Francuska revolucija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Pad Bastilje

Francuska revolucija (17891799) je bila važan deo istorije Francuske, Evrope i zapadne civilizacije. Tokom tog perioda, republika je zamenila apsolutističku monarhiju, a Rimokatolička crkva je bila primorana da izvrši radikalnu reorganizaciju. Dok je Francuska oscilovala između republike i carstva 75 godina nakon što je Prva republika pala posle državnog udara, revolucija se smatra glavnom prekretnicom u istoriji Zapada - od vremena apsolutizma i aristokratije do doba građanstva kao glavne političke snage.

Pozadina[uredi]

U vreme kada je Engleska doživljavala industrijsku revoluciju, Francuska je bila pretežno agrarna zemlja. Od oko 25 miliona stanovnika, 23 miliona su pripadala seljaštvu. Francuska je u drugoj polovni 18. veka bila feudalno-apsolutistička država. Postojanje feudalnih prava na zemlju sputavalo je razvoj zemljoradnje i industrije. Društvo je bilo podeljeno u tri staleža:

  1. sveštenstvo,
  2. plemstvo,
  3. buržoazija, građanstvo, seljaštvo i ostali (treći stalež).

Sveštenstvo i plemstvo su bili privilegovani neradnici koji su činili 2% od ukupnog broja stanovnika, dok je najbrojnije bilo francusko seljaštvo (90%) i buržoazija i radništvo (8%).

Sveštenstvo je imalo veliki uticaj u društvu i ubiralo je znatne prihode sa crkvenih imanja, ali nije bilo jedinstveno po sastavu i poreklu. Privilegovani položaj uživalo je više sveštenstvo — plemićkog porekla, dok je niže sveštenstvo imalo skromne prihode, pa je po položaju bilo bliže pripadnicima trećeg staleža nego višem sveštenstvu.

Plemstvo je bilo drugi privilegovani stalež u Francuskoj i sa sveštenstvom je činilo aristokratski deo francuskog društva. Ekonomski položaj plemstva obezbeđivali su feudalni zemljišni posedi. Aristokratski deo društva ubirao je prihode i od brojnih državnih službi i penzija koje je kralj delio sveštenstvu i plemstvu kao vladajućim staležima. Niže plemstvo je, po svom ekonomskom položaju i ugledu u društvu, bilo znatno ispod visokog plemstva, ali je i ono ljubomorno čuvalo svoja feudalna prava.

Neprivilegovani deo francuskog društva pripadao je trećem staležu, koji je po socijalnom sastavu bio veoma raznorodan. Najbrojniju kategoriju trećeg staleža činili su seljaci. Iako nisu bili formalno vezani za zemljoposed svojih gospodara - plemića i sveštenika, oni su bili opterećeni brojnim feudalnim dažbinama. Crkvi su davali desetinu proizvoda, a državi brojne poreze. Nezadovoljstvo seljaka je bilo opšte i oni su želeli ukidanje feudalnih odnosa kako bi postali vlasnici zemlje koju su obrađivali.

Trećem staležu je pripadalo i gradsko stanovništvo, osim plemstva i sveštenstva. Tu se ubrajala i buržoazija koja se delila na:

krupnu — bankare, krupne trgovce, vlasnike manufaktura i zakupce poreza;
srednju — srednje trgovce, bogate zanatlije; i
sitnu — zanatlije i sitne trgovce.

Poseban sloj buržoazije je inteligencija iz redova trećeg staleža: književnici, naučnici, umetnici, kao i sitni i srednji službenici, lekari, nastavnici, advokati i drugi.

Osamdesetih godina 18. veka, Francuska je ušla u duboku krizu. Razvoj proizvodnih snaga došao je u neposredan sukob sa apsolutističko-feudalnim poretkom. Manufaktura je pretvorena u industriju, brodarstvo raspolaže celim flotama. Banke se množe i snaže, kapital se grupiše u akcionarska društva. Filozofi i književnici svojim shvatanjima o jednakosti, slobodi, bratstvu, naciji, religiji, humanizmu, podrivali su postojeći režim, a u narod je sve dublje prodirala misao o jednakosti ljudi.

Buržoazija je raspolagala najvećim delom francuskog bogatstva, ali nije imala političku vlast koja je i dalje bila u rukama privilegovanog plemstva i sveštenstva. Glavni protivnik režima bila je buržoazija, ali i neki slojevi privilegovanih staleža (plemstvo i sveštenstvo). Kralj je bio apsolutni vladar, ali je njegov uticaj na vlast u zemlji bio ograničen. I pored privrednog prosperiteta bile su potrebne korenite reforme, pre svega oporezovati plemstvo i sveštenstvo. Reforme se ne sprovode što izaziva demonstracije, bune i nemire.

