Rat u Abhaziji (1992—1993)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rat u Abhaziji (1992—1993)
Deo Građanskog rata u Gruziji
Abkhazia map-ru.svg
Karta abhaskog rata.
Vreme:14. avgust 199227. septembar 1993.
Mesto:Abhazija
Uzrok:Nastojanje Abhazije da se otcepi od Gruzije
Ishod: Pobeda Abhazije
Etničko čišćenje Gruzina iz Abhazije
Teritorijalne
promene:
Abhazija proterala gruzijske snage sa svoje teritorije i proglasila defakto nezavisnost
Sukobljene strane
 Abhazija
Konfederacija planinskih naroda Kavkaza
Jermenija Bagramijan bataljon
Podrška
 Rusija
 Gruzija
Komandanti i vođe
Abhazija Vladislav Ardzinba
Abhazija Vladimir Arshba
Abhazija Sergej Dbar
Musa Šanibov
Sultan Sosnalijev
Šamil Basajev
Gruzija Eduard Ševardnadze
Gruzija Tengiz Kitovani
Gruzija Jaba Joselijani
Gruzija Giorgi Karkarašvili
Gruzija Geno Jadamija
Gruzija David Tevzadze
Gruzija Gujar Kurašvili
Jačina
5.000 vojnika 5.000 vojnika
Žrtve i gubici
4.040 vojnika
1820 civila (po abhaskim izvorima)
8.000 ranjenih
122 nestalo
4.000 poginulih vojnika i civila
10.000 ranjeno
1.000 nestalo
200.000–250.000 raseljenih Gruzijaca

Rat u Abhaziji od 1992. do 1993. godine je vojni sukob u kom su učestvovali na jednoj strani gruzijske vladine snage, a sa druge abhaske separatističke snage koje su se borile za nezavisnost Abhazije od Gruzije, ruske oružane snage i Severno-kavkaski borci. Etnički Gruzijci koji su živeli u Abhaziji su se borili u velikoj meri na strani gruzijskih vladinih snaga. Etnički Jermeni i Rusi u Abhaziji su u velikoj meri podržali Abhaske separatiste. Separatisti su dobili podršku od hiljade boraca Severnog Kavkaza i kozačkih militanata, kao i od Ruske Federacije i njenih snaga stacioniranih u Abhaziji[1][2][3][4][5][6].

Veći deo ovog sukoba je otežano vodila gruzijska strana zbog građanskih nemira u Gruziji (između pristalica svrgnutog predsednika Gruzije Zviad Gamsakhurdia - u kancelariji 1991-1992 - i pučističke vlade na čijem je čelu bio Eduard Ševardnadze), kao i od strane gruzijsko-osetskog sukoba od 1989. godine pa nadalje.

Značajna kršenja ljudskih prava i zverstva bilo je na svim stranama, a kulminacija je bila u periodu nakon što je Abhazija zauzela Suhumi 27. septembra 1993. godine, koji (prema Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju) usledila je velikih razmera kampanja etničkog čišćenja protiv etničkog gruzijskog stanovništva. Misiju za utvrđivanje činjenica poslao je generalni sekretar UN-a u oktobru 1993. godine koji je prijavio veliki broj i ozbiljna kršenja ljudskih prava i od Abhazije i Gruzije. Od 13.000 do 20.000 etničkih Gruzijaca i oko 3.000 Abhaza je ubijeno, a više od 250.000 Gruzijaca su postali interno raseljeni ili izbjeglice i 2.000 se smatra nestalim.

Rat je teško pogodio post-sovjetsku Gruziju, koja je pretrpela znatnu finansijsku, ljudsku i psihološku štetu. Borbe i kasnije nastaviljeni sporadični sukobi su uništili Abhaziju.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Situacija u Autonomnoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici Abhaziji bila je napeta od kraja 1980-ih, kada je anti-sovjetska, gruzijska opozicija počela zahtevanje nezavisnost od Sovjetskog Saveza. U martu 1989. godine, Abhaski nacionalisti tražili su na Likhnijskoj deklaraciji zvanično osnivanje posebne Sovjetske Socijalističke Republike (na osnovu presedana postojanja posebne abhazijske SSR tokom 1925—1931, koji je povezan sa gruzijskim SSR od konfederalne "Unije Ugovora"). Deklaraciju su potpisali rektor Univerziteta Suhumi. Etnički Gruzijski studenti univerziteta najavili su proteste, ali su bili zabranjeni od gruzijske vlade. Ipak, studenti su se okupili i napali etničke Abhaze[7]. Gruzija protiv sovjetskog pokreta uključuje tvrdnje studenata protiv Abhazijske secesije na svoju listu slogana i okupljanekoliko hiljada gruzijskih demonstranata u Tbilisiju . U odgovoru na proteste sovjetske trupe su 9. aprila 1989. godine poslale vojsku u Tbilisi, što je dovelo do tragedije.

