Persi Biš Šeli

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Persi Biš Šeli
Portrait of Percy Bysshe Shelley by Curran, 1819.jpg
Persi Biš Šeli, autor Amelija Kuran, 1819.
Puno ime Persi Biš Šeli
Datum rođenja (1792-08-04)4. avgust 1792.
Mesto rođenja Horšam[1]
Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti 8. jul 1822.(1822-07-08) (29 god.)
Mesto smrti Tirensko more
Italija
Supružnik Harijet Vestbruk
Meri Šeli
Roditelji Ser Timoti Šeli
Elizabet Pilford
Rođaci Tomas Medvin
Period romantizam
Jezik stvaranja engleski
Uticaji od Vilijam Vordsvort
Najvažnija dela

Potpis

Persi Biš Šeli (engl. Percy Bysshe Shelley; Horšam, 4. avgust 1792Tirensko more, 8. juli 1822) bio je engleski pesnik, jedan od najistaknutijih predstavnika romantizma, zajedno sa Džonom Kitsom i Džordžom Bajronom.

Po svojoj vatrenoj veri u svemoć ljudskog uma i po potpunom ignorisanju verovanja i navika iz prošlosti, Šeli je pripadao pristalicama ideja prosvetiteljstva. Delo „Politička pravda“ Vilijama Godvina, protkano revolucionarnim anarhizmom devedesetih godina 18. veka, uskoro je postalo njegova ideja vodilja. Ali, Šeli je Godvinove ideje pretočio u hrabro zamišljenu poetsko-intelektualnu viziju. Njegove lirske slike su lake i maglovite. Kao pesnik, Šeli već početkom 19. veka pripadao blistavoj poetskoj epohi poznatoj kao romantizam. Karakteristika njegovog genija je što je on u isto vreme bio racionalista i romantični mislilac, propovednik i pesnik.

Studirao je na Oksfordskom univerzitetu, odakle je izbačen zbog pisanja brošure O neophodnosti ateizma (1811), zajedno sa svojim prijateljom Tomasom Hogom. Sa devetnaest godina otišao je u Škotsku gde se oženio šesnaestogodišnjom Herijet Vestbruk. Godine 1816. napustio je trudnu suprugu i, inspirisan avanturističkim romanima, pobegao sa novom ljubavlju, mladom Meri, kćerkom Vilijama Godvina, u Švajcarsku. Tu se sprijateljio sa Bajronom. Kasnije se preselio u Italiju. Umro je na jedrenjaku u toku nevremena na Sredozemnom moru 1822. godine. Njegova druga supruga, Meri Šeli, poznata je po romanu Frankenštajn, ili moderni Prometej. Posle smrti svoga muža, brinula se o izdavanju njegovih dela.

Biografija[uredi]

Obrazovanje[uredi]

Šeli je rođen 4. avgusta 1792. godine u Horšamu, Engleska, kao nastariji sin Ser Timotija Šelija (1753—1844), člana parlamenta Horšama u periodu 1970—1792. godine, i Elizabet Pilford (1763—1846),[2] horšamske zemljoposednice. Persi je imao četiri mlađe sestre i jednog mnogo mlađeg brata. Svoje najranije obrazovanje stekao je kod kuće, a tutor mu je bio velečasni Evan Edvards iz obližnjeg Varnhema. Njegov rođak i doživotni prijatelj Tomas Medvin, koji je živeo u blizini, opisao je Persijevo rano detinjstvo u svojoj knjizi Život Persija Biš Šelija. Imao je srećno i zadovoljno detinjstvo koje je uglavnom provodio u lovu i ribolovu na imanju svojih roditelja.[3]

Godine 1802. on je počeo da pohađa školu u Brentfordu, Midlseks. Dve godine kasnije, 1804, Šeli je upisao Eton koledž, gde je loše prošao i bio podvrgnut skoro svakodnevnom mučenju od strane starijih dečaka, koji su ove incidente nazivali Šeli užina. Okruženom Šeliju istrzali su knjige iz ruku i vukli ga za odeću dok je ne bi pocepali i dok on ne bi glasno zaplakao.[4] Ova svakodnevna patnja može se navest kao uzrok Šelijevog odbijanja da učestvuje u raznim igrama i drugim aktivnostima vršnjaka. Zbog tih osobenosti on je dobio nadimak Ljuti Šeli.[5] Ipak, Šeli je pokazao veliko interesovanje za nauku, što je često izazivalo iznenađenje da tako razumno dete izaziva brojne nestašluke. Šeli bi često koristio zupčastu električnu mašinu kojom bi naelektrisao kvaku na vratima svoje sobe, uglavnom kako bi zabavio svoje prijatelje. Prijatelji su bili naročito oduševljeni kada bi njegov tutor, pokušavajući da uđe u sobu, glasno povikao zbog električnih udara.[6] Njegova nestašna strana ponovo je izašla na videlo njegovim „poslednjim nestašlukom u školi”,[5]}} kada je barutom trebalo da digne u vazduh drvo u školskom dvorištu. Uprkos ovim šaljivim incidentima, Šelijev savremenik, V. H. Meri, navodi da Šeli nije stekao nijednog pravog prijatelja u Etonu, iako je bezuspešno tražio srodnu dušu.

Dana 10. aprila 1810. godine, on je upisao Oksford. Prema nekim izvorima Šeli je otišao samo na jedno predavanje dok je bio na Oksfordu, ali je često čitao i po 16 sati dnevno. Njegovo prvo objavljeno delo bio je gotički roman Цастроци (engl. Zastrozzi, 1810), u kom je iskazao svoj rani ateistički pogled na svet kroz negativca Castrocija; nakok toga usledo je roman Sveti Irvajn (engl. St. Irvyne; or, The Rosicrucian: A Romance, 1811).[7] Iste godine Šeli je, zajedno sa svojom sestrom Elizabetom, objavio Originalnu poeziju Viktora i Kazire (engl. Original Poetry by Victor and Cazire, 1811) i, dok je još bio na Oksfordu, izdao je zbirku stihova (navodno burleski, ali sasvim subverzivnih) pod nazivom Posthumni fragmenti Margaret Nikolson (engl. Posthumous Fragments of Margaret Nicholson, 1811) zajedno sa Tomasom Džefersonom Hogom.

