Ruska akademija nauka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ruska akademija nauka
Osnovano8. februar 1724. god.; pre 300 godina (1724-02-08)
Sankt Peterburg, Rusija
PredsednikGenadij Krasnikov[1]
(od 20. septembra 2022)
Lokacija
Rusija
AdresaLenjinski prospekt 14, Moskva
Veb-sajtwww.ras.ru

Ruska akademija nauka (RAN; rus. Росси́йская акаде́мия нау́к, Rossíiskaya akadémiya naúk) sastoji se od ruske nacionalne akademije; mreže naučnih instituta iz cele Ruske Federacije i dodatnih naučnih i društvenih institucija kao što su biblioteke, izdavačke kuće i bolnice.

Sa sedištem u Moskvi, RAN se smatra civilnom, samoupravnom, nekomercijalnom organizacijom[2] čiji je osnivač Vlada Rusije. Kombinuje članove RAN-a i naučnike zapolene u institucijama. U blizini centralne akademije nalazi se spomenik Juriju Gagarinu na trgu koji nosi njegovo ime.

Od novembra 2017. godine, akademija uključuje 1008 institucija i ostalih ustanova,[3] sa ukupno oko 125 hiljada zaposlenih od čega je 47 hiljada naučnih istraživača.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Ruska akademija nauka u Ruskoj Imperiji[uredi | uredi izvor]

Prvobitno sedište Carske akademije nauka - Kunstkamera u Sankt Peterburgu

Car Petar Veliki, kojeg je Gotfrid Lajbnic inspirisao i savetovao, osnovao je Akademiju u Sankt Peterburgu; dekretom Senata 8. februara (28. januara po julijanskom kalendaru) 1724. godine osnovana je ustanova.[2][5]

Prvobitno nazvana Sanktpeterburška akademija nauka (rus. Петербургская Академия наук), organizacija je promenila nekoliko imena tokom svog postojanja, postavši Carska akademija nauka i umetnosti (rus. Императорская Академия наук и художеств; 1747–1803), a na kraju je ponela naziv Carska sanktpeterburška akademija nauka (rus. Императорская Санкт-Петербургская Академия Наук) 1836. godine, koji je nosila do kraja carstva 1917. godine.

Mnogi strani naučnici pozvani su da rade na akademiji, uključujući matematičare Leonarda Ojlera, Andersa Johana Leksela, Kristijana Goldbaha, Georga Bernharda Bilfingera, Nikolasa i Danijela Bernulija, botaničara Johana Georga Gmelina, embriologičara Kaspara Fridriha Volfa, astronoma i geografa Žozef-Nikolu Delila, fizičara Georga Volfganga Krafta, istoričara Gerharda Fridriha Milera i engleskog kraljevskog astronoma Nevila Maskelina.[6]

Ekspedicije za istraživanje udaljenih delova zemlje imale su naučnike sa Akademije za svoje vođe ili najaktivnije učesnike. Među njima je bila Druga kamčatkanska ekspedicija Vitusa Beringa od 1733. do 1743. godine, ekspedicije za posmatranje tranzita Venere 1769. godine sa osam lokacija u Ruskoj Imperiji i ekspedicije Pitera Simona Palasa u Sibir.

Posebna organizacija, nazvana Ruska akademija (rus. Академия Российская), nastala je 1783. godine kako bi radila na proučavanju ruskog jezika. Predsednik Ruske akademije bila je Ekaterina Daškova (koja je istovremeno bila i direktor Carske akademije nauka i umetnosti, tj. „glavne” akademije u zemlji), a Ruska akadmeija bila je angažovana za sastavljanje šestotomnog Akademskog rečnika ruskog jezika (1789–1794). Ruska akademija je 1841. godine pripojena Carskoj sanktpeterburškoj akademiji nauka.