Rat[uredi | uredi izvor]

Predratni incidenti[uredi | uredi izvor]

Kao posledica, prvi oružani sukobi između predstavnika Abhazijske i Gruzijske populacije odigrali su se 16. i 17. jula 1989. u Suhumiju. Sukob je izazvan odlukom gruzijske vlade da pretvori gruzijski sektor Državnoog univerziteta Suhumi u filijale pod kontrolom Tbilisija. Abhazi su se oštro suprostavili novom univerzitetu u kom su videli kao instrument za produženje gruzijske dominacije. Iako je Vrhovni sovjet Sovjetskog Saveza zaključio da gruzijska vlada nije imala zakonsko pravo da odobri novi univerzitet, jedan je prijemni ispit zakazan je za 15. juli. Građanski nemiri brzo su se pretvorili u militarizovani sukob koji je prema zvaničnim podacima, rezultirao sa 18 smrtnih slučajeva i najmanje 448 ranjenih, od kojih su 302 bili Gruzijanci. Kao odgovor, trupe Ministarstva unutrašnjih poslova su raspoređene da uguše nemire. Do jula 1990. godine, pošto nijedna strana nije želela da reši vojno pitanje, Gruzijski-Abhazijski antagonizmi su u velikoj meri postali potisnuti u parlament, i obeleženi kao pravni takmičenje, takozvani "rat zakona", dok nisu izbila oružana neprijateljstva u avgustu 1992. godine. Za to vreme, vlada Sovjetskog Saveza je imala vrlo malo mogućnosti da spriječi međunacionalne sukobe, pošto se i sama našla na ivici kolapsa.

Etnička izdvajanja, ili kvote, uvedene su pre izbora Vrhovnog Sovjeta Abhazije 1991. godine, što je rezultiralo u kompoziciji koja nije precizno odražavala nacionalnu pripadnost konstitutivnog stanovništva. Tako, na 65 mesta, su Abhazi (17% stanovništva) dobili 28 mesta; Gruzijci (45%) 26 mesta; a preostalih 11 koja se deli između ostalih grupacija (Jermeni, Rusi, a drugi koji se sastoji od 33% stanovništva)[8].

Gruzijska ofanziva[uredi | uredi izvor]

Ratne operacije gruzijskih snaga od avgusta do oktobra 1992. godine.

U junu 1992. godine tenzije oko autonomije dostigle su kritičnu fazu, kada su Abhaski militanti napali vladine zgrade u Suhumiju. Dana 23. jula 1992. godine, abkhazijska vlada je proglasila nezavisnost regiona, iako nije bila međunarodno priznata. Dana 14. avgusta 1992. godine, gruzijske policijske snage i Nacionalna Garda su poslate da ponovo uspostave kontrolu vlade nad Abhazijom. Redovi gruzijskih trupa su ispunjeni delimično pražnjenjem zatvora kako su neki od zatvorenika pušteni pod uslovom da se bore u Abhaziji. Borbe su izbile istog dana. Dana 18. avgusta 1992. godine, separatistička vlada je pobegla iz Suhumija do Gudauta. Gruzijske snage su potom zauzele veliki deo Abhazije.

