Transmizoginija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Transmizoginija predstavlja presek transfobije i mizoginije. Transfobija se definiše kao "iracionalni stah, averzija ili diskriminacija prema transrodnim ljudima".[1] Mizoginija se definiše kao "mržnja prema ženama".[2] Prema tome, transmizoginija uključuje negativne stavove, mržnju i diskriminaciju prema transrodnim ili transseksualnim individuama koje se nalaze na ženskoj strani rodnog spektra, posebno transrodnim ženama. Ovaj termin je skovala Džulija Serano u svojoj knjizi iz 2007. godine, Whipping Girl, i koristila ga je za opisivanje jedinstvene diskriminacije prema trans ženama zbog "pretpostavke da su ženskost i ženstvenost inferiorne u odnosu na i postoje prevashodno zbog muškosti i muževnosti",[3][4][5], kao i načina na koji trasfobija pojavača mizoginiju sa kojom se suočavaju trans žene (i obrnuto).[3] Navodi se da mnoge trans žene doživljavaju dodatni sloj mizoginije u obliku fetišizacije; Serano priča o tome kako društvo vidi trans žene na načine koji ih seksualizuju, npr. da tranzicija služi zbog seksualnih razloga ili da su seksualno promiskuitetne.[6] Transmizoginija je centralni koncept u okviru transfeminizma i često se spominje u intersekcionalnoj feminističkoj teoriji. Pojedine radikalne feministkinje, koje tvrde da trans žene nisu žene, poriču da je ženskost trans žena izvor transmizoginije.[7]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Generalno je razumevanje da je transmizoginija uzrokovana društvenim verovanjem da su muškarci superiorniji u odnosu na žene. U knjizi Whipping Girl, Džulija Serano piše da se postojanje trans žena vidi kao opasnost za "rodnu hijerarhiju centriranu oko muškaraca, gde se pretpostavlja da su muškarci bolji od žena i da je muževnost superiornija u odnosu na ženstvenost".[8] Rodna teoretičarka Džudit Batler podržava ovu pretpostavku, navodeći da je ubistvo tranrodnih žena "delo moći, način za ponovno uspostavljanje dominacije... ubijanje postavlja ubicu kao vladara u trenutku ubistva".[9]

Takođe se smatra da trans žene ugrožavaju heteroseksualnost cisrodnih muškaraca. U medijima je primećeno da su "prevaranti" kao što je Dil, transrodna žena iz filma The Crying Game iz 1992. godine, izazivali bes i mušku homofobiju u publici kada se njihova "prava" muškost otkrije.[10]

Mislim možda da ako trans žena flertuje sa muškarcem koji je strejt i taj muškarac se oseti poniženim ili obrukanim (da li je ta poslednja reč dovoljno jaka? možda paralizovan), to je verovatno zato što ga je trans muškarac identifikovao kao neko sa kim je flertovanje moguće, koji bi sam mogao da bude u vezi sa trans ženom ili možda da sam bude trans žena. Za neke strejt muškarce možda je moguće da uzvrate flertom ili da kažu "hvala, ali ne hvala", a neki drugi bi se uhvatili za pištolj. Šta utiče na te razlike? Pretpostavljam da se strejt muškarac koji bi upucao trans ženu oseća kao da je "napadnut" flertom. To je veoma suludo rezonovanje, ali ima puno ludosti kada je reč o rodnom identitetu i seksualnosti.

— Džudit Batler, Intervju sa "Broadly"

Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor]

Kada je reč o zdravstvu, 55% onih koji su pokušali da dobiju osiguranje za operacije vezane za tranziciju bili su odbijeni. Ovo se može primetiti i u domenu obrazovanja, gde je 77% ljudi koji su ili transrodni ili su doživljeni kao transrodni doživelo neku vrstu maltretmana tokom nižeg nivoa školovanja. Nivo prihoda i nivo siromaštva su takođe dva do tri puta viši za transrodne osobe. Diskriminacija je takođe identifikovana kao uvrežena u mnogim oblastima, kao što su "stambena pitanja, zdravstvo, zapošljavanje i obrazovanje".[11]

Međutim, zbog transmizoginije, transrodne žene se suočavaju sa još jačim oblicima diskriminacije. Studija doživljaja na poslu nakon promene pola pronašla je da je “prosečna zarada za transrodne zaposlene koji su prešli iz žene u muškarca blago povećana nakon njihove rodne tranzicije, dok je prosečna zarada za transrodne zaposlene koji su prešli iz muškarca u ženu pala za skoro jednu trećinu. Povrh toga, primećeno je da je tranzicija u ženski pol dovela do gubitka autoriteta i povećanja u uznemiravanju, dok je suprotna tranzicija često dovodila do povećanja autoriteta i poštovanja.[12] Druga studija potvrdila je da, posebno među ne-belim transrodnim ženama, postoje povećani nivoi diskriminacije na bazi transfobije i rasizma. Ova diskriminacija je dovodila do povećanja u mehanizmima odbrane i, zauzvrat, veće učestalosti depresije.[13]