Godine 1811, Šeli je anonimno objavio brošuru O neophodnosti ateizma koja je privukla pažnju univerzitetske administracije pa je Šeli bio pozvan da se pojavi pred svojim drugovima i dekanom Džordžom Raulijem. Njegovo odbijanje da odbaci autorstvo nad brošurom dovelo je do izbacivanja sa univerziteta 25. marta 1811. godine, zajedno sa Hogom. Ponovno otkriće iz 2006. godine Šelijevog davno izgubljenog Poetskog eseja o stanju postojećih stvari (engl. Poetical Essay on the Existing State of Things) — duge, ošte antimonarhijske i antiratne poeme štampane 1811. godine u Londonu pod autorstvom „gospodina sa Oksforda” i posvećene Harijet Vestbruk — dalo je novu dimenziju Šelijevom proterivanju sa univerziteta i pojačalo Hogove implikacije političkih motiva.[8] Šeliju je bila data mogućnost da se vrati na Oksfor nakon intervencije njegovog oca, ali pod uslovom da se javno odrekne svojih priznatih stavova. Njegovo odbijanje da to učini dovelo je do svađe i razilaženja sa ocem.

Brak[uredi]

Četiri meseca nakon što je izbačen sa Oksforda, dana 28. avgusta 1811. godine, devetnaestogodišnji Šeli je pobegao u Škotsku zajedno sa šesnaestogodišnjom Harijet Vestbruk, učenicom iste škole koju su pohađale Šelijeve sestre, kojima je otac zabranio da se viđaju sa bratom. Harijet je Šeliju pisala strastvena pisma u kojima je pretila samoubistvom zbog njene nesrećnosti u školi i kod kuće. Šeli, slomljenog srca nakon neuspešne romanse sa svojom rođakom Harijet Grov, odsečen od svoje majke i sestara i ubeđen da neće još dugo da živi, naprasno je odlučio da spasi Harijet i bude joj na usluzi.[9] Starije sestra Harijet Vestrbruk, Eliza Vestbruk, sa kojom je Harijet bila veoma bliska, naizgled je podržavala zanesenost mlađe sestre Šelijem.[10] Ona se pravila da ne odobrava, ali je tajno podsticala bekstvo. Timoti Šeli je, međutim, bio ogorčen što se njegov sin oženio devojkom nižeg staleža od sebe (Harijetin otac, mada uspešan, držao je kafanu) ukinuo je Šeliju džeparac i odbio da ikada primi par na svoje imanje. Šeli je pozvao svog prijatelja Hoga da mu pomaže oko kućnih poslova, ali ga je zamolio da ode kada je uvideo da se on zbližava sa Harijet. Ona je takođe insistirala da njena sestra Eliza, koju je Šeli prezirao, živi sa njima. Šeli je u ovo doba razvio intenzivno platonsko prijateljstvo sa Elizabet Hičener, 28ogodišnjom neudatom nastavnicom naprednih pogleda, sa kojom se je dobro slagao u pogledu viđenja sveta. Hičener, koju je Šeli zvao „sestra moje duše” i „moje drugo ja”,[11] postala je njegova muza i poverenik tokom pisanja njegove filozofske poeme Kraljica Mab (engl. Queen Mab, 1813), utopijske alegorije.

Vilijam Godvin 1802. godine, autor Džejms Nortkot

Tokom tog perioda, Šeli je putovao u Kesvik u engleskom Lejk Distriktu, gde je posetio pesnika Roberta Sautija, kada je stekao pogrešan utisak da je Sauti još uvek politički radikal. Sauti, koji je bio izbačen iz Vestminsterske škole zbog protivljenja bičevanju, poznavao se sa Šelijem i predvideo je velike stvari u vezi njega kao pesnika. On je takođe obavesti Šelija da je Vilijam Godvin, autor dela Politička pravda, koje je u velikoj meri uticalo na Šelija tokom njegovog ranog stvaralačkog perioda, i pisac kome se Šeli divio, bio još uvek živ.[12] Šeli je pisao Godvinu, nudeći se kao njegov predan učenik i obavestio Godvina da je on bio „sin bogatog čoveka iz Saseksa” i „naslednik imanja od 6.000 funti godišnje”.[13] Godvin, koji je podržavao veliku porodicu i bio hronično siromašan, odmah je u Šeliju video izvor svog finansijskog spasenja. Pisao je Šeliju tražeći još pojedinosti o prihodima porodice Šeli i počeo da savetuje Persija da se pomiri sa svojim ocem.[14] U međuvremenu, patron Ser Timotija, Vojvoda od Norfoka, bivši katolik koji je favorizovao katoličku emancipaciju, takođe je uzaludno pokušavao da pomiri Timotija sa sinom, čiju je političku karijeru vojvoda želeo da podstakne.[15] Ujak sa majčine strane konačno je uspeo da nađe novac kojim bi platio Persijeve dugove, ali je Šelijev odnos sa vojvodom uticao na njegovu odluku da otputuje u Irsku.[16] U Dablinu je Šeli objavio svoju Adresu Ircima po ceni od pet peni, „najnižoj mogućoj ceni”, kako bi „ukazao Ircima na njihovo loše poznavanje njihovog realnog stanja, po kratkom postupku ističući zla te države i sugerišući na racionalno rešenje — katoličku emancipaciju i ukidanje Zakona o uniji” (kasnije „najuspešnija mašina kojom je Engleska ikada rukovala nad bedom pale Irske”).[17] Njegove aktivnosti uzrokovale su nezadovoljstvo britanske vlade.

Šeli je bio izuzetno nesrećan u braku sa Harijet i neverovatno ljut na njenu sestru Elizu koja je u ogromnoj meri uticala na Harijet, obeshrabrivši je da doji svoju ćerku (Elizabet Jant Šeli; 1813—1876). Šeli je optuživao Harijet da se je udala za njega samo zbog novca. Žudeći za intelektualnijim ženskim društvom, počeo je da provodi sve više vremena daleko od kuće, između ostalog, studirao italijanski sa Kornelijom Tarner i posetio kuću i knjižaru Vilijama Godvina. Eliza i Harijet su se u međuvremenu vratile svojim roditeljima.

Meri Šeli, autor Ričard Rotvel[18]

Šelijev mentor Godvin imao je tri visokoobrazovane ćerke, od kojih su dve, Feni Imlej i Kler Klermont, bile usvojene. Godvinova prva žena, proslavljena feministkinja Meri Vulstonkraft, autor dela Potvrda prava žena, umrla je prilikom porođaja, kada je Godvinu rodila biološku ćerku Meri Vulstonkraft Godvin, imenovanu po svojoj majci. Feni je bila vanbračna ćerka Meri Vulstonkraft i njenog ljubavnika, diplomatskog špekulanta i pisca, Gilberta Imleja. Kler je bila vanbračna ćerka Godvinove mnogo mlađe druge žene, Meri Džejn Klermont Godvin, koju je Šeli smatrao vulgarnom ženom — „nepogodna osoba za formiranje uma mlade devojke” (navodno je Šeli to izjavio),[19] i Ser Džona Letbridža. Sjajna Meri se školovala u Škotskoj kad se je Šeli prvi put upoznao sa porodicom Godvin. Kada se vratila iz Škotske Šeli se je ludo zaljubio u nju i pretio samoubistvom ako ona ne uzvrati osećanja.

