Лав Ландау
| Лав Давидович Ландау | |
|---|---|
 Лав Давидович Ландау | |
| Рођење | 22. јануар 1908. Баку,  Руска Империја |
| Смрт | 1. април 1968. (60 год.) Москва,  Савез Совјетских Социјалистичких Република |
| Поље | физика |
| Школа | Државни универзитет у Санкт Петербургу, Лењинградски физичко-технички институт, Државни универзитет Баку |
Лав Давидович Ландау (рус. Лев Давидович Ландау; Баку, 22. јануар 1908 — Москва, 1. април 1968) био је совјетски физичар и нобеловац. По завршетку студија на Лењинградском универзитету 1929. специјализује теоријску физику код Нилса Бора у Копенхагену.[1] Од 1932. обавља функцију шефа групе за теорију у Украјинском физичко-техничком институту, Кијев. Од 1957. постаје шеф теоријског одјељења Академије наука СССР (АНСССР), Москва. Предаје физику на универзитетима у Москви и Харкову.
Ландау се бавио многим проблемима теоријске физике, а највише ради на теорији кондензованог стања материје. Године 1936. поставља теорије квантних флуида на ниским температурама и термодинамичку теорију фазних промјена другог реда. С тим теоријама је успио да објасни посебно понашање текућег хелијума. За ове радове је примио Нобелову награду за физику 1962. године.[2]
Његова достигнућа укључују независно заједничко откриће методе матрице густине[3][4] у квантној механици (заједно са Џоном фон Нојманом), квантно механичку теоријa дијамагнетизма, теоријa суперфлуидности, теоријa фазних прелаза другог реда, Гинзбург–Ландау теорија суперпроводљивости, теорија Фермијевих течности, објашњење Ландауовог пригушења у физици плазме, Ландау пол у квантној електродинамици, двокомпонентна теорија неутрина и Ландауове једначине за сингуларности S матрице.[5] Добио је Нобелову награду за физику 1962. за развој математичке теорије суперфлуидности која објашњава својства течног хелијума II на температури испод 2,17 K (−270,98 °C).[6]
Живот[уреди | уреди извор]
Ране године[уреди | уреди извор]
Ландау је рођен 22. јануара 1908. од јеврејских родитеља[6][7][8][9] у Бакуу, Азербејџан, у тадашњој Руској империји. Ландауов отац, Давид Лвович Ландау, био је инжењер локалне нафтне индустрије, а његова мајка, Љубов Вејиаминовна Гаркави-Ландау, је била лекар.[10] Научио је диференцијални рачун са 12 година и интегрални рачун са 13 година. Ландау је 1920. године матурирао гимназију са 13 година. Родитељи су га сматрали премладим да би похађао универзитет, те је годину дана похађао Економску техничку школу у Бакуу. Године 1922, са 14 година, уписао се на Државни универзитет у Бакуу, студирајући истовремено на два одсека: на одсеку за физику и математику и на одсеку за хемију. Након тога је престао да студира хемију, али је остао заинтересован за ову област током целог живота.