Ekvador[uredi | uredi izvor]

Studija vezana za diskriminaciju lezbejki, biseksualnih, transseksualnih, transrodnih i interseksualnih žena u Ekvadoru pronašla je slične rezultate. Transrodnim ženama "nedostaje zaštita protiv diskriminacije i u zakonu i u praksi". Kao razultat, trans žene su doživljavale nasilje, seksualno zlostavljanje i diskriminaciju u obrazovnim, zdravstvenim i radnim ustanovama.[14]

Psihologija[uredi | uredi izvor]

Džulija Serano je u knjizi Whipping Girl istakla da transvestitski fetišizam, poremećaj koji se nalazi na DSM-IV listi, spominje samo krosdresing od strane muškaraca.[8] Slično tome, autoginefilija je prepoznata kao poremećaj u DSM-IV, ali autoandrofilija nije. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje je revidiran 2013. godine i transvestitski fetišizam i poremećaj rodnog identiteta su uklonjeni; transvestitski poremećaj i rodna disforija su bili rezultat revizija. Rodna disforija se definiše kao osećaj diskongruentnosti koji ljudi imaju sa svojim rodom dodeljenim na rođenju. Drugi dodatak na DSM-V listu je transvestitski poremećaj, u kome heteroseksualni muškarac oseća disocijaciju od svog dodeljenog roda, jer doživljava zadovoljstvo pri oblačenju u žensku odeću.

Postoji debata o tome da li rodna tranzicija treba da bude uključena u psihologiju.[15] “Procesi rodne tranzicije se klasifikuju kao mentalni poremećaji u dijagnostičkim priručnicima”[16] Zajednice kao što je STP (Međunarodna kampanja Stop Trans Pathologization) navode da su primetile “strukturne međupovezanosti između dinamike psihijatrizacije, diskriminacije i transfobije i prihvatanja negativnih posledica koje psihijatrijska klasifikacija ima na ljude”.[16] Soni Nordmarken navodi: “Ideja da su trans ljudi mentalno bolesni je institucionalizovana u psihijatrijskim tekstovima kao što je Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje, pa samim tim u medicinskim i pravnim tranzicionim putanjama”[17] Soni veruje da kada se transrodni ljudi stave u psihološki tekst, bivaju stigmatizovani kao mentalno oboleli, čime se povećavaju mikroagresije i diskriminacija. Studija koju su sproveli Šilt i Visval pokazala je da su na radnom mestu trans muškarci u tranziciji dobijali podršku kako bi bili bolje uključeni u društvo, dok su trans žene u tranziciji bile unazađene ili otpuštene.[18][19] U toj studiji, primećene su mikroagresije poslodavaca prema trans ženama u tranziciji.

Seksualno uzmeniravanje[uredi | uredi izvor]

Džulija Serano primećuje da, uprkos tranziciji, trans žene se i dalje često percipiraju kao muškarci; međutim, retko su seksualnizovane kao takve. U porno industriji, čija su ciljna publika uglavnom heteroseksualni muškarci, trans žene se mahom prikazuju kao seksualni objekti, a ne kao "predatori".[8] Seranova primećuje da kada se nalazi u društvenom okruženju gde je poznato da je transseksualna, na primer na mestima gde izvodi "spoken word" poeziju, dobija mnogo više očigledno seksualnih komentara nego kada se nalazi u okruženju gde je pretpostavka da je cisseksualna.

Tranzicija može a i ne mora takođe da uključuje medicinske i pravne aspekte, npr. uzimanje hormona, operaciju ili promenu identifikacionih dokumenata (npr. lične karte, vozačke dozvole i sl) kako bi odgovarali rodnom identitetu osobe. Medicinski i pravni koraci često nisu priuštivi za ljude.[20] Transrodni ljudi se suočavaju sa mnogim izazovima u društvu, od čega je najveći seksualno uznemiravanje. Prema Stoceru (2009), trenutno postoje tri moguća izvora informacija vezanih a nasilje i uzmeniravanje koje transrodni ljudi doživljavaju: prijave koje podnose same osobe, pozivi na hotlajn i policijski izveštaji.[21] Prema kliničkoj studiji, “navedeno je da je 50% transrodnih osoba prijavilo neželjene seksualne aktivnosti. Drugo istraživanje je zaključilo da je 59% ljudi prijavilo istoriju nasilnog seksa ili silovanja. Gornji podaci su iz 2006. godine” (Stocer, 2009).[22]

