrste:

  1. Napad na ranjive delove mreže – slanje nekoliko poruka na ranjive aplikacije ili operativne sisteme koji se izvršavaju na računaru koji je meta napada i na taj način određena usluga prestaje sa radom
  2. Zakrčenje propusnog opsega – pristupni link napadnutog računara postaje zagušen od paketa kojima napadač preplavljuje napadnuti računar čime se sprečava da pravi paketi dospeju na odgovarajući server.
  3. Plavljenje vezama – napadač uspostavlja veliki broj poluotvorenih ili potpuno otvorenih TCP veza na računaru koji je meta napada i na taj način računar postaje prezauzet lažnim vezama do te mere da prestaje da prihvata ispravne veze[63].

Kriminal belog okovratnika[uredi]

Kriminal belog okovratnika je izraz koji u najširem smislu označava kriminalne akte osoba koja pripadaju srednjim i višim slojevima nekog društva. U užem smislu, kriminal belog okovratnika označava kriminalne akte, odnosno krivična dela koja su spečifična za osobe tog društvenog statusa, a to su po pravilu dela na polju finansijskog kriminala, kao što su prevare, podmićivanje, pronevere, krivotvorenje, utaj poreza, insajdersko trgovanje vrednim dokumentima, i slično.

Kriminal belog okovratnika se od ostalih vrsta kriminala razlikuje po tome što obično ne izaziva veliku pažnju javnosti, ali ni pažnju pravosudnih organa države. Razlozi za to se nalaze u činjenici da su počinitelji ovih vrsta kriminalnih dela obično finansijski dobro situirani, kao i povezanisa vodećim predstavnicima vlasti, te stručno osposobljeni da dugo vremena prikrivaju svoje zločine. Drugi važan razlog je u tome što kriminal belog okovratnika po pravilu ne sadrži elemente nasilja, pa se stoga ne smatra kao ozbiljna pretnja od strane javnosti ili države. Međutim, s druge strane, deo ekonomista, sociologa i kriminologa smatra da je kriminal belog okovratnika daleko opasniji po društvo od drugih vrsta kriminala, jer je u stanju da ozbiljno ugrozi finansijsku sigurnost države, te da širokim slojevima društva načini daleko više štete nego pojedinačni akti nasilja i druge vrste kriminala.

Korporativni kriminal[uredi]

Korporativni kriminal se odnosi na kriminal počinjen ili od strane korporacije, ili od strane pojedinaca koji se mogu identifikovati sa korporacijom ili drugim poslovnim entitetom. Međutim, određene forme korporativne korupcije se ne moraju nužno smatrati kriminalnim radnjama u slučaju da nisu specifično ilegalne po datom sistemu prava, uzevši u obzir da određene jurisdikcije dozvoljavaju insajdersko trgovanje.

Radni reket[uredi]

Radni reket se razvio tridesetih godina 20. veka, vršeći jak uticaj na sektore nacionalne i internacionalne konstrukcije, rudarstva, proizvodnje energije i transporta.[64][65] Aktivnost se fokurira na uvoz jeftine ili prisilne radne snage, umešanost u sindikate i javne zvaničnike (politička korupcija), i falsifikovanje.[66]

Politička korupcija[uredi]

Politička korupcija predstavlja upotrebu legislativne snage od strane vladinih zvaničnika radi nelegitimne privatne dobiti. Zloupotreba vladine moći u druge svrhe, kao što su politički progon političkih protivnika i generalna policijska brutalnost, se ne smatra političkom korupcijom, kao što ni ilegalni akti privatnih osoba ili korporacija nisu direktno povezani sa vladom. Ilegalni akt od strane osobe na poziciji spada pod političku korupciju samo u slučaju da je dati akt direktno povezan sa zvaničnim dužnostima datog zvaničnika. Oblici korupcije variraju, ali uključuju potkupljivanje, ucenu, kronizam, nepotizam, mecenstvo i proneveru. Iako korupcija može biti vid finansiranja drugih kriminalnih poslova kao što su trgovina oružjem, pranje novca, i trgovina ljudima, ne moraju uvek biti povezani sa tim vrstama kriminalnih radnji. Aktivnosti koje izranjaju iz ilegalne korupcije se razlikuju u zavisnosti od države ili jurisdikcije. U određenim slučajevima, vladini zvaničnici imaju uske ili loše definisane moći, što čini teškim pravljenje razlike između legalnih i ilegalnih akcija. Širom sveta, samo potkupljivanjem se procenjuje da se prikuplja preko 1 milijarda američkih dolara godišnje.[67] Stanje neobuzdane političke korupcije se naziva kleptokratija, sa bukvalnim značenjem "vladavina lopova".

Trgovina narkoticima[uredi]

Krajem 19. veka i početkom 20. veka, mnoge države su počele da zabranjuju posedovanje ili upotrebu određenih vrsta narkotika. Mnogi ljudi su nastavili da koriste narkotike koji su tada postali nelegalni, te su date supstance počele da se pojavljuju na crnom tržištu. Iako su država i zakon pokušavali da spreče ilegalnu prodaju narkotika, tržišni zahtevi su omogućavali veliki profit, što je poslužilo kao motiv za formiranje kriminalnih grupa koje su nastojale da nastave obezbeđivanje potreba crnog tržišta. Prema procenama Ujedinjenih nacija, vrednost crnog tržišta narkotika na malo premašuje vrednost od 321, 6 milijardi američkih dolara.[68] Prema procenama iz 2004. godine, 4% svetske populacije (oko 162 miliona ljudi) upotrebljava kanabis (koji se u nekim državama može kupiti legalno[69] ),a oko 0,6% (22 miliona ljudi) kanabis upotrebljava na dnevnoj bazi.[70]

Trgovina ljudima[uredi]

Trgovina ljudima, prema definiciji Ujedinjenih nacija, znači vrbovanje, prevoz, transfer, smeštaj ili prihvat lica, upotrebom pretnje ili upotrebom sile, u svrhu eksploatacije. Pored ličnih faktora koji dovode pojedine osobe, posebno žene, u položaj trafikinga, postoje i društveni faktori kao što su: nezaposlenost, siromaštvo, nedostatak obrazovanja, kao i organizovani kriminal u vidu seks industrije.

Godišnje oko dva miliona i 400 hiljada ljudi postaju žrtve trgovine ljudima, a kriminalne organizacije koje se tima bave zarađuju oko tri milijarde dolara godišnje[71].

Evropski dan borbe protiv trgovine ljudima obeležava se 18. oktobra.

Seksualna eksploatacija[uredi]

Trgovina ljudima u svrhu seksualne eksploatacija je glavni uzrok savremenog seksualnog roblja, a primarno se zasniva na prostituisanju žena i dece.[72] Seksualno roblje predstavlja skoro najčešću formu prisilne prostitucije.[73] Termin "prisilna prostitucija" se javlja u internacionalnim i humanitarnim konvencijama, ali nije dovoljno razumljiv, te se ne koristi stalno. "Prisilna prostitucija" se uglavnom odnosi na uslove kontrole nad osobom koja je primorana od strane drugog lica da učestvuje u seksualnim aktivnostima.[74] Zvanični brojevi pojedinaca uključenih u seksualno roblje širom sveta varira. Godine 2001. je Međunarodna organizacija za migracije dala procenu od 400.000 pojedinaca, Federalni istražni biro 700,000 pojedinaca, a Unicefoko 1.75 miliona lica.[75] Najčešće destinacije žrtava trgovine ljudima su Tajland, Japan, Izrael, Belgija, Holandija, Nemačka, Italija, Turska i Sjedinjene Američke Države, prema izveštaju Kancelarije za narkotike i kriminal Ujedinjenih nacija.[76]

Ilegalna imigracija i krijumčarenje ljudi[uredi]

Krijumčarenje ljudi se definiše kao "pokušaj, transport, pokušaj transporta ili ilegalan ulazak jedne ili više osoba preko međunarodne granice, kršeći pravo jedne ili više država, bilo tajno ili putem obmane, kao što je korišćenje falsifikovanih dokumenata".[77] Termin se često koristi zajedno sa terminom krijumčarenje migranata, što je definisano Konvencijom Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala kao "...nabavka, radi dobijanja, direktno ili indirektno, finansijske ili druge materijalne beneficije, kroz ilegalan ulazak pojedinca u državu čiji državljanin dato lice nije".[78] Ova praksa se povećala tokom poslednjih par decenija i danas predstavlja veliki broj ilegalne imigracije u državama širom sveta. Krijumčarenje ljudi se uglavnom dešava uz saglasnost osobe ili osoba koje se krijumčare, a najčešći razlozi zbog kojih pojedinci žele da budu prokrijumčareni su zaposlenje i ekonomske šanse, lično ili porodično poboljšanje, kao i beg od progona ili konflikta.

