Кајсија

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кајсија
Apricots.jpg
Научна класификација edit
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Rosaceae
Род: Prunus
Подрод: Prunus subg. Prunus
Секција: Prunus sect. Armeniaca
Врста:
P. armeniaca
Биномијално име
Prunus armeniaca
Синоними[1][2]
  • Amygdalus armeniaca (L.) Dumort.
  • Armeniaca ansu (Maxim.) Kostina
  • Armeniaca vulgaris Lam.
  • Prunus ansu (Maxim.) Kom.
  • Armeniaca holosericea (Batalin) Kostina
  • Armeniaca armeniaca (L.) Huth
  • Prunus tiliifolia Salisb.
  • Prunus xanthocarpos Hort. ex C.Koch

Кајсија (лат. Prunus armeniaca, јерменска шљива,[3] тур. kayısı), такође позната по имену „марелица“, је континентална коштуничава воћка која заједно са шљивама, бадемима, бресквама, вишњама и трешњама припада роду Prunus фамилије Rosaceae. The native range is somewhat uncertain due to its extensive prehistoric cultivation, though almost certainly somewhere in Asia. It is extensively cultivated in many countries and has escaped into the wild in many places.[4][5][6]

Порекло и статус кајсије[уреди | уреди извор]

Центар настанка и природни ареал ове врсте тешко је дефинисати, услед ране доместификације (3 миленијум п. н. е.)[7]. Кајсије највероватније потичу из предела средње Азије и североисточне Кине, из области у близини руске границе. Могуће је да природни ареал врсте обухвата и Корејско полуострво и Јапан. Кајсија, иако то њено ботаничко име сугерише, не потиче из Јерменије. У Јерменију су кајсије стигле после 3000 година, ширећи се дуж Пута свиле. Одатле су је Римљани, око 70. п. н. е., проширили по целој Европи[8].

Данас, дивље (недоместификоване) јединке кајсије расту у веома малим групама у Кини, Казахстану, Киргизији и Узбекистану[9]. Услед мале бројности ових популација, врста Prunus armeniaca сматра се угроженом.

Узгојене сорте кајсија раширене су широм планете. Најбоље успева у областима са благом, медитеранском климом, услед чега се у таквим областима интензивно комерцијално узгаја.

Опис[уреди | уреди извор]

Цветови кајсије

Кајсија расте као жбун или ниско дрво, високо 8—12 m, са стаблом пречника до 40 cm. Облик крошње је округао, понекад пљоснат. Кора стабла је тамносива, уздужно испуцала. Младе гране и лисне дршке су често црвенкасте боје. Листови су овални, дуги 5—10 cm, широки 5—8 cm, са шпицастим врхом, заобљеном базом и назубљеном ивицом. Лисне дршке су дуге 2—4 cm.

Цветови имају кратку цветну дршку, па често имају изглед седећих цветова. Развијају се усамљено или у паровима, најчешће пре листања биљке. Пречник цвета је 2—4,5 cm. Цветна ложа и чашични листићи су длакави, крунични листићи су беле до бледоружичасте боје, дуги 11—15 mm. Кајсија је самооплодна, ретко странооплодна биљка (ауто-инкомпатибилни су на пример култивари 'Riland' и 'Perfection'). Најважнији опрашивач је пчела.

Плод је коштуница, подсећа на малу брескву, пречника 1,5—2,5 cm, жуте до наранџасте боје, понекад и црвене на страни изложеној сунцу. Једно семе се налази унутар тврде коштице. Диплоидни број хромозома је 2n=16.[10][11]

Производња и употреба[уреди | уреди извор]

Историја култивације[уреди | уреди извор]