Prema Lori Kaser (2014), “kriminalna dela mržnje protiv trans ljudi su neproporcijalno i tragično česta, a većina ovog nasilja viktimizuje trans žene.” Prema Nacionalnoj koaliciji programa protiv nasilja (2012), “transrodne osobe širom SAD doživljavaju tri puta više policijskog nasilja nego cisrodni ljudi. Zapravo, više od pola svih anti-LGBTKIA+ ubistava načinjeno je nad transrodnim ženama. Takođe, govoreći statistički, “bitno je naglasiti da skoro tri četvrtine tih ubistava su ciljali ne-bele ljude” (Kaser, 2014).[23] Prema Kaserovoj (2014), “Transmizoginija se takođe vidi u nasilju — studije pokazuju da je svaka peta transrodna žena (21%) bila u zatvoru bar jednom u toku svog života. Ovo je daleko iznad proseka za celu populaciju, a procenat je još veći (47%) za crne transrodne ljude.”[23]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Deo uzroka može biti taj da su transrodne žene, po prirodi njihove relativne retkosti, viđene kao "egzotične". Međutim, ovo nije cela situacija; kako Džulija Serano navodi, "postoji veliki broj tipova žena koje su relativno retke, ali nisu sve seksualizovane na isti način kao trans žene".[8] U knjizi Whipping Girl, Seranova piše o onome što ona naziva "pedator-plen dihotomija", gde su "muškarci uvek viđeni kao predatori, a žene kao plen". Zbog ovog pogleda, trans žene bivaju doživljavane kao da privlače muškarce svojom tranzicijom i "pretvaranjem [sebe] u seksualne objekte kojima nijedan muškarac ne može da se odupre".[8]

Međutim, sa druge tačke gledišta, "Transrodni ljudi se suočavaju sa nasiljem zbog njihove rodne neuklopljenosti" (Stocer, 2009)[22]. Uzrok može poteći od optuživanja žrtava za “seksualnu obmanu” [24] prema Bečeru (2007). Transrodni ljudi koji su bili seksualno napastvovani često smatraju da je njihova greška što su bili napadnuti. U stvarnosti, osećaj transrodnosti može se opisati kao “‘Osećaj kao devojka zarobljena u muškom telu’ ili obrnuto”[24] (Bečer, (2007). str. 44). Prema Bečeru (2007), nevoljnost da se obznani seksualna orijentacija kada osoba živi sa različitim rodom u sebi nije greška te osobe, ali članak navodi da je “otkrivanje pravog pola izazvalo nasilni odgovor”. Aktivisti se bore protiv seksualnog uznemiravanja transrodnih ljudi navođenjem da društvo ne treba da opravdava transfobično nasilje.[24] Prema studiji od strane "Gender Violence" (2008), napravljen je uzorak, od čega je 14% ljudi prijavilo seksualno napastvovanje tokom svojih života[25]. Prema Stoceru (2009), studije su pokazale da transrodni ljudi doživljavaju veće stepene nasilja od napadača, a često se napastvovane osobe suočavaju sa ponovljenom viktimizacijom.[22]

Veze sa transfobijom[uredi | uredi izvor]