Savremeno roblje i prisilni rad[uredi]

Danas broj robova iznosi čak od 12[79] do 27 miliona.[80][81][82] Ovo je verovatno najmanji deo robova u odnosu na ostatak svetske populacije tokom istorije.[83] Većina njih su dužnički robovi, uglavnom u južnoj Aziji, robovi dužni zelenašima, nekada čak i kroz nekoliko generacija.[84] Ovo je kriminalna industrija koja se najbrže razvija i smatra se da će najverovatnije u jednom trenutku prerasti čak i trgovinu narkoticima.[72][85]

Istorijsko poreklo[uredi]

Pre devetnaestog veka[uredi]

Danas, kriminal se ponekada smatra urbanim fenomenom, ali tokom većeg dela ljudske istorije, ruralne oblasti su se suočavale sa većinom kriminalnih akata. U većini slučajeva, u okviru sela, članovi su držali kriminalne aktivnosti na vrlo niskom nivou; međutim, stranci, kao što su bili gusari, drumski razbojnici, i banditi su napadali trgovinske maršute i puteve, ponekad opasno poremetivši trgovinu, povećavajući cene, osiguravajuće kvote i cene korisnicima. Prema kriminologu Polu Landeu, "gusari i banditi su za preindustrijski svet bili isto što je danas organizovani kriminal za moderno društvo."[86]

VikicitatiAko se pre orijentišemo na globalni nego na striktno domaći stav, postaje jasno da čak i kriminal organizovanog tipa ima dugo, ako ne i časno nasleđe. Reč 'thug' ( nasilje) javlja se još u 13. veku u Indiji, kada su Tagi, ili bande kriminalaca, lutali od grada do grada, pljačkajući i baveći se razbojništvom. Krijumčarenje i trgovina narkoticima su stari isto koliko i brda u Aziji i Africi, a postojeće kriminalne organizacije u Italiji i Japanu postoje već nekoliko vekova...[87]
({{{2}}})

Kako Lande tvrdi, "Varvarski osvajači, bilo Vandali, Goti, Normani, Turci ili Mongoli se uglavnom ne smatraju grupama organizovanog kriminala, ali ipak dele mnoge osobine koje se povezuju sa kriminalnim organizacijama. U većini slučajeva nisu bile ideološke, uglavnom su bile etnički zasnovane, koristili su se nasiljem i zastrašivanjem, i ravnali su se po svojim ličnim kodeksima zakona."[86] Terorizam je povezan sa organizovanim kriminalom, ali ima političku svrhu a ne finansijsku, tako da postoji poklapanje, ali su ipak terorizam i organizovani kriminal dve odvojene kriminalne radnje.

Dvadeseti vek[uredi]

Tetovirani Jakuza gangsteri.

Koza Nostra model Donalda Kresija je proučavao isključivo mafijaške porodice, što sužava polje njegovih otkrića. Strukture su formalne i racionalne, sa izdvojenim zadacima, ograničene na ulaz, te utiču na pravila uspostavljena zarad održavanja organizovanosti i održivosti.[88][89] U ovom kontekstu, postoji razlika između organizovanog i profesionalnog kriminala; postoji jasno definisana hijerarhija uloga za vođe i članove, što leži u osnovi pravila i određenih ciljeva koji utvrđuju njihovo ponašanje, a formirani su kao socijalni sistem, koji je racionalno dizajniran radi povećanja profita i dobijanja pristupa zabranjenim dobrima. Albini smatra da se ponašanje organizovanog kriminala sastoji od mreža zaštitnika i klijenata, a ne opisuje ih kao racionalne hijerarhije ili tajna društva.[90][91][92]

Mreže su karakteristične po labavnom sistemu odnosa moći. Svaki učesnik ima želju da poboljša svoj položaj. Lica koja se bave kriminalnim aktivnostima su pokrovitelji, i oni razmeljuju informacije sa svojim klijentima radi dobijanja njihove podrške. Klijenti mogu biti članovi bande, lokalni ili nacionalni političari, organi vlasti, kao i lica koja se bave legitimnim poslovanjem. Lica u mreži ne moraju direktno viti sastavni deo kruga kriminalne organizacije.

Srodstvo se smatra osnovom organizovanog kriminala, više nego strukture koje Kresi spominje; u ovo spadaju i fikrivna kumstva, afinitativne veze, kao i veze zasnovane na krvnom srodstvu, a grupu definišu nelične akcije, a ne status ili afiniteti članova grupe. Pravila ponašanja i bihejvioralni aspekti moći obuhvataju sledeće stavke:

  • porodica operiše kao socijalna jedinica, sa spojenim socijalnim i poslovnim funkcijama;
  • pozicije vođstva, pa sve do srednjeg menadžmenta su zasnovane na srodstvu;
  • što je veća pozicija, veći stepen srodstva je u pitanju;
  • grupa dodeljuje pozicije vođstva centralnoj grupi članova porodice, među koje spadaju i fiktivna kumstva;
  • vođstvo nad grupom se dodeljuje ili na legalnom ili na ilegalnom polju posla, nikada nad oba; i
  • transfer novca, sa i ka legalnim i ilegalnim poslovima, vrši se od strane pojedinca, ne cele grupe.

Jake porodične veze se izvode iz tradicije južne Italije, gde je porodica, umesto crkve ili države, osnova socijalnog reda i moralnosti.

„Neorganizovani kriminal“ i teza izbora[uredi]

Jedan od najvažnijih trendova koji se javljaju u kriminološkoj studiji organizovanog kriminala poslednjih godina jeste činjenica da sam organizovani kriminal, u formalnom smislu, nije ni malo organizovan. Dokazi koji ukazuju na to su: manjak centralizovane kontrole, nepostojanje formalnih linija komunikacije, fragmentovana organizacijska struktura. Izrazito je neorganizovan. Na primer, kriminalna mreža u Sijetlu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka se sastojala od grupa biznismena, političara i zvaničnika koji se bave sprovođenjem zakona. Svi oni su bili povezani sa nacionalnom mrežom posredstvom gradonačelnika Lanskija, koji je vio vrlo moćan, ali nije bilo nikakvog dokaza da je sam Lanski, ili bilo ko drugi imao centralizovanu kontrolu nad njima.[93]

Iako su u neke vidove kriminala bile uključene nadaleko čuvene kriminalne hijerarhije grada, kriminalna aktivnost nije bila podređena centralnom vođstvu datih hijerarhija, niti bilo kojih drugih grupa, a takođe nije bilo aktivnosti ograničenih na finitni broj objektiva. Mreže kriminalaca koje su bile uključene u date kriminalne aktivnosti nisu pokazivale organizacijsku koheziju. Previše naglaska je stavljeno na mafiju kao izvor kontrole nad organizovanim kriminalom. Mafija je definitivno imala veliku moć, ali je “bila deo heterogenog poddzemlja, mreža koju karakteriše komplekstna mreža veza." Grupe organizovanog kriminala su bile vrlo nasilne i imale su za cilj zarađivanje novca, ali zbog manjka strukture i fragmentacije objektiva, bile su neorganizovane.[94][95]

