Јерменско-азербејџански рат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јерменско-азербејџански рат
Део Првог светског рата и Руског грађанског рата
Azeri army soldiers.jpg
Азербејџански војници.
Време:30. март 1918. — 28. новембар 1920.
(2 године, 7 месеци, 4 седмице и 1 дан)
Место:Јерменија и Азербејџан
Резултат: Совјетска победа, совјетизација Јерменије и Азербејџана.
Сукобљене стране
Јерменија Јерменија
Јерменија Горња Јерменија
Јерменска полиција

Само у бици за Баку:
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Средњокаспијска диктатура
Азербејџан

Османско царство Османско царство

Од априла 1920.:
Руска СФСР
Османско царство Турски национални покрет
Азербејџанска ССР
Команданти и вође
Јерменија Андраник Озанијан
Јерменија Драстамат Канајан
Уједињено Краљевство Лајонел Данстервил
Самедбег Мехмандаров
Хосров бег Султанов
Анатолиј Гекер
Јачина
непозната непозната

Јерменско–азербејџански рат, који је почео након Руске револуције, био је низ сукоба 1918, а затим од 1920.–1922. који су се догодили током кратке независности Јерменије и Азербејџана и након тога. Већина сукоба по начину одвијања нису имали основни образац са стандардном оружаном структуром. Османско царство и Британска империја били су укључени у сукоб различитим капацитетима: Османско царство је напустило регион након Примирја са Мудроса а британски утицај је настављен све док Данстерфорс није повучен 1920-их година. Цивилни сукоби су избили у спорним окрузима: Казах-Шамшадин, Зангезур, Нахчиван и Карабах. Током герилских и полугерилских операција, које су се догодиле током активности изградње нација новостворених држава, страдао је велики број цивилног становништва.

Разлози који стоје иза конфликта су још далеко од тога да се реше након скоро једног века. Прича о овом сукобу има веома различита схватања са јерменског и азербејџанског становишта. Према јерменским историчарима, Демократска Република Јерменија желела је да прикључи и Нахчиван међу основне (Источна Јерменија) територије Јереванске губерније, као и источне и јужне делова Јелизаветпољске губерније.

Позадина[уреди]

Америчка комисија преговара о миру говорећи о масакрима око Нахичивана

Први сукоби између Јермена и Азера догоодили су се у Бакуу у фебруару 1905. године. Ускоро се сукоб проширио и на друге делове Кавказа, а 5. августа 1905, дошло је до првог сукоба између јерменског и азербејџанског становништва у граду Шуши.

У марту 1918. године расле су етничке и верске тензије и почео је јерменско-азербејџански сукоб у Бакуу. Партије Мусават и Комитет уједињења и прогреса оптужени су за Пантуркизам од стране бољшевика и њихових савезника. Јерменске и муслиманске полиције су учествовале у оружаним сукобима, што је резултирало великим жртвама. Многи муслимани су протерани из Бакуа.

У међувремену, хапшење генерала Таљшинског, команданта азербејџанске дивизије и неких његових официра - који су сви стигли у Баку 9. марта - повећали су антисовјетске осећаје међу азербејџанским становништвом града. Совјети су 30. марта, на основу неоснованог извештаја да је муслиманска посада брода Евелина била наоружана и спремна да се побуни против Совјета, разоружала посаду која се покушала одупрети.[1] То је довело до тродневне борбе, у којој је настрадало око 12.000 Азербејџанаца.[2][3][4]

Борба за Баку и Карабах, 1918.–1919.[уреди]

Положај британских снага након примирја
Британске снаге у бакуу
Војници и официри војске Азербејџанске ДР, 1918.

У истом периоду комунисти из Бакуа били су укључени у тешким борбама са османском Кавкаском армијом у Генџу и његовој околини. Енвер-паша почео је да напредује са новоформираном Исламском армијом. Главне битке одиграле су се у Јевлаху и Агдашу.

Данстервил је наредио евакуацију града 14. септембра и након шест седмица окупације повукао се у Иран,[5] већина јерменског становништва је побегло са британским снагама. Османска Исламска армија и њени азербејџански савезници, предвођени Нури-пашом, ушли су у Баку 15. септембра и побили између 10,000–20,000 Јермена у знак одмазде за масакрима над муслиманима током Данима Марша.[6] Престоница Азербејџана је померена из Генџе у Баку. Међутим, након Примирја са Мудроса између Уједињеног Краљевства и Османског царства 30. октобра, турске трупе су замениле снаге Тројне антанте. На челу са генералом Вилијамом Томсоном који се прогласио војним гувернером Бакуа, а 1,000 британских војника стигло је у Баку 17. новембра 1918. године. По Томсоновом налогу у граду је уведено ванредно стање.