Dana 22. avgusta 1992. godine, Konfederacija planinskih naroda Kavkaza objavila je "dekret" svog predsednika Muse Šanibova i predsjednika Skupštine Jusufa Soslanbekova:

"Kao što ne postoji drugi način da se povuče gruzijska vojska putnike sa teritorije suverene Abhazije i u cilju sprovođenja rezoluciju 10. sjednice CMPC, da naručimo:

  1. Sve sedište Saveza morati da pošalje dobrovoljce na teritoriju Abhazije da slomi agresora vojno.
  2. Sve vojne formacije Saveza moraju sprovesti vojne akcije protiv bilo kakvim snagama koji im se suprotstavljaju i pokušavaju da stigne do teritorije Abhazije bilo kojom metodom.
  3. Da objavi Tbilisi kao zona katastrofe. Pri tome koristiti sve metode, uključujući i terorističkih akata.
  4. Da proglasi sve ljude gruzijske nacionalnosti na području Saveza za taoce.
  5. Sve vrste tereta usmeren na Gruziju može biti pritvoren[9].

Dana 25. avgusta, gruzijski vojni komandant Giorgi Karkarašvili, izjavio je preko televizije da gruzijske snage neće imati ratnih zarobljenika. On je obećao da vojska neće nauditi mirnim stanovnicima Abhazije i da će mirovni pregovori biti sprovedeni. On je upozorio separatiste da ako mirovni pregovori ne uspeju, preostalih 97.000 Abhaza, koji su podržali Ardzinbu će nestati. Karkarašvili je kasnije navodno pretio Abhazijskom političaru Vladislavu Ardzinbi, koga je prozvao da je odgovoran za Abhaski narod i za buduće mrtve je optužio Ardzinbu lično[10].[10]. Kasnije, njegov govor je korišćen od strane separatista u propagandne svrhe i da opravdaju svoje postupke[11].

Značajno etničko čišćenje u pratnji sa zverstvima dogodilo se na obe strane. Sa teritorije koju je kontrolisala Abhska strana bilo je raseljenih Gruzijaca iz i sa gruzijske teritorije koju je držala vojska raseljeni su Abhazi. Mnoga kršenja ljudskih prava, pre svega pljačke i drugi akti, zajedno sa otmicom i drugih kršenja humanitarnog prava, su počinjeni na obe strane širom Abhazije.

Dana 26. avgusta, oružani Čečen koji se borio za Abhaziju, Valeri Maliuk od Eshera, izrazio je saučešće Gruziji. Istog dana su silovali gruzijske tinejdžere, i zajedno sa Abhazijskim militantima, počinili zločine protiv gruzijskih civila u selu Ordzhonikidze[12].

Nakon zauzimanja Suhumija, gruzijske snage (uključujući Mkhedrioni paravojnih jedinica) su činile etničko čišćenje, pljačke, zlostavljanja i ubistva". Pored pljačke, Abhazijski kulturni spomenici su uništeni na način koji, prema nekim izveštajima, sugeriše namerno ciljanje. Univerzitetske zgrade, muzeji i druge kulturne kolekcije su opustošene. U napadu gruzijskih trupa, abhaski arhivi su spaljeni, a lokalni vatrogasci nisu pokušali da ugase požar. Abhaske porodice i druge izbeglice iz Suhumija tvrdile su da su pijane gruzijske trupe upale u njihove domove sa automatskim oružjem, i govorili im da odu Suhumija zauvek, jer Suhumi je gruzijski. Prema jednoj porodici, gruzijsk vojnici su ukrali nakit, nasrnuli na suprugu, a potom bacili ih na ulicu. Isti svedoci prijavili su da su videli mrtve Abhaske civile, uključujući žene i starije osobe, rasute po ulicama, iako su borbe završene.

Na kraju ove faze sukoba, gruzijske snage su zauzeli veći deo Abhazije. Džepovi Abhazijskih snaga su bili pod opsadom u delovima Očamčira Distrikta i Tkvarčala, dok u Gudauti su bili stegnuti između gruzijskih trupa u Gagri i Suhumiju.

Pad Gagre[uredi | uredi izvor]

Ratne operacije gruzijskih snaga od oktobra 1992. do avgusta 1993. godine.