Dalje studije su pokazale da ni birokratija ni srodstvo grupa nisu primarne strukture organizovanog kriminala, već su to partnerstva ili serija partnerskih poslovanja.[96][97] Uprkos ovim zaključcima, sva istraživanja su primetila stepen menadžerskih aktivnosti u okviru grupa koje su proučavali. Sve proučavane grupe su posedovale stepen upornosti koji može biti korišćen pri koncentrisanju na identifikaciju organizacijskih uloga lica i događaja, a ne strukture grupe.[98][99] Postoje tri glavna pristupa ka razumevanju organizacija što se tiče njihovih uloga kao socijalnih sistema:[100]

  • organizacije kao racionalni sistemi: Visoko formalizovane strukture u smislu birokratija i hijerarhije, sa formalnim sistemima pravila što se tiče autoriteta i vrlo specifičnih ciljeva;
  • organizacije kao prirodni sistemi: Učesnici mogu smatrati organizaciju samu po sebi takvu kakva jeste, a ne kao sredstvo ispunjenja ciljeva. Promovisanje prevdnosti grupe radi zadržavanja solidarnosti je vrlo važno. Njihova perverznost i nasilje prilikom poštovanja veza i odnosa je često sjajna, ali se karakterišu svojim fokusom na povezanost između članova, saradnika i njihovih žrtava; i,
  • organizacije otvorenih sistema: visok nivo međusobne zavisnosti između njih i sredine u kojoj operišu. Ne postoji jedan način na koji su one orgaanizovane i na koji one operišu. Prilagodljive su, i mogu se menjati da bi bile u skladu sa zahtevima promenljive sredine i situacije.

Grupe organizovanog kriminala mogu biti i kombinacije ova tri sistema.

Pristup međunarodne uprave[uredi]

Međunarodni koncenzus po pitanju definisanja organizovanog kriminala je postao važan od sedamdesetih godina 20. veka kao posledinje njegove povećane rasprostranjenosti i uticaja. Na primer, Ujedinjene nacije su sprovele jedan 1976. godine, a Evropska unija 1998. godine. Organizovani kriminal je “…kriminalna aktivnost velikih razmera i kompleksnosti koju izvode grupe ili pojedinci, bilo labavo ili vrlo organizovani, radi obogaćivanja lica koja učestvuju, na račun zajednice i njenih članova. Često se izvodi kroz nemilosrdno ignorisanje bilo kakvog zakona, među koje spadaju i optužbe protiv datog lica, često u saradnji sa korumpiranim političkim krugom.” (UN) “Kriminalna organzacija treba predstavljati trajnu, strukturisanu povezanost dva ili više lica koja rade u saglasnosti sa nekim stavom radi izvršenja zločina ili drugih prestupa kažnjivih deprivacijom slobode ili kaznenom naredbom od najmanje četiri godine, ili neke ozbiljnije kazne, uzevši u obzir da li se dati zločini ili prestupi završavau tim putem ili predstavljaju način prikupljanja materijalnih dobara, i, u slučaju nužnosti, ako neprikladno utiču na rad javnih vlasti.” (EU) Ne prikazuju sve grupe iste karakteristike struktura. Međutim, nasilje i korupcija, kao i stvaranje brojnih poslovnica i kontinuitet postoje zarad stvaranja esencije aktivnosti organizovanog kriminala.[101][102]

Postoji jedanaest karakteristika Evropske komisije i Evropola koje su važne za radnu definiciju organizovanog kriminala. Šest njih moraju biti zadovoljene, a četiri iskošene stavke su obavezne. Date stavke su:

  • više od dve osobe;
  • njihovi lični zadaci;
  • aktivnost tokom produženog ili neodređenog perioda vremena;
  • upotreba discipline ili kontrole;
  • vršenje ozbiljnih kriminalnih prekršaja;
  • operisanje na međunarodnom ili translacionalnom nivou;
  • korišćenje nasilja ili drugog vida zastrašivanja;
  • korišćenje komercijalnih struktura ili struktura koje podsećaju na klasične poslovne strukture;
  • umešanost u pranje novca;
  • vršenje uticaja na politiku, medije, javnu administraciju, sudske vlasti ili ekonomiju; i,
  • motivisani zaradom profita i/ili moći,

Konvencija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala Ujedinjenih nacija ima slučnu definiciju:

  • izvršilac organizovanog kriminala: strukturisana grupa, tri ili više lica, jedan ili više ozbiljnih zločina, radi sticanja finansijske ili druge materijalne dobrobiti;
  • ozbiljan zločin: prestup kažnjiv kaznom od najmanje četiri godine u zatvoru; i,
  • strukturisana grupa: Ne nasumično formirana, ali nema potrebu za formalnom strukturom.

Drugi naglašavaju važnost moći, profita i večnosti, definišući ponašanje organizovanih kriminalaca sledećim stavkama:

  • neideološko: profit je glavni motiv;
  • hijerarhijsko: malo elite i mnogo operativaca;
  • organičeno ili ekskluzivno članstvo: održavajući tajnovitost i lojalnost članova;
  • ponavlja se: proces regrutacije i politika;
  • voljni da se koriste ilegalnim nasiljem i potkupljivanjem;
  • specijalizovani odeljak za rad: radi dostizanja cilja organizacije;
  • monopolističko: kontrola tržišta radi maksimalnog profita; i,
  • eksplicitna pravila i regulative: Kodeksi časti.[103]

Definicije moraju povezati legalne i socijalne elemente. Organizovani kriminal ima široko rasprostranjene socijalne, političke i ekonomske uticaje. Koriste se nasiljem i korupcijom radi postizanja svojih ciljeva: “Kada se grupe organizovanog kriminala primarno fokusiraju na ilegalne profite, one sistematski izvršavaju zločine koji utiču na društvo, i vrlo su sposobne da uspešno skrivaju svoje aktivnosti, posebno prihvatajući da se koriste fizičkim nasiljem ili da eliminišu pojedince koji im stanu na put korupcijom .”[104][105]

Pogrešno je koristiti termin organizovani kriminal, iako predstavlja jasan i dobro definisan fenomen. Dokazi o organizovanom kriminalu “prikazuju manje organizovani, vrlo raznoliki spektar organizovanog kriminala… ekonomske aktivnosti ovih organizovanih kriminalaca mogu biti bolje opisane sa gledišta ‘kriminalnih trgovina’ nego sa gledišta konceptualno nejasnih okvira kao što je organizovani kriminal.” Mnoge definicije naglašavaju ‘grupnu prirodu’ organizovanog kriminala, ‘organizaciju’ njihovih članova, njihovu upotrebu nasilja ili korupcije radi dostizanja ciljeva, kao i njen dodatno jurisdikcijski karakter.Organizovani kriminal se može javiti u raznim oblicima, u različita vremena i na različitim mestima. Zbog velikog varijeteta definicija, postoji “jasna opasnost” kada se pita “šta je organizovani kriminal?” i očekuje se jednostavan odrgovor.[106]

Lokalizacija moći i organizovani kriminal[uredi]

