Ugovor o stvaranju Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karta SSSR-a u vreme njegovog nastanka. Beloruska SSR je označena kao „ Bela Rusija“.

Deklaracija i Ugovor o formiranju Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (rus. Декларация и договор об образовании Союза Советских Социалистических Республик) zvanično je stvorio Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), poznatiji kao Sovjetski Savez. Njime je dejure legalizovana politička unija nekoliko sovjetskih republika koja je postojala od 1919. godine i stvorena je nova savezna vlada čije su ključne funkcije bile centralizovane u Moskvi. Njenu zakonodavnu vlast činili su Kongres Sovjeta Sovjetskog Saveza i Centralni izvršni komitet Sovjetskog Saveza (CIK), dok je Savet narodnih komesara činio izvršnu vlast.

Ugovor, zajedno sa Deklaracijom o stvaranju SSSR-a, odobren je 30. decembra 1922. godine na konferenciji delegacija Ruske SFSR, Zakavkaske SFSR, Ukrajinske SSR i Beloruske SSR. Ugovor i Deklaraciju je potvrdio Prvi svesavezni kongres Sovjeta i potpisali šefovi delegacija – Mihail Kalinjin, Mihail Čakaja i Grigorij Petrovski, Aleksandar Červjakov30. decembra 1922. godine. Ugovor je omogućio fleksibilnost za prijem novih članova. Dakle, do 1940. godine Sovjetski Savez je od osnivačkih četiri (ili šest, u zavisnosti od toga da li su primenjene definicije iz 1922. ili 1940.) prerastao u 15 republika.

Dana 8. decembra 1991, ruski, ukrajinski i beloruski predsednici potpisali su Beloveški sporazum. Sporazum je proglasio raspad SSSR-a od strane njegovih preostalih država osnivača (otkazivanje Ugovora o stvaranju SSSR-a) i uspostavio Zajednicu nezavisnih država (ZND). Ukrajinski i beloruski parlamenti su 10. decembra ratifikovali sporazum. Dana 12. decembra, sporazum je ratifikovao ruski parlament, pa se ruska SFSR odrekla Ugovora o stvaranju SSSR-a i de fakto proglasila nezavisnost Rusije od SSSR-a.

26. decembra 1991. SSSR je samoraspao Savet republika Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza, gornji dom Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza (donji dom, Sovjet Saveza, bio je bez kvoruma).

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Tekst ugovora pripremila je komisija Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza (u to vreme Ruske komunističke partije (boljševika)).[1]

Ugovor je bio rezultat mnogih unutrašnjih političkih sukoba unutar boljševičke partije i vlada unutar Unije. U početku, Vladimir Lenjin nije video da će ruska Oktobarska revolucija okončati sve strane granice kao takve.[2] Taj stav su podržavali Lav Trocki i njegovi sledbenici, koji su verovali da je Rusija samo prvi korak u budućoj svetskoj revoluciji. Međutim, kako se Crvena armija približavala ivicama bivše Ruske imperije i njenim granicama (uključujući novostvorene granice oblasti koje su proglasile nezavisnost nakon Oktobarske revolucije), trebao joj je izgovor da ih pređe. Jedan takav metod je bilo stvaranje alternativne vlade, Sovjetske Republike, koja bi potom preuzela vlast pošto je Crvena armija zbacila postojeću vladu. To je bio slučaj sa Ukrajinom, Gruzijom, Jermenijom i Azerbejdžanom i neuspelim kampanjama kao što su baltičke države i Poljska. Alternativno, koristio bi prisustvo manjine da podriva stalnu vojsku (kao što je uspostavljanje Tatarske i Baškirske autonomije) i, tamo gde nije bilo nacionalne manjine, vladu zasnovanu na geografskom lokalitetu – Dalekoistočna Republika, Turkestan.

Međutim, krajnji neuspeh Crvene armije u Poljsko-sovjetskom ratu stavio je na čekanje planove boljševičke svetske revolucije. Istovremeno, rastuća figura Josifa Staljina težila je drugačijem planu. Sam Lenjin je video stvaranje nacionalnih republika kao trajnu karakteristiku u skladu sa njegovom politikom korenizacije. U proleće 1922. Lenjin je doživeo prvi moždani udar, a Staljin, koji je još uvek bio narodni komesar za nacionalnosti, dobio je novu zvaničnu fotelju kao generalni sekretar Komunističke partije.