Dana 3. septembra 1992. godine, u Moskvi je dogovoren prekid vatre. Prema sporazumu, gruzijske snage su dužne da se povuku iz okruga Gagre. Gruzijska strana izvršila je implementaciju sporazuma i ostavila svoje pozicije. Kao rezultat toga, lokalno gruzijsko stanovništvo Gagre je ostalo bez odbrane. Prekid vatre je ubrzo prekršen sa Abhaske strane. Hiljade dobrovoljaca paravojnih jedinica, uglavnom Čečena i Kozaci iz Militariziranog Saveza planinskih naroda Kavkaza (KPNK) i Abhazijske vojske, opremljena sa T-72 tenkovima, BM 21 Grad raketnih bacača, Suhoj Su-25 napada aviona, i helikoptera krši primirje. Gruzija je optužila Rusiju da snabdeva abhazijske snage opremom, jer nikada ranije nije bila opremljena tom opremom. Abhaske i KPNK snage, napale su grad Gagra 1. oktobra. Manje gruzijske snage ostaju u gradu koje su kratko branile Gagru pre povlačenja, a onda se pregrupisale i povratile grad. Abhaske i KPNK snage rekonsolidivale su se i pokrenule još jedan napad za zauzimanje Gagre 2. oktobra. Ruska mornarica je počela blokadu pomorske luke u blizini Gagre. Korišćeni su brodovi: "SKP-Bezukoriznennii", "KIL-25", "BTH-38", "BM-66", "Golovin", "Landing 345", potom avijacija "529" ("Su-25", "SU -27 ")," MI- i PVO 643". Pukom je komandovao prvi zamenik ministra odbrane Ruske Federacije, G. Kolesnikov koji je učestvovao u zauzimanju Gagre. Ruski tanker "Don" isporučio je 420 tona goriva separatističkim snagama u Gudauti.

Hiljade gruzijskih vojnika i civila pobeglo je na sever nakon ulaska Rusije u rat. Nakon abhazijskog osvajanja Gagre, oni koji su ostali su nasilno proterani, a ubijeno je ukupno 429. ljudi. Jedan gruzijska žena je podsetio gledaju njen muž mučen i pokopan živ:

Moj muž Sergo je vukao i vezan za drvo. Abhazijska žena po imenu Zoja Tsvizba donela je poslužavnik sa puno soli na njoj. Uzela je nož i počela da nanosi rane na mog muža. Ona je tada bacila so na njegove rane. Mučili su ga deset minuta. Potom su primorali mladog gruzijskog dečaka (ubili su ga nakon toga) da kopa rupu sa traktorom. Oni su postavili mog muža u ovoj rupi i sahranila ga živog. Jedino čega se sećam da je on rekao, pre nego što je pokriven sa šljunkom i peskom, bio je: "Brini se o deci!"

Abhazijske snage, uglavnom uz podršku ruskog vojnog prisustva u regionu, sada držajući pod kontrolom grad Gagru, Gudautu (gde je bivša ruski vojna baza ostala) i Tkvarčal brzo se približavala Suhumiju.

Proterani Gruzijci su pobegli u Rusiju preko kopnene granice ili su evakuisani od ruske mornarice.

Abhazijska ofanziva na Esheru, Gulripš, Kamani i Šromu[uredi | uredi izvor]

Sela duž reke Gumista (severno i istočno od Suhumija), kao što su Ačadara, Kamani i Šroma, u kom su živeli etnički Gruzijci su postala strateški važna oblast, što je omogućilo motorizovanim jedinicama da se približe Suhumiju, glavnom gradu Abhazije. Posle neuspelog pokušaja da se približe Suhumiju sa zapada, Abhaske formacije i njihovi saveznici preusmeravaju svoju ofanzivu na severnim i istočnim stranama Suhumija. Dana 2. jula 1993. godine, pod ruskim vojnim direktivama i pomorsku podršku, Abhazija i njihovi (Konfederacija planinskih naroda Kavkaza ) saveznici napali su sela na reci Gumista. Gruzijska strana nije očekivala nikakvu ofanzivu iz severne ili istočne strane Suhumi Distrikta. Gruzijske snage su pretrpele velike gubitke (čak 500 mrtvih u roku od sat vremena od napada) i defanzivna linija oko Suhumija je probijena. 5. jula 1993. godine, Abhaske snage, jermenski Bagramijan bataljon, ruski i severnokavkaski odredi upali su u sela Akhalsheni, Guma i Šroma u Suhumi okrugu. Stanovnike iz sela su pokupili i masakrirali. Poslednja ofanziva je izvedena 9. jula, na selo Kamani. Kamani je Svan (pod-etnička grupa gruzijskog naroda) sela, koji su takođe uključeni u pravoslavnu crkvu (nazvan po Svetom Đorđu) i manastir. Nakon pada sela, većina njegovih stanovnika (uključujući i monahinja i sveštenika) su ubile abhazijske formacije i njihovi saveznici[13].