Лењинград и Европа[уреди | уреди извор]
Године 1924, преселио се у главни центар тадашње совјетске физике: Одсек за физику Лењинградског државног универзитета, где се посветио студијама теоријске физике, на којима је дипломирао 1927. Ландау је потом уписао постдипломске студије на Лењинградском Физичко-техничком институту, где је 1934. године и докторирао физичке и математичке науке.[11] Ландау је добио своју прву прилику да отпутује у иностранство током периода 1929–1931, на путничкој стипендији совјетске владе — Народног комесаријата за образовање — допуњеној стипендијом Рокфелерове фондације. До тада је течно говорио немачки и француски и могао је да комуницира на енглеском.[12] Касније је усавршио енглески и научио дански.[13]
Након кратких боравака у Гетингену и Лајпцигу, отишао је у Копенхаген 8. априла 1930. да ради на Институту за теоријску физику Ниелса Бора. Ту је остао до 3. маја исте године. Након посете, Ландау је себе увек сматрао учеником Нилса Бора и Ландауов приступ физици био је под великим утицајем Бора. После боравка у Копенхагену, посетио је Кембриџ (средином 1930), где је радио са Полом Дираком,[14] Копенхаген (септембар до новембар 1930),[15] и Цирих (од децембра 1930 до јануара 1931), где је радио са Волфгангом Паулијом.[14] Из Цириха Ландау се вратио у Копенхаген по трећи пут[16] и тамо је остао од 25. фебруара до 19. марта 1931. пре него што се исте године вратио у Лењинград.[17]
Национални научни центар Харковски институт за физику и технологију, Харков[уреди | уреди извор]
Између 1932. и 1937. Ландау је био на челу Катедре за теоријску физику у Националном научном центру Харковског института за физику и технологију, а предавао је на Универзитету у Харкову и Харковском политехничком институту. Поред својих теоретских достигнућа, Ландау је био главни оснивач велике традиције теоријске физике у Харкову, Украјина, која се понекад назива и „Ландау школа”. У Харкову, он и његов пријатељ и бивши студент, Евгениј Лифшиц, почели су да пишу Курс теоријске физике, десет томова који заједно обухватају целу тему и још увек се широко користе као текстови из физике за дипломске студије. Током Велике чистке, Ландау је био под истрагом у оквиру афере УПТИ у Харкову, али је успео да оде у Москву да преузме нову функцију.[18][19]
Ландау је развио чувени свеобухватни испит под називом „Теоријски минимум“ који су ученици требали да положе пре пријема у школу. Испит је покривао све аспекте теоријске физике, а између 1934. и 1961. године положила су само 43 кандидата, али су они који су то учинили касније постали прилично запажени теоријски физичари.[20][21]
Године 1932, Ландау је израчунао Чандрасекарову границу[22]; међутим, није је применио на звезде беле патуљке.[23]
Радови[уреди | уреди извор]
Курс теоретске физике[уреди | уреди извор]
- L. D. Landau, E. M. Lifshitz (1976). Mechanics. 1 (3rd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-2896-9.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz (1975). The Classical Theory of Fields. 2 (4th изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-2768-9.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz (1977). Quantum Mechanics: Non-Relativistic Theory. 3 (3rd изд.). Pergamon Press. ISBN 978-0-08-020940-1. — 2nd ed. (1965) at archive.org
- V. B. Berestetskii; E. M. Lifshitz; L. P. Pitaevskii (1982). Quantum Electrodynamics. 4 (2nd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-3371-0.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz (1980). Statistical Physics, Part 1. 5 (3rd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-3372-7.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz (1987). Fluid Mechanics. 6 (2nd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-08-033933-7.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz (1986). Theory of Elasticity. 7 (3rd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-2633-0.
- L. D. Landau; E. M. Lifshitz; L. P. Pitaevskii (1984). Electrodynamics of Continuous Media. 8 (2nd изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-2634-7.
- L. P. Pitaevskii; E. M. Lifshitz (1980). Statistical Physics, Part 2. 9 (1st изд.). Butterworth–Heinemann. ISBN 978-0-7506-2636-1.
- L. P. Pitaevskii; E. M. Lifshitz (1981). Physical Kinetics. 10 (1st изд.). Pergamon Press. ISBN 978-0-7506-2635-4.
Друго[уреди | уреди извор]
- L. D. Landau; Ya. Smorodinsky (2011) [1958]. Lectures on Nuclear Theory. Dover Publications. ISBN 978-0486675138.
- L. D. Landau; A. I. Akhiezer; E. M. Lifshitz (1967). General Physics, Mechanics and Molecular Physics
. Pergamon Press. ISBN 978-0-08-009106-8. - L. D. Landau; A. I. Kitaigorodsky (1978). Physics for Everyone. Mir Publishers Moscow. in 4 volumes: volume 1 Physical bodies ISBN 978-0-82-851716-4; volume 2 Molecules ISBN 978-0-82-851725-6; volume 3 Electrons and volume 4 Photons and nuclei; vols. 3 & 4 by Kitaigorodsky alone
- L. D. Landau; G. B. Rumer (2003) [1960]. What is Relativity?. Dover Publications. ISBN 978-0-48-616348-2.