Transmizoginija se razlikuje od transfobije u tome što se transmizoginija fokusira na trans žene. Transfobija je pak generalniji termin, koji pokriva širi spektar mržnje i diskriminacije prema bilo kojim i/ili svim trasrodnim individuama . Džulija Serano navodi u knjizi Whipping Girl da "Kada se većina šala na račun trans ljudi svodi na 'muškarce koji nose haljine' ili 'muškarce koji žele da im se odseku penisi', to nije transfobija – to je transmizoginija. Kada je većina nasilja i seksualnog zlostavljanja počinjeno protiv trans ljudi upereno ka trans ženama, to nije trasfobija — to je transmizoginija."[8]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Merijam Vebster
  2. ^ Merijam Vebster
  3. ^ a b „Transmisogyny primer” (PDF). Pristupljeno 10. 9. 2014. 
  4. ^ Harrison, Kelby (2013). Sexual deceit: the ethics of passing. Lexington Books. str. 12. ISBN 9780739177068. 
  5. ^ Battis, edited by Jes (2011). Homofiles : theory, sexuality, and graduate studies. Lanham, Md.: Lexington Books. ISBN 9780739131916. 
  6. ^ William H. Hannon Library Proxy Server Authentication
  7. ^ Jeffreys, Sheila (2014). Gender Hurts. Routledge. str. 8. ISBN 978-0-415-53939-5. 
  8. ^ a b v g d đ Serano, Julia (2007). Whipping girl ([Online-Ausg.]. izd.). Berkeley: Seal Press. ISBN 978-1-58005-154-5. 
  9. ^ „Why Do Men Kill Trans Women? Gender Theorist Judith Butler Explains | Broadly”. Broadly (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 12. 2015. 
  10. ^ Serano, Julia (2007). Whipping girl ([Online-Ausg.]. izd.). Berkeley: Seal Press. ISBN 978-1-58005-154-5. 
  11. ^ „USTS Report”. 2015 U.S. Trans Survey (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 10. 10. 2017. g. Pristupljeno 22. 4. 2017. 
  12. ^ Schilt, Kristen (2008). „Before and After: Gender Transitions, Human Capital, and Workplace Experiences”. The B.E. Journal of Economic Analysis & Policy. 8 (1): 1—28. Arhivirano iz originala 22. 09. 2011. g. Pristupljeno 11. 09. 2018. 
  13. ^ Kevin Jefferson; Torsten B. Neilands; Jae Sevelius (29. 11. 2013). „Transgender women of color: discrimination and depression symptoms”. Ethnicity and Inequalities in Health and Social Care. 6 (4): 121—136. ISSN 1757-0980. PMC 4205968 Slobodan pristup. PMID 25346778. doi:10.1108/EIHSC-08-2013-0013. 
  14. ^ Klein Rodriguez, Guayaquil Diane (2008). [tinyurl.galegroup.com/tinyurl/4hxhu5 „Ecuador: Discrimination of Lesbian, Bisexual, Transsexual, Transgender and Intersex Women”] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). IGLHRC-Comisión Internacional De Los Derechos Humanos Para Gays Y Lesbianas. 
  15. ^ Davy, Zowie (1. 7. 2015). „The DSM-5 and the Politics of Diagnosing Transpeople”. Archives of Sexual Behavior (na jeziku: engleski). 44 (5): 1165—1176. ISSN 0004-0002. doi:10.1007/s10508-015-0573-6. 
  16. ^ a b Suess, Amets; Espineira, Karine; Walters, Pau Crego. „Depathologization”. Transgender Studies Quarterly. Duke University Press. 1—2: 73—77. 
  17. ^ Nordmarken, Sonny. „Microagressions” (PDF). Transgender Studies Quarterly. Duke University Press. 1—2: 129—134. 
  18. ^ Schilt, Kristen (2010). „Just One of the Guys? Transgender Men and the Persistence of Gender Inequality”. Chicago: University of Chicago Press. 
  19. ^ Schilt, Kristen; Wiswall, Matthew (2008). „Before and After: Gender Transitions, Human Capital, and Workplace Experiences”. The B.E. Journal of Economics and Policy. 8 (1): 1—28. Arhivirano iz originala 22. 09. 2011. g. Pristupljeno 11. 09. 2018. 
  20. ^ Grant, J. M., Mottet, L., Tanis, J. E., Harrison, J., Herman, J., & Keisling, M. (2011). „Injustice at every turn: A report of the national transgender discrimination survey.”. National Center for Transgender Equality. 
  21. ^ Stotzer, Rebecca L. „Violence against transgender people: A review of United States data”. Aggression and Violent Behavior. 14: 170—179. doi:10.1016/j.avb.2009.01.006. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  22. ^ a b v Stotzer, Rebecca L. (1. 5. 2009). „Violence against transgender people: A review of United States data”. Aggression and Violent Behavior. 14 (3): 170—179. doi:10.1016/j.avb.2009.01.006. 
  23. ^ a b „Transmisogyny 101: What It Is and What Can We Do About It - Everyday Feminism”. Everyday Feminism (na jeziku: engleski). 27. 1. 2014. Pristupljeno 21. 4. 2017. 
  24. ^ a b v Bettcher, T.M (2007). Evil Deceivers and Make‐Believers: On Transphobic Violence and the Politics of Illusion. str. 43—65. 
  25. ^ PhD, Emilia L. Lombardi; Wilchins, Riki Anne; Esq, Dana Priesing; Malouf, Diana (2002). „Gender Violence”. Journal of Homosexuality. 42 (1): 89—101. ISSN 0091-8369. doi:10.1300/J082v42n01_05. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трансмизогинија&oldid=27026045”