Хлебно дрво

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Hlebno drvo
Hlebno drvo
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Plantae
Divizija:
Magnoliophyta
Klasa:
Magnoliopsida
Red:
Rosales
Porodica:
Moraceae
Rod:
Artocarpus
Vrsta:
A. altilis
Binomno ime
Artocarpus altilis
Sinonimi
Spisak
    • Artocarpus altilis var. non-seminiferus (Duss) Fournet
    • Artocarpus altilis var. seminiferus (Duss) Fournet
    • Artocarpus communis J.R.Forst. & G.Forst.
    • Artocarpus incisifolius Stokes [Illegitimate]
    • Artocarpus incisus (Thunb.) L.f.
    • Artocarpus incisus var. non-seminiferus Duss
    • Artocarpus incisus var. seminiferus Duss
    • Artocarpus laevis Hassk.
    • Artocarpus papuanus Diels [Illegitimate]
    • Artocarpus rima Blanco
    • Radermachia incisa Thunb. [Unplaced]
    • Saccus laevis Kuntze
    • Sitodium altile Parkinson ex F.A.Zorn [1]

Hlebno drvo ili hlebovac (lat. Artocarpus altilis) je vrsta cvetnog drveta iz porodice dudova. Ima oko 60 vrsta hlebnog drveta. Poreklom je iz južnog Pacifika, međutim raširilo se i na delove Okeanije. Danas se gaji u preko 90 zemalja širom Azije.

Hlebno drvo je vrsta iz porodica duda i džekfruta (Artocarpus heterophyllus) (Moraceae)[2][3] za koju se veruje da je pripitomljeni potomak Artocarpus camansi poreklom iz Nove Gvineje, Malukuskih ostrva i Filipina. U početku se proširio na Okeaniju putem austronezijske ekspanzije. Dalje se proširio na druge tropske regione sveta tokom kolonijalne ere.[4][5] Britanski i francuski navigatori uveli su nekoliko polinezijskih bezsemenih sorti na Karipska ostrva tokom kasnog 18. veka. Danas se uzgaja u oko 90 zemalja širom južne i jugoistočne Azije, Tihog okeana, Kariba, Centralne Amerike i Afrike.[6] Njegovo ime potiče od teksture umereno zrelog voća kada se kuva, sličnog sveže pečenom hlebu i ima ukus poput krompira.[6][7]

Drveće je široko zasađeno u tropskim regionima, uključujući nizije Centralne Amerike, severne Južne Amerike i Kariba.[5][6] Pored toga što voće služi kao osnovna hrana u mnogim kulturama, lagano, čvrsto drvo hlebnog voća korišćeno je za podnožje čamaca, brodove i kuće u tropima.

Hlebno voće je blisko povezano sa Artocarpus camansi (hlebni orah ili hlebni plod sa semenom) sa Nove Gvineje, Maluku ostrva i Filipina, Artocarpus blancoi (tipolo ili antipolo) na Filipinima, i Artocarpus mariannensis (dugdug) koji su ponekad iz Mikronezije, svi od kojih se nazivaju „hlebnim voćem”. Takođe je blisko povezano sa džekfrutom.[8]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Opseg austronezijske ekspanzije koja je nosila useve poput hlebnog voća, banana i kokosa širom indo-pacifičkih ostrva
J. Georg Adam Forster

u svojoj knjizi Karakteristike rodova biljaka iz 1775–76. ]]

Prema studijama DNK analize, predak hlebnog voća sa divljim semenom je hlebni orah (Artocarpus camansi) koji je poreklom iz Nove Gvineje, Malukuskih ostrva i Filipina. Bila je to jedna od biljaka kanua koju su austronezijski putnici proširili pre oko 3000 godina u Mikroneziju, Melaneziju i Polineziju, gde nije bila autohtona.[4][9][8][10]

A. camansi je domestikovano i selektivno uzgajan u Polineziji, iz čega je nastala uglavnom besemena vrsta Artocarpus altilis. Mikronezijski hlebni plod takođe pokazuje dokaze o hibridizaciji sa autohtonim Artocarpus mariannensis, dok većina polinezijskih i melanezijskih sorti nije tako modifikovana. Ovo ukazuje da je Mikronezija prvobitno bila kolonizovana odvojeno od Polinezije i Melanezije kroz dva različita migraciona događaja koji su kasnije došli u kontakt jedan sa drugim u istočnoj Mikroneziji.[4][9][8][10][6][7]