Skica Žaka-Luja Davida kako Narodna skupština daje Tenisku zakletvu

Budući da je privredna politika Francuske bio kameralizam (što znači da se količina novca u državi zadržavala punjenjem državne blagajne), to je u pravilu značilo da su porezi kojih su prva dva staleža bila oslobođena, bili nametnuti trećem staležu. U to doba je francuski kralj bio Luj XVI, koji je zbog čestih ratova, novčane pomoći američkim državama u borbi za oslobođenje od Velike Britanije i brojnih drugih troškova toliko iscrpio državnu riznicu da je 1788. godine proglašen bankrot.

Ministar finansija Žak Neker traži od kralja Luja XVI „saziv državnih staleža“ u kojem će treći stalež imati isti broj poslanika kao i plemstvo i sveštenstvo. Kralj prihvata zahtev i 1789. godine, 175 godina od poslednjeg zasedanja, objavljeno je sazivanje državnih staleža i način izbora predstavnika za njih. Svakom je staležu bio osiguran jednak broj mesta, što je vladajućim staležima automatski davalo natpolovičnu većinu, pa se Odbor tridesetorice, udruženje liberalnih Parižana, pobunio i počeo da traži dupliranje trećeg staleža i glasanje po zastupnicima, a ne po staležima kako je bilo određeno (prvo sveštenstvo, zatim plemstvo i na kraju treći stalež). Neker, govoreći ispred vlade, izjavio je da bi treći stalež trebalo udvostručiti, ali je pitanje glasanja ostavljeno za sam sastanak staleža. Ipak, nezadovoljstvo se rasplamsalo zbog razmirica koje su ostale nerešene i pamfleti, poput onog opata Sijesa „Šta je treći stalež?“ koji je govorio da su privilegovani redovi paraziti, a treći stalež sam narod, je održavao ovo nezadovoljstvo. Sijes je napisao na ovom pamfletu: „Šta je treći stalež? Sve. Šta je on bio do sada u političkom poretku? Ništa. Šta on traži? Da postane nešto.“

Skupština[uredi]

Poslanici izabrani na izborima širom Francuske sastali su se 5. maja 1789. u Versaju. 28. maja, Opat Sijes je pokrenuo da treći stalež počne sa verifikacijom svoje vlasti i pozvao je druga dva staleža da im se pridruže, ali nije čekao na njih. Ovaj proces je završen 17. juna, a onda su glasali za mnogo radikalnije mere, proglasivši sebe Nacionalnom skupštinom, skupštinom naroda, a ne staleža. Opet su pozvali ostale da im se pridruže, ali su im stavili do znanja da nameravaju da upravljaju državnim pitanjima sa ili bez njih.

Luj XVI je zatvorio zgradu u kojoj se skupština održavala. Vremenske prilike nisu dopuštale donošenje odluka na javnom mestu, pa je skupština premestila svoje zasedanje u obližnje zatvoreno tenisko igralište gde su se 20. juna 1789. zakleli da se neće razilaziti dok ne donesu ustav Francuskoj. Većina predstavnika sveštenstva im se uskoro pridružila, kao i 47 predstavnika plemstva. Do 27. juna, rojalistička partija je bila nadjačana, iako je vojska u velikim brojevima počela da pristiže oko Pariza i Versaja. Poruke podrške su stizale iz Pariza i drugih francuskih gradova. Dana 9. jula, Skupšina je preimenovana u Nacionalnu ustavotvornu skupštinu, koja će trajati do 30. septembra 1791. kada je konačno bila raspuštena.

Nacionalna ustavotvorna skupština[uredi]

Pad Bastilje[uredi]

Dana 11. jula 1789, kralj Luj, pod uticajem konzervativnog plemstva iz svog ličnog saveta, kao i svoje supruge Marije Antoanete i brata grofa d'Artoe, je smenio reformističkog ministra Nekera i kompletno rekonstruisao vladu. Mnogo Parižana je krenulo u otvorenu pobunu. Deo vojske se pridružio rulji; drugi su ostali neutralni.

Dana 14. jula 1789., nakon nekoliko sati borbe, pobunjenici su osvojili zatvor Bastilju, ubivši upravnika, markiza Bernara de Lonaja i nekoliko njegovih stražara. Iako su oslobodili samo sedam zatvorenika: četiri lopova, dvojicu ludaka i jednog seksualnog prestupnika, Bastilja je služila kao jak simbol svega što je omraženo pod starim režimom. Vrativši se ispred gradske skupštine, masa je optužila gradonačelnika Žaka de Flesela za izdaju; ubijen je na putu ka kraljevskoj palati gde je trebalo da se održi javno suđenje.