Bombardovanje i opsada Suhumija[uredi | uredi izvor]

U decembru 1992. godine, Abhazijske trupe su počele granatiranje Gruzijskih položaja u Suhumiju. Dana 4. marta 1993. godine, Eduard Ševardnadze, šef Državnog veća Gruzije, stigao je u glavni grad regiona da preuzme kontrolu nad odbrambenim operacijama u gradu. Ministar ekonomije, Beslanu Kobahia, stigao je u Suhumi tokom pregovora sa Gogom Haindrava. Prema Kobahiji, separatistički lider Ardzinba će podneti ostavku ako bi Ševardnadze učiniti isto. On nije odobravao vandalizam u Gagri i istakao da Abhazija zvanično nikada nije objavila svoju nameru da se otcepi od Gruzije. Kao glavni komandant gruzijskih vojnih snaga, Eduard Ševardnadze izdao je naredbu "mere odbrane Očamčira i regiona Suhumi", i izjavio je: "vojne formacije različitih zemalja sa koncentracijom u Gudauti i Gumisti, imamo informacije da su oni imaju cilj oduzimanja Suhumija i donose haos i nemir u čitavoj Gruziji". Dana 10. februara, Ševardnadze je postavo Gurama Gabiskiriju kao gradonačelnika Suhumija. U međuvremenu, gruzijski parlament je u zvaničnoj izjavi okrivio Rusiju za agresiju protiv Gruzije i zahtevao povlačenje svih ruskih vojnih snaga sa teritorije Abhazije.

Dana 16. marta 1993. godine, između 6 i 9 časova Abhaske i snage KPNK pokrenule su sveobuhvatni napad na Suhumi što je dovelo do masovnog uništenja i teških žrtava među civilima[14]. U 2 časa ujutru Abhaska strana je počela artiljerijskom vatrom bombardovanje gruzijskih pozicija Gumiste i Suhumija. Kasnije u toku dana nekoliko ruskih aviona Su-25 napalo je Suhumi bombardujući ga do ujutro sledećeg dana. Ruski specijalni odred je vodio operaciju zatim Abhazijski borci i KPNK volonteri. Oni su prešli reku Gumistu i učestvovale u napadu na Ačadaru, ali su gruzijske snage uspešno zaustavile napredovanje.

Dana 14. maja, potpisano je primirje, ali je bilo kratkog veka. Dana 2. jula, Abhazijske snage i Severno kavkaski volonteri napali su opet selo Tamiši, gde su se vodile žestoke borbe sa gruzijskim snagama. Bitka je bidna jedna od najkrvavijih u ratu, sa nekoliko stotina ubijenih i ranjenih na obe strane. Uprkos početnim neuspesima, gruzijske snage su uspele da povrate svoje pozicije. U julu, ruski odredi, Abhazijska vojska i KPNK volonteri zauzeli su sela Ahalšeni, Guma i Šroma u Suhumi regionu. Najžešće borbe su bile u selu Kamani koje je branila gruzijska Nacionalna garda i bataljoni oružanih gruzijskih volontera. Nakon nekoliko sati borbe, selo je palo. Tokom naredna dva dana, Abhazijske snage su sprovodile kampanju sistematskog mučenja, silovanja i ubistava protiv civilnog stanovništva u Kamaniju. Monahinje u crkvi su silovane i ubijene ispred pravoslavnog sveštenika, a sveštenici su odvedeni napolje, gde su ispitivani o vlasništvu nad zemljištem u Abhaziji, a potom ubijeni. Oko 120 Gruzijaca su ubijeni u masakru u Kamaniju.

Za to vreme, Abhazijski separatisti s zauzeli gotovo sve strateške visine i počeli da opkoljavaju Suhumi. Ubrzo nakon toga, predsednik gruzijskog saveta odbrane Abhazije Tamaz Nadareišvili podneo je ostavku zbog lošeg zdravlja i nasledio ga je član Gruzijskg parlamenta Zhiuli Šartava.