Ser Džozef Benks i drugi su uvideli vrednost hlebnog voća kao veoma produktivne hrane 1769. godine, kada su bili stacionirani na Tahitiju kao deo ekspedicije brodom Endevor kojom je komandovao kapetan Džejms Kuk.[7][11] Potraga za jeftinim, visokoenergetskim izvorima hrane za robove u britanskim kolonijama iz kasnog 18. veka navela je kolonijalne administratore i vlasnike plantaža da pozovu da se biljka prenese na Karibe. Kao predsednik Kraljevskog društva, Banks je obezbedio novčanu nagradu i zlatnu medalju za uspeh u ovom poduhvatu i uspešno je lobirao kod svojih prijatelja u vladi i Admiraltetu za ekspediciju britanske mornarice. Godine 1787, Vilijam Blaj je imenovan za komandanta HMS Baunti, i naređeno mu je da se otplovi do južnog Pacifika radi sakupljanja biljaka; ovo putovanje je prekinula pobuna, a biljke nikada nisu stigle. Godine 1791, Blaj je komandovao drugom ekspedicijom sa brodovima Providencija i Asistant, koja je sakupila besemene biljke hlebnog voća na Tahitiju i transportovala ih na Svetu Jelenu na Atlantiku i Sent Vinsent i Jamajku u Zapadnoj Indiji.[6][7] Iako je Blaj osvojio medalju Kraljevskog društva za svoje napore, uvođenje nije bilo sasvim uspešno, pošto je većina robova odbila da jede novu hranu.[12]

Izgled[uredi | uredi izvor]

Ova biljka je jednodoma, ima i muške i ženske cvetove na istom drvetu. Muški cvetovi brže izrastu od ženskih. Može da naraste od 12 do 18 metara. Listovi ove biljke su nalik na listove smokve. Godišnje, može da izraste od 400 do 800 plodova na jednom drvetu. Plodovi su zelenožuti, imaju jajast oblik, imaju hrapavu površinu, oko 16 centimetara dugački i 13 centimetara široki. Umeju da budu teški i do jednog kilograma.[13]. Mesnati deo voća je bele boje, slatkastog ukusa.

Nutritivne vrednosti[uredi | uredi izvor]

Hlebno voće, sirovo
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija431 kJ (103 kcal)
27,12 g
Šećeri11 g
Prehrambena vlakna4,9 g
0,23 g
1,07 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
22 μg
Tiamin (B1)
(10%)
0,11 mg
Riboflavin (B2)
(3%)
0,03 mg
Niacin (B3)
(6%)
0,9 mg
Vitamin B5
(9%)
0,457 mg
Vitamin B6
(8%)
0,1 mg
Folat (B9)
(4%)
14 μg
Holin
(2%)
9,8 mg
Vitamin C
(35%)
29 mg
Vitamin E
(1%)
0,1 mg
Vitamin K
(0%)
0,5 μg
Minerali
Kalcijum
(2%)
17 mg
Gvožđe
(4%)
0,54 mg
Magnezijum
(7%)
25 mg
Mangan
(3%)
0,06 mg
Fosfor
(4%)
30 mg
Kalijum
(10%)
490 mg
Natrijum
(0%)
2 mg
Cink
(1%)
0,12 mg
Ostali konstituenti
Voda70,65 g
Link to USDA Database entry
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Hlebno drvo sadrži 71% vode, 27% ugljenih hidrata, 1% proteina. Bogat je i vitaminom C, tiaminom kao i kalijumom.

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Ova namirnica jeste osnovna hrana u tropskim područjima [14]. Retko kada se jede sirova, tako da se češće prži, kuva ili peče. Pošto je bogata skrobom, ukus podseća na krompir ili pečen hleb. Neretko se ovaj plod konzervira u jame koje se prekrivaju lišćem i na taj način ova namirnica može da se čuva oko godinu dana pa i više. Hlebno drvo koje je prethodno bilo konzervirano može služiti kao sos za mnoga jela.

Hrana[uredi | uredi izvor]

Hlebno voće je osnovna hrana u mnogim tropskim regionima. Većina sorti hlebnog voća daje plodove tokom cele godine. Zrelo i nezrelo voće se koristi u kulinarstvu; nezreo hlebni plod se kuva pre konzumiranja.[15] Pre jela, voće se peče, dinsta, prži ili kuva. Kada se kuva, ukus umereno zrelog hlebnog voća opisuje se kao krompir ili sličan sveže pečenom hlebu.

Jedno drvo hlebnog voća može da proizvede 200 kg (450 lb) svake sezone.[16] Pošto drveće hlebnog voća obično daje velike useve u određeno doba godine, očuvanje ubranih plodova je problem. Jedna tradicionalna tehnika čuvanja je da se oguljeni i oprani plodovi zakopaju u jamu obloženu listovima gde se fermentiraju tokom nekoliko nedelja i proizvode kiselu, lepljivu pastu. Tako uskladišten, proizvod može izdržati godinu dana ili više, a za neke jame se navodi da su proizvele sadržaj jestiv više od 20 godina kasnije.[17] Fermentisana kaša od hlebnog voća ima mnogo imena kao što su mahr, ma, masiv, furo i bviru, između ostalih.

Jugoistočna Azija i Pacifička ostrva[uredi | uredi izvor]

Besemeni plod hlebnog drveta može se naći u Bruneju, Indoneziji i Maleziji, gde se zove sukun. Obično se prave u fritule i jedu kao grickalice. Uštipci od hlebnog voća se prodaju kao lokalna ulična hrana.