Neki smatraju da se sav organizovani kriminal odvija na internacionalnom nivou, iako trenutno nema internacionalnog suda koji bi mogao da sudi prestupima koji su rezultat aktivnosti ovog tipa (Upućivanje internacionalnom kriminalnom sudu se odnosi samo na bavljenje ljudima koji su osuđeni za zločine protiv čovečanstva, kao što je na primer genocid). Ako mreža operiše primarno iz jedne jurisdikcije gde izvršava svoje nelegalne aktivnosti, kao i u drugim jurisdikcijama, onda se može smatrati ‘internacionalnom,' iako je možda više primereno koristiti termin ‘transnacionalan’ samo radi obeležavanja aktivnosti glavnih kriminalinh grupa koje se odvijaju ne u jednoj jurisdikciji, već u mnogo njih. Razumevanje organizovanog kriminala je stoga uznapredovalo ka kombinovanoj internacionalizaciji i razumevanju socijalnih konflikata zbog moći, kontrole, rizika efikasnosti i korisnosti, sve u okviru konteksta organizacione teorije. Akumulacija socijalne, ekonomske i političke moći [107] su ostale glavne brige svih kriminalnih organizacija:

  • Socijalna: kriminalne grupe pokušavaju da sprovedu kontrolu u odnosu na određene zajednice;
  • Ekonomska: pokušavaju da izvrše uticaj putem korupcije i prinudom legitimnih i nelegitimnih praksi; i,
  • Politička: kriminalne grupe se koriste korupcijom i nasiljem radi uspostavljanja moći i statusa.[108][109]

Savremeni organizovani kriminal može biti vrlo različit u odnosu na tracifionalni mafijaški stil, posebno u pogledu distribucije i centralizacije moći, strukture autoriteta i koncepta kontrole nečije teritorije i organizacije. Postoji tendencija van centralizacije moći i oslanjanja na porodične veze ka fragmentaciji struktura i informalnosti veza u kriminalnim grupama. Organizovani kriminal najčešće cveta kada su centralna vlast i civilno društvo neorganizovani, slabi i ne može im se verovati.

Ovo se može dogoditi u društvu koje se nalazi u periodima političkih, ekonomskih ili socijalnih prekretnica ili tranzicija, kao što su promena vlasti ili ubrzani ekonomski razvoj, posebno u slučaju da društvu fale jake i uspostavljene institucije, kao i vladavina prava. Raspad Sovjetskog Saveza i revolucije 1989. godine u istočnoj Evropi koje su prisustvovale padu Istočnog bloka stvorile su plodno tlo za formiranje i rad kriminalnih organizacija.

Najnoviji sektori u razvoju organizovanog kriminala su krađa identiteta i internet ucena. Ove aktivnosti su problematične iz razloga što obeshrabruju potrošače od korišćenja interneta za elektronsko poslovanje. Elektronsko poslovanje je trebalo da izravna razliku između malih i velikih poslovnica, ali porast elektronskog organizovanog kriminala vodi ka suprotnom efektu; velike poslovnice mogu sebi priuštiti veću i jaču elektronsku zaštitu. Dalje, organizovani kriminal koji se koristi internetom je teže uloviti od strane policije, uzevši u obzir da većina agencija koje se bave ovim problemom operišu u okviru lokalne ili nacionalne jurisdikcije dok internet olakšava kriminalnimm organizacijama da posluju van datih granica bez otkrivanja.

U prošlosti su kriminalne organizacije sebe ograničavale svojom potrebom da se prošire, stavljajući se u takmičarski odnos među sobom. Ova kompetitivnost, koja često vodi ka nasilju, koristi se vrednim izvorima kao što su ljudska snaga (ubijene ili poslate u zatvor), oprema i finansije. U Sjedinjenim Američkim Državama, vođa Irske mafije Vinter Hil bande (1980-ih godina) je postao doušnik Federalnog istražnog biroa (FBI). Koristio je ovaj položaj da bi eliminisano konkurenciju i konsolidovao moć u Bostonu, što je dovelo do hapšenja nekoliko starijih ličnosti organizovanog kriminala, među kojima je bio i Đenaro Andžiulo, druga ličnost kriminalne porodice Patrijarka. Međusobna borba se nekada dešava i u okviru jedne iste organizacije, kao što je Kasteljameres rat tokom 1930–31. godine, i ratovi bostonske irske mafije šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka.

Hapšenje Čarlsa Lućijana 1936. godine.

Današnje kriminalne organizacije sve više sarađuju među sobom, shvativši da je bolje raditi u saradnji nego takmičeći se među sobom. Ovo je dovelo do porasta globalnih kriminalnih organizacija kao što su MS-13 i Banda 18. ulice. Američka mafija u Sjedinjenim Američkim Državama je imala veze sa italijanskim grupama organizovanog kriminala, kao što su Kamora, 'Ndrangeta, Ujedinjena Sveta Kruna, i Sicilijanska mafija. Koza Nostra je takođe vrlo poznat i čest saradnik Irske mafije, japanske Jakuze i Ruske mafije. Kancelarija Ujedinjenih nacija za narkotike i kriminal je procenila da su grupe organizovanog kriminala 2005. godine imale zaradu od $322 milijardi u imovini.[110]

Ovaj porast u saradnji između kriminalnih organizacija je značio da će i agencije koje se njima bave morati da sarađuju među sobom. Federalni istražni biro ima jedan odeljak koji se bavi isključivo organizovanim kriminalom, sa sedištem u Vašingtonu, i poznat je po saradnji sa drugim nacionalnim (npr., Državna policija Italije, Ruska federalna služba bezbednosti, i Kraljevska kanadska policija), federalnim (npr., Kancelarija za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive, Uprava za suzbijanje droge, Tajna služba Sjedinjenih Američkih Država, Obalna straža SAD i dr.), državnim i gradskim (lokalnim) agencijama.

Teorijska pozadina[uredi]

Kriminalna psihologija[uredi]

Godine 1981. je profesor Lajonel Hauard opisao četiri načina na koji psiholozi profesionalno učestvuju u kriminalnim postupcima. To su sledeći načini:

Klinički: U ovoj situaciji je psiholog uključen u procenu pojedinca radi pružanja kliničkog suda. Psiholog se može koristiti sredstvima procene, intervjuom ili psihometričkim sredstvima kao ispomoć prilikom stvaranja procene. Ove procene mogu pomoći policiji ili drugim organima prilikom određivanja načina ophođenja prema pojedincu prilikom ispitivanja.

Eksperimentalni: U ovom slučaju zadatak psihologa jeste sprovođenje istraživanja radi obaveštavanja o slučaju. Ovo može uključivati vršenje eksperimentalnih testiranja u svrhu prikazivanja poente ili pružanja detaljnijih informacija sudu. Ovo može obuhvatati lažna sećanja, ispitivanje kredibiliteta svedoka i drugo.

Aktuarski: Ova uloga obuhvata korišćenje statistike radi pružanja detaljnijih informacija o slučaju.

Savetnički: U ovom slučaju psiholog može savetovati policiju o načinu i metodama nastavljanja istrage. Na primer, o najboljem načinu ispitivanja pojedinaca, i tako dalje.[111]

Teorija racionalnog izbora[uredi]

U kriminologiji, teorija racionalnog izbora predstavnja utilitarno verovanje da je čovek razumno biće koje procenjuje načine i metode, cene i beneficije, te pravi racionalne izbore. Ova teorija tretira sve ljude racionalnima, koji izvršavaju kriminalne aktove nakon uzimanja u obzir svih mogućih rizika (kao što su rizik od otkrivanja ili kažnjavanja), uporedivši ih sa dobrobitima koje izvršenje datog zločina donosi, bilo da su lične, finansijske ili drugo.[112] Ovaj metod su osmislili Korniš i Klark kao pomoć pri razmišljanju o sprečavanju situacijskih zločina.[113] Smatra se da je zločin ciljano ponašanje koje ima za cilj zadovoljavanje banalnih potreba počinioca za stvarima kao što su novac, status, seks, zadovoljenje, te da zadovoljenje takvih potreba zahteva donošenje određenih odluka i izbora, a ono je ograničeno limitima, sposobnostima, i pristupom relevantnim informacijama.[114]

Zastrašivanje[uredi]

Teorija o zastrašivanju vidi kriminalno ponašanje kao refleksiju individualnog, internog proračuna[115] kriminalaca čije su beneficije povezane sa povredom, a važnije su od spoznajnih rizika.[116][117] Spoznajna snaga, značaj nepogrešivosti kriminalnih organizacija je direktno proporcionalna sa vrstama zločina koji su počinjeni, njihovim intenzitetom, kao i stepenom odgovora zajednice. Beneficije učestvovanja u organizovanom kriminalu (veće finansijske nagrade, jača socioekonomska kontrola i uticaj, zaštita porodice ili bliskih osoba, spoznajno oslobođenje od 'tiranskih' zakona i normi) veoma doprinose psihologiji prekršaja vrlo organizovanih grupa.