Ruska akademija nauka u SSSR[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon Oktobarske revolucije, u decembru 1917. godine, Sergej Fedorovič Oldenburg, vodeći etnograf i politički aktivista u Kadetskoj partiji, sastao se sa Vladimirom Lenjinom kako bi razgovarali o budućnosti Akademije. Složili su se da će se stručnost Akademije primeniti na rešaanje pitanja državne izgradnje, dok će zauzvrat sovjetski režim dati Akademiji finansijsku i političku podršku.

Najvažnije aktivnosti Akademije u dvadesetim godinama prošlog veka uključivale su istraživanje velike kurske magnetne anomalije, minerala na Koljskom poluostrvu, a učešće u planu GOELRO bilo je usmereno na elektrifikaciju čitave zemlje. U tim godinama, ustanovljene su mnoge istraživačke institucije, a broj naučnika postao je četiri puta veći nego 1917. godine. Sovjetska vlada je 1925. godine priznala Rusku akademiju nauka kao „najvišu univerzitetsku naučnu instituciju” i preimenovala je u Sovjetsku akademiju nauka.

Sedište Akademije se 1934. godine iz Lenjingrada preselilo u glavni grad — Moskvu.

Staljinove godine obeležene su brzom industrijalizacijom Sovjetskog Saveza za koju je učinjeno mnogo istraživanja, uglavnom u tehničkim oblastima. Ipak, s druge strane, u ovim vremenima, mnogi naučnici su podvrgnuti represiji iz ideoloških razloga.

U godinama Drugog svetskog rata, Sovjetska akademija nauka je dala veliki doprinos razvoju modernih naoružanja — tenkova (nova serija T-34), aviona, demagnetizacije brodova (za zaštitu od morskih mina) itd. — i stoga je doprinela pobedi Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom. Tokom i nakon rata, Akademija je bila uključena u sovjetski projekt atomske bombe; zbog svog uspeha i drugih dostignuća u vojnim tehnikama, SSSR je postao jedna od supersila u vreme Hladnog rata.

Krajem četrdesetih godina 20. veka, Akademija se sastojala od osam odeljenja (Fizičko-matematičke nauke, Hemijske nauke, Geološko-geografske nauke, Biološke nauke, Tehničke nauke, Istorije i filozofije, Ekonomije i prava, Književnosti i jezika); tri komiteta (jedan za koordinaciju naučnog rada Akademije republika, jedan za naučnu i tehničku propagandu i jedan za uredništvo i publikacije), dve komisije (za objavljivanje popularne naučne literature i za muzeje i arhive), laboratorije za naučnu fotografiju i kinematografiju i odeljenja za štampu.[7]

Sovjetska akademija nauka pomogla je da se uspostave nacionalne Akademije nauka u svim sovjetskim republikama (sa izuzetkom Ruske SFSR), u mnogim slučajevima delegiranjem istaknutih naučnika da žive i rade u drugim republikama. U slučaju Ukrajine. njena akademija formirana je od strane lokalnih ukrajinskih naučnika i pre nego što su boljševici okupirali Ukrajinsku Narodnu Republiku. Ove akademije su bile:

Republika Lokalno ime Osnovana Naslednik
Ukrajinska SSR Akademія nauk Ukraїnsьkoї RSR 1918 Nacionalna akademija nauka Ukrajine
Beloruska SSR Akadэmія Navukaў Belaruskaй SSR 1929 Nacionalna akademija nauka Belorusije
Uzbečka SSR Ўzbekiston SSR Fanlar akademiяsi 1943 Akademija nauka Uzbekistana
Kazaška SSR Қazaқ SSR Ғыlыm Akademiяsы 1946 Nacionalna akademija nauka Republike Kazahstan
Gruzijska SSR საქართველოს სსრ მეცნიერებათა აკადემია 1941 Gruzijska akademija nauka
Azerbejdžanska SSR Azәrbajҹan SSR Elmlәr Akademijasы 1945 Nacionalna akademija nauka Azerbejdžana
Litvanska SSR Lietuvos TSR Mokslų akademija 1941 Litvanska akademija nauka
Moldavska SSR Akademiя de Štiince a RSS Moldoveneštь 1946 Akademija nauka Moldavije
Letonska SSR Latvijas PSR Zinātņu akadēmija 1946 Letonska akademija nauka
Kirgiska SSR Kыrgыz SSR Ilimder akademiяsы 1954 Nacionalna akademija nauka Kirgiske Republike
Tadžička SSR Akademiяi Fanҳoi RSS Toҷikiston 1953 Akademija nauka Republike Tadžikistan
Jermenska SSR Հայկական ՍՍՀ գիտությունների ակադեմիա 1943 Nacionalna akademija nauka Jermenije
Turkmenska SSR Tүrkmenistan SSR Ыlыmlar Akademiяsы 1951 Akademija nauka Turkmenistana
Estonska SSR Eesti NSV Teaduste Akadeemia 1946 Estonska akademija nauka