Na Filipinima, hlebni plod je poznat kao rimas na tagalogu i kolo na vizajskim jezicima. Takođe se zove kamansi (što može da se piše kao camansi), zajedno sa blisko povezanim Artocarpus camansi, i endemskim Artocarpus blancoi (tipolo ili antipolo). Sve tri vrste, kao i blisko srodni džekfrut, obično se koriste na isti način u slanim jelima. Nezreli plodovi se najčešće jedu kao ginataang rimas (kuvani sa kokosovim mlekom).[18][19][20][8][10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Artocarpus altilis (Parkinson ex F.A.Zorn) Fosberg – The Plant List”. The Plant List. Pristupljeno 12. 1. 2016. 
  2. ^ „Jackfruit, Breadfruit, Osage Orange, Mulberry, Soursop, Sugar Apple, Cherimoya”. www2.palomar.edu. Arhivirano iz originala 11. 04. 2021. g. Pristupljeno 2020-10-12. 
  3. ^ creator, Craig Hepworth This hCard created with the hCard (2017-09-12). „Moraceae – The Mulberry Family”. Florida Fruit Geek (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-10-12. 
  4. ^ a b v Matisoo-Smith, Elizabeth A. (3. 11. 2015). „Tracking Austronesian expansion into the Pacific via the paper mulberry plant”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 112 (44): 13432—13433. Bibcode:2015PNAS..11213432M. PMC 4640783 Slobodan pristup. PMID 26499243. doi:10.1073/pnas.1518576112 Slobodan pristup. 
  5. ^ a b Morton, Julia F (1987). „Breadfruit; In: Fruits of Warm Climates”. NewCROP, the New Crop Resource Online Program, Center for New Crops and Plant Products, Department of Horticulture and Landscape Architecture, Purdue University, West Lafayette, IN. str. 50—58. Arhivirano iz originala 5. 1. 2015. g. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  6. ^ a b v g d „Breadfruit Species”. National Tropical Botanical Garden - Tropical Plant Research, Education, and Conservation. 2017. Arhivirano iz originala 08. 11. 2022. g. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  7. ^ a b v g „Artocarpus altilis (breadfruit)”. Board of Trustees of the Royal Botanic Gardens, Kew Gardens, Richmond, Surrey, UK. 2017. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  8. ^ a b v g Ragone, Diane (april 2006). Elevitch, C.R., ur. „Artocarpus camansi (breadfruit), ver.2.1” (PDF). Species Profiles for Pacific Island Agroforestry. Hōlualoa, Hawai‘i: Permanent Agriculture Resources (PAR). Pristupljeno 18. 4. 2012.  <http://www.traditionaltree.org>.
  9. ^ a b Zerega, N. J. C.; Ragone, D.; Motley, T.J. (2004). „The complex origins of breadfruit (Artocarpus altilis, Moraceae): Implications for human migrations in Oceania”. American Journal of Botany. 91 (5): 760—766. PMID 21653430. doi:10.3732/ajb.91.5.760. 
  10. ^ a b v Ragone, Diane (2011). „Farm and Forestry Production and Marketing Profile for Breadfruit (Artocarpus altilis)”. Ur.: Elevitch, Craig R. Specialty Crops for Pacific Island Agroforestry. Hōlualoa, Hawai‘i: Permanent Agriculture Resources. ISBN 978-0970254481. 
  11. ^ Salmond, Anne (2010). Aphrodite's Island. Berkeley: University of California Press. str. 190, 197, 307—308. ISBN 9780520261143. 
  12. ^ O'Brian, Patrick (8. 12. 1997). Joseph Banks: A Life. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-61628-5. 
  13. ^ Hlebno drvo Artocarpus odoratissimus Pristupljeno 18.11.2016
  14. ^ Hlebovac, nova svetska superhrana Pristupljeno 18.11.2016
  15. ^ Janick, Jules; Paull, Robert E. (2008). The Encyclopedia of Fruit and Nuts. CABI. str. 476. ISBN 978-0-85199-638-7. 
  16. ^ „'Food of the Future' Has One Hitch: It's All But Inedible”. Wall Street Journal. 1. 11. 2011. Pristupljeno 6. 8. 2019. 
  17. ^ Balick, Michael J.; Cox, Paul Alan (1997). Plants, People, and Culture: The Science of Ethnobotany. Scientific American Library. ISBN 978-0-7167-6027-6. 
  18. ^ „Kamansi/Breadnuts: A Local Food Alternative”. Love Mindanao. Pristupljeno 13. 1. 2019. 
  19. ^ „Kamansi”. Specialty Produce. Pristupljeno 13. 1. 2019. 
  20. ^ „Kamansi / Seeded Breadfruit (Revisited)”. Market Manila. 22. 5. 2013. Pristupljeno 13. 1. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hlebno drvo na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Artocarpus altilis.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хлебно_дрво&oldid=25480276”