Dana 15. avgusta 1993. godine, Grčka sprovodi humanitarnu operaciju pod kodnim nazivom Zlatno runo, u kojoj sprovode evakuaciju 1.015 Grka koji su odlučili da pobegnu iz ratom zahvaćene Abhazije[15].

Slično tome, 170 Estonaca iz Abhazije su evakuisani sa tri leta od strane Republike Estonije u 1992. godini[16] (prema drugim izvorima, oko 400 Estonaca je pobeglo u Estonijo tokom rata)[17].

Pad Suhumija[uredi | uredi izvor]

Ratne operacije abhaskih snaga od avgusta do oktobra 1993. godine.

Još jedan prekid vatre dogovoren je u Sočiju 27. jula uz rusko posredovanje i trajao je do 16. septembra, kada su Abhazijski separatisti prekršili sporazum (navodeći propust Gruzije u skladu sa uslovima ugovora) i pokrenuli ofanzivu širokih razmera na Suhumi. Tokom opsade, ruski MiG-29 je bacao Termobarične bombe na gruzijske stambene objekte u Suhumiju i gruzijska sela duž reke Gumiste. Ruski novinar Dmitrij Kholodov ostao je u Suhumiju pre nego što je pao, i prijavio da je grad bio u više navrata granatiran od strane ruskih snaga, uzrokujući velike civilne žrtve.

Posle žestokih borbi, Suhumi je pao 27. septembra. Ševardnadze je apelovao na stanovništvo Suhumija putem radija:

"Dragi prijatelji, građani Suhumija i Gruzije! Gruzija se suočava sa jednim od najtežih dana, posebno Suhumi. Separatisti i strani okupatori su ušli u grad. Ponosan sam na vašu hrabrost, a separatistima i oportunistima će se suditi istorija. Oni ne žele da Gruzijci žive u ovom gradu Gruzije. Mnogi od njih sanjaju da se ponovi tragedija iz Gagre. Znam da razumete izazov s'kojim se suočavamo. Znam koliko je teška situacija. Mnogi ljudi su napustili grad, ali ste ostali ovde za Suhumi i za Gruziju. Pozivam vas, građane Suhumija, borce, oficire i generale: Razumem teškoće biti na vašem mestu, ali nemamo pravo na korak nazad, svi moramo da držimo zemlju. Moramo da zadržimo grad i spasemo Suhumi. Želeo bih da vam kažem da se svi mi - Vlada Abhazije, Kabinet ministara, gospodin Zhiuli Šartava, njegove kolege, gradska i regionalna vlada u Suhumiju, se pripremamo za akciju. Neprijatelj je svestan naše spremnosti, zato se bori na najbrutalniji način da uništi naš voljeni Suhumi. Pozivam vas da sačuvate mir, upornost i samokontrolu. Moramo da se sastanemo sa neprijateljem na našim ulicama, kao što zaslužuju".

Do 30. septembra 1993. godine, Abhazijske oružane snage su stavile pod kontrolu celu teritoriju autonomne pokrajine. Oko 250 hiljada etničkih Gruzijaca u strahu od stvarne pretnje od pobednika su postali izbeglice i napustili su svoje domove i delom su otišli preko planinskih prevoja, a delom su prebačeni u Gruziju morem. Oko 70 hiljada njih za nekoliko godina se vratilo u Abhaziju, uglavnom u Gali okrugu[18].

Posledice pada Suhumija[uredi | uredi izvor]

Poraz u Abhaziji dovelo je do pada morala gruzijske vojske. U isto vreme intenzivirani su sukobi oružanih grupa pristalica svrgnutog predsednika Gamsakhurdia i vladinih trupa, koji je uživao veliku podršku na zapadu Gruzije. Deo gruzijskih trupa prešao je na njegovu stranu. Gruzija se našla pred građanskim ratom širokih razmera.

U kontekstu potpunog kolapsa snaga Ševardnadzea su se složile da prihvate stalni boravak ruske vojske u Gruziji, umesto da traže vojnu pomoć od Rusije[19]. Rusija je preporučila Abhazima da zaustave ofanzivu, a gruzijske snage su uspele da se koncentrišu na suzbijanju pobune u zapadnoj Gruziji.