Kralj i njegove vojne pristalice su se povukle, barem privremeno. Markiz Lafajet je preuzeo komandu nad Narodnom gardom u Parizu. Žan Silvan Beli, predsednik Narodne skupštine u vreme Teniske zakletve, je postao gradonačelnik u novoj administrativnoj strukturi znanom kao komuna. Kralj je posetio Pariz, gde je 27. jula prihvatio trikoloru, dok su povici „Živeo kralj“ promenjeni u „Živela nacija“.

Ipak, nakon ovog nasilja, plemstvo, malo ohrabreno ovim prividnim i kako se pokazalo, privremenim pomirenjem, počelo je da beži iz zemlje, od kojih su neki počeli da pripremaju građanski rat i tražili evropsku koaliciju protiv Francuske.

Neker, koji je vraćen na vlast, je uživao u svom kratkotrajnom trijumfu. Lukav ekonomista, ali manje lukav političar, Neker je precenio sebe zahtevanjem i dobijanjem opšte amnestije, izgubivši tako mnogo popularnosti u narodu u trenutku svog navodnog trijumfa.

Do kraja jula, pobuna se proširila Francuskom. U seoskim krajevima, mnogi su otišli dalje od ovog; neki su spalili povelje o vlasništvu i nemali broj dvoraca, kao deo opšte agrarne pobune koja je poznata kao Veliki strah. Kao dodatak, zavere i agitacije izbeglog plemstva su doveli do neobuzdanih glasina i paranoja (posebno u seoskim područjima) koji su izazvale velike nemire i koje su doprinele Velikom strahu.

U spomen na pad Bastilje, danas se 14. jul u Francuskoj slavi kao Dan republike.

Odluke[uredi]

Buržoazija pokušava zavesti red, uplašena akcijom naroda. To joj uspeva donošenjem zakona o ukidanju feudalnih dažbina 4. avgusta 1789, čime je stari poredak bio srušen, a donesena je i Deklaracija o pravima čoveka i građanina, jedan od temeljnih dokumenata u istoriji ljudskih prava, kojim su sloboda, jednakost i vlasništvo proglašeni neotuđivim pravom čoveka.

Nedugo zatim, crkva je sekularizovana, a njena su imanja proglašena državnim dobrom (prodajom tih imanja vlast je pokušala rešiti državnu krizu). 3. septembra 1791. proglašen je prvi francuski Ustav kojim je Francuska postala građansko-demokratska ustavna monarhija sa strogom podelom vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Na čelu države i dalje je bio kralj, ali sada ograničen u vladavini. Zakone je donosila ustavotvorna skupština preimenovana u Zakonodavnu skupštinu, dok je kralj imao pravo veta i izvršnu vlast. Francuska je podeljena u 83 departmana, cehovi su ukinuti i time je omogućen slobodan razvoj obrta, industrije i trgovine. Seljaci su postali zakupnici zemlje na kojoj su radili, a biračko pravo je dato je punoletnim muškarcima s imovinom određene vrednosti.

Među pristalicama revolucije razvilo se idejno podvojenje, pa su tako nastali Žirondinci, umerene demokrate iz pokrajine Žironde, i Jakobinci, ekstremni radikali koji su se okupljali u manastiru Svetog Jakova.

U međuvremenu, Narodna skupština je stvorila buržoasku državu. Francuska je postala ustavna buržoaska monarhija. Kralj Luj XVI staje na stranu kontrarevolucije i pokušava stranom intervencijom srušiti revoluciju u Francuskoj. Izdao je proglas kojim je osudio delo Narodne skupštine i pozvao u pomoć svoje pristalice. Ustavotvorna skupština prestala je sa radom 29. septembra 1791. godine. Po njenoj odluci nijedan njen član se nije mogao kandidovati za zakonodavnu skupštinu.

Zakonodavna skupština i pad monarhije[uredi]

Zakonodavna skupština[uredi]

Prema ustavu iz 1791, Francuska je funkcionisala kao ustavna monarhija. Kralj je morao da deli vlast sa izabranom Zakonodavnom skupštinom, ali je zadržao pravo na veto i pravo da bira ministre.