Сушење кајсија на тлу у Турској

Порекло врсте је спорно. У Јерменији је била позната још у давним временима,[12] и тамо се дуго узгајала, те се често сматра да је тамо и настала. Семенке кајсије су откривене је током археолошких ископавања храма Гарни и насеља Шенгавит, чија историја траје већ 6000 година.[13][14] Њен научни назив Prunus armeniaca (арменска шљива) произилази из те претпоставке. На пример, Де Повдерле је пишући у 18. веку тврдио, „Cet arbre tire son nom de l'Arménie, province d'Asie, d'où il est originaire et d'où il fut porté en Europe ...” („ово дрво је добило своје име по Јерменији, провинцији Азије, где је његово природно станиште и одакле је донето у Европу ...”).[15] Током археолошких ископавања у Гарнију у Јерменији пронађено је семење кајсије на локалитету из доба енеолита.[16] Упркос великом броју сорти кајсије које се данас узгајају у Јерменији (око 50),[14] према Вавилову она води порекло из кинеског региона, где се претпоставља да је дошло до доместикације кајсије. Други извори наводе да је кајсија прво култивирана у Индији око 3000. године пне.[17]

Њено увођење у Грчку приписује се Александру Великом;[17] касније је римски генерал Лукул (106–57. пне) такође увезао известан број стабала - вишњу, трешњу и каснију - из Јерменије у Рим. Каснији извори често нису имали јасну представу о пореклу врста. Лаудон (1838) је сматрао да она има широки изворни распон, укључујући Јерменију, Кавказ, Хималаје, Кину и Јапан.[18] Кајсије су култивиране у Персији од античких времена, и сушене кајсије су биле важна роба на персијским трговачким рутама.

У ближој прошлости су енглески досељеници доносили кајсију у Енглеске колоније у Новом свету. Већина модерне америчке производње кајсија долази од садница које су шпански мисионари пренели на западну обалу.

Данас се гајење кајсије проширило на све делове света који имају климу која може да подржи њене узгојне захтеве.

Употребе[уреди | уреди извор]

Семенке или коштице кајсије која се узгаја у централној Азији и око Медитерана толико су слатке да их је тешко разликовати од бадема. Италијански ликери амарето и амарети бискоти су ароматизирани екстрактом коштица кајсије, а не бадема. Уље које је испресовано из коштица кајсије користи се као уље за кување. Коштице садрже између 2,05% и 2,40% водоник цијанида, али нормална конзумација је недовољна да произведе озбиљне ефекте.[19]

свежа кајсија
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија201 kJ (48 kcal)
11 g
Шећери9 g
Прехрамбена влакна2 g
0.4 g
1.4 g
Витамини
Витамин А екв.
(12%)
96 μg
(10%)
1.094 μg
Витамин Ц
(12%)
10 mg
Минерали
Гвожђе
(3%)
0,4 mg
Остали конституенти
Вода86%
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA

Према статистичким подацима из 2005. године, највише кајсија се производи у Турској (390.000 тона годишње[20]), Ирану (285.000) и Италији (232.000). У Србији постоји 1,7 милиона садница кајсије, а годишња производња је око 40.000 тона[21]. Кајсије се обично прерађују и продају као сушене, док се у Србији највише користе за производњу сокова, џемова и компота. Сем за потребе исхране становништва, кајсија се користи као декоративна врста, а њено дрво је високих механичких и декоративних квалитета[22].

сува кајсија
Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz)
Енергија1.009 kJ (241 kcal)
63 g
Шећери53 g
Прехрамбена влакна7 g
0,5 g
3,4 g
Витамини
Витамин А екв.
(23%)
180 μg
(20%)
2.163 μg
Витамин Ц
(1%)
1 mg
Минерали
Гвожђе
(21%)
2,7 mg
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: NDb USDA
Производња кајсија у Републици Српској (2000-2009).

У Србији се узгајају следеће сорте кајсија[23]:

  • Амброзија (S. Ambrogio), пореклом из Италије
  • Бреда, пореклом из Холандије
  • Домаћа рана, домаћа сорта
  • Кечкеметска ружа (Kecskemeti rozsa), пореклом из Мађарске
  • Крупна рана, домаћа сорта
  • Мађарска најбоља (Ungarische Beste), пореклом из Мађарске
  • Холубова (Holubova Merunka), пореклом из Чехословачке
  • Раковски, пореклом из Аустрије
  • Црвена рана, домаћа сорта

Хранљива вредност и састав плода мењају се сушењем или термичком обрадом. У састав плода улазе поједини витамини, као и танини. Једињења попут појединих терпена (мирцен, лимонен, гераниол и др.) и киселина дају пријатну арому плоду. Најзаступљенија киселина у плодовима кајсије је лимунска киселина.