Комисија за помирење Карабаха

Јерменска влада је неколико пута покушала да са војском заузме Шушу. У том региону је 1918. године проглашена Република Горња Јерменија. Током лета 1918. Јермени у планинском подручју Карабаха, под командом Андраника Озанијана, успели су да се одупру османској 3. армији.[7] Након примирја, Османско царство је почело да повлачи своје снаге, а јерменски војници под Андраником заузели су Нагорно-Карабах.[8] Примирје са Мудроса донело је генералу Андранику шансу да створи основу за даље ширење на исток и формира стратешки коридор који се протеже у Нахчивану.[8]

У јануару 1919. јерменске трупе су напредовале према Шуши. Заузеле су девет азербејџанских села на свом путу. Непосредно пре потписивања Примирја са Мудроса, Андраник Озанијан је кренуо из Зангезура према Шуши са циљем да преузме контролу над главним градом Карабаха. У јануару 1919. године, када су јерменски војници напредовали, британска војна команда затражила је од Андраника да се врати у Зангезур са уверењем да би се овај сукоб могао решити на Париској мировној конференцији. Андраник је повукао своје трупе а британска команда у Бакуу дала је контролу Хосровбегу Султанову, родом из Карабаха и жестоким присталицом пантуркизма, који је постављен за гувернера Карабаха и наложено му је да "угуши било какве немире у региону".[9] Султанов је наредног дана наредио нападе на јерменска села, повећао величину азербејџанских гарнизона у Шуши и Ханкендију и саставио планове за уништење неколико јерменских села како би се прекинула веза између Јермена у Карабаху и региону Зангезур.[10][11]

Борба за Нахчиван, 1919.–1920.[уреди]

Као одговор на предлог Сер Џона Вадропа, британског главног комесара на Јужном Кавказу, који је прикључио Нахчиван у Јерменију, Азери из Нахчивана су су у децембру 1918. године под вођством локалног земљопоседника Јафаргулуа Нахчиванског прогласили независну Републику Аракс, са престоницом у Нахчивану.[12] Република, која је у суштини била подређена Азербејџану, наставила је да постоји до маја 1919. године, када су јерменски војници на челу са Драстаматом Канајаном ушли у њу како би преузели контролу над регионом. Успели су да заузму град Нахчиван у јуну 1919. и да укину Републику Аракс, али су се потом борили са комбинованим азербејџанским и османским трупама, које су у јулу поново успоставиле азербејџанску контролу над градом. 10. августа 1919. године потписан је прекид ватре.[13]

Америчка комисија за преговоре у мировном телеграму, говорећи о сукобу, изјавила је:

Борбе су настављене у марту 1920. године и наставиле су се до совјетизације Нахчивана 1920. године од стране 11. Црвене армије, која је сада укључивала и бивше трупе Азербејџанске Демократске Републике.[13]

Битка за Карабах, почетак 1920.[уреди]

Последице масакра у Шуши над јерменским становништвом града: јерменска половина шуше је уништена од стране азербејџанских оружаних снага 1920. године, оскрнављени јерменски Храм Светог Спаситеља у позадини.

Највећи јерменско-азербејџански етнички сукоби у Шуши одвијали су се од марта до априла 1920. године. Од 22. до 26. марта десио се масакр у Шуши [15][16][17][18] у ком је живот изгубило преко 30.000 Јермена и уништена је јерменске четврт града.

Совјетизација Азербејџана, април 1920.[уреди]

Почетком априла 1920. године, Азербајџанска Демократска Република је била у веома тешкој ситуацији. На западу Јермени су и даље контролисали велики део територије коју је Азербејџан сматрао својом, на истоку локални азербејџански комунисти су се побунили против владе, а на северу се руска Црвена армија стално кретала према југу, победивши Деникинове беле руске снаге.

Влада Азербејџанске Демократске Републике примила је 27. априла 1920. године обавештење да ће совјетска војска прећи северну границу и напасти Азербејџан. Суочена са тако тешком ситуацијом, влада се званично предала Совјетима, али су многи генерали и локалне азербејџанске полиције наставили да се одупиру напретку совјетских снага и требало је неко време да Совјети стабилизују ново проглашену Азербејџанску ССР, на челу са водећим азербејџанским бољшевиком Нариманом Наримановим.