Dana 28. jula 1814, Šeli je napustio Harijet, tada trudnu sa njihovim sinom Čarlsom (novembar 1814—1826) i (po ugledu na junaka jednog od Godvinovih romana) pobegao u Švajcarsku sa Meri, tada šesnaestogodišnjakinjom, pozivajući njenu polusestru Kler (takođe šesnaestogodišnjakinja) da pođe sa njima pošto je ona znala francuski. Starija sestra Feni je ostala sama, koja se je takođe, ali na njenu veliku žalost, zaljubila u Šelija. Ovo troje plovilo je Evropom i put od Francuske do Švajcarske prepešačilo, čitajući naglas dela Rusoa, Šekspira i Merine majke, Meri Vulstonkraft (putopis koji opisuje njihov put kasnije je objavljen od strane Šelijevih).

Nakon šest nedelja, nostalgični i osiromašeni, troje mladih ljudi vratilo se u Englesku. Razbesneli Vilijam Godvin odbio je da ih vidi, iako je još uvek zahtevao da mu Šeli da novac, ali pod drugim imenom kako bi se izbegao skandal. Krajem 1915. godine, dok je živeo u vikendici u Bišopsgejtu, Sari, zajedno sa Meri, Šeli je napisao svoj roman Alastor, ili duh samoće (engl. Alastor, or The Spirit of Solitude). Roman je u to vreme privukao malo pažnje, ali je kasnije priznat kao njegovo prvo veliko dostignuće. U tom periodu njegove stvaralačke karijere Šeli je bio pod velikim uticajem poezije Vordsvorta.

Bajron[uredi]

Sredinom 1916. godine Šeli i Meri su ponovo otputovali u Švajcarsku. Merina polusestra Kler zatražila je od njih da ovo urade, koja je, u konkurenciji sa svojom sestrom, uspela da uspostavi vezu sa Lordom Bajronom prethodnog aprila, neposredno pre njegovog samoizgnanstva na kontinentu. Bajronovo interesovanje prema njoj počelo je da opada i Kler je iskoristila priliku da ga predstavi Šelijevima, a da to deluje kao mamac da ga namame u Ženevu. Šelijevi i Bajron su iznajmili dve kuće, jednu do druge, na obalama Ženevskog jezera. Običan razgovor sa Bajronom imao je okrepljujući uticaj na Šelijev učinak u poeziji. Dok su bili na brodskoj turi, Šeli je dobio inspiraciju i napisao svoju Himnu intelektualnoj lepoti (engl. Hymn to Intellectual Beauty) koja se često smatra njegovim prvim značajnijim književnim doprinosom nakon Alastora.[20] Tura u Šamoniju u francuskim Alpima bila je inspiracija za Mon Blan, poemu u kojoj Šeli tvrdi da je razmišljao o pitanjima istorijske neminovnosti (determinizma) i odnosu između ljudskog uma i spoljašnje prirode. Šeli je takođe podstakao Bajrona da počne epsku poemu o savremenoj temi, podsticaj koji je rezultirao Bajronovim Don Žuanom. Godine 1817, Kler se porodila i na svet donela Bajronovo dete, devojčicu pod imenom Alba, kasnije preimenovanu u Alegra. Šeli je Kler ponudio podršku i brinuo se i o njoj i o devojčici.

Samoubistvo i drugi brak[uredi]

Nakon što su se Šeli i Meri vratili u Englesku, Feni Imlej, Merina polusestra, utučena zbog njenog isključenja iz porodice Šeli i verovatno nesrećna što je Šeli nije ni primetio, na putu od domaćinstva Godvinovih do Londona izvršila je samoubistvo u Velsu početkom oktobra 1816. godine. Dana 10. decembra iste godine, telo Šelijeve otuđene žene Harijet bilo je nađeno u poodmaklom stadijumu trudnoće, udavljeno u jezeru u Hajd parku u Londonu. Šeli je bio slao Harijet i njenoj deci, kao i njenom ocu, velikodušne mesečne isplate. Smatra se da je Harijet, koja je decu ostavila svojoj sestri Elizi i živela sama pod imenom Harijet Smit, pogrešno verovala da je bila napuštena od strane svog ljubavnika, 36ogodišnjeg potpukovnika Kristofera Maksvela, koji je bio raspoređen u inostranstvu.[21] Dana 30. decembra 1816. godine, samo tri nedelje nakon što je Harijetino telo bilo pronađeno, Šeli i Meri Godvin su se venčali. Brak je, između ostalog, trebalo da delimično pomogne da se osigura Šelijevo starateljstvo nad njegovom decom sa Harijet i da delimično smiri Godvinove, koji su hladno odbijali da komuniciraju sa svojom ćerkom pune dve godine, a koji su nakon venčanja primili par. Sud je, ipak, starateljstvo nad Šelijevom decom sa Harijet dodelio hraniteljskoj porodici, a kao razlog naveo to što je Šeli ateista.[22][23]

Šelijevi su se potom preselili u selo Marlou u Bakingemšir, gde je Persijev prijatelj, Tomas Lav Pikok, živeo. Šeli se je pridružio književnom krugu okupljenom oko Lija Hanta i tokom tog perioda upoznao Džona Kitsa. Šelijevo najznačajnije delo tokom ovog perioda bilo je Laon i Sitna, ili Revolucija Zlatnog grada (engl. Laon and Cythna; or, The Revolution of the Golden City), duga narativna poema u kojoj je on napao religiju i istakao par incestnih ljubavnika. Ona je naprasito bila povučena iz prodaje nakon što je svega nekoliko kopija bilo objavljeno. Kasnije je izmenjena i ponovo objavljena pod naslovom Pobuna islama (engl. The Revolt of Islam, 1818). Šeli je napisao i dva revolucionarna politička pamfleta pod književnim pseudonimom Pustinjak Marloa. Dana 27. decembra 1817. godine, verovatno podstaknut izveštajima putnika Belconijevog uspeha u uklanjanju „polu potonule i razbijene statue” „Mladog Memnona” sa Rameseuma u Tebi, Šeli i njegov prijatelj Horas Smit počeli su da pišu po poemu o Memnonu ili Ozimandiji, Diodorovom „Kralju nad kraljevima”, koji je u natpisu na statui izazvao sve prisutne da „nadmaše njegovo delo”. U roku od četiri meseca nakon objavljivanja Ozimandije (ili Ramzesa II) njegova sedam i po tona teška statua došla je u London, ali prekasno da bi je Šeli video.[24]