Teorija socijalnog učenja[uredi]

Kriminalci uče kroz međusobnu saradnju. Uspeh grupa organizovanog kriminala je stoga zavisan od jačine njihove komunikacije, kao i od primenjivanja njihovih sistema vrednosti, regrutovanja i procesa obuke koji se vrše zarad odršavanja, građenja ili poboljšanja kriminalnih operacija.[118] Razumevanje ove teorije prikazuje blisku saradnju među kriminalcima, imitaciju nadređenih, kao i razumevanje sistema vrednosti, procesa i autoriteta kao glavne pokretače organizovanog kriminala. Interpersonalni odnosi definišu motivaciju koja se razvija kod pojedinaca, sa efektom porodičnih ili vršnjačkih kriminalnih aktivnosti, koje su jak predskazivač međugeneracijskih sukobljavanja.[119] Ova teorija se takođe razvila do stepena kada uključuje i prednosti i mane pojačanja, što znači da stalna kriminalna preduzeća mogu biti korišćena kao pomoć pri razumevanju sklonosti ka određenim zločinima ili žrtvama, nivou integracije u glavnu kulturu i verovatnoće recidivizma ili uspeha rehabilitacije.[118][120][121]

Teorija preduzetništva[uredi]

Prema ovoj teoriji, organizovani kriminal postoji iz razloga što legitimna tržišta ne uspevaju da zadovolje mnoge korisnike i potencijalne korisnike.[122] Visoka potražnja za određenim dobrima ili uslugama (npr. narkotici, prostitucija, oružje, roblje), nizak nivo detekcije rizika i visoki profiti vode ka stvaranju pogodne sredine za stvaranje preduzetničkim kriminalnim grupama koje stupaju na polje trgovine i profita pružajući ta dobra i usluge.[123] Da bi bilo uspešno, mora postojati:

  • određeno tržište i,
  • određena stopa konzumacije (potražnje) radi održavanja profita i premašivanja oredviđenih rizika.[124][125]

Pod ovim uslovima se ne ohrabruje rivalitet, što osigurava da će kriminalni monopol zadržati sav profit. Legalna zamena dobara ili usluga može (povećanjem rivaliteta) primorati dinamiku operacija organizovanog kriminala da se prilagodi, kao i mere zastrašivanja (smanjivanja potražnje), restrikcija resursa (kontrola mogućnosti snabdevanja ili proizvodnje).[126]

Diferencijalna asocijacija[uredi]

Saterland tvrdi da je devijantnost zavisna od konfliktnih grupa u okviru društva, kao i da takve grupe vode borbu oko načina definisanja šta je kriminalno ili devijantno u okviru jednog društva. Dakle, kriminalne grupe se oslanjaju na ilegalne proizvodnje, stvaranje profita, protekcionizam ili socijalnu kontrolu, kao i pokušaj(povećanjem operacija ili broja članova) činjenja samog organizovanog kriminala prihvatljivim.[118][127][128] Ovo takođe objašnjava i sklonost kriminalnih organizacija ka razvitku zaštitnog reketa, primoravanja kroz upotrebu nasilja, agresije i pretnje.[129][130][131][132] Preokupiranost metodama prikupljanja profita naglašava nedostatak legitimnih načina dostizanja ekonomske i socijalne prednosti, kao što to čini i organizacija kriminala belog okovratnika ili političke korupcije (iako je diskutabilno da li su zasnovane na bogatstvu, moći ili oba). Sposobnost uticanja na socijalne norme i praksu kroz politički i ekonomski uticaj (kao i vršenje ili normalizacija kriminogenih potreba) se može definisati kao teorije diferencijalne asocijacije.

Kritička kriminologija i sociologija[uredi]

Socijalna dezorganizacija[uredi]

Teorija socijalne dezorganizacije se primenjuje na ulični kriminal na nivou jednog susedstva,[133] te stoga kontekst aktivnosti bandi, labavo organizovanih kriminalnih udruženja ili mreža, socioekonomski demografski uticaj, legitimni pristup javnim resursima, zaposlenju ili obrazovanju, kao i mobilnost pružaju relevantnost organizovanom kriminalu. Zajednični život viših i nižih društvenih klasa može rezultirati osećajem besa, neprijateljstva, socijalne nepravde i frustriranosti.[134] Kriminalci se suočavaju sa nemaštinom, a pritom svedoče o izobilju i bogatstvu koje im je uslišeno i koje je za njih skoro pa nemoguće postići konvencionalnim sredstvima.[135] Koncept susedstva predstavlja središnjii deo ove teorije, s obzirom da definiše socijalno učenje, centar kontrole, kulturalne uticaje i pristup socijalne šanse koju doživljavaju kriminalci i grupe koje oni oforme.[136] Strah od ili nedostatak poverenja u glavne autoritete može takođe biti glavni doprinosilac socijalnoj dezorganizaciji; grupe organizovanog kriminala imitiraju takve figure, i tako osiguravaju kontrolu nad suprotnom kulturom.[137] Ova teorija se često vidi kao nasilno ili anti-socijalno ponašanje bandi kao refleksije njihove socijalne dezorganizacije, a ne kao proizvod ili oruđe njihove organizacije.[138]

Anomija[uredi]

Za više informacija pogledajte članak Anomija.

Sociolog Robert Merton je smatrao da devijantnost zavisi od definicije uspeha koju stvara jedno društvo,[139] i želja pojedinaca za postizanjem uspeha kroz socijalno definisane sfere. Kriminalitet postaje privlačan kada očekivanje uspešnog ispunjenja ciljeva legitimnim putem ne može biti ispunjeno.[140] Kriminalne organizacije se koriste stanjima nedostatka normi namećući kriminogene potrebe i nezakonite načine radi njihovog dostizanja. Ovo je korišćeno kao osnova mnogih meta-teorija organizovanog kriminala kroz integraciju socijalnog učenja, kulturne devijantnosti i kriminogenih motivacija.[141] Ako se kriminal smatra funkcijom anomije,[142] organizovano ponašanje stvara stabilnost, povećava zaštitu ili bezbednost, i može biti direktno proporcionalno tržišnim snagama iskazanim od strane preduzetništva - ili pristupa zasnovanog na riziku. Neadekvatno dopremanje legitimnih šansi organičava mogućnost pojedinaca da ispune vredne sociološke ciljeve, te smanjuje verovatnoću da će korišćenje legalnih šansi njima omogućiti da zadovolje svoje ciljeve.[143]

Kulturalna devijantnost[uredi]

Kriminalci krše zakon zato što pripadaju jedinstvenoj subkulturi, a njihove vrednosti i norme se sukobe sa nomrmama i vrednostima radne, srednje ili više klase, na kojima se zasnivaju kriminalni zakoni. Ova subkultura ima zajedničko alternativni način života, jezik i kulturu, koja se uglavno opisuje stavkama kao što su grubost, da dato lice samo reševa svoje probleme i odbijanjem autoriteta vlade. Među uzorima su dileri narkotika, lopovi i svodnici, uzevši u obzir da su oni postigli uspeh i bogatstvo koje im nije bilo na dohvat ruke zbog socijalno pružensih šansi. Kroz modelovanje organizovanog kriminala kao oblika subkulture je moguće sprečiti i ograničiti delovanje datih organizacija.[118][144][145]