Zakonodavna skupština se prvi put sastala 1. oktobra 1791. i izrodila se u haos nakon manje od godinu dana. Sastojala se od 165 feulitanaca (ustavnih monarhista) na desnici, oko 320 žirondinaca i jakobinaca na levici i oko 250 predstavnika koji nisu pripadali nijednoj stranci.

Odmah na početku, kralj je stavio veto na zakon koji je pretio smrću izbeglom plemstvu i nalagao da sve sveštenstvo mora u roku od 8 dana da položi zakletvu odanosti državi po „Aktu o civilnoj organizaciji sveštenstva“. Tokom godine, neslaganja poput ovih će dovesti do ustavne krize i dovešće Revoluciju na viši nivo.

Rat[uredi]

Politika tog perioda je neizbežno vukla Francusku u rat sa Austrijom i njenim saveznicama. Kralj, desnica i Žirondicni su želeli rat sa Pruskom i Austrijom, a protiv rata su bili jakobinci na čelu sa Robespjerom. Kralj se nadao da će rat povećati njegovu popularnost, takođe je tražio mogućnost i da iskoristi i neuspeh rata. Žirondinci su se nadali da će rat proširiti revoluciju u Evropi. Jakobinci su se protivili ratu, jer su radije želeli da konsoliduju i prošire revoluciju kod kuće. Austrijski car Leopold II Habzburški, brat Lujeve žene Marije Antoanete, je možda takođe želeo da izbegne rat, ali je umro 1. marta 1792.

Francuska je objavila rat Austriji 20. aprila 1792, a Pruska se pridružila Austriji nekoliko nedelja kasnije. Nakon nekoliko početnih okršaja koji su prošli loše po Francuze, prvi značajniji događaj se desio sa francusko-pruskom bitkom kod Valmija (20. septembar 1792). Iako je jaka kiša sprečila konačan ishod bitke, francuska artiljerija je pokazala svoju superiornost. Međutim, tokom ovog perioda, Francuska je upala u nemire i monarhija je postala stvar prošlosti.

Ustavna kriza[uredi]

Francuska revolucija 10. avgusta 1792.

Noći 10. avgusta 1792, pobunjenici, uz podršku nove revolucionarne Pariske komune, napali zamak Tiljerije. Kralj i kraljica su zarobljeni, a zakonodavna skupština je suspendovala monarhiju: bilo je prisutno malo više od trećine predstavnika, a skoro svi su bili Jakobinci.

Ono što je ostalo od vlade je zavisilo od podrške pobunjeničke Komune. Kada je Komuna poslala bande u zatvore da ubiju zatvorenike i poslala dopis ostalim gradovima u Francuskoj pozivajući ih da prate ovaj primer, skupština je mogla da pruži samo slab otpor. Ova situacija je trajala do stvaranja Konventa, koji je bio zadužen za pisanje novog ustava, a koji se prvu put sastao 20. septembra 1792. i postao je de fakto nova vlada Francuske. Sledećeg dana je ukinuta monarhija i proglašena republika. Ovaj datum je kasnije usvojen kao početak Prve godine Francuskog revolucionarnog kalendara.

Konvent[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Nacionalni konvent
Pogubljenje Luja XVI

Zakonodavna vlast nove republike je prešla na Nacionalni konvent, dok je izvršna vlast pala na Komitete javne bezbednosti. Žirondinci su postali najuticajnija partija u Konventu i Komitetima.

U Brunsvikškom manifestu, austrijske i pruske vojske su pretile odmazdom nad stanovništvom Francuske ako se odupre njihovom napredovanju ili ponovnom uspostavljanju monarhije. Kao posledica toga, kralj Luj je viđen kako kuje zaveru sa neprijateljima Francuske. 17. januara 1793, kralj Luj XVI je osuđen na smrt zbog „zavere protiv javne slobodne i opšte bezbednosti“ od strane slabe većine u Konventu. Pogubljenje 21. januara 1793. je dovelo do još više ratova sa ostalim evropskim državama. Lujeva žena, Marija Antoaneta, je pogubljena na giljotini 16. oktobra.

Kada je rat krenuo loše po Francuze, cene su skočile i siromašni radnici i jakobinci su se pobunili; kontra-revolucionarne aktivnosti su počele u nekim regionima. Ovo je ohrabrilo jakobince da državnim udarom preuzmu vlast, mobilišući podršku javnosti protiv žirondinaca i uz podršku snaga siromašnih radnika. Savez jakobinaca i radnika je tako postao element koji je bio jezgro nove vlade. Politika je postala značajno radikalnija.