Italija[uredi]

Džozef Severn, 1845, Posthumni portret Šelija dok piše Oslobođenog Prometeja u Italiji

Početkom 1818. godine Šelijevi i Kler napustili su Englesku kako bi Klerinu ćerku, Alegru, odveli njenom ocu Bajronu, koji se bio nastanio u Veneciji. Kontakt sa starijim i priznatijim pesnikom ohrabrio je Persija da ponovo piše. Tokom druge polovine iste godine on je napisao Džulijana i Mandala (engl. Julian and Maddalo), blago, prikriveno vraćanje njegovim brodskim putovanjima i razgovorima sa Bajronom u Veneciji, završavajući sa posetom ludnici. Ova poema označila je početak Šelijevog „urbanog stila”. On je tada počeo da piše dramu u stihu pod nazivom Oslobođeni Prometej (engl. Prometheus Unbound, 1818), davno izgubljeni komad antičkog grčkog pesnika Eshila, koju karakterišu planine koje govore i mrzovoljni duh koji je oborio Jupitera. Tragedija je zadesila Šelija tokom 1818. i 1819. godine — Šelijev sin Vil umro je od groznice u Rimu, a njegova mala ćerka Klara Everina umrla je tokom još jedne u nizu selidbe porodice Šeli.

Devojčica pod imenom Elena Adelejd Šeli, rođena 27. decembra 1818. godine u Napulju, Italija, bila je registrovana kao ćerka Persija Šelija i žene pod imenom Marina Padurin. Međutim, identitet majke ostao je do danas nepoznat. Neki naučnici tvrde da je njena prava majka zapravo bila Kler Klermont ili Elis Fogi, dadilja Šelijevih. Drugi naučnici pak smatraju da je devojčicu Šeli usvojio u nadi da će odvratiti Meri od skorašnje smrti Vilijama i Klare.[25] Šeli se je obraćao Eleni u pismima kao njegovoj „napuljskoj štićenici”. Ipak, Elena je svega nekoliko dana nakon rođenja pripala hraniteljskoj porodici, a Šelijevi su se preselili u još jedan italijanski grad, ostavljajući nju za sobom. Elena je umrla 17 meseci kasnije, dana 10. juna 1820. godine.

Narednih godina Šelijevi su se često selili od jednog do drugog grada u Italiji; krajem 1818. godine oni su živeli u Firenci, u pansionu u ulici Vija Valfonda. Ova ulica, delimično uništena tokom Drugog svetskog rata, danas nosi ploču u znak sećanja da je Šeli ovde živeo. Za vreme koje su proveli ovde, primili su dva gosta, gospođu Sofiju Stejsi i njenog znatno starijeg saputnika, gospođu Korbet Peri-Džouns (koju je Meri kasnije opisala kao „malu neuku Velšanku”). Sofija je tokom tri godine u svojoj mladosti bila štićenica pesnikovog ujaka i ujne. Šelijevi su u ovom pasnionu živeli dva meseca, a u tom periodu Meri je rodila još jednog sina, koji je, prema Sofijinom predlogu, dobio ime po gradu u kom se rodio, pa je tako sin nazvan Persi Florens Šeli, kasnije Ser Persi. Šeli je takođe tokom ovog dvomesečnog perioda napisao i svoju Odu Sofiji Stejsi (engl. Ode to Sophia Stacey). Nakon toga, oni su se preselili u Pizu, u velikoj meri zbog nagoveštaja tamošnje Margaret King, koja se, kao bivši učenik Meri Vulstonkraft, zainteresovala za mlađu Meri i njene saputnike. Ova „jednostavna i iskrena dama”[26] i njen nevenčani suprug Džordž Vilijam Taj inspirisali su pesnika novootkrivenim osećajem radikalizma. Taj je bio agrikulturalni teoretičar i snabdeo je mladog Šelija obiljem materijala iz hemije, biologije i statistike.[27]

Šeli je svog Oslobođenog Prometeja završio u Rimu, a sredinu 1819. godine proveo je pišući dramu Čenči (engl. The Cenci) u Livornu. Iste godine, između ostalog pod utiskom Masakra kod Piterloa, Šeli je napisao svoje najpoznatije političke poeme: Maska anarhije (engl. The Masque of Anarchy) i Ljudi iz Engleske (engl. Men of England). Ovo su verovatno njegova najzapamćenija dela tokom čitavog 19. veka. U ovom periodu Šeli je napisao i esej Filozofsko gledište na reformu (engl. The Philosophical View of Reform), koji je jedan od njegovih najpotpunijih izlaganja političkih stavova do tada.

Godine 1820, nakon što je čuo da je njegov prijatelj Džon Kits bolestan, Šeli mu je napisao pismo u kom ga poziva da mu se pridruži u njegovoj rezidenciji u Pizi. Kits je odgovorio da se nada da će ga videti, ali je, umesto toga, dogovorio put u Rim sa slikarem Džozefom Severnom. Inspirisan smrću Džona Kitsa, Šeli je 1821. godine napisao elegiju Adonais (engl. Adonais).

Iste, 1821, godine, Šeli je sreo Edvarda Elerkera Vilijamsa, britanskog mornaričkog oficira, i njegovu ženu Džejn Vilijams. Šelli je razvio veoma snažnu privrženost prema Džejn i posvetio joj je veliki broj pesama. U pesmama posvećenim Džejn, poput Sa gitarom, Džejn i Jedna reč je prečesto skrnavljena, on nju diže do najuzvišenijeg položaja dostojnog obožavanja.

Šeli se je 1822. godine dogovorio sa Lijem Hantom, britanskim pesnikom i urednikom koji je bio jedan od njegovih glavnih pobornika u Engleskoj, da on sa svojom porodicom dođe u Italiju. Šeli je nameravao da njih trojica — on, Hant i Bajron — osnuju časopis koji bi nazvali Liberal. Sa Hantom kao urednikom, njihova kontroverzna pisanja bila bi distribuirana, a časopis bi delovao kao energično istupanje protiv časopisa poput Blekvudovog časopisa i Tromesečne revije.