Staljin je tvrdio da je, pošto je građanski rat u Rusiji sada završen, a ratni komunizam zamenjen novom ekonomskom politikom, neophodno reorganizovati boljševičku državu u jedinstvenu suverenu celinu, kako bi njen pravni de jure okvir odgovarao de fakto stanje. Taj proces bi zahtevao likvidaciju mnogih rascepkanih sovjetskih vlada i vraćanje vrhovne vlasti Moskvi.

U januaru 1922. godine Georgij Čičerin, tadašnji narodni komesar spoljnih poslova, poslao je zvanični upit vlastima ruske SFSR o mogućnosti zastupanja pravnih interesa drugih republika. Staljin je zauzeo stav da Ruska SFSR treba da predstavlja ostale republike u oblasti spoljne politike (uključujući i na konferenciji u Đenovi 1922), iako nije postojao pravni akt koji bi joj dao takva ovlašćenja. Prvi razgovori između vlasti pojedinih republika o izradi ugovora počeli su u avgustu 1922. godine.[3]

Linija je išla u direktan sukob kako sa zagovornicima korenizacije, tako i sa nekim od lokalnih vlasti, posebno u Ukrajini (gde joj se protivio Kristijan Rakovski) i Gruziji (gde je spor doveo do Gruzijske afere). Dakle, ugovor se može posmatrati kao kompromis između različitih grupa unutar boljševičkog tabora da se zadovolje aspiracije velikih manjina (navedeni primeri Gruzije i Ukrajine), a takođe i da se omogući potencijalna ekspanzija. Belorusija je bila najmanja republika, ali su njeni zvanični jezici uključivali poljski i jidiš pored ruskog i beloruskog kako bi se potkopao autoritet susedne Druge Poljske Republike i iskoristila njena značajna jevrejska manjina, kao i Belorusi i Ukrajinci u Poljskoj kao budućnost peta kolona. Istovremeno, stvorila je novu centralizovanu saveznu vladu u kojoj bi ključne funkcije jasno bile u rukama Moskve.

Spisak prethodnih ugovora[uredi | uredi izvor]

  • 30. septembar 1920, Ugovor o vojnoj i ekonomskoj uniji (Ruska SFSR i Azerbejdžanska SSR).
  • 28. decembar 1920, Ugovor o radničko-seljačkom savezu (Ruska SFSR i Ukrajinska SSR).
  • 16. januar 1921, Ugovor o radničko-seljačkom savezu (Ruska SFSR i Beloruska SSR).[4]

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Deklaracija i Ugovor o stvaranju SSSR, 1922, strana 3 (sa potpisima)
Deklaracija i Ugovor o stvaranju SSSR-a

Originalni dokument je sadržao naslovni list, deklaraciju, ugovor (koji sadrži predgovor i 26 članova) i potpise delegacija koje su ga potpisale.

U naslovnom listu je otkucan naslov Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika na ruskom, francuskom, engleskom i nemačkom, kao i stvarne reči Ugovor o formiranju Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika takođe na ta četiri jezika. Sadržao je originalni državni grb Sovjetskog Saveza.

Deklaracija je napisana kao refleksija o savremenim međunarodnim odnosima i zašto je sporazum neophodan. Prema narativu, sada postoje dva različita tabora, „eksploatatorski“ kapitalistički sa kolonijalizmom, šovinizmom i socijalnim i etničkim nejednakostima i „slobodni“ socijalistički sa uzajamnim poverenjem, mirom i međunarodnom saradnjom i solidarnostom. Prvi je nastojao da uništi potonji, ali zbog opšteg dobra na kome se potonji zasniva, prvi nije uspeo.

Deklaracija se nastavlja i navodi tri faktora zašto je ova Unija neophodan korak. Pre svega, posledice građanskog rata ostavile su uništene mnoge republičke privrede, a obnova na novi socijalistički način je teška bez bliže ekonomske saradnje. Drugo, strane pretnje nastavljaju da se nadvijaju nad socijalističkim taborom, a njegov suverenitet zahteva savez za odbranu. Konačno, ideološki faktor, da je sovjetska vlast internacionalistička po prirodi i gura radne mase da se ujedine u jednu socijalističku porodicu. Ova tri faktora opravdavaju ujedinjenje u jedinstvenu državu koja bi garantovala prosperitet, bezbednost i razvoj.

Konačno, deklaracija zatim precizira da je rezultirajući Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika onaj koji je stvoren slobodnom voljom naroda, da njegova svrha sledi ideale Oktobarske revolucije, da svaka socijalistička republika ima pravo da se pridruži i napusti Unija po sopstvenoj volji, i nagoveštavajući sovjetsku spoljnu politiku socijalističkog iredentizma (vidi Svetska revolucija), završava izjavom da je ugovor ... poslužiće kao odlučujući korak na putu ujedinjenja svih radnika u „Svetsku socijalističku sovjetsku republiku“.