Док су Азербејџанска влада и војска били у хаосу, јерменска војска и локалне армијске полиције искористиле су прилику да потврде своју контролу над деловима азербејџанске територије, нападом на Шушу, Ханкендију и друге важне градове. До краја априла, јерменске снаге су контролисале највећи део западног Азербејџана, укључујући и читав Карабах са околним подручјима. Остала окупирана подручја обухватала су читав Накхичиван и већи дио Казах-Шамшадинског округа. У међувремену, јерменски комунисти су покушали пуч у Јерменији, али били су заустављени.

Совјетско преузимање, мај 1920.[уреди]

Током 1920.–1921. постало је јасно да једино "решење" овог спора може да буде или војна победа, као што се у основи догодила у Анатолији, Зангезуру и Нахчивану, или наметањем решења од стране империјалистичких сила . Након што Британци нису успели да наметну нагодбу, бољшевици су преузели империјалне атрибуте, чија је 11. армија освојила Карабах у мају 1920. године. Бољшевички Кавкаски одбор је 5. јула 1921, под председавањем Јосифа Стаљина одлучио да планински део Карабаха остане под јурисдикцијом и суверенитетом Азербејџана. У јулу 1923, у оквиру Азербејџана успостављен је Нагорно-Карабах аутономни регион, са границама у којима је јерменско становништво чинило велику већину са 94%.

Крај непријатељства, септембар–новембар 1920.[уреди]

Крајем новембра одржан је још један комунистички устанак под покровитељством Совјетског Савеза. 28. новембра, окривљујући Јерменију за инвазију на Шарур 20. новембра 1920, и Карабах наредног дана, 11. Црвена армија под командом генерала Анатолија Гекера прешла је границу између ДР Јерменије и Азербејџанске ССР. Други совјетско-јерменски рат је трајао само недељу дана.

Последице[уреди]

Јерменски национални покрет ослобођења био је исцрпљен шестогодишњим ратовима и сукобима, Јерменска војска и становништво нису били способни за даљи активни отпор.

Совјетизација Јерменије, децембар 1920.[уреди]

Дана 4. децембра 1920. године, када је Црвена армија ушла у Јереван, влада Демократске Републике Јерменије се ефективно предала. 5. децембра у град је стигао Јерменски револуционарни одбор (Ревком), састављен углавном од Јермена из Азербејџана. Наредног 6. децембра у град је стигла злогласна тајна полиција Феликса Дзержинског, Чека, чиме је ефективно окончала постојање Демократске Републике Јерменије.[19]

Тада је проглашена Јерменска Совјетска Социјалистичка Република, под вођством Геворка Атарбекјана. Национални револт против бољшевика почео је 18. фебруара 1921. године. Генерал Гарегин Нжде, командант Гаро Сасоуни и последњи премијер независне Јерменије Симон Врацјан преузели су команду над пробољшевичком побуном и протерали бољшевике из Јеревана и других места. До априла Црвена армија је поново освојила већи део Јерменије. Атарбекјан је смењен и заменио га је Александар Миасникјан, јерменски високи командант Црвене армије. Гарегин Нжде је напустио планине Зангезура након што је совјетизација Јерменије завршена у јулу 1921, оставивши опустошена села која су до тада била насељена Азерима.[20] На захтев од стране совјетског руководства, Азербејџан је уступио Зангезур Јерменији у новембру 1920. године као "симбол пријатељства".[21]

Споразум у Карсу, 23. октобар 1921.[уреди]

Насиље у Закавказју је коначно окончано споразумом о пријатељству између Турске и Совјетског Савеза. Карски мир потписали су представници Руске СФСР, Азербејџанске ССР, Јерменске ССР, Грузијске ССР и Турске. Турска је имала још један споразум, "Споразум о пријатељству и братству", који се такође зове и Споразум из Москве, потписан 16. марта 1921. године са Руском СФСР.

Овим споразумом, Нахчивану је додељен статус аутономне покрајине под протекторатом Азербејџана, под условом да права на протекторат никада неће бити пренесена на трећу државу. Турска и Русија постали су гаранти Нахчиванског статуса. Турска се сложила да врати Александропољ Јерменији и Батуми Грузији.