Hantov sin, takođe urednik, Tornton Li Hant, kasnije je bio upitan od strane Džona Bedforda Lenoa koga je između Šelija ili Bajrona poštovao više kao osobu. On je odgovorio:

„Jednom prilikom je trebalo da Bajronu donesem ili uzmem neku kopiju dokumenta koji su Šeli, moj otac i on zajedno vodili. Našao sam ga kako se u salonu naslađuje činijom smokava. Upitao me je da li želim smokvu. E, u tome je razlika, Leno — Šeli bi mi dao čitavu činiju i dozvolio mi da se sam poslužim.[28]

Smrt[uredi]

Dana 8. jula 1822. godine, manje od mesec dana pre svog 30. rođendana, Šeli se je udavio u zalivu La Specija tokom iznenadne oluje dok se je svojim brodom, Don Žuanom, vraćao iz Livorna u Leriči. On se vraćao nakon što je sa pridošlim Lijem Hantom osnovao časopis Liberal. Ime Don Žuan, u čast Bajronu, izabrao je Edvard Džon Triloni, član književnog kruga u Pizi oko Šelija i Bajrona. Ipak, prema svedočenju Meri Šeli, Šeli ga je promenio u Arijel, što je iznerviralo Bajrona, pa je on prinudno napisao reči Don Žuan na jedro broda. Brod je bio specijalno izrađen po narudžbini za Šelija u Đenovi. On se nije prevrnuo, ali je potonuo; Meri je u svojim Beleškama o pesmama iz 1822. (1839) da je dizajn broda imao defekt i da brod nikada nije bio sposoban za plovidbu. U stvari, Don Žuan je bio sposoban za plovidbu; potapanje se dogodilo zbog žestoke oluje i zbog slabog poznavanja moreplovstva troje ljudi koji su bili na palubi.[29]

Neki veruju da njegova smrt nije bila slučajnost, već da je Šeli bio depresivan i da je želeo da umre; drugi pak sugerišu da on nije uopšte znao kako da plovi. Neke druge, manje realne, teorije sugerišu da su pirati pomešali njegov brod sa Bajronovim.[29][30] Postoji mala količina materijala koji, iako raštrkani i kontradiktorni, ukazuju na to da je Šeli možda bio ubijen zbog političkih razloga: u kući u Tremadogu, severozapadni Vels, koju je Šeli iznajmljivao u periodu 1812—1813. godine, on je navodno bio iznenada napadnut tokom noći od strane čoveka koji je, prema kasnijim pisanjima, bio tajni agent.[31] Šeli, koji je bio u finansijskim poteškoćama, ostavio je neplaćenu kiriju bez doprinosa fondu za podršku kući vlasnika, Vilijama Madoksa; ovo može obezbediti novo, prihvatljivije objašnjenje za ovu priču.

Šelijeva sahrana, autor Luj Eduar Furnije (1889); naslikano u centralnom delu, s leva, Triloni, Hant i Bajron. U stvari, Hant nije prisustvovao kremaciji, dok je Bajron otišao odmah na početku.

Sa Šelijem su na brodu bila druga dva Engleza — jedan je bio penzionisani mornarički oficir, Edvard Elerker Vilijams, dok je drugi bio čamdžija, Čarls Vivijen.[32] Brod je bio pronađen deset milja (16 km) daleko od obale, i dokazi su upućivali na to da je jedna strana broda bila udarena i probijena od strane većeg broda. Kako god, čamac za spasavanje bio je neiskorišćen i još uvek pričvršćen za brod. Tela su bila pronađena potpuno obučena, uključujući i čizme.

Fordova skulptura u Šelijevom memorijalu na Univerzitetskom Koledžu, Oksford
Šelijev grob u Rimu

U svojim Sećanjima na poslednje dane Šelija i Bajrona (engl. Recollections of the Last Days of Shelley and Byron), Triloni je napomenuo da je košulja u kojoj je Vilijamovo telo bilo obučeno bila „delimično izvučena preko glave, kao da je onaj ko ju je nosio pokušao da je skine ... i [nije imao] jednu čizmu, što ukazuje na to da da je pokušao da ih skine”. Triloni takođe dovodi u vezu sa ovim i izjavu na samrti jednog italijanskog ribolovca koji je priznao da je udario u Šelijev brod s namerom da isti opljačka, plan koji je izazvao brzo potapanje broda.

Šelijevo telo bilo je izneto na obalu i kasnije, u skladu sa karantinskim propisima, kremirano na plaži blizu Vijaređa. U Šelijevom džepu nalazila se mala knjiga Kitsove poezije, a Bajron (koji nikada nije davao komplimente) je, čuvši to, rekao za Šelija da „nikada nije sreo čoveka koji nije bio zver u odnosu na njega”. Dan nakon što je vest o Šelijevoj smrti stigla u Englesku, torističke novine Kurir likovale su: „Šeli, pisac neke neverničke poezije, udavio se; sada zna da li ima Boga ili ne.”[33] Zavaljena statua Šelijevog tela, koja prikazuje pesnikovo telo kako je isplivao na obalu, kao delo vajara Edvarda Onslova Forda po nalogu Šelijeve snaje Džejn, postavljena je u centru Šelijevog Memorijala na Univerzitetskom Koledžu, Oksford. Slika iz 1899. godine, pod nazivom Šelijeva sahrana (takođe poznata i kao Šelijevo kremiranje), delo slikara Luja Eduara Furnijea, sadrži neke netačnosti. U previktorijansko doba postojao je engleski običaj da žene ne prisustvuju sahranama iz zdravstvenih razloga. Meri nije prisustvovala sahrani, ali je bila naslikana na slici kako kleči u levom delu iste. Li Hant bio je zaglavljen u prevozu, tako da nije stigao na sahranu, ali je ipak i on naslikan. Takođe, Triloni, u svojoj priči o kremaciji Šelijevog tela, beleži da „lice i ruke, kao i drugi delovi Šelijevog tela koji nisu bili prekriveni odećom, nisu imali mesa”, a do vremena kada je povorka trebalo da se vrati na plažu radi kremacije, telo se je još više bilo raspalo. U svom grafičkom osvrtu na kremaciju Triloni takođe navodi da Bajron nije bio u stanju da vidi tu scenu pa je otišao sa plaže.[34]

Šelijev pepeo bio je sahranjen na Protestantskom groblju u Rimu, u blizini antičke piramide u gradskim zidinama. Njegov grob sadrži epitaf na latinskom — „Cor Cordium” („Srce srca”) — i, u skladu sa njegovom smrću na moru, nekoliko stihova iz Šekspirove Bure:

„Štogod su od njeg pokrili vali,
Sve su ti čudni pretvorili čari
U neke divne, dragocene stvari.[35]

Šelijev grob bio je drugi na groblju. Nekoliko nedelja nakon Šelijeve komemoracije, Triloni je došao u Rim i, pošto mu se nije svideo položaj Šelijevog groba u odnosu na ostale grobove, kupio je parcelu blizu starog zida koja mu se činila boljim mestom. Pepeo je bio ekshumiran i preseljen na mesto na kom se danas nalazi. Triloni je kupio i parcelu pored ove, i nakon više od 60 godina njegovi ostaci bili su sahranjeni na pomenutoj. Memorijal je na kraju napravljen u pesničkom uglu Vestminsterske opatije, zajedno sa njegovim starim prijateljima Bajronom i Kitsom.