- L. D. Landau; Aleksandr Solomonovich Kompaneets (1935). The Metal Conductivity. ONTI, Kharkiv.
Комплетна листа Ландауових радова појавила се 1998. године у руском часопису „Физика-Успехи“.[24] Ландау би дозволио да буде наведен као коаутор часописног чланка под два услова: 1) да је изнео идеју дела, делимично или у целини, и 2) да је извршио бар неке прорачуне представљене у чланку. Због тога је уклонио своје име из бројних публикација својих ученика где је његов допринос био мање значајан.[25]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Rosen, Joe (2009). Encyclopedia of Physics. Facts on File. стр. 177. ISBN 9781438110134.
- ^ „The Nobel Prize in Physics 1956”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 04. 01. 2019.
- ^ Lev Landau (1927). „Das Dämpfungsproblem in der Wellenmechanik (The Damping Problem in Wave Mechanics)”. Zeitschrift für Physik. 45 (5–6): 430–441. Bibcode:1927ZPhy...45..430L. S2CID 125732617. doi:10.1007/bf01343064. English translation reprinted in: D. Ter Haar, ур. (1965). Collected papers of L.D. Landau. Oxford: Pergamon Press.
- ^ Schlüter, Michael; Lu Jeu Sham (1982). „Density functional theory”. Physics Today. 35 (2): 36. Bibcode:1982PhT....35b..36S. doi:10.1063/1.2914933. Архивирано из оригинала на датум 2013-04-15.
- ^ Shifman, M., ур. (2013). Under the Spell of Landau: When Theoretical Physics was Shaping Destinies. World Scientific. ISBN 978-981-4436-56-4. doi:10.1142/8641.
- ^ а б Kapitza, P. L.; Lifshitz, E. M. (1969). „Lev Davydovitch Landau 1908–1968”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 15: 140—158. doi:10.1098/rsbm.1969.0007
.
- ^ Martin Gilbert, The Jews in the Twentieth Century: An Illustrated History, Schocken Books, (2001) ISBN 0805241906 p. 284
- ^ Frontiers of physics: proceedings of the Landau Memorial Conference, Tel Aviv, Israel, 6–10 June 1988, (Pergamon Press, 1990) ISBN 0080369391, pp. 13–14
- ^ Edward Teller (2002). Memoirs: A Twentieth Century Journey In Science And Politics. Basic Books. ISBN 0738207780. p. 124
- ^ „Great Baku native Lev Landau”. Vestnik Kavkaza.
- ^ František Janouch, Lev Landau: A Portrait of a Theoretical Physicist, 1908–1988, Research Institute for Physics, 1988, p. 17.
- ^ Rumer, Yuriy. ЛАНДАУ. berkovich-zametki.com
- ^ Bessarab, Maya (1971) Страницы жизни Ландау. Московский рабочий. Moscow
- ^ а б Mehra, Jagdish (2001) The Golden Age of Theoretical Physics, Boxed Set of 2 Volumes, World Scientific, p. 952. ISBN 9810243421.
- ^ During this period Landau visitied Copenhagen three times: 8 April to 3 May 1930, from 20 September to 22 November 1930, and from 25 February to 19 March 1931 (see Landau Lev biography – MacTutor History of Mathematics).
- ^ Sykes, J. B. (2013) Landau: The Physicist and the Man: Recollections of L. D. Landau, Elsevier, p. 81. ISBN 9781483286884.
- ^ Haensel, P.; Potekhin, A. Y. and Yakovlev, D. G. (2007) Neutron Stars 1: Equation of State and Structure, Springer Science & Business Media, p. 2. ISBN 0387335439.
- ^ Gorelik, Gennady (август 1997). „The Top-Secret Life of Lev Landau”
. Scientific American. 277 (2): 72—77. Bibcode:1997SciAm.277b..72G. JSTOR 24995874. doi:10.1038/scientificamerican0897-72. Приступљено 2018-06-18.