Сем плода, и семе кајсије се користи у прехрамбеној индустрији, најчешће као замена за семе бадема. Од овог семена се справља италијански ликер амарето, као и амарети бисквити. Уље из семена кајсије се понегде употребљава као јестиво уље. Семена садрже цијаногене гликозиде, који ослобађају цијанид, услед чега су отровна ако се употребљавају у већим количинама.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Prunus armeniaca. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. Приступљено 2012-06-22. 
  2. ^ The Plant List, Prunus armeniaca L.
  3. ^ „Apricot”. The Oxford Companion to Food (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. 2006. ISBN 978-0-19-101825-1. 
  4. ^ Flora of North America, Prunus armeniaca Linnaeus, 1753. Apricot
  5. ^ Australia, Atlas of Living. „Prunus armeniaca : Apricot – Atlas of Living Australia”. bie.ala.org.au. 
  6. ^ Altervista Flora Italiana, Albicocco, Prunus armeniaca L. includes photos and European distribution map
  7. ^ Huxley A. (ed) 1992. New RHS Dictionary of Gardening 1: 203-205. Macmillan. ISBN 978-0-333-47494-5.
  8. ^ Rieger M. 2006. Introduction to Fruit Crops. Haworth Press. ISBN 978-1-56022-259-0.
  9. ^ Participants of the FFI/IUCN SSC Central Asian regional tree Red Listing workshop, Bishkek, Kyrgyzstan (11-13 July 2006) 2007. Armeniaca vulgaris. In: IUCN 2007. 2007 IUCN Red List of Threatened Species. <www.iucnredlist.org>., Приступљено 11. 6. 2008.
  10. ^ Flora of China: Armeniaca vulgaris
  11. ^ Rushforth, K. (1999). Trees of Britain and Europe. Collins ISBN 0-00-220013-9.
  12. ^ Holland, Philemon (1601). „The XV. Booke of the Historie of Nature, Written by Plinius Secundus: Chap. XIII”. James Eason at penelope.uchicago.edu. стр. Note 31 by Eason relates some scholarship of Jean Hardouin making the connection.  Holland's chapter enumeration varies from Pliny's.
  13. ^ CultureGrams 2002 – Page 11 by CultureGrams
  14. 14,0 14,1 „VII Symposium on Apricot Culture and Decline”. Actahort.org. Приступљено 2012-06-22. 
  15. ^ De Poerderlé, M. le Baron (1788). Manuel de l'Arboriste et du Forestier Belgiques: Seconde Édition: Tome Premier. à Bruxelles: Emmanuel Flon. стр. 682.  Downloadable Google Books.
  16. ^ B. Arakelyan, "Excavations at Garni, 1949–50" in Contributions to the Archaeology of Armenia, (Henry Field, ed.), Cambridge, 1968, page 29.
  17. 17,0 17,1 Huxley, A., ed. (1992). New RHS Dictionary of Gardening 1: 203–205. Macmillan ISBN 0-333-47494-5.
  18. ^ Loudon, J.C. (1838). Arboretum Et Fruticetum Britannicum. Vol. II. London: Longman, Orme, Brown, Green and Longmans. стр. 681—684.  The genus is given as Armeniaca. Downloadable at Google Books.
  19. ^ Medicinal and Poisonous Plants of Southern and Eastern Africa – Watt & Breyer-Brandwijk (1962)
  20. ^ The tendencies of Apricot producers, Приступљено 8. 4. 2013.
  21. ^ Брендови Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2007), Приступљено 8. 4. 2013.
  22. ^ Јовановић Б. 1972. Род Prunus L. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.
  23. ^ Булатовић С. 1972. сорте кајсије које се гаје у СР Србији. У: Флора СР Србије IV. САНУ: Београд.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]