Idealizam[uredi]

Šelijev nekonvencionalni život i beskompromisan idealizam, u kombinaciji sa njegovim snažnim neodobravajućim glasom, načinili su autoritativnom i veoma klevetanom figurom tokom njegovog života, a i posle toga. Postao je idol naredne dve ili tri, a možda i četiri, generacije pesnika, uključujući i važne viktorijanske i prerafaelitske pesnike poput Roberta Brauninga, Alfreda, Lorda Tenisona, Dantea Gabrijela Rosetija, Aldžernona Čarlsa Svinburna, kao i Lorda Bajrona, Henrija Dejvida Toroa, Vilijama Batlera Jejtsa, Alistera Kroulija i Edne Sent-Vinsent Milej, ali i pesnika koji su stvarali na drugim jezicima, među kojima su Jan Kasprovic, Rabindranat Tagore, Jibanananda Das i Subramanija Barati.

Nenasilje[uredi]

Građanska neposlušnost Henrija Dejvida Toroa i pasivni otpor Mahatme Gandija bili su inspirisani i pod uticajem Šelijevog nenasilja u protestima i političkim akcijama.[36] Poznato je da je Mahatma Gandi često citirao Šelijevu Masku anarhije,[37] koja je bila nazivana „možda prvim modernim iskazom principa nenasilnog otpora”.[38]

Vegetarijanstvo[uredi]

Šeli je napisao nekoliko eseja na temu vegetarijanstva, od kojih su najistaknutiji Opravdanje prirodne ishrane (engl. A Vindication of Natural Diet, 1813) i O povrtnom sistemu ishrane (engl. On the Vegetable System of Diet).[39][40]

Socijalna pravda[uredi]

Šeli je bio snažan zagovornik socijalne pravde za „niže klase”. Bio je svedok mnogih maltretiranja koja su se dešavala tokom pripitomljavanja i klanja životinja, pa je postao borac za prava svih živih bića za koja je video da su bila nepravedno tretirana.[41]

Legat[uredi]

Šelijevi glavni sledbenici nisu se pojavili tokom čitave jedne generacije pesnika nakon njegove smrti, za razliku od Bajrona, koji je bio popularan u svim klasama za vreme svog života uprkos svojim radikalnim stavovima. Decenijama nakon njegove smrti, Šeli je bio poštovan i cenjen uglavnom samo od strane glavnih viktorijanskih pesnika, prerafaelita, socijalista i pripadnika radničkog pokreta. Jedan od razloga za ovo bila je ekstremna nelagodnost sa Šelijevim političkim radikalizmom koji je doveo do toga da popularni antologičari ograniče Šelijevu reputaciju na relativno pročišćene „časopisne” komade poput Ozimandije i dela Lines to an Indian Air.

Njemu su se divili Klajv Stejpls Luis,[42] Karl Marks, Robert Brauning, Henri Stivens Solt, Gregori Korso, Džordž Bernard Šo, Bertrand Rasel, Isidora Dankan,[43] Konstans Nejden,[44] Apton Sinkler,[45] Gabrijele D’Anuncio, Alister Krouli i Vilijam Batler Jejts.[46] Semjuel Barber, Sergej Rahmanjinov, Rodžer Kvilter, Hauard Skemton, Džon Vanderslajs i Ralf Vogan Vilijams komponovali su muziku na osnovu njegovih pesama.

Kritičari poput Metjua Arnolda nastojali su da prerade Šelijevo nasleđe kako bi ga načinili tekstopiscem i diletantom koji nije imao ozbiljnu intelektualnu poziciju i čije duže pesme nisu bile vredne proučavanja. Metju Arnold je slavno opisao Šelija kao „prelepog i nesposobnog anđela”. Ovakav stav bio je u suprotnosti sa stavom prethodne generacije koja je poznavala Šelija kao skeptika i radikala.

Mnoga Šelijeva dela ostala su neobjavljena ili malo poznata nakon njegove smrti, uključujući dela poput Filozofskog gledišta na reformu koje je postojalo samo u rukopisu sve do 1920-ih. Ovo je doprinelo viktorijanskoj predstavi njega kao manje značajnog liričara. Sa početkom formalnih književnih studija tokom ranog dvadesetog veka i postepenog ponovnog otkrivanja i revaluacije njegovog opusa od strane naučnika poput Keneta Nila Kameruna, Donalda Rajmana i Harolda Bluma, moderna ideja Šelija kao pesnika promenila se u odnosu na onu viktorijansku.

Pol Fut, u svom delu Red Shelley, dokumentovao je ključnu ulogu Šelijevih dela — posebno Kraljice Mab — u nastanku britanskog radikalizma. Iako su Šelijeva dela bila zabranjena od strane uglednih viktorijanskih porodica, njegovi politički spisi bili su piratski štampani od strane ljudi poput Ričarda Karlajla koji je redovno išao u zatvor zbog štampanja „buntovnih i bogohulnih kleveta” (na primer, materijal koji je bio zabranjen za štampanje od strane vlade), a za ovim jeftinim piratskim izdanjima posegli su stotine aktivista i radnika tokom 19. veka.[47]

U drugim zemljama, poput Indije, Šelijeva dela su, kako u originalu tako i u prevodu, uticala na pesnike poput Tagorea[48] i Dasa. Za piratsku kopiju Oslobođenog Prometeja iz 1835. godine navodi se da je bila zaplenjena iste godine na carini u Bombaju.

Pol Džonson, u svojoj knjizi Intelektualci,[49] opisao je Šelija u poglavlju pod nazivom Šeli ili Bezdušnost ideja. Džonson je Šelija opisao kao nemoralnu osobu koji je, pozajmljivanjem novca koji nije mogao da vrati i zavođenjem mladih nevinih žena koje su se zaljubljivale u njega, uništio živote svih onih sa kojima je bio u kontaktu, uključujući i svoj.

Godine 2005, izdavaštvo Univerziteta Delaver izdalo je obimnu biografiju u dva toma autora Džejmsa Bjerija. Tri godine kasnije, 2008, izdavaštvo Univerziteta Džons Hopkins objavilo je Bjerijevu jednotomnu biografiju na 856 strana pod nazivom Persi Biš Šeli: biografija (engl. Percy Bysshe Shelley: A Biography).