- ^ Музей-кабинет Петра Леонидовича Капицы (Peter Kapitza Memorial Museum-Study), Академик Капица: Биографический очерк (a biographical sketch of Academician Kapitza).
- ^ Blundell, Stephen J. (2009). Superconductivity: A Very Short Introduction. Oxford U. Press. стр. 67. ISBN 9780191579097.
- ^ Ioffe, Boris L. (25. 4. 2002). „Landau's Theoretical Minimum, Landau's Seminar, ITEP in the beginning of the 1950s”. Bibcode:2002hep.ph....4295I. arXiv:hep-ph/0204295 .
- ^ On the Theory of Stars, in Collected Papers of L. D. Landau, ed. and with an introduction by D. ter Haar, New York: Gordon and Breach, 1965; originally published in Phys. Z. Sowjet. 1 (1932), 285.
- ^ Yakovlev, Dmitrii; Haensel, Pawel (2013). „Lev Landau and the concept of neutron stars”. Physics-Uspekhi. 56 (3): 289—295. Bibcode:2013PhyU...56..289Y. S2CID 119282067. arXiv:1210.0682 . doi:10.3367/UFNe.0183.201303f.0307.
- ^ „Complete list of L D Landau's works”. Phys. Usp. 41 (6): 621—623. јун 1998. Bibcode:1998PhyU...41..621.. doi:10.1070/PU1998v041n06ABEH000413.
- ^ Дао Ландау Архивирано 7 октобар 2015 на сајту Wayback Machine. strf.ru (25 January 2008)
Литература[уреди | уреди извор]
- Војна енциклопедија, Београд, 1973., књига пета, стр. 7.
- Dorozynski, Alexander (1965). The Man They Wouldn't Let Die. Secker and Warburg. ASIN B0006DC8BA. (After Landau's 1962 car accident, the physics community around him rallied to attempt to save his life. They managed to prolong his life until 1968.)
- Janouch, Frantisek (1979). Lev D. Landau: His life and work. CERN. ASIN B0007AUCL0.
- Khalatnikov, I. M., ур. (1989). Landau. The physicist and the man. Recollections of L. D. Landau. Sykes, J. B. (trans.). Pergamon Press. ISBN 0-08-036383-0.
- Kojevnikov, Alexei B. (2004). Stalin's Great Science: The Times and Adventures of Soviet Physicists. History of Modern Physical Sciences. Imperial College Press. ISBN 1-86094-420-5.
- Landau-Drobantseva, Kora (1999). Professor Landau: How We Lived (на језику: руски). AST. ISBN 5-8159-0019-2. Архивирано из оригинала на датум 4. 5. 2005.
- Shifman, M., ур. (2013). Under the Spell of Landau: When Theoretical Physics was Shaping Destinies. World Scientific. ISBN 978-981-4436-56-4. doi:10.1142/8641.
- Karl Hufbauer, "Landau's youthful sallies into stellar theory: Their origins, claims, and receptions", Historical Studies in the Physical and Biological Sciences, 37 (2007), 337–354.
- "As a student, Landau dared to correct Einstein in a lecture". Global Talent News.
- O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Лав Ландау”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews.
- Lev Davidovich Landau. Nobel-Winners.
- Landau's Theoretical Minimum, Landau's Seminar, ITEP in the Beginning of the 1950s by Boris L. Ioffe, Concluding talk at the workshop QCD at the Threshold of the Fourth Decade/Ioeffest.
- EJTP Landau Issue 2008.
- Ammar Sakaji and Ignazio Licata (eds), Lev Davidovich Landau and his Impact on Contemporary Theoretical Physics, Nova Science Publishers, New York, (2009) ISBN 978-1-60692-908-7.
- Gennady Gorelik, "The Top Secret Life of Lev Landau", Scientific American, Aug. 1997, vol. 277(2), 53–57, JSTOR link.
- Maya Bessarab, "Landau's Life Pages(in Russian)".
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Опште | |
|---|---|
| Народне библиотеке | |
| Биографски речници | |
| Научне базе података | |
| Остало | |