U septembru 1993. godine, parlament pro-gruzijske frakcije Aphaza među kojima su izbeglice, bili su prisiljeni da napuste Suhumi i presele se u Tbilisi. Tako, u ovom trenutku su se institucije autonomne republike našle u izgnanstvu.

Dana 14. maja 1994. godine uz posredovanje Rusije potpisan je sporazum o prekidu vatre i razdvajanju snaga.

Dana 23. juna 1994. godine na teritoriji Abhazije su pristigle ruske mirovne snage koje su kontrolisale 12 kilometara "zone bezbednosti" duž reke Inguri. Jedina oblast u Abhaziji koja je ostala pod Gruzijskom kontrolom je Kodori klisura. Od avgusta 2008. godine, nakon priznavanja nezavisnosti od strane Rusije, prisustvo ruskih oružanih snaga u Abhaziji reguliše se sa odgovarajućim bilateralnim sporazumima sa Republikom Abhazijom. Nakon Abhazijskog zauzimanja grada Suhumija, izvršen je jedan od najvećih masakara u toku rata nad preostalim i zarobljenim gruzijskim civilima u gradu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Helen Krag and Lars Funch. The North Caucasus: Minorities at a Crossroads. (Manchester, December 1994)
  2. ^ Abkhazia Today. The International Crisis Group Europe Report N°176, 15 September (2006). str. 5. Retrieved on 30 May 2007. Free registration needed to view full report
  3. ^ AGBU, ABKHAZIA ARMENIANS: HOLDING A HOME IN AN UNSTABLE TERRITORY Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. oktobar 2007), 11/1/2004
  4. ^ The Security of the Caspian Sea Region pp. 286 by Alexander Kyrlov edited by Genadi Chufrin
  5. ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) na datum 04. 03. 2016. Pristupljeno 08. 04. 2016. 
  6. ^ Rusiant-Georgian War 1992–93
  7. ^ Kaufman, Stuart J. (2001). Modern Hatreds: The Symbolic Politics of Ethnic War. Cornell University Press. str. 104-5. ISBN 978-0-8014-8736-1. 
  8. ^ Pravda o tragedii Abhazii
  9. ^ Chervonnaya Svetlana, Conflict in the Caucasus: Georgia, Abkhazia and the Russian Shadow. str. 131 (jezik: ruski)
  10. ^ a b G. Amkuab, T. Illarionova, Abxazija: Xronika neobjavlennoj vojny. Chast' I. 14 avgusta – 14 sentiabria 1992 goda. Moskva, (1992). str. 128, retrieved from Georgians and Abkhazians. The Search for a Peace Settlement, 1998, Vrije Universiteit Brussel
  11. ^ Červonnaя S. M. Abhaziя – 1992: postkommunističeskaя Vandeя. Moskva, 1993
  12. ^ Annex to the Report of the UN Secretary General on the situation in Abkhazia, Georgia, Proposals for political and legal elements for a comprehensive settlement of the Georgian-Abkhaz conflict
  13. ^ Chervonnaia, Svetlana Mikhailovna (1994). Conflict in the Caucasus: Georgia, Abkhazia and the Russian Shadow. Gothic Image Publications. str. 50. 
  14. ^ UN observers report DL47596, December 1993, New York
  15. ^ Kathimerini, The anniversary of Operation Golden Fleece to evacuate diaspora Greeks from war in Abkhazia, Dionyssis Kalamvrezos
  16. ^ Kalev Vilgats, toimetaja. „Kalev Vilgats: Abhaasia eestlaste saatus Eestis – Artiklid”. parnupostimees.ee. Pristupljeno 24. 02. 2016. 
  17. ^ http://ida.aule.ee/ajalehed/tagakaukaasia/1993abhaasia_eestlased.pdf
  18. ^ Kratkaя istoriя rossiйskih mirotvorčeskih operaciй v Gruzii, častь 1
  19. ^ Gruziя Pokidaet Sng Bez Sožaleniя I Radosti | Vestnik Kavkaza

Literatura[uredi | uredi izvor]