Teorija zavere stranaca[uredi]

Prema teorijama zavera stranaca, etnička pripadnost i status autsajdera (imigranti, ili pripadnici manje dominantnih etničkih grupa), kao i njihovi uticaji se smatraju glavnim stavkama koje vode ka većoj rasprostranjenosti organizovanog kriminala u društvu.[146] Ova teorija navodi da su savremene strukture organizovanog kriminala stekle značaj tokom 1860-ih godina na Siciliji, kao i da su elementi stanovništva Sicilije odgovorni za stvaranje većeg dela grupa organizovanog kriminala u Evropi i Severnoj Americi,[147] u kojima dominiraju grupe koje su zasnovane na italijanskim kriminalnim porodicama. Belova teorija iznosi hipotezu da se etnička sukcesija dešava promovisanjem vršenja kriminalnih aktivnosti u okviru obespravljenog ili potlačenog stanovništva. Stoga je rani organizovani kriminal, koji je bio dominiran od strane Sicilijanske mafije, sada zamenjen Irskom mafijom (rane 1900-te godine), Arijanskim bratstvom (od 1960-ih do danas), kolumbijskim Medelin i Kali kartelima (od sredine 1970-ih do 1990-ih), a u poslednje vreme i meksičkim Tihuana kartelom (kraj 1980-ih godina do danas), Ruskom mafijom (od 1988. na dalje), Al Kaidom (od 1988. do danas) i Talibanima (od 1994. godine do danas). Mnogi smatraju da ovo pogrešno prikazuje i prenaglašava ulogu etničke pripadnosti u organizovanom kriminalu.[148] Suprotnost ovoj teoriji čini činjenica da su sindikati razvijeni daleko pre masovne sicilijanske imigracije 1860-ih godina, kada su se ovi imigranti priključivali polako široko rasprostranjenom fenomenu kriminala i korupcije.[149][150][151]

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  • Organizovani kriminalitet, Đorđe Ignjatović.

Reference[uredi]