Godine 2007, Džon Loritsen je objavio Čoveka koji je napisao Frankenštajna (engl. The Man Who Wrote Frankenstein), delo u kom je tvrdio da su Šelijevi doprinosi pomenutom romanu mnogo veći nego što se ranije pretpostavljalo.[50] Poznato je i nije sporno da je Šeli napisao predgovor — iako nepotpisan — i da je romanu doprineo sa najmanje 4.000 do 5.000 reči. Loritsen je nastojao da dokaže da je Šeli bio zapravo glavni autor romana.

Iduće, 2008, godine, Šeliju je pripisano koautorstvo nad romanom Frankenštajn od strane Čarlsa Robinsona u novom izdanju romana pod naslovom Originalni Frankenštajn (engl. The Original Frankenstein).[51] Robinson je utvrdio da je Persi Biš Šeli bio koautor romana: „on je načinio veoma značajne promene u rečima, temi i stilu. Knjiga bi sada trebalo da bude pripisana 'Meri i Persiju Šeliju'”.[52]

Krajem 2014. godine, Šelijev rad doveo je do toga da lektori sa Univeriteta Pensilvanija[53] i Univerziteta Njujork[54] kreiraju masovni otvoreni onlajn kurs (engl. Massive open online course; MOOC) o životu Persija Šelija i Oslobođenog Prometeja.[55][56]

Dela[uredi]

Prvo izdanje filozofske poeme Kraljica Mab

U saradnji sa Meri Šeli[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ The Life of Percy Bysshe Shelley, Thomas Medwin (London) (1847). str. 323.
  2. ^ Elizabeth Lady Shelley
  3. ^ Medwin, Thomas (1847). The Life of Percy Bysshe Shelley. London. 
  4. ^ Gilmour (2002). str. 96–97.
  5. 5,0 5,1 Bieri, James (2004). Percy Bysshe Shelley: A Biography: Youth's Unextinguished Fire, 1792-1816. Newark: University of Delaware Press. str. 86. 
  6. ^ Cory, William, "Shelley at Eton", The Shelley Society's Note-Book, part 1, (1888). str. 14-15.
  7. ^ O'Neill, Michael (2004). „Shelley, Percy Bysshe (1792–1822)”. Oxford Dictionary of National Biography (Online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/25312. Pristupljeno 13. 11. 2015.  (subscription or UK public library membership required)
  8. ^ Knight, India. „Article in the ''Times'' Online”. The Times. Pristupljeno 8. 3. 2010. 
  9. ^ James Bieri, Percy Bysshe Shelley: A Biography (Baltimore: Johns Hopkins University Press) (2008). str. 73.
  10. ^ Bieri (2008). str. 154.–176.
  11. ^ Bieri (2008). str. 195.
  12. ^ Bieri (2008). str. 185.
  13. ^ Bieri (2008). str. 188. and 189. For comparison, Jane Austen, in her novel Pride and Prejudice, set during this period, describes Mr. Darcy's annual income as 10,000 £. See i Brad deLong's discussion of this in "How Rich is Mr. Darcy?"
  14. ^ "The Shelley 'fortune' promised fiscal relief for Godwin in accordance with the tenets of equitable distribution of wealth advocated in Political Justice and subscribed to by his new pupil" (Bieri [2008]. str. 189).
  15. ^ Bieri (2008). str. 256. "Responding to Shelley's willingness to compromise, the Duke brought father and son together at a large party. According to Hogg, the Earl of Oxford pointed to Timothy and asked a pleased Shelley, 'Pray, who is that very strange old man . . . who talks so much, so loudly, and in so extraordinary a manner, and all about himself.' Shelley identified his father and walked home with the Earl" (Bieri [2008]. str. 256–57).
  16. ^ Bieri (2008). str. 199.
  17. ^ An advertisement in the Dublin Evening Post, quoted in Bieri (2008). str. 200.
  18. ^ Seymour. str. 458.
  19. ^ Bieri (2008). str. 285.
  20. ^ Works of Percy Bysshe Shelley: Includes Adonais, Daemon of the World, Peter Bell the Third, The Witch of Atlas, A Defence of Poetry, and 3 Complete Volumes of works Google Ebooks volume 2
  21. ^ Bieri (2008). str. 364.
  22. ^ Volokh, Eugene. „Parent-Child Speech and Child Custody Speech Restrictions” (PDF). UCLA. Pristupljeno 9. 11. 2015. 
  23. ^ For details of Harriet's suicide and Shelley's remarriage see Bieri (2008). str. 360.–69.
  24. ^ Edward Chaney. 'Egypt in England and America: The Cultural Memorials of Religion, Royalty and Religion', Sites of Exchange: European Crossroads and Faultlines, eds. M. Ascari and A. Corrado. Amsterdam and New York: Rodopi, (2006). str. 39–69. The bust had already been described as 'certainly the most beautiful and perfect piece of Egyptian sculpture that can be seen throughout the whole country', by W.R. Hamilton, in his remarkable Aegyptiaca in 1809. Had Shelley known how celebrated both Rameses and his bust/s would become he might have chosen a better example of Nemesis.
  25. ^ Benita Eisler, Byron: Child of Passion, Fool of Fame 1999: p668.
  26. ^ Emily W. Sunstein,Mary Shelley: Romance and Reality (New York: Little Brown) (1989). str. 175.
  27. ^ Timothy Morton, Shelley and the Revolution in Taste: The Body and the Natural World (Cambridge Studies in Romanticism) (1994). str. 232.
  28. ^ John Bedford Leno. The Aftermath with Autobiography of the Author. London: Reeves & Turner 1892.
  29. 29,0 29,1 "The Sinking of the Don Juan" by Donald Prell, Keats-Shelley journal, Vol. LVI, (2007). str. 136–154
  30. ^ StClair, William, Trelawny, the Incurable Romancer, New York: The Vanguard Press, 1977
  31. ^ Richard Holmes, Shelley: The Pursuit (New York: E. P. Dutton, 1975).
  32. ^ StClair & Prell
  33. ^ Edmund Blunden, Shelley, A Life Story, Oxford University Press, 1965.
  34. ^ Trelawny, E. J. Recollections of the last days of Shelley and Byron. str. 137, Ticknor and Fields, Boston, 1858
  35. ^ Šekspir, Vilijam. Bura (PDF). str. 22. 
  36. ^ Thomas Weber, "Gandhi as Disciple and Mentor," Cambridge University Press. (2004). str. 28.–29.
  37. ^ Thomas Weber, "Gandhi as Disciple and Mentor," Cambridge University Press. (2004). str. 28.
  38. ^ „{title}” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 05. 01. 2011. Pristupljeno 22. 09. 2016. 
  39. ^ Spencer, Colin. The Heretic's Feast: A History of Vegetarianism. Great Britain: Hartnolls Ltd, Bodmin. (1993). str. 244–45.
  40. ^ Morton, Timothy, "Joseph Ritson, Percy Shelley and the Making of Romantic Vegetarianism." Romanticism, Vol. 12, Issue 1. (2006). str. 52–61.
  41. ^ Shelley, Percy Bysshe, "A Vindication of Natural Diet;" London: Smith & Davy. (1813). str. 1–36.
  42. ^ „Poems of the Week”. Themediadrome.com. Arhivirano iz originala na datum 15. 02. 2010. Pristupljeno 8. 3. 2010. 
  43. ^ Duncan, Isadora (1996). My Life. W. W. Norton & Co. str. 15,134. 
  44. ^ R.W. Dale, ‘Constance Naden’, in Further Reliques of Constance Naden (1891). str. 226.
  45. ^ Upton Sinclair, "My Lifetime in Letters," Univ of Missouri Press, 1960.
  46. ^ Yeats: The Philosophy of Shelley's Poetry, 1900.
  47. ^ Some details on this can also be found in William St Clair's The Reading Nation in the Romantic Period (Cambridge: CUP, 2005) and Richard D. Altick's The English Common Reader (Ohio: Ohio State University Press, 1998) 2nd. edn.
  48. ^ Tagore Rabindranath biography. Bookrags.com (2 November 2010).
  49. ^ HarperCollins, 2007. First published in 1988
  50. ^ Lauritsen, John (2007). The Man Who Wrote "Frankenstein". Pagan Press. ISBN 978-0-943742-14-4. 
  51. ^ Adams, Stephen. "Percy Bysshe Shelley helped wife Mary write Frankenstein, claims professor: Mary Shelley received extensive help in writing Frankenstein from her husband, Percy Bysshe Shelley, a leading academic has claimed." The Daily Telegraph, 24 August 2008.
  52. ^ Shelley, Mary, with Percy Shelley. The Original Frankenstein. Edited with an Introduction by Charles E. Robinson. NY: Random House Vintage Classics. 2008. ISBN 978-0-307-47442-1.
  53. ^ „{title}”. Arhivirano iz originala na datum 23. 10. 2014. Pristupljeno 22. 09. 2016. 
  54. ^ nyurrg.org[mrtva veza]
  55. ^ The Great Poems Series: Unbinding Prometheus on openlearning.com
  56. ^ Keats-Shelley Association of America » The Unbinding Prometheus Project
  57. ^ The necessity of atheism
  58. ^ A Defence of Poetry
  59. ^ Wade, Phillip. "Shelley and the Miltonic Element in Mary Shelley's ''Frankenstein''."'' Milton and the Romantics'', 2 (December, 1976), 23–25. English.upenn.edu. Archived 20110414014829 at www.english.upenn.edu Error: unknown archive URL
  60. ^ Grande, James. Review: The Original Frankenstein, By Mary Shelley with Percy Shelley ed Charles E Robinson. "To what extent did Percy Bysshe Shelley work on 'Frankenstein'? A new analysis reveals all.". The Independent' (16. novembar 2008).