Nakon deklaracije je i sam ugovor koji se sastoji od predgovora i 26 članova.

Potpisnici[uredi | uredi izvor]

  • Delegacija RSFSR (19): Mihail Kalinjin, Dmitrij Kurski, Josif Staljin, Janis Rudžutaks, Avel Jenukidze, Ekabs Jansons, Aleksej Rikov, Georgij Pjatakov, Nariman Narimanov, Sahib-Garej Said- Galijev A.
  • Delegacija UkrSSR (23): Grigorij Petrovski, Aleksandar Serbičenko, Aleksandar Remejko, I.Bugaj, M.Smirnov, Konstantin Guli, Ivan Klimenko, Paškovski, Nikolaj Pahomov, Vasil Poraiko, V.Vetoškin, K.Manuilski
  • Delegacija TSFSR (27): Gazanfar Musabekov, Filip Makharadze, Sargis Hambardžumjan, Sahak Ter-Gabrieljan, Sergej Kirov, M.Kulijev, Levon Mirzojan, Aleksandar Džatijev
  • Delegacija BSSR (17): Aleksandar Červjakov, Vaclav Bogucki, Janis Fabricijus, Liokumovič
    • Napomena: navedena su imena čiji su potpisi prepoznati; u zagradi je ukupan broj predstavnika

Epilog[uredi | uredi izvor]

Politika[uredi | uredi izvor]

U početku, ugovor je malo promenio glavni politički spektar. Većina rukovodećih položaja vrhovnih organa RSFSR-a automatski je preneta na one iz SSSR-a. Na primer, Lenjinova pozicija kao predsedavajućeg Saveta narodnih komesara RSFSR-a (SNK), koju je obavljao od Revolucije, sada bi bila transformisana u predsednika Saveznog SNK. Međutim, pošto je Lenjin ostao bolestan od moždanog udara, obe njegove stolice bi zauzeo Aleksej Rikov kao vršilac dužnosti šefa vlade.

Položaj Josifa Staljina kao generalnog sekretara Komunističke partije takođe je bio nepromenjen. Međutim, stav stranke je bio. Pre sporazuma, Ruska komunistička partija (boljševici) (RKP(b)) je imala svoje biroe za nadgledanje aktivnosti u udaljenim regionima kao što su Turkestanski biro, Zakavkaski biro itd. Nakon Ugovora, partija je reorganizovana u Sve - Savezna komunistička partija (boljševici) (VKP(b) – V za Vsesoiuznaia, Svesavez). Iako su republičke partije ostale, ruska partija je zadržala svoju primus inter pares poziciju, ali je i zvanično preuzela vrhovnu vlast u SSSR-u.

Centralna Azija[uredi | uredi izvor]

Jedna oblast u kojoj sovjetska podela vlasti nije rešena tokom potpisivanja ugovora bila je sovjetska Centralna Azija, koja je sadržala nekoliko problema. Glavno bojno polje tokom Ruskog građanskog rata, region bi nakon njega ostao nestabilan. Turkestan je došao pod rusku kontrolu prilično nedavno, između 1867. i 1885. godine. Štaviše, za razliku od drugih etničkih granica bivšeg Ruskog carstva, koje su bile razgraničene tokom carskih dana (na primer, Zakavkazje je izgubilo feudalnu upravu do sredine 19. veka), sovjetske vlasti su nasledile dve pokrajine koje de jure nikada nisu bile deo Rusije. pravi, Buharski emirat i hivski kanat. Tokom građanskog rata u Rusiji, delile su sudbinu ostalih republika, ali čak i tamo njihov poseban status je sačuvan, a uspostavljene su kao Buharanska i Horezmska narodna sovjetska republika. Uprkos pobedama Mihaila Frunzea, sukob je bio u toku, a čitave provincije su bile pod kontrolom pokreta Basmači 1922.