  1. Tili, Čarls. 1985. "Formiranje države kao vid organizovanog kriminala." U Evans, Piter, Ditrih Ruešmejer i Teda Skospol edicije. Povraćaj države u Kembridž: Štampa Univerziteta Kembridž.
  2. Intervju sa Panosom Kostakosom (2012) Da li su krijumčarenje nafte i organizovani kriminal razlog ekonomske krize u Grčkoj? (Džen Alik)
  3. [1] Pristupljeno: 06. mart 2015
  4. Dominik Kaskijani, Bi-Bi-Si njuz korespondent za domaće događaje: 28. jul 2011 Imovina kriminalaca u vrednosti od 1 milijarde funti zaplenjena od strane policije
  5. Бирн, Рајан (21. 1. 2009.). „Мексички дилери наркотика су сада највећа претња од организованог криминала за САД”. Си-Ен-Ес вести. 
  6. бон Ламп, Клаус. „Коришћење модела у студији о организованом криминалу”. Џон Џеј факултет за кривичну правду. 
  7. Абадински (2007). Организовани криминал. 
  8. Лајман и Потерr (2010). Организовани криминал. 
  9. Рајт, A (2006). Организовани криминал. Вилан. 
  10. „Динамика уличних банди”. Навојсзик група, Инк.. Приступљено 2009. 
  11. Miler V.B. 1992 Zločini omladinskih bandi i grupa u Sjedinjenim Američkim Državama. Vašington, D.S.: Ministarstvo pravde SAD, Kancelarija za pravne programe, Kancelarija za maloletničko pravo i prevenciju delikvencije.
  12. Рекс, Џ (1968). Социологија зоне транзиције. Штампа Оксфорд универзитета. 
  13. Бургес, E (Новембар 1928). „Стамбена сегрегација у америчким градовима”. Анали Америчке академије политикологије и социологије 140. JSTOR 1016838. 
  14. Трашер, Ф (1927). Банде: студија о 1,313 банди у Чикагу. Штампа универзитета Чикаго. 
  15. Клајн и Вирман (2006). „Насиље уличних банди у Европи”. Европски журнал криминологије 3 (4). 
  16. 16,0 16,1 Клајн и др. (2001). Модерне банде. Роксбури. 
  17. Милер и др. (2001). Парадокс европских банди: уличне банде и омладинске групе у Сједињеним Америчким Државама и Европи. Спрингер. 
  18. Јанг, Џ (1999). Ексклузивно друштво: социјална ексклузија, злочини и разлике у садашњим трендовима. СЕЈЏ. 
  19. Фајнер, С (1998). Злочин и социјална ексклузија. Вејли-Блеквел. 
  20. Декер и Ван Винкл (1996). Живот у банди: породица, пријатељи и насиље. Штампа Универзитета Кембриџ. 
  21. Сколник (1993). ОРГАНИЗАЦИЈА БАНДИ И МИГРАЦИЈА -- И -- ДРОГЕ, БАНДЕ, И ИЗВРШАВАЊЕ ЗАКОНА. Национални информативни центар за омладинске банде. 
  22. Санчез-Јанковски, М (1991). „Банде и социјалне промене”. Теоретска криминологија 7 (2). 
  23. Санчез-Јанковски, М (1995). Етнографија, неједнакост и криминал у заједници са ниским приходима. Штампа Универзитета Станфорд. pp. 80–94. 
  24. Санчез-Јанковски, M (1991). Острва на улици: банде и Америчко урбано друштво. Штампа Универзитета у Калифорнији. 
  25. Кари и Декер (1998). Суочавање са бандама: Криминал и заједница. Роксбери. 
  26. Декер, Бајном, Визел (1998). „Прича о два града: Банде и групације организованог криминала”. Правда тромесечно 15 (3). 
  27. Картер (1994). „Интернационални организовани криминал: Нови трендови предузетничког криминала”. Журнал савремене криминалне правде 10 (4). 
  28. МОрисон, С. „Прилажење организованом криминалу: Где смо сада и шта радимо?”. Аустралијски инстирут за Криминологију. 
  29. Krag i dr., "Svetski izveštaj o nasilju i zdravlju", Svetska zdravstvena organizacija, 2002.
  30. Simeunović, Dragan; Teorija politike; Udruženje nauka i društvo; Beograd; 2002; pp. 151.
  31. Гејс (1966). „Насиље и организовани криминал”. Анали Америчке академије политикологије и социологије 364 (1). 
  32. Финкенауер (2005). Проблеми дефинисања: Шта је организовани криминал?. 8. 
  33. Гамбета (1996). Сицилијанска мафија: посао приватне заштите. Штампа Универзитета Харвард. 
  34. Котино, Амедео (1. 1. 1999.). „Сицилијанска култура насиља: Међусобна повезаност организованог криминала и локалне заједнице”. Злочин, закон и социјална промена 32 (2): 103–113. DOI:10.1023/A:1008389424861. 
  35. Цукерман (1987). Освета је моја: Џими "Ласица" Фратиано говори како је увео ппољубац смрти у мафију. Макмилан. 
  36. Радински, М (1994). „Реталијација: Генеза закона и еволуција ка међународној сарадњи: Примена теорије игре на модерне међународне сукобе”. Џорџ Мејсон преглед права (Студентско издање) 2 (53). 
  37. Солтер, Ф (2002). Ризичне трансакције: поверење, сродство, и етничка припадност. Бегрхан књиге. 
  38. Рутс, Р. (1. 1. 2005.). „Мафијашка братства: Организовани криминал на италијански начин”. Савремена социологија: Журнал прегледа 34 (1): 67–68. DOI:10.1177/009430610503400145. 
  39. Angus Martin, Pravo o samoodbrani po internacionalnom zakonu of-odgovor na terorističke napade 11. septembra, Australijska pravna i zakonska grupa zbornika, Sajt parlamenta Australije, 12. februar 2002.
  40. Talif Din. POLITIKA: Zemlje članice Ujedinjenih nacija se bore sa definisanjem terorizma, Unutrašnja štamparska služba, 25. jul 2005.
  41. Borba protiv finansijskog kriminala, FSA.gov.uk, Pristupljeno: 7. novembar 2013
  42. Група финансијске помоћи против прања новца. „Подаци о прању новца”. Приступљено 2. 3. 2011.. 
  43. „Ризици прања новца и финансирања тероризма представљају алтернативан вид услуга новчаних пошиљки у Аустралији”. AIC. 
  44. „Економски утицај на фалсификовање и пиратерију”. OECD 12. 2007. 
  45. „Царина одговара на најновије трендове фалсификовања и пиратерије”. КОМУНИКАЦИЈА ОД КОМИСИЈЕ ДО САВЕТА, ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ И ЕВРОПСКИ ЕКОНОМСИ И СОЦИЈАЛНИ КОМИТЕТ. 2005. 
  46. Андерсен, Д (1999). „Агрегатни терет криминала”. Журнал права и економије 42 (2): 611–642.. DOI:10.1097/ACM.0b013e3181f59380. JSTOR 10. 
  47. 47,0 47,1 Фиге и Себула (2011). Америчка тајна економија: Мерење величине, пораста и детерминанти пораста утаје пореза у Сједнињеним Америчким Државама. 
  48. Фиге и Урбан. „Мерење тајне економије у земљама у транзицији: Можемо ли веровати БДП-у?”. Универзитет у Мичигену. 
  49. Фентленстејн и Дабла-Норис. „Анализа тајне економије и њених макроекономских последица”. IMF. 
  50. Фугаза, M (2004). „Институције тржишног рада, таксација и тајна економија”. Журнал јавне економије 88 (1-2): 395–418. DOI:10.1016/S0047-2727(02)00079-8. 
  51. Ђованини, E (2002). Мерење непроучене економије: Приручник. Izdavaštvo ОЕСР. DOI:10.1787/9789264175358-en. 
  52. Алексев и др. (2004). „Таксација и утаја приликом уцене од стране организованог криминала”. Журнал компаративне економије 32 (3). DOI:10.1016/j.jce.2004.04.002. 
  53. „APIS Security Consulting Kompjuterski kriminalitet“, Pristupljeno 12. maja2012.
  54. Krivični zakonik Republike Srbije, 2009. godina, član 301
  55. Slobodanka Konstantinović-Vilić „Krimiologija“, Beograd, 2005. godina. . ISBN 978-86-87971-15-8. pp. 181
  56. Лилић, Стеван (2009). Правна информатика вештина. pp. 110. ISBN 978-86-7630-292-55. 
  57. Lilić (2009), str. 110.
  58. Klark, Ričard, A. Sajber ratovanje, HarperKolins (2010)
  59. "Sajber rat: Rat u petokm domenu" Ekonomista, 1. jul 2010
  60. Lin, Vilijam Dž. III. "Odbrana novog domena: Sajber strategija Pentagona", Spoljni poslovi, Sept/Okt. 2010. pp. 97–108
  61. 61,0 61,1 "Klark: Potrebna je jača odbrana u sajber prostoru" HometownAnnapolis.com, 24. septembar 2010
  62. „Denial of Service attacks and mitigation techniques, SANS” (на ((en))). Приступљено 03.05.2012.. 
  63. “James F. Kurose, Keith W. Ross - Umrežavanje računara, prevod 4. izdanja, 55. str, CET i Računarski fakultet, 2009. Beograd”
  64. „Сједињене Америчке Државе против Тимстерс локал 807, 315 °C.А.Д. 521 (1942)”. 
  65. Џејкобс и Питерс (2003). „Радни рекет Мафија и синдикати”. Криминал и правда 30. JSTOR 1147700. 
  66. Сигел и Нелен (2008). Организовани криминал: Трговина, тржиште и политике. Springer. 
  67. Afrička korupcija 'se smanjuje', 10. jun 2007, Bi-Bi-Si njuz
  68. „Светски извептај о наркотицима”. Web.archive.org/. Приступљено 21. 12. 2013.. 
  69. „Cannabis legal status”. Erowid.org/. Приступљено 21. 12. 2013.. 
  70. „Светски извештај о наркотицима 2006”. Unodc.org/. Приступљено 21. 12. 2013.. 
  71. RTS: Začarani krug trgovine ljudima (18.10.2011), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  72. 72,0 72,1 „Експерти охрабрују акције против сексуалне експлоатације”. .voanews.com. 15. 5. 2009.. Приступљено 29. 8. 2010.. 
  73. Trgovina ljudima: Globalni šabloni, izveštaj iz 2006. godine UNODC Jedinice protiv trgovine ljudima
  74. „Извештај специјалног иследника о системском силовању”. Комитет за људска права Уједињених нација. 22. 6. 1998.. Приступљено 10. 11. 2009.. 
  75. Seksualnii robovi: Procena brojeva, Javni radiodifuzivni sistem "Frontline" sajt sa činjenicama.
  76. „УН наглашавају трговину људима”. Би-Би-Си њуз. 26. 3. 2007.. Приступљено 6. 4. 2010.. 
  77. „Стејт Департмент САД”. State.gov. Приступљено 17. 12. 2011.. 