Literatura[uredi]

  • Medwin, Thomas (1847). The Life of Percy Bysshe Shelley. London. 
  • Duncan, Isadora (1996). My Life. W. W. Norton & Co. str. 15,134. 
  • Medwin, Thomas (1847). The Life of Percy Bysshe Shelley. London. 
  • Bieri, James (2004). Percy Bysshe Shelley: A Biography: Youth's Unextinguished Fire, 1792-1816. Newark: University of Delaware Press. str. 86. 
  • Šekspir, Vilijam. Bura (PDF). str. 22. 
  • Gilmour, Ian (2002). Byron and Shelley: The Making of the Poets. New York: Carol & Graf Publishers. str. 96—97. 
  • Medwin, Thomas (1847). The Life of Percy Bysshe Shelley. London. 
  • Edmund Blunden, Shelley: A Life Story, Viking Press, 1947.
  • Bieri, James (2008). Percy Bysshe Shelley: A Biography. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8861-8. 
  • Altick, Richard D., The English Common Reader. Ohio: Ohio State University Press, 1998.
  • Cameron, Kenneth Neill. The Young Shelley: Genesis of a Radical. First Collier Books ed. New York: Collier Books, 1962, cop. 1950. 480 p.
  • Edward Chaney. 'Egypt in England and America: The Cultural Memorials of Religion, Royalty and Religion', Sites of Exchange: European Crossroads and Faultlines, eds. M. Ascari and A. Corrado. Amsterdam and New York: Rodopi, (2006). str. 39–69.
  • Holmes, Richard. Shelley: The Pursuit. New York: E. P. Dutton, 1975.
  • Meaker, M. J. Sudden Endings, 12 Profiles in Depth of Famous Suicides, Garden City, New York, Doubleday, 1964 pp. 67–93: "The Deserted Wife: Harriet Westbrook Shelley".
  • Maurois, André, Ariel ou la vie de Shelley, Paris, Bernard Grasset, 1923
  • St Clair, William. The Godwins and the Shelleys: A Biography of a Family. London: Faber and Faber, 1990.
  • St Clair, William. The Reading Nation in the Romantic Period. Cambridge: Cambridge University Press, 2005.
  • Hay, Daisy. Young Romantics: the Shelleys, Byron, and Other Tangled Lives, Bloomsbury, 2010.
  • Owchar, Nick. "The Siren's Call: An epic poet as Mary Shelley's co-author. A new edition of 'Frankenstein' shows the contributions of her husband, Percy." Los Angeles Times, 11 October 2009.
  • Rhodes, Jerry. "New paperback by UD professor offers two versions of Frankenstein tale." UDaily, University of Delaware, 30 September 2009. Charles E. Robinson: "These italics used for Percy Shelley's words make even more visible the half-dozen or so places where, in his own voice, he made substantial additions to the 'draft' of Frankenstein."
  • Pratt, Lynda. "Who wrote the original Frankenstein? Mary Shelley created a monster out of her 'waking dream' – but was it her husband Percy who 'embodied its ideas and sentiments'?" The Sunday Times, 29 October 2008.
  • Adams, Stephen. "Percy Bysshe Shelley helped wife Mary write Frankenstein, claims professor: Mary Shelley received extensive help in writing Frankenstein from her husband, Percy Bysshe Shelley, a leading academic has claimed." Telegraph, 24 August 2008. Charles E. Robinson: "He made very significant changes in words, themes and style. The book should now be credited as 'by Mary Shelley with Percy Shelley'."
  • Shelley, Mary, with Percy Shelley (2008). The Original Frankenstein. Edited with an Introduction by Charles E. Robinson. NY: Random House Vintage Classics. ISBN 978-0-307-47442-1. 


Spoljašnje veze[uredi]