Da bi se to pitanje rešilo, u skladu sa politikom korenizacije preduzet je masivni program nacionalnog razgraničenja u Centralnoj Aziji. Dana 27. oktobra 1924. godine, TsIK je izdao dekret kojim su nekadašnje Buharske, Hivanske Narodne Republike, kao i Turkestan RSFSR-a reorganizovane u Uzbekistansku SSR i Turkmensku SSR, od kojih su obe postale punopravne savezne republike 13. maja 1925. Granice novih republika su se u određenoj meri poklapale sa etno-socijalnim, jezičkim i plemenskim grupama koje su naseljavale dotične regione, a Uzbekistan je u početku takođe sadržavao novoformiranu Tadžikistansku Autonomnu Sovjetsku Socijalističku Republiku, koja će biti podignuta u punu Saveznu Republiku 16. oktobra 1929. da postane Tadžička SSR. U međuvremenu, 1924. godine Kara-Kirgiška autonomna oblast je izdvojena iz severoistočnog dela bivšeg Turkestana, da bi bila nadograđena na nivo Autonomne SSR (unutar RSFSR) i na kraju postala republika na nivou saveza u obliku Kirgizije SSR 1936, zajedno sa „ Kirgiskom autonomnom SSR “ koja je postala Kazahstanska SSR.

Sovjetski ustav[uredi | uredi izvor]

U januaru 1924. godine, Drugi kongres Sovjeta Sovjetskog Saveza, koji je sazvan u skladu sa ugovorom, ratifikovao je prvi sovjetski ustav iz 1924. godine. Tekst ustava je u suštini prepisani i prošireni ugovor. Čak sadrži istu deklaraciju. Ugovor je imao 26 članova, ali je ustav imao jedanaest poglavlja i 72 člana.

Posledice i zakonitost[uredi | uredi izvor]

U Ukrajini je sporazum odobren na Sedmom sveukrajinskom kongresu Sovjeta u decembru 1922. usvajanjem Deklaracije o stvaranju Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika i Izjave o principima Ustava Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.[5]

Neki stručnjaci tvrde da je prvobitni Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika kao takav prestao da postoji nakon usvajanja sovjetskog ustava iz 1936. 5. decembra 1936. godine, koji je u velikoj meri promenio unutrašnje uređenje i reorganizovao Sovjetski Savez iz konfederacije u centralizovaniju federalnu zemlja. Umesto Kongresa sovjeta, novim ustavom je stvoren stalni parlament, Vrhovni sovjet. Takođe je povezao većinu vlasti i najznačajnije afirmisao ulogu Komunističke partije kao „pokretačke snage“ radnih masa Sovjetskog Saveza.

Što se tiče prvobitnog Ugovora, usvajanjem Ustava reorganizovan je sastav Unije sa sedam na jedanaest SSR. 5. decembra 1936. Zakavkaska SFSR je razbijena na Jermensku, Gruzijsku i Azerbejdžansku SSR. Istog dana, dve autonomije RSFSR, Kazaška i Kirgiška ASSR, reorganizovane su kao punopravne republike.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

U uvodu u Drugi svetski rat, nekoliko novih republika je stvoreno kao rezultat sovjetskih aneksija drugih zemalja. Prva je bila Karelo-Finska SSR, koju je Finska ustupila SSSR-u nakon sovjetske invazije na Finsku 1939. godine, koja je 31. marta 1940. podignuta u saveznu republiku iz Karelijske ASSR, koja je ranije bila deo RSFSR-a.

Nakon invazije i aneksije baltičkih država 1940. godine, Litvanija, Letonija i Estonija su transformisane u Litvansku SSR (13. jula), Letonsku SSR (21. jula) i Estonsku SSR (takođe 21. jula) i formalno su pripojene Sovjetskom Savezu. 3., 5. i 6. avgusta. Konačna republika je bila Moldavska SSR, koja je spojila veliku teritoriju Besarabije (anektirana od Rumunije) sa Moldavskom ASSR, koja je ranije bila deo Ukrajinske SSR.

Posle Drugog svetskog rata nisu uspostavljene nove republike. Umesto toga, Karelo-Finska SSR je degradirana u autonomnu republiku i ponovo primljena u Rusku SFSR 16. jula 1956. godine.

Poništenje[uredi | uredi izvor]

Dana 8. decembra 1991. godine, lideri Ukrajinske i Beloruske SSR i RSFSR sastali su se da se dogovore o poništenju sporazuma iz 1922. godine. Dana 26. decembra, Sovjet republika, gornji dom Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza, ratifikovao je relevantnu rezoluciju, čime je zapravo izglasao da Sovjetski Savez ne postoji[6][7] (donji dom, Sovjet Union, nije mogao da radi od 12. decembra, kada je opoziv ruskih poslanika ostao bez kvoruma[8]).