  78. „Канцеларија Уједињених нација уа наркотике и криминал”. Unodc.org. 28. 1. 2004.. Приступљено 5. 4. 2012.. 
  79. „Присилнии рад - Теме”. Ilo.org. Приступљено 14. 3. 2010.. 
  80. Бејлс, Кевин (1999). „1”. Људи за једнократну употребу: Ново робље уу глобалној економији. Штампа универзитета у Калифорнији. pp. 9. ISBN 978-0-520-21797-3. 
  81. {{cite news |author=E. Bendžamin Skiner; Ponedeljak, 18. januar 2010 |url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,1952335,00.html |title=Seksualna eksploatacija u Južnoj Africi: Svetski strah od roblja |publisher=Time.com |date=18. 1. 2010. |accessdate=29. 8. 2010.}
  82. „Хроника Уједињених нација | Робље у 21. веку”. Un.org. Приступљено 29. 8. 2010.. 
  83. „Робље није мртво, само је мање препознатљиво”. Csmonitor.com. 1. 9. 2004.. Приступљено 17. 12. 2011.. 
  84. UK. „Робовласништво у 21. веку”. Newint.org. Приступљено 29. 8. 2010.. 
  85. „Сексуална експлоатација у Азији је робовласништво”. Би-Би-Си љуз. 20. 2. 2003.. Приступљено 29. 8. 2010.. 
  86. 86,0 86,1 Pol Lande, Organizovani kriminal, 2004.
  87. Salivan, Robert. Mafijaši i gangsteri: Organizovani kriminal u Americi, od Al Kaponea do Tonija Soprana. New York: Life Books, 2002.
  88. Креси и Финкенауер (2008). Крађа нације: Структура и операције организованог криминала у Америци. Издаваштво трансакције. 
  89. Креси и Вард (1969). Деликвенција, криминал и социјални процеси. Харпер и Роу. 
  90. Албини (1995). „Руски организовани криминал: Историја, сртуктура и функција”. Журнал савремене криминалне правде 11 (4). 
  91. Албини (1988). „Доприноси Доналда Кресија студији организованог криминала: Процена”. Злочин и деликвенција 34 (3). 
  92. Албини (1971). Америчка мафија: генеза једне легенде. 
  93. Чамблис. ОН штампа. 
  94. Ројтер (1983). Неорганизовани криминал - Економија видљиве руке. MIT Press. 
  95. Ројтер (1985). Илегална тржишта неорганизованог криминала и мафија. МИТ штампа. 
  96. Холер (1992). „Бирократија и мафија: Алтернативни став”. Журнал савремене криминалне правде 8 (1). 
  97. Холер (1990). „Илегалне пословнице: теоретска и историјска интерпретација”. Криминологија 28: 207–236. DOI:10.1111/j.1745-9125.1990.tb01324.x. 
  98. Веик (1987). „Организацијска култура као извор високе поузданости”. Калифорнијски преглед менаџмента 29 (2). 
  99. Џаблин и Путнам (2001). Нови приручник организацијске комуникације: напредак уу теорији, истраживањуи методама. SAGE. 
  100. Скот, В (1992). Организације. Рационални, природни, и отворени системи.. Прентис-Хол. 
  101. Малц (76). „О дефинисању "организованог криминала", Развитак дефиниције и типологија”. Злочин и деликвенција 22 (3). 
  102. Малц (1990). Мерење ефективности покушаја контроле организованог криминала. Универзитет у Илиноју. 
  103. Абадински (2009). Организовани криминал. Cengage. 
  104. Фиџнаут (1998). Организовани криминал у Холандији. Мартинус Ниџхоф. 
  105. Фиџнаут и Паоли (2004). Организовани криминал у Европи: концепти, шаблони, и политике контроле у Европској унији и ван ње. Спрингер. 
  106. Ван дајн (1997). „Организовани криминал, корупција и моћ”. Злочин, право и социјална промена 26 (3). 
  107. Рид (2001). Организационе студије 22 (2). DOI:10.1177/0170840601222002. 
  108. Вонд, Пенг (2013). „Уздизање Црвене мафије у Кини: студија случаја организованог криминала и корупције у Чонггуингу”. Трендови у организованом криминалу 16 (1): 49–73. DOI:10.1007/s12117-012-9179-8. 
  109. van Дајн (1997). „Организовани криминал, корупција и моћ”. Криминал, право и социјална промена 26 (3). 
  110. „Тржишна вредност организованог криминала - Хавоскоп црног тржишта”. 
  111. „Све о криминалној психологији”. 
  112. Пикеро и Тибетс (2002). Рационални избор и криминално понаање: скорашња истраживања и будући изазови. Рутлеџ. 
  113. (Klark, 1997, s. 10)
  114. Klark, 1997, s. 10)
  115. doi:10.1111/j.1745-9125.2001.tb00943.x
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  116. Талок (1974). „Да ли казна обесхрабљује криминал?”. Јавни интерес 36. 
  117. Декер и Кофелд (1985). „Злочини, стопе криминала, хапшења, и стопе хапшења: Импликације теорије о застрашивању”. Криминологија 23 (3). DOI:10.1111/j.1745-9125.1985.tb00349.x. 
  118. 118,0 118,1 118,2 118,3 Акерс (1973). Девијантно понашање - приступ социјалног учења. 
  119. Акерс, Р. (1991). „Самоконтрола као генерална теорија криминала”. Журнал квантитативне криминологије 7 (2). 
  120. Акерс, Р (1979). „Социјално учење и девијантно понашање: Специфичан тест генералне теорије”. Амерички социолошки преглед 44 (4). JSTOR 2094592. 
  121. Акерс, Р. (2009). Социјално учење и социјална структура: генерална теорија криминала и девијантности. 
  122. Смит (1978). „Организовани криминал и предузетништво”. Интернационални журнал криминологије и пенологије 6 (2). 
  123. Смит (1980). „Парагони, паријаси и пирати: Теорија предузетништва базирана на спектру”. Криминал и деликвенција 26 (3). 
  124. Албаниз (2008). „Процена ризика модела организованог криминала који се базира на тржишту и производу ради утврђивања нивоа претње”. Журнал савремене криминалне правде 24 (3). 
  125. Албаниз, Џ. (2000). „Узроци организованог криминала: Да ли криминалци организују шансе за извршавање злочина, или могућности бављења криминалом стварају нове криминалце?”. Журнал савремене криминалне правде 16 (4): 409–423. DOI:10.1177/1043986200016004004. 
  126. Смит (1991). „Од Викершама, преко Сатерланда до Катзенбаха: Развијање "званичне" дефиниције организованог криминала”. Криминал, право и социјална промена 16 (2). 
  127. Грик, С.. „Теорија диференцијалне асоцијације”. Државни универзитет на Флориди. 
  128. Браитвеит (1989). „Криминолошка теорија и организацијски криминал”. Правда тромесечно 6 (3). 
  129. Колвин и др. (2002). „Приморавање, социјална подршка и злочин: Нови теоретски концензус”. Криминологија 40 (1). DOI:10.1111/j.1745-9125.2002.tb00948.x. 
  130. Мацуеда (1982). „Тестирање теорије контроле и диференцијалне асоцијације: Приступ каузалног моделовања”. Амерички социолошки преглед 47 (4). JSTOR 2095194. 
  131. Мацуеда (1988). „Садашње стање теорије диференцијалне асоцијације”. Криминал и деликвенција 34 (3). 
  132. Мацуеда и Хајмер (1987). „Трка, породична структура и деликвенција: Тестирање диференцијалне асоцијације и теорије социјалне контроле”. Амерички социолошки преглед 52 (6). JSTOR 2095837. 
  133. Самсон и Грувс (1989). „Структура заједнице и криминал: Тестирање теорије социјалне дезорганизације”. Амерички журнал социологије 99 (4). JSTOR 2780858. 
  134. Вајт, В. (1943). „Социјална организација слемова”. Амерички социолошки преглед 8 (1). JSTOR 2085446. 
  135. Тоби, Џ. (1957). „Социјална дезорганизација и улога у конформизму: Комплементарни фактори предаторског понашања битанга”. Журнал криминалног права, криминологије и полицијске наукее 48 (12). 
  136. Форест иКернс (2001). „Социјална кохезија, социјални капитал и суседство”. Урбане студије 38 (12). 
  137. Хоуп и Спаркс (2000). Криминал, ризик и несигурност: ред и закон у свакодневном животу и политичком дискурсу. Routledge. 
  138. Голдсон (2011). Омладина у кризи?: Банде, територијалност и насиље. 
  139. Мертон, Р (1938). „Социјална структура и аномија”. Амерички социолошки преглед 3 (5). JSTOR 2084686. 
  140. Хаган, Џ.; МекКарти Б. (1997). „Аномија, социјални капитал и улична криминологија”. Будућност аномије. pp. 124–41. ISBN 978-1-55553-321-2. 
  141. Анискијевич, Р (1994). „Метатеоретски проблеми проучавања организованог криминала”. Журнал савремене кримминалне правде 10 (4). 
  142. Пауел, .E (1966). „Криминал као функција аномије”. Журнал криминалног права, криминологије, и политичке науке 57 (2). JSTOR 1141290. 
  143. doi: 10.1111/j.1745-9125.2007.00090.x
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  144. doi:10.1111/j.1745-9125.1996.tb01204.x
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  145. doi:10.1111/j.1745-9125.1992.tb01093.x
    This citation will be automatically completed in the next few minutes. You can jump the queue or expand by hand
  146. „Организовани криминал - етничка сукцесија и организовани криминал”. 
  147. Лајман и Потер (2011). „Организовани криминал и трговина наркотицима (Од наркотика и друштва: разлози, концепти и контрола)”. Преглед политике криминалне правде 22 (2). 
  148. Бовенкерк (2003). „Организовани криминал и манипулација етничке репутације”. Криминал, закон и социјална промена 39 (1). 
  149. Шлоенхарт, A. (1999). „Организовани криминал и тржиште миграната”. Криминал, право и социјална промена 32 (3). 
  150. Паоли (2002). „Парадокси организованог криминала”. Криминал, право и социјална промена 37 (1). 
  151. Двајт (1976). „Мафија: Прототипска теорија завере странаца”. Анали Америчке академије политичких и социјалних наука 423 (1).