Među najvažnijim dostignućima Akademije u drugoj polovini 20. veka, tu su sovjetski svemirski program. Prvi satelit lansiran je 1957. godine, Jurij Gagarin je 1961. godine postao prva osoba u svemiru, a 1971. godine počela je sa radom prva svemirska stanica Saljut 1. Značajna otkrića napravljena su i u nuklearnoj grani i na ostalim poljima fizike. Pored toga, Akademija je učestvovaa u otvaranju novih univerziteta ili novih studijskih programa na već postojećim univerzitetima, čiji su najbolji apsolventi karijeru započeli u istraživačkim institucijama Akademije.

Generalno, sovjetski period je bio najplodniji u istoriji Ruske (u ovo doba Sovjetske) akademije nauka i sada je se mnogi ruski naučnici sa nostalgijom prisećaju.

Akademija nakon raspada Sovjetskog Saveza[uredi | uredi izvor]

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, dekretom predsednika Rusije 2. decembra 1991. godine, Akademija je ponovo postala Ruska akademija nauka,[2] nasledivši sve objekte Akademije nauka Sovjetskog Saveza na teritoriji Ruske Federacije.

Kriza devedesetih godina prošlog veka u postsovjetskoj Rusiji i posledično drastično smanjenje državne podrške nauci primorali su mnoge naučnike da napuste Rusiju i odu u ostale države Evrope, Izrael ili SAD. Neki odlični diplomci univerziteta koji su mogli postati obećavajući istraživači takođe su se prebacili na druge aktivnosti, uglavnom u trgovini. Ruska akademija je praktično izgubila generaciju ljudi rođenih od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih godina prošlog veka; ova starosna kategorija je sada nedovoljno zastupljena u svim istraživačkim institutima.

Situacija se u ruskoj nauci i tehnologiji 2000. godine poboljšala, kako je vlada najavila kampanju modernizacije. Ipak, prema podacima Ruske akademije nauka, ukupna potrošnja za istraživanje i razvoj u 2013. godini i dalje se kretala oko 40% ispod nivoa iz perioda pre krize nakon raspada Sovjetskog Saveza.[8] Osim toga, nedostatak konkurencije, propala infrastruktura i nastavljen, iako malo smanjen, odliv mozgova igraju svoju ulogu.

Reforme (2013—2018)[uredi | uredi izvor]

Vlada Rusije je 28. juna 2013. godine neočekivano objavila nacrt zakona koji pretpostavlja raspuštanje Ruske akademije nauka i stvaranje nove „javne vladine” organizacije sa istim imenom. Zgrade i druga imovina Akademije trebalo je da budu preuzete pod kontrolom Federalne agencije za naučne organizacije. Deklarisana ideja je bila da se naučnici koncentrišu isključivo na istraživačke aktivnosti bez brige o uslugama održavanja stanova ili administrativnih stvari. Reformu je navodno napisao Mihail Kovaljčuk, brat Jurija Kovaljčuka, poznatog kao lični bankar Vladimira Putina.[9]