Komitet javne bezbednosti je došao pod kontrolu Maksimilijana Robespjera i jakobinci su pokrenuli Vladavinu terora (1793—1794). Najmanje 1.200 ljudi je ubijeno pod giljotinom ili na drugi način nakon optužbi za kontra-revolucionarne aktivnosti. Najmanja naznaka kontra-revolucionarnih misli ili aktivnosti (ili u slučaju Žaka Hebera, revolucionarni fanatizam koji je nadmašivao one na vlasti) mogla je dovesti pod sumnju, a suđenja nisu vršena prema savesti.

1794, Robespjer je imao uklonjene ultra-radikale i umerene jakobince; međutim, kao posledica toga, njegova popularnost je dramatično opala. 27. jula 1794, narod Francuske se pobunio protiv Robespjerovog terora u onome što će postati poznato kao „Termidorska reakcija“. Ona se završila tako što su umereni članovi Konventa smenili i pogubili Robespjera i nekoliko drugih vodećih članova Komitete javne bezbednosti. Nova vlada se uglavnom sastojala od žirondinaca koji su preživeli Teror, a nakon preuzimanja vlasti, oni su vršili osvetu čak i nad onim Jakobincima koji su im pomogli da zbace Robespjera, zabranivši klub jakobinaca i pogubljenjem mnogih njegovih bivših članova u onome što je poznato kao „Beli teror“.

Konvent je usvojio novi „Ustav godine treće“ 17. avgusta 1795; referendum ga je ratifikovao u septembru i stupio je na snagu 26. septembra 1795.

Direktorijum[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Direktorijum (Francuska)

Novi ustav je uveo Direktorijum i stvorio prvo dvodomno zakonodavno telo u istoriji Francuske. Skupština se sastojala od 500 poslanika (Savet pet stotina) i 250 starešina (Savet seniora). Izvršna vlast je prešla na pet direktora, koji su birani jednom godišnje od strane Saveta seniora iz liste koju je sastavio Savet pet stotina.

Novi režim se susreo sa otporom preostalih jakobinaca i rojalista. Armija je ugušila pobune i kontrarevolucionarne aktivnosti. Na ovaj način su vojska i njen uspešan general, Napoleon Bonaparta, stekli veliku moć.

Dana 9. novembra 1799, Napoleon je izvršio državni udar kojim je uveo Konzulat; ovo je efikasno dovelo do njegove diktature i na kraju (1804) njegovog proglašenja za cara, sa kojim je došao kraj republikanske faze Francuske revolucije.

Posledice[uredi]

Ovakvo stanje u Francuskoj odražavalo se na raspoloženje i shvatanje tadašnjeg francuskog društva. Sav obrazovani svet Francuske pred revoluciju protivio se svemu što je sputavalo čovečiju misao i akciju. Oformila se ideologija jednog društva koje je osetilo da ima dovoljno snage da se bori za napredak. Istupajući protiv starog shvatanja i zaostalog uređenja, pobornici novih ideja izvršili su duhovnu revoluciju i tako pripremili masu za borbu protiv apsolutizma i feudalizma. Pobornici novog pravca u filozofiji - racionalisti - snažno su pokrenuli misao koju preko enciklopedista i drugih snažnih ličnosti u oblasti nauke i umetnosti rađa u Evropi sjajno doba francuske prosvećenosti. Od tih velikih ideologa najznačajniji su: Monteskje, Volter i Ruso. Najstariji među ideolozima bio je Monteskje (1689—1755), poreklom iz aristokratske porodice. Kao istaknuti pisac i pravnik kritikuje poredak u Francuskoj. U svom glavnom dijelu „Duh zakona“ daje predlog novog uređenja Francuske. Po njemu, najbolje državno uređenje je ustavna monarhija engleskog tipa. Zakonodavnu vlast treba da ima narodna skupština, a izvršnu vlast vladar. Njegove ideje naišle su na odobravanje organizacije vlasti za vreme Francuske revolucije. On predlaže striktnu podelu vlasti prema njenim funkcijama na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Na javno mnjenje uticao je i Volter , koji je zbog svojih mišljenja jedno vreme proveo u Pariskom zatvoru Bastilji. Ruso je bio teoretičar moderne demokratije, objavio je delo „Duštveni ugovor“ , u kojem iznosi da je država organizacija koja nastaje ugovorom između vlasti i naroda.

Francuskom revolucijom ukinut je feudalizam i uspostavljen kapitalizam u Francuskoj. Francuska revolucija je bitno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa u celoj Evropi.

Literatura[uredi]

Vidi još[uredi]

Ostale revolucije u Francuskoj[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Francuska revolucija