Белешке[уреди]

  1. ^ Документы об истории гражданской войны в С. С. С. Р., Vol. 1, pp. 282–283
  2. ^ „New Republics in the Caucasus”. The New York Times Current History. 11 (2): 492. март 1920. 
  3. ^ Smith, Michael (2001). „Anatomy of Rumor: Murder Scandal, the Musavat Party and Narrative of the Russian Revolution in Baku, 1917–1920”. Journal of Contemporary History. 36 (2): 211-240 [p. 228]. doi:10.1177/002200940103600202. 
  4. ^ (на језику: руски) Michael Smith. "Azerbaijan and Russia: Society and State: Traumatic Loss and Azerbaijani National Memory" Archived 2011-03-10 at the Wayback Machine
  5. ^ Homa Katouzian, State and Society in Iran: The Eclipse of the Qajars and the Emergence of the Pahlavis, (I.B. Tauris, 2006), 141.
  6. ^ Croissant, Michael P. (1998). Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. Westport, CT: Praeger. стр. 15. ISBN 978-0-275-96241-8. 
  7. ^ Malkasian, Mark (1996). Gha-ra-bagh! The Emergence of the National Democratic Movement in Armenia. Detroit: Wayne State University Press. стр. 22. ISBN 978-0-8143-2604-6. 
  8. 8,0 8,1 Hafeez Malik "Central Asia: Its Strategic Importance and Future Prospects" page 145
  9. ^ Walker, Christopher J. (1990). Armenia: The Survival of a Nation (revised second изд.). New York: St. Martin's Press. стр. 270. ISBN 978-0-312-04230-1. 
  10. ^ Hovannisian. Republic of Armenia, Vol. I, pp. 176–177, 181.
  11. ^ Hovannisian, Richard G. The Republic of Armenia: From London to Sevres, February – August 1920, Vol. 3. Berkeley: University of California Press.1996. ISBN 978-0-520-08803-0. стр. 132-133, 145–147.
  12. ^ Dr. Andrew Andersen, Ph.D. Atlas of Conflicts: Armenia: Nation Building and Territorial Disputes: 1918–1920
  13. 13,0 13,1 Armenian-Azerbaijani Military Conflicts in 1919–20.
  14. ^ File:M820_Roll542-0107azeriarmenwa.jpg
  15. ^ "The British administrator of Karabakh Col. Chatelword did not prevent discrimination against Armenians by the Tatar administration of Gov. Saltanov. The ethnic clashes ended with the terrible massacres in which most Armenians in Shusha town perished. The Parliament in Baku refused to even condemn those responsible for the massacres in Shusha and the war started in Karabakh. A. Zubov (in Russian) А. Зубов Политическое будущее Кавказа: опыт ретроспективно-сравнительного анализа, журнал "Знамья", 2000, #4, http://magazines.russ.ru/znamia/2000/4/zubov.html
  16. ^ "massacre of the Armenians of Nagorno-Karabakh's capital, Shushi (called Shusha by the Azerbaijanis)", Kalli Raptis, "Nagorno-Karabakh and the Eurasian Transport Corridor", https://web.archive.org/web/20110716225801/http://www.eliamep.gr/eliamep/files/op9803.PDF
  17. ^ "A month ago after the massacres of Shushi, on April 19, 1920, prime-ministers of England, France and Italy with participation of the representatives of Japan and USA collected in San-Remo..." Giovanni Guaita (in Russian) Джованни ГУАЙТА, Армения между кемалистским молотом и большевистской наковальней // «ГРАЖДАНИН», M., # 4, 2004 http://www.grazhdanin.com/grazhdanin.phtml?var=Vipuski/2004/4/statya17&number=%B94
  18. ^ Verluise, Pierre (април 1995), Armenia in Crisis: The 1988 Earthquake, Wayne State University Press, стр. 6, ISBN 978-0-8143-2527-8 
  19. ^ Robert H. Hewsen. Armenia: A Historical Atlas. ISBN 978-0-226-33228-4. стр. 237.
  20. ^ „Garegin Nzhdeh and the KGB: Report of Interrogation of Ohannes Hakopovich Devedjian” (на језику: руски). 28. 8. 1947. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2007. Приступљено 24. 6. 2012. 
  21. ^ Duncan, Walter Raymond; Holman (Jr.), G. Paul (1994). Ethnic nationalism and regional conflict: the former Soviet Union and Yugoslavia. Westview Press. стр. 109. ISBN 978-0-8133-8813-7. Приступљено 23. 1. 2012. 

Литература[уреди]

  • Croissant, Michael P. (1998). Armenia-Azerbaijan Conflict: Causes and Implications. Westport, CT: Praeger. стр. 15. ISBN 978-0-275-96241-8. 

Спољашње везе[уреди]