Nacrt zakona, koji bi, u svom početnom obliku, fundamentalno promenio sistem naučne organizacije u Rusiji, izazvao je sukobe sa akademskim krugovima i snažno opovrgavanje mnogih istaknutih pojedinaca.[10] Velika grupa članova Ruske akademije nauka je signalizirala sovju nameru da se ne pridruže novoj Akademiji ako se reforma provede kao što je planirano u nacrtu.[11] Vodeći svetski naučnici (kao što su Pjer Delinj, Majkl Atija, Dejvid Mamford i drugi) napisali su otvorena pisma u kojima se planirana reforma Ruske akademije nauka naziva „šokantnom”, pa čak i „kriminalnom”.[12] U ovoj situaciji, nacrt je bio ublažen u nekim detaljima, npr. iz teksta su izbačene reči o „raspuštanju” — i odobreno je 27. septembra 2013. godine.

Od 2013. godine, institucijama Akademije upravljala je Federalna agencija za naučne organizacije,[13] što je bila ključna stavka ovih reformi. Ova agencija je bila ovlašćena da „proceni” efikasnost institucija oslanjajući se na svoje sopstvene kriterijume, kao i da preuredi neefikasne institucije (ovu tačku su mnogi naučnici smatrali opasnom). Štaviše, prema zakonu, dve druge Ruske nacionalne akademije — za poljoprivredu i medicinu — bile su spojene sa Ruskom akademijom nauka kao njena nova specijalizovana naučna odeljenja.[14][15]

Između 2014. i 2017. godine nije bilo velikih protestnih akcija, ali, generalno, naučna zajednica nije podržala započete reforme i stil upravljanja Federalne agencije za naučne organizacije. Ponekad su se reorganizacije tumačile kao ništa drugo do redistribucija nekretnina. U 2017. godini, kada je izabran novi predsednik Akademije, kandidati za predsedništvo kritički su procenili situaciju u ruskoj nauci. Međutim, izabrani predsednik Akademije, Aleksandar Sergejev, pokušava da uspostavi radne odnose sa državnim organima na različitim nivoima. De fakto, reforma je već sprovedena — a na generalnom sastanku Ruske akademije nauka u martu 2018. godine, Sergejev je rekao da Akademija ulazi sada u postreformski period.[16] Jedan od narednih koraka biće fiksiranje pravnog statusa Ruske akademije nauka, uz korekciju zakona iz 2013. godine, kako bi se donekle proširilo ovlašćenje Akademije (odgovarajući nacrt je Vladimir Putin dostavio Državnoj dumi i konačno je odobren u julu 2018. godine).

U maju 2018. godine odlučeno je da se Federalna agencija za naučne organizacije pošalje u stečaj kao nezavisna vladina agencija, ali da nadalje bude deo Ministarstva za nauku i visoko obrazovanje. Ministarstvo za nauku i visoko obrazovanje nastalo je razdvajanjem Ministarstva obrazovanja i nauke.

Članstvo[uredi | uredi izvor]

Postoje tri vrste članstva u Ruskoj akademiji nauka: punopravni članovi (akademici), dopisni članovi i inostrani članovi. Akademici i dopisnici moraju biti državljani Ruske Federacije kada se biraju. Međutim, neki akademici i dopisnici izabrani su pre raspada Sovjetskog Saveza, a sada su državljani drugih zemalja. Članovi RAN-a biraju se na osnovu njihovih naučnih doprinosa — izbor za članstvo smatra se veoma prestižnim.[17] U periodu od 2005. do 2012. godine Ruska akademija nauka imala je oko 500 punopravnih i 700 dopisnih članova. Ali se 2013. godine, nakon što su se Ruska akademija poljoprivrednih nauka i Ruska akademija medicinskih nauka pripojile RAN-u, broj članova dosta povećao.

Poslednji izbori za obnovljenu Rusku akademiju nauka organizovani su u maju-junu 2022. godine.[18] Početkom novembra 2023. godine, Akademija je imala 1930 živih ruskih članova (833 punopravnih i 1097 dopisna člana) i 447 stranih članova.