Diskusija o važnosti ugovora u vreme raspada SSSR-a[uredi | uredi izvor]

Predsednik Vrhovnog sovjeta RSFSR Ruslan Hasbulatov, koji je potpisao ukaz o otkazivanju Ugovora o Uniji, naknadno je izjavio da je ugovor prestao da postoji kao državnopravni dokument usvajanjem prvog Ustava SSSR-a 1924. godine.[9]

Među ruskim pravnicima ne postoji konsenzus o dejstvu Ugovora o Uniji iz 1922. u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Doktor pravnih nauka Petr Kremnjev smatra da je ugovor imao međunarodnopravni karakter i da je bio na snazi od momenta donošenja do raspada SSSR-a 1991. godine.[10] Dijametralno suprotan stav zauzima Dmitrij Lukaševič, kandidat pravnih nauka, koji smatra da je Uniji iz 1922. godine konstitutivni akt domaće pravne prirode. On iznosi sledeće argumente: "Ugovor o formiranju SSSR-a 1922. godine nije bio međunarodnopravni, već konstitutivni akt domaće prirode. Funkcija ovog ugovora je samo da uspostavi državu, a ne da legitimiše njeno postojanje. Kao što je nemoguće likvidirati pravno lice raskidanjem ugovora o njegovom osnivanju ili likvidirati čitavu državu jednostavnim otkazivanjem ugovora kojim se ono osniva.U isto vreme, ugovor u pravom smislu nije bio sporazum o stvaranju države, ali je bio samo deo budućeg Ustava [1924], i, konačno, Ugovor o formiranju SSSR-a 1922. prvobitno je zamišljen kao deo ovog ustava koji se razvijao, i stoga je bilo jednostavno nemoguće denuncirati „ili drugačije prekinuti u decembru 1991.“[11]

Državna duma Ruske Federacije je 15. marta 1996. godine izrazila svoj pravni stav u vezi sa odlukom Vrhovnog sovjeta RSFSR u „Otkazivanje Ugovora o osnivanju Sovjetskog Saveza“ kao pogrešnog, neustavnog akta koji je doneo teško kršenje Ustava RSFSR, normi međunarodnog prava i tada važećeg zakonodavstva.[12]

Hronologija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Myronenko, O. „DOGOVІR PRO UTVORENNЯ SRSR 1922”. leksika.com.ua. Юridična enciklopedія - Šemšučenko Ю.S. Pristupljeno 28. 3. 2021. 
  2. ^ Hirsch, F. (2000). Toward an Empire of Nations: Border-Making and the Formation of Soviet National Identities. The Russian Review, 59(2), 201-226. Retrieved April 1, 2021, from JSTOR 2679753
  3. ^ „Constitution of the USSR. 1924 (in Russian)”. Arhivirano iz originala 07. 08. 2020. g. Pristupljeno 30. 03. 2024. 
  4. ^ „Relationships between Russian SFSR and Belarusian SSR in 1919–21”. Arhivirano iz originala 09. 03. 2018. g. Pristupljeno 30. 03. 2024. 
  5. ^ Seventh All-Ukrainian Congress of Soviets (SЬOMIЙ VSEUKRAЇNSЬKIЙ Z'ЇZD RAD). Ukrainian Soviet Encyclopedia (leksika.com.ua).
  6. ^ „Vedomosti Verhovnogo Soveta SSSR № 52. 25 dekabrя 1991 g.”. vedomosti.sssr.su. Arhivirano iz originala 19. 3. 2022. g. Pristupljeno 20. 6. 2022. 
  7. ^ Brzezinski, Zbigniew; Brzezinski, Zbigniew K.; Sullivan, Paige (1997). Russia and the Commonwealth of Independent States: Documents, Data, and Analysis. M.E. Sharpe. ISBN 9781563246371. Arhivirano iz originala 24. 1. 2023. g. Pristupljeno 7. 10. 2020. 
  8. ^ Raspad SSSR. Dokumentы i faktы.
  9. ^ Hasbulatov R. I. Poluraspad SSSR. Kak razvalili sverhderžavu. – M.: Яuza-Press, 2011.
  10. ^ Kremnev P. P. Raspad SSSR: meždunarodno-pravovыe problemы. – M.: 2005.
  11. ^ Lukaševič D. A. Юridičeskiй mehanizm razrušeniя SSSR. – M., 2016. – S. 254—255. – 448 s.
  12. ^ Šablon:In lang POSTANOVLENIE GOSUDARSTVENNOЙ DUMЫ FEDERALЬNOGO SOBRANIЯ ROSSIЙSKOЙ FEDERACII Arhivirano 2011-04-17 na sajtu Wayback Machine

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уговор_о_стварању_Савеза_Совјетских_Социјалистичких_Република&oldid=27691839”