Od 2015. godine, Akademija dodeljuje, na takmičarskoj osnovi, počasni naučni zvanje profesora Ruske akademije nauka vrhunskim istraživačima sa ruskim državljanstvom. Sada postoji 713 naučnika sa ovim zvanjem.[19][20][21] Profesor RAN-a nije tip članstva ali se njegovi nosioci smatraju mogućim kandidatima za članstvo; do sada je 179 profesora izabrano od strane članova RAN-a, a sada imaju dvostruku titulu "profesor RAN, dopsini član RAN-a" (163 ljudi) ili "profesor RAN, akademik RAN" (16 osobe).

Trenutna struktura[uredi | uredi izvor]

Ruska akademija nauka sastoji se od 13 specijalizovanih naučnih odeljenja, četiri teritorijalna odeljenja i 15 regionalnih naučnih centara. Akademija ima brojne savete, odbore i komisije, organizovane za različite svrhe.[22]

Teritorijalna odeljenja[uredi | uredi izvor]

Sibirsko odeljenje Ruske akademije nauka (SO RAN)

Sibirsko odeljenje osnovano je 1957. godine, a Mihail Lavrentjev bio je osnivajući predsednik. Istraživački centri su u Novosibirsku (Akademgorodok), Tomsku, Krasnojarsku, Irkutsku, Jakutsku, Ulan Udeu, Kemerovu, Tjumenju i Omsku. Od kraja 2017. godine, u SO RAN-u bilo je zaposleno više od 12.500 naučnih istraživača, od čega su 211 zaposlenih bili članovi Akademije (109 punopravnih i 102 dopisna člana).[23]

Uralsko odeljenje Ruske akademije nauka (RO RAN)

Uralsko odeljenje osnovano je 1932. godine, a osnivajući predsednik bio je Aleksandr Fersman. Istraživački centri se nalaze u Jekaterinburgu, Permu, Čeljabinsku, Iževsku, Orenburgu, Ufi i Siktivkaru. Od 2016. godine, 112 naučnika bili su članovi Akademije (41 punopravni i 71 dopisni član).[24]

Sankt peterburgsko odeljenje Ruske akademije nauka (SPbO RAN)

Sankt peterburgsko odeljenje osnovano je 2023. godine, od 2023. godine, 187 naučnika bili su članovi Akademije (76 punopravni i 111 dopisni član).[25]

Dalekoistočno odeljenje Ruske akademije nauka (DVO RAN)

Dalekoistočno odeljenje Ruske akademije nauka (DVO RAN; rus. Дальневосточное отделение Российской академии наук) obuhvata Primorski naučni centar u Vladivostoku, Amurski naučni centar u Blagovješčensku, Habarovski naučni centar, Sakhalinski naučni centar u Južno-Sahalinsku, Kamčatkanski naučni centar u Petropavlovsku Kamčatskom, Severnoistočni naučni centar u Magadanu, Dalekoistočni regionalni poljoprivredni centar u Usurijsku i nekoliko medicinskih institucija. Od 2017. godine, 64 člana Akademije radilo je u ovom odeljenju (23 punopravna i 41 dopisni član).[26][27]

Regionalni centri[uredi | uredi izvor]

Zgrada Carske akademije nauka u Sankt Peterburgu na Univerzitetskom keju

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Akademija dodeljuje veliki broj različitih nagrada i medalja, od kojih su neke:

Nobelovci povezani sa Akademijom[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Gennady Krasnikov elected new President of the Russian Academy of Sciences”. Novye Izvestia. 2022-09-20. 
  2. ^ a b v General information about the Academy (in Russian)
  3. ^ Official list of units under jurisdiction of the Federal Agency for Scientific Organizations (these are units of RAS), 27 October 2017, in Russian.
  4. ^ Report of the Federal Agency for Scientific Organizations Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. april 2017) (number of employees: page 8), 20 March 2017, in Russian.
  5. ^ Sagdeyev, R. Z.; Shtern, M. I. „The Conquest of Outer Space in the USSR 1974”. NASA. NASA Technical Reports Server. hdl:2060/19770010175. [mrtva veza]
  6. ^ „Papers of Nevil Maskelyne: Certificate and seal from Catherine the Great, Russia”. University of Cambridge Digital Library. Cambridge Digital Library. Pristupljeno 19. 1. 2015. 
  7. ^ Ashby, Eric. 1947. "Scientist in Russia". Pelican books
  8. ^ O. Dobrovidova (1. 09. 2016). „Russia: A faltering recovery”. Nature (na jeziku: engleski). 537 (7618): S10—S11. Bibcode:2016Natur.537S..10D. doi:10.1038/537S10a. Pristupljeno 8. 10. 2017. 
  9. ^ „Vladimir Pribыlovskiй, Юriй Felьštinskiй. Operaciя "Naslednik". Glavы iz knigi”. Pristupljeno 12. 6. 2015. 
  10. ^ „Russian roulette”. Nature News (na jeziku: engleski). 499 (7456): 5. 4. 07. 2013. doi:10.1038/499005b. 
  11. ^ „Otkrыtoe pisьmo členov RAN po povodu likvidacii Rossiйskoй akademii nauk. Letter of members of Russian Academy of Sciences - POLIT. RU”. polit.ru. Arhivirano iz originala 27. 05. 2019. g. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  12. ^ „Pisьma zarubežnыh učenыh”. www.mi-ras.ru. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  13. ^ „Moskva od tri akademije pravi objedinjenu Rusku akademiju nauka”. Fakti (na jeziku: srpski). Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  14. ^ Surkov, Nikolaj (3. 7. 2013). „Tektonski potresi u vrhu ruske nauke”. rs.rbth.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  15. ^ „Ruska akademija nauka postaje koordinator naučnih istraživanja na nivou cele zemlje”. Fakti (na jeziku: srpski). Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  16. ^ „Prezident RAN zaяvil o zaveršenii reformirovaniя akademii”. TASS. Pristupljeno 27. 05. 2019. 
  17. ^ Academy membership (na ruskom)
  18. ^ „Vыborы v Rossiйskuю akademiю nauk – 2022” [Elections to the Russian academy of sciences - 2022] (na jeziku: ruski). RAS website. Pristupljeno 06. 06. 2022. 
  19. ^ Postanovleniя prezidiuma RAN o prisvoenii zvaniя "Professor RAN" (na jeziku: ruski). 
  20. ^ Prisvoenie zvaniй “Professor RAN” v 2018 godu [Awarding the RAS Professor ranks in 2018] (na jeziku: ruski). 
  21. ^ Prisvoenie zvaniй «Professor RAN» v 2022 godu [Awarding the “RAS professor” titles in 2022] (na jeziku: ruski). .
  22. ^ „Struktura RAN”. www.ras.ru. Pristupljeno 12. 5. 2019. 
  23. ^ „Vizitnaя kartočka SO RAN | Sibirskoe otdelenie Rossiйskoй akademii nauk (SO RAN)”. www.sbras.ru. Pristupljeno 12. 5. 2019. 
  24. ^ „ROSSIЙSKAЯ AKADEMIЯ NAUK - URALЬSKOE OTDELENIE (OTČET za 2016 g.)” (PDF). uran.ru. Pristupljeno 12. 5. 2019. 
  25. ^ „Rektor Politeha Andreй Rudskoй izbran glavoй peterburgskogo otdeleniя RAN”. kommersant.ru. Pristupljeno 25. 10. 2023. 
  26. ^ „Naučnыe centrы i institutы DVO RAN”. febras.ru. Pristupljeno 12. 5. 2019. 
  27. ^ „Deйstvitelьnыe členы RAN (akademiki)”. febras.ru. Pristupljeno 12. 5. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ruska akademija nauka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_академија_наука&